Priredio: dr Vladimir Dimitrijević
Razgovarao: Nikita Filatov
Arsenal svakojakih sredstava koja se danas nude za ozdravljenje i lečenje svega i svakoga veoma je raznovrstan: „drevni narodni“ načini i „najnovije razrade“ u vidu svakojakih spravica, čudo-pilula i praksi čišćenja aure i „buđenja duhovne sile“, urinoterapija i naelektrisana „živa“ voda, i tako dalje, i tome slično. Zašto su ponekad ljudi skloni da više veruju tim načinima i metodama, a ne lekarima iz poliklinika i bolnica? I zašto pseudomedicina nalazi pristalice i popularizatore čak i u pravoslavnom okruženju? Kako je ona povezana sa okultizmom? U čemu je opasno zanošenje alternativnom medicinom? I šta treba znati da čovek ne bi pao na udicu šarlatana? Sa ovim pitanjima smo se obratili protojereju Maksimu Obuhovu, lekaru po svom svetovnom obrazovanju.
– Svi mi znamo šta je opšteprihvaćena medicina: to su nama uobičajene poliklinike i bolnice, lekari koji koriste naučno utemeljene metode lečenja i lekove. Ali, pored toga, danas su široko rasprostranjeni i drugi, alternativni načini lečenja bolesti, a oni koji ih nude i koriste takođe sebe nazivaju „lekarima“. Oče Maksime, koji su znaci pseudomedicine?
– Već mnogo decenija medicina je dokazna nauka i sve metodike koje se primenjuju pri lečenju moraju biti obavezno naučno utemeljene. A metode koje naučno nisu dokazane, ili one čija je neefikasnost već očigledna, smatraju se pseudomedicinom. Postoji nekoliko znakova po kojima se može razlikovati pseudomedicina od istinske medicine. I prvi od njih je ovaj: vi ni u kakvoj literaturi nećete naći stvarne dokaze efikasnosti tih metoda, objektivna istraživanja toga kako oni leče bolest i da li uopšte leče. Drugi znak je izvesna sveobuhvatnost: iscelitelji se prihvataju da leče sve. Sa kakvim god problemom da im se obratite, oni će reći: „Mi ćemo pomoći!“
I još jedan od najvažnijih znakova koji razlikuju pseudomedicinu: mešanje naučnih podataka sa nekakvim filozofskim idejama, apstraktnim pojmovima, emocionalnim postavkama. Takva je pseudonaučna kaša, retorika, mnogoslovlje, obilje termina čije je značenje nejasno, nekakvi mutni izrazi. Omiljeni pojam pseudomedicinskih sekti je „duhovna energija“. NJu nazivaju različito: biopolje, prana, životna sila… To je neka nematerijalna supstanca koju niko nije video, niti opipao. Niko ne može da objasni šta je to, niko ne može da dokaže njeno postojanje i niko ne može da ga opovrgne. Ali je veoma aktivno koriste pri lečenju. Medicina se od strane sekti koristi kao zamka. LJudi dolaze po isceljenje, a završavaju u sekti
– Upotrebili ste reč „sekta“. A kako su povezane sekte i netradicionalna medicina? I da li su uopšte povezane?
– I te kako su povezane! Medicina se od strane sekti koristi kao takva zamka. LJudi se zanimaju za zdravlje, dolaze po isceljenje, a dospevaju u sektu. Postoji čitav niz pseudomedicinskih sekti – sa elementima okultizma, mistike… Eto, barem istog onog učenja o „duhovnoj energiji“, zagonetnoj i nejasnoj. Te sekte nude svoje metode isceljenja bolesti i ozdravljenja organizma. A ko to ne želi da bude zdraviji, snažniji, ko ne želi da se isceli! I ljudi dolaze u te sekte. Misle da dolaze kod celitelja, a zapravo dolaze u religijsku ili pseudoreligijsku organizaciju.
– A koje metode oni koriste? Kako deluju na ljude?
– Ako uopštimo iskustvo rada svih pseudoisceliteljskih kultova i pseudomedicinskih praksi, ono će se svesti na jedno – na u XX veku izmišljeni metod placeba, primenu leka koji to nije. Ako uzmemo, na primer, šećer, glukozu, kredu, bilo šta, i počnemo da ih dajemo bolesnima, uveravajući da je to najbolji lek i da će im pomoći, otprilike svaki treći će reći: da, pomoglo mu je. Svaki treći! Štaviše, čovek zaista može imati osećaj da mu je lakše, da ozdravlja. A ako se pri tom koriste i posebne psihotehnike, tehnike sugestije, uticaja na svest čoveka, efekat placeba može biti pojačan. Takvoj psihološkoj obradi, po pravilu, pribegavaju svi pseudomedicinski sektaški kultovi. Oni, pre nego što nešto daju čoveku ili izvedu neko dejstvo onim što, kako oni smatraju, pomaže, obrađuju njegovu svest: posebnim terminima, „isceliteljskim formulama“ ili se nešto mora mrmljati, monotono govoriti… Čoveku se daje gomila literature koju on najpre mora da prouči, a tek onda da dolazi na tzv. terapije, i onda će, kako ga ubeđuju, procedure pomoći. I zaista, efekat placeba se pokreće, kod čoveka se privremeno javlja osećaj da mu je postalo bolje.
– Poznat je veoma veliki broj slučajeva kada je čovek, duboko zaronivši u te prakse, zanevši se sličnim metodama, prosto ubijao samoga sebe!.. Zašto je pseudomedicina toliko privlačna?
– Zašto čovek koji se zaneo pseudomedicinom umire? Zato što gubi vreme! Osnovna šteta pseudomedicine upravo je u tome što se gubi dragoceno vreme za lečenje bolesti. Čoveku se daje placebo u različitim pakovanjima – u vidu „energetisane“ vode, u vidu nekakvih biododataka, biorezonantnih aparata, nije bitno. I kod njega nastaje iluzija olakšanja, čini mu se da se leči, ali čovek zapravo gubi vreme, bolest nastavlja da se razvija, a dijagnoza se ne postavlja, lečenje se ne propisuje.
A razlog privlačnosti pseudomedicine nalazi se u psihi čoveka: njemu se hoće čuda, hoće čaroliju. To je ono „bićete kao bogovi“. Hoće se neko „ozarenje“. I uprkos činjenici da živimo u veku kada se događaju zadivljujuća naučna otkrića, kada čovek može da leti u kosmos, kada je ovladao nadzvučnim brzinama, kada se u medicini pojavio veliki broj novih naučno utemeljenih tehnologija, tražnja za šamanima sa bubnjevima, za inkantacijama duhova i „čarobnim napicima“, na svakodnevnom nivou je ostala i ljudi idu tim „isceliteljima“.
– Kao što su ranije išli kod vračara?
– Da. Samo što su ranije ljudi verovali vračari, babi koja odgoni uroke, a sada ljudi imaju pseudonaučnu svest i veruju u nauku. I zato savremeni „iscelitelji“ koriste veoma mnogo kvazinaučnih termina. Uđite na bilo koji njihov sajt, pogledajte literaturu – naći ćete mnogo toga: i biorezonansu, i talase, i biopolje… Smisao je da se stvori privid naučnosti, zato što čovek veruje u nauku.
– Recimo da se neko meni blizak zaneo takvom praksom, veruje da će se ozdraviti, da će moći da se izleči od svojih bolesti o kojima ja možda ni ne znam. Kako da se ponašam prema njemu? Šta se može učiniti da bih ga urazumio?
– Pre svega, treba saznati kojim se metodom on služi i pročitati o njemu. Svi metodi pseudomedicine i alternativnih praksi odavno su razobličeni i opovrgnuti. Sa tim demistifikacijama treba da se upoznate. Tih informacija ima prilično mnogo na internetu, uključujući i pravoslavne sajtove. Osim toga, takve demistifikacije objavljuje i Komitet za pseudonauku.
A kada razgovarate sa celiteljima ili čitate njihove letke i sajtove, prvo što treba da zahtevate jeste dokaz efikasnosti metode utvrđen po opšteprihvaćenim standardima: dvostruko slepi metod nezavisnih istraživanja. Ako ga nema – to je sve, doviđenja.
Ako vam pričaju o pojedinačnim slučajevima isceljenja, budite obazrivi: vama manipulišu
– Ali oni će odgovoriti: evo fotografija, evo rezultata, evo analiza…
– Zapamtite: uz pomoć pojedinačnih primera ne može se ništa ni dokazati ni opovrgnuti. To je poznato još od vremena Stare Grčke. Pojedinačni slučajevi isceljenja, o kojima vam počinju na nadugo i naširoko da pričaju – eto, došla neka tetka koja je bolovala od raka, mi smo joj privezali klemu za ruku, uključili aparat, i ona je otišla srećna – nisu dokazi. I ako vam opisuju pojedinačne primere, budite obazrivi, zato što najverovatnije vama manipulišu. Dokazna medicina zasniva se na statističkim podacima. Da, sasvim je moguće da je nekome posle tih manipulacija postalo lakše. Ali to ništa ne dokazuje. Razlozi olakšanja mogu biti najrazličitiji. Takođe budite obazrivi kada čujete apstraktna razmatranja – o zdravlju nešto uopšteno, okolo-naokolo, okruglo pa naćoše, nejasno o čemu je reč.
– Nevolja je u tome što su i među crkvenim ljudima veoma popularne brošure pseudocelitelja. Za tim knjižicama bukvalno se „juri“, one se predaju iz ruke u ruku… Zašto se i pravoslavni nađu pod uticajem pseudomedicinskih teorija i praksi?
– Kod verujućih ljudi postoji zabluda da medicina treba da bude pravoslavna. I kada se nešto predstavi u pravoslavnom pakovanju, mi se prevarimo. Da, ocrkvljeni ljudi žive verom, ali ne treba zaboraviti da su oni ljudi i da, isto kao i neverujući, mogu biti izloženi manipulacijama i obmanama. A u pravoslavnoj zemlji okultisti rade takav rebrending: prilagođavaju svoje metode pravoslavnim tradicijama, počinju da koriste crkvenim ljudima bliske termine, da bismo mi njihove metode doživeli kao svoje. Naravno, mene veoma brine prodiranje takvih stvari u pravoslavno okruženje. Eto, pre dve–tri godine bila je moda na metodu Ksenije Kravčenko. I to nije jedini slučaj. Nažalost, takvih pseudometoda ima prilično mnogo.
A razlog zbog koga se sve to pokazuje popularnim kod pravoslavnih isti je, o njemu smo već govorili: efekat placeba. Ali efekat sugestije treba pojačati. A kako ga se može pojačati ako hoćeš da svoju „metodu“ proširiš među verujućima, članovima Pravoslavne Crkve? Tako što ćeš je proglasiti „pravoslavnom metodom“, početi da deluješ u ime Pravoslavne Crkve. I ljudi će ti dolaziti sa posebnom verom, što će mnogostruko pojačati efekat sugestije. Čovek koji se obratio tom metodu zaista će osetiti olakšanje. A dalje ide „lančana reakcija“, jednom čoveku je „pomoglo“, drugom, trećem…
– Ponekad ljudi strahuju da sebi priznaju da sa njima nešto nije u redu. I eto, umesto da idu kod lekara, hvataju se, kao za slamku, za slične metode u nadi – možda ipak pomogne.
– U prilog „mističnim isceliteljima“ ide i to što u našoj medicini zaista postoje problemi. Niko to ni ne krije. Ne pruža se uvek dostupna neophodna medicinska pomoć. A ni starima lekari ne posvećuju dovoljno pažnje, kažu im: „Šta hoćete?! Već vam je 70 godina. Godine čine svoje.“ Da bi se došlo do lekara, treba čekati, a prilično je veliki red, i ponekad treba nedeljama čekati samo mogućnost da se čovek prijavi za prijem. Biva da ljudi nemaju novca za propisano lečenje i lekove. LJudi su razočarani u medicinu. I jedan od načina zombiranja potencijalnih pacijenata upravo se i sastoji u tome da celitelj ili guru pseudomedicine počinje da omalovažava naš sistem zdravstvene zaštite: „Tamo je sve loše, a naš metod je najbolji i najefikasniji. Tamo je farmaceutska mafija, ta ‘hemija’ će vas uništiti, a naše je prirodno i dobro.“
– Od rasprostranjenih pseudomedicinskih praksi koje su danas u opticaju, koje su najopasnije?
– Rekao bih ovako: najopasnije su one prakse koje su prodrle u zvaničnu medicinu i u Crkvu. I to je, pre svega, biorezonantna dijagnostika i biorezonantna terapija, i tzv. „kvantna medicina“. To je bezobrazluk! Uzima se galvanometar, u svaku ruku daje se po elektroda, snima se električni potencijal i donose se „zaključci“ o zdravstvenom stanju čoveka, „postavlja“ se dijagnoza, određuje se „lečenje“. To ne podnosi nikakvu kritiku. Odavno je dokazano da je to metod varanja i bilo je mnogo razobličenja. Štaviše, oni određuju sve bolesti! I znate li koji je još jedan znak pseudomedicine? Brzina „pripreme“ iscelitelja. Da bi čovek postao lekar, treba da se školuje oko deset godina. A ovde te za dva meseca obuče, i ti sa tom spravicom zamenjuješ višespratni dijagnostički centar sa svim specijalistima. Ponavljam još jednom: to je opasno! Štaviše, opasnost nije uvek ni u samim metodama, nego u tome što one prodiru u zvaničnu medicinu. Čovek dolazi kod lekara u državnu polikliniku i umesto punovredne dijagnostike i lečenja dobija surogat.
– Ali zar često i sami lekari ne nude da se okušaju i takve metode lečenja?
– Da, te metode čak dobijaju i odobrenje zvaničnog zdravstva.
– Verovatno tu postoji neka pozadina?..
– Naravno! Svi pseudomedicinski kultovi povezani su sa ostvarivanjem dobiti. Oni koji se bave biorezonantnom dijagnostikom imaju pristojan prihod. Pri tom takav „lekar“ ni za šta ne odgovara. A lekari u poliklinikama i bolnicama odgovorni su za život pacijenata. I, uzgred, preopterećeni su poslom…
Drugi problem je ono što se prodaje u crkvenim prodavnicama. Ponekad se susrećeš sa prosto zapanjujućim stvarima! Na primer, kada se u hramu, u manastiru prodaje… lek protiv raka. Biljni čaj protiv raka dojke. Neću da kažem gde. Ali bih voleo da me čuju oni koji to prodaju. To ne sme tako. Manastirska prodavnica nema dozvolu za rad apoteke i ne sme da prodaje lekovita sredstva.
– Na tegli je baš tako i pisalo: „od raka“?
– Da. „Koristi se kod raka.“ Šta znači: „koristi se kod raka“? Zar je dokazana efikasnost tog čaja? Ali čak i da jeste dokazana, on ne sme da se prodaje van apoteke. Ili, evo, aromaterapija: eterična ulja i balzami. Na bočicama sa njima takođe je napisano da se koriste pri tim i tim bolestima – i dalje ide čitav spisak. I ta eterična ulja sa takvim natpisima takođe se mogu sresti u crkvenim prodavnicama. A bolestan čovek kupuje i veruje da će mu pomoći, jer ih je kupio u hramu. Ali sve što je napisano na etiketi nije sasvim pouzdano. Kada udišete eterično ulje, vi dobijate estetsko uživanje. To je prijatno, lep miris. Ali izlečiti tešku bolest uljem? Ispada da postupamo nekorektno. Nadam se da će se vremenom taj problem rešiti. Obućari nisu pekari, i obrnuto.
– Verovatno se za sva pravaca alternativne medicine ne može upotrebiti reč „pseudomedicina“? Postoje, ipak, i takvi metodi koji se možda zasnivaju na drugačijim načelima od zvanične medicine, ali su sasvim dopustivi i omogućavaju čoveku da oseti olakšanje u bolesti, da otkloni bol i druge ozbiljne simptome…
– Naravno, između medicine i pseudomedicine ne postoji jasna granica. I svi novi metodi su u svoje vreme izazivali sumnje i nisu uvek odmah davali pozitivne rezultate, a ponekad je pri njihovom isprobavanju bilo i ozbiljnih neuspeha, kao, na primer, pri prvim pokušajima transfuzije krvi. LJudi su umirali kada im je bila transfundovana krv drugog čoveka: lekari tada nisu znali da postoje različite krvne grupe. Hteli su čak i da zabrane transfuziju krvi kao takvu. Ali su dalja istraživanja pokazala da jetransfuzija moguća, međutim da je veoma složena stvar. Navešću i drugi primer – učenje o mijazmama, kojim su objašnjavali prenošenje infekcije pre nego što su se pojavili dovoljno snažni mikroskopi. LJudi su videli da se bolest prenosi disanjem i mislili su da je izaziva neka zagonetna supstanca. Ali kada se povećala rezolucija mikroskopa, pojavila se mikrobiološka teorija i „učenje o mijazmama“ bilo je zaboravljeno. Naučno znanje se stalno menja. Mi ne posedujemo istinu u poslednjoj instanci.
– Već ste govorili o tome da se okultne prakse koriste u alternativnoj medicini. Kakve opasnosti vrebaju one koji im se obraćaju?
– Osim opasnosti za telo postoji i opasnost za dušu, zato što, podvlačim, većina pseudomedicinskih praksi predstavlja vrata u okultizam. Mi dolazimo, naizgled, na neku medicinsku proceduru, koristimo neki preparat, ali se na taj način naša svest obrađuje. Okultizmu je u oblasti pseudomedicine krajnje komforno. A magija je štetna za dušu. A kada je čovek u stanju stresa, zato što je zabrinut za svoje zdravlje, on veoma lako prelazi na to da počinje da praktikuje magiju. Ulazi u ta učenja, počinje da se prožima duhom okultizma, počinje da živi misleći o biopoljima, uvračanosti, zvezdama i sazvežđima… NJegova svest se menja, sav njegov život sada je podređen tome. I kao rezultat on odlazi od Boga.
– Recite, o čemu uvek treba imati na umu kada nam nude neki novi način lečenja?
– Pre svega, treba gledati kako i čime se dokazuje efikasnost te metode, kako se obrazlažu načela na kojima se ona zasniva. Svaka metoda mora imati dokaznu bazu! Treba se posavetovati i sa ljudima kojima verujete, koji vas sigurno neće prevariti. Ne ustručavajte se da pitate! Tražite informacije. Tražite kritičke primedbe o tim metodama.
Izvor: Iskra
