STANJE U SAVEZU KOMUNISTA I FNRJ 1954. GODINE: IZVEŠTAJ CIA
UMESTO UVODA
Da je državna obaveštajna služba SAD znala sve bitno o Titovoj Jugoslaviji vidi se iz izveštaja CIA iz 1954. godine, koji se bavi stanjem u Savezu komunista Jugoslaviji, kao i u Federativnoj Narodnoj Repuvlici Jugoslaviji, sa Brozom na čelu. Stari komunisti ne veruju Brozu jer je izdao njihove ideale. Uz Tita su komunisti iz rata i posle njega, od kojih su mnogi ratni i posleratni zločinci i pljačkaši. Sve manje komunista veruje u ideale socijalne pravde, i posvećeni su akciji „leva ruka – desni džep“. Srpski intelektualci znaju da su komunisti u njihovom narodu samo komunisti, dok su hrvatski komunisti su pre svega Hrvati, pa sve drugo. Zato oni iz Zagreba nastoje da izbegavaju sukobe sa svojim narodom, a kolektivizacija kod njih je manjeg obima nego u ostalim republikama. Kaznena politika u Hrvatskoj mnogo je blaža nego u Bosni i Hercegovini i Srbiji.
U slučaju rata sa Sovjetima, narod bi prvo pobio Titove sluge, i FNRJ ne bi ni branio. Maštarije o gerilskom ratu ne bi bile ostvarene, jer bi, pored Titove gerile, postojalo i više antikomunističkih gerilskih pokreta. Komunisti to znaju, pa prete da će, prilikom strane intervencije, prvo pobiti antikomuniste i tako ih sprečiti da uzmu oružje u ruke.
Radnici su u težem položaju nego pre rata, osim onih koji su dovedeni sa sela, koji su imali još teže životne usove nego sada, i kojima je dovoljno da imaju dovoljno hrane. Seljaci su nezadovoljni svojim položajem i poniženjima kojima ih izlažu predratni seoski lumpeni, sada na vlasti. Inteligencija i građanska klasa su pod vlašću polupismenih komunističkih huligana, ali ne smeju da dignu glas.
U svakom slučaju, nesrećna Titoslavija je pod budnim okom NATO perjanice, SAD. Izveštaj je podroban i precizan, pa ga i danas vredi čitati.
( V.B, V.D. )
ODOBRENO ZA OBJAVLJIVANJE 31. januara 2006: CIA-RDP80-00810A003800220006-0
CENTRALNA OBAVEŠTAJNA AGENCIJA
IZVEŠTAJ O INFORMACIJAMA
Ovaj dokument sadrži informacije koje se odnose na nacionalnu odbranu Sjedinjenih Američkih Država, u smislu naslova 18, odeljka 4, Zakona SAD, sa izmenama. NJegovo prenošenje ili otkrivanje sadržaja, kao i primanje od strane neovlašćenog lica, zabranjeno je zakonom. Reprodukcija ovog obrasca je zabranjena.
STROGO POVERLJIVO / KONTROLA – SAMO ZA AMERIČKE ZVANIČNIKE
DRŽAVA: Jugoslavija
IZVEŠTAJ BR.:
NASLOV: Stabilnost Titovog režima
DATUM DISTRIBUCIJE: 22. mart 1954.
BROJ STRANA: 10
MESTO DOBIJANJA:
DATUM INFORMACIJE:
REFERENCE:
Savez komunista Jugoslavije – stare ozlede i sadašnje teškoće
Većina predratnih članova Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), ranije poznate kao Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), uklonjena je sa važnih partijskih i državnih položaja. NJihovo uklanjanje može se pripisati činjenici da je pre Drugog svetskog rata unutar Partije postojalo nekoliko frakcija što je dovodilo do brojnih unutrašnjih sukoba. Najoštriji sukob izbio je u vreme izbora Tita za generalnog sekretara Partije. Većina intelektualaca unutar Partije energično se protivila njegovom izboru, a on je uzvratio time što je odbio da ih prizna kao članove Partije.
2.
Još jedna grupa u Partiji, koja se našla u opoziciji prema Titu, sastojala se od „starih komunista“. Oni nisu mogli da se prilagode Titovoj politici, jer su je smatrali odstupanjem od ortodoksnog komunističkog učenja. Mnogi od njih lišeni su važnih položaja zato što nisu pristupili ili dovoljno sarađivali sa Titovom oslobodilačkom vojskom.
3.
„Stari komunisti“ predstavljaju stalnu pretnju Titovom režimu, jer ih se ne može logički optužiti za „informbirovštinu“ niti za nepoštovanje partijske discipline. Tito ih nije mogao likvidirati primenom klasične komunističke čistke, pošto su oni bili jedini istinski komunistički idealisti u Partiji. Većina onih koji su u Partiju ušli tokom ili nakon poslednjeg rata bili su mahom oportunisti ili ljudi kompromitovani ratnim zločinima koji mogu naći zaštitu samo u sadašnjem režimu.
4.
Tito i njegovi najbliži saradnici svesni su ogromnog moralnog uticaja ovih „starih komunista“ i njihovog ugleda u očima stranih komunističkih organizacija. Zato Tito i njegov režim čine sve da ih zadrže u Partiji i da neutrališu njihov uticaj time što im ne daju značajne funkcije u partijskoj organizaciji. Ovom taktikom Tito nastoji da spreči ili umanji opasnost da se stari komunisti priključe Informbirou.
5.
Međutim, kada je reč o odnosima Jugoslavije sa Zapadom, Tito i njegovi „stari komunisti“ se nalaze u saglasju. Nijedna strana ne želi da se pridruži Zapadu, jer bi usvajanjem zahteva zapadnog sveta za većim stepenom ličnih i političkih sloboda u Jugoslaviji, obe strane automatski izgubile svoje pozicije.
6.
Iako je teško precizno definisati pojedine frakcije unutar rukovodstva SKJ, postoje različite grupe u partijskoj hijerarhiji sa različitim usmerenjima. Opšte je poznato da vodeći komunisti ne veruju jedni drugima, jer strahuju da su pojedini članovi njihovog uskog kruga sovjetski agenti ili tajne pristalice Informbiroa. Kao primer ovog nepoverenja, od 1948. godine primećeno je da u svojim privatnim razgovorima, među sobom ili sa jugoslovenskim nacionalistima, nikada ne kritikuju SSSR ili Informbiro. Takođe ne izražavaju ni povoljno mišljenje o politici Kremlja. Do Staljinove smrti, međutim, Informbiro i SSSR bili su vrlo oštro napadani na svim javnim skupovima Partije, kao i u štampi i na radiju. Od Staljinove smrti pa do septembra 1953. napadi na Istočni blok bili su znatno blaži i ređi. U septembru 1953. ovi napadi su potpuno prestali.
7.
Još jedan pokazatelj stepena nepoverenja među partijskim vođama jeste činjenica da, kad god se međunarodna situacija pogorša, istaknuti komunisti traže kontakt sa poznatim nacionalistima. Ta praksa je toliko rasprostranjena i očigledna da je postala predmet ozbiljnih rasprava među nacionalističkim intelektualcima. U početku se mislilo da su ti kontakti služili samo da bi se saznala mišljenja i reakcije nekommunističkih nacionalista na određene međunarodne događaje. Međutim, pokazalo se da je to pogrešno, jer je ubrzo utvrđeno da su mnogi istaknuti komunisti nastojali da ubede svoje nacionalističke poznanike u svoja iskrena prijateljska osećanja. Pored toga, nudili su im svoje usluge i pomoć. Najnoviji primer ovog fenomena dogodio se na početku krize oko Trsta u septembru 1953.
Pored ove opšte poznate činjenice nepoverenja među vodećim članovima SKJ, postoji ono što bi se moglo nazvati zvaničnim nepoverenjem rukovodstva Partije i Vlade prema nižim izvršnim organima u zemlji. Ustanovljeno je da se sve važne političke i upravne naredbe koje izdaje savezna Vlada ili Centralni komitet SKJ istovremeno prosleđuju vladinoj organizaciji nadležnoj za njihovu primenu, sekretaru SKJ za odgovarajuću teritorijalnu jedinicu i Državnoj bezbednosti (UDB) za to područje.
Može se reći da je želja za brzim novcem i rezervnim fondovima rasprostranjena širom Partije. U prošlosti nikada nije bilo ovako velikog broja slučajeva pronevere koji su došli do suda.
Ovo je pokazatelj pokolebane vere rukovodstva u stvar koju zastupaju. Nije sporno da je SKJ, koja je pre poslednjeg rata imala samo nekoliko pristalica a danas tvrdi da ima oko osamsto hiljada članova, preplavljena oportunistima čija je prva misao da se staraju samo o sebi. Uzajamno nepoverenje je samo normalna posledica tako ustrojene situacije, a izvršavanje zvaničnih naredbi jedina je raspoloživa mogućnost zaštite od gonjenja. Činjenica da čak i vodeći članovi SKJ traže prijateljstvo i kontakt sa poznatim antikomunistima je normalna, ali isto tako ukazuje da strah za budućnost potkopava veru onih koji ne bi smeli sumnjati u ispravnost svog cilja.
Čistke informbirovaca, koje se i dalje s žarom sprovode, imaju prilično nepovoljan uticaj na režim, jer otkrivaju njegove ranjive tačke i dodatno doprinose konfuziji. Procenjuje se da u zatvorima ili drugim pritvornim ustanovama ima oko pet hiljada informbirovaca. Obnavljanje punih diplomatskih odnosa sa SSSR-om podstaklo je glasine među komunistima i spekulacije među nacionalistima da će Kremlj intervenisati u korist zatvorenih informbirovaca. Krajem decembra očekivalo se da će u bliskoj budućnosti biti izrečena politička amnestija koja će obuhvatiti sve one informbirovce koji nisu osposobljeni da preuzmu vodeće uloge u jugoslovenskim poslovima.
Jedan razvoj događaja koji je imao negativan uticaj na moral nižih slojeva komunista bio je pokušaj režima da ukloni osnovu za strane kritike protiv jugoslovenske vlade terora. Taktika korišćena u tu svrhu bila je uvođenje takozvanog legalnog postupanja u upravi. Iako je taj pritisak formalno samo delimično ublažen, stanovništvo je steklo hrabrost i počelo da deluje kao da su terorističke metode napuštene.
Sumirajući situaciju unutar SKJ, ne može biti sumnje da je termin „opšta konfuzija“ najprikladniji opis. Komunistički osnivači KPJ koji su prošli mučeništvo duže od dvadeset godina propovedajući i zastupajući komunizam lišeni su svakog uticaja u sadašnjem režimu. LJudi koji su postali komunisti nakon što su počinili niz običnih krivičnih dela i ratnih zločina pod izgovorom borbe u ratu za oslobođenje iskreno podržavaju Titov režim. Oni smatraju da je režim jedina zaštita koju imaju, ali istovremeno shvataju da bi im šanse da produže period izbegavanja kažnjavanja za njihove postupke bile mnogo veće da je režim podržan od strane SSSR-a. Tito i njegov Centralni komitet shvataju da su im najjači podržavaoci članovi Partije kompromitovani kriminalnim delima. Baš ta grupa može u ovom trenutku predstavljati uporište sovjetske pete kolone unutar Partije; stari kadrovi koje je aktuelno partijsko rukovodstvo odbacilo njihovi su prirodni saveznici.
Jugoslovenski spoljni odnosi
Režim u Jugoslaviji i Partija smatraju zapadne sile svojim neprijateljem broj jedan; pitanje je samo vremena kada će sve biti postavljeno u pravoj perspektivi. Uvek postoji nesumnjiva važnost ove činjenice.
Svaki pokušaj da se raskol s Informbiroom predstavi kao manevar koji su organizovali Sovjeti je bez osnova.
Unutrašnja situacija u Partiji pokazuje da je Titova sloboda delovanja u odnosu na Sovjetski blok prilično ograničena. Grupa predratnih komunista koja je isključena iz članstva Partije kada je Tito preuzeo vlast, kao i oni „stari komunisti“ koji su članovi Partije ali im se uskraćuju važni partijski položaji, nikada ne bi podržali bilo kakvu akciju protiv Istočnog bloka, čak ni u slučaju napada.
Komunisti koji su se pridružili Partiji zbog svojih kriminalnih dela tokom rata ili neposredno nakon njega verovatnije će se prikloniti „starim komunistima“ u nastojanju da steknu zaštitu moćne Rusije.
Komunisti su oprezno iskazivali svoje divljenje Malenkovljevoj mudroj politici. Na osnovu analize tih izjava, prilično je sigurno da one podrazumevaju izražavanje nade da bi promene u sovjetskom rukovodstvu mogle dovesti do promena u vladajućoj kliki SSSR-a što bi omogućilo obnavljanje bliske saradnje između SSSR-a i Jugoslavije.
Činjenica da je put generala Vukmanovića-Tempa u Moskvu, koji je otišao tamo pre Titovog putovanja u London, toliko skrivan u samoj Jugoslaviji izazvala je mnogo spekulacija među antikomunističkim elementima. Međutim, komunisti nikada ne pominju to putovanje.
Pet godina antiinformbirovske propagande usmerene protiv sovjetskih satelita uverilo je većinu jugoslovenskog stanovništva da su Mađarska, Rumunija i Bugarska svedene na ropski položaj. Štaviše, ova kampanja je pojačala već duboku, tradicionalnu mržnju prema Bugarima i Mađarima.
Unutrašnja situacija
Na osnovu uporednih sudskih spisa može se reći da policijske mere nisu jednako rigidne širom Jugoslavije. Najstroža kontrola se sprovodi u Bosni i Hercegovini; situacija je nešto bolja u Srbiji; još manje oštra u Sloveniji; a najmanje represivna u Hrvatskoj. Na primer, takozvana politička krivična dela kažnjavaju se u Bosni sa dve godine prinudnog rada, u Srbiji sa jednom godinom prinudnog rada, a u Hrvatskoj samo šest meseci zatvora.
Antikomunistički intelektualci u Srbiji gledaju na srpske komuniste samo kao na komuniste, dok hrvatske komuniste smatraju pre svega Hrvatima pa tek onda komunistima. Rukovodioci SKJ u Hrvatskoj energično se zalažu za ekonomske pogodnosti za svoju republiku i izbegavaju sukobe sa javnošću kad god je to moguće. Ministri Hrvatske republike posećuju sela, gradove i zatvore mnogo češće nego njihove srpske kolege. U Beogradu se generalno veruje da su Hrvati najbolje organizovana etnička grupa u Jugoslaviji i da ih je, kao rezultat toga, mnogo drastičnih mera režima, kao što je kolektivizacija, pogodilo manje nego druge republike. Hrvatska je imala najmanji procenat kolektivizovanog zemljišta.
Javno mnjenje prema sadašnjem režimu i njegovim programima
Na osnovu posmatranja života u Srbiji, urbani radnici nisu zadovoljni svojim radnim uslovima: visokim proizvodnim kvotama i svojim platama. Međutim, treba uočiti da je većina sadašnjih industrijskih radnika regrutovana iz redova seljaštva posle rata i da su njihovi prethodni životni standardi bili veoma niski. To ograničava njihove zahteve na gole životne potrebe. Posledično, njihov položaj u suštini se nije mnogo pogoršao. Glavni faktor koji doprinosi njihovom nezadovoljstvu je stroga disciplina koja ograničava slobodu dejstva u smislu promene rada i primorava ih da rade u fiksnim satima pod obaveznim kvotama i prekovremenim radom. Kvalifikovani radnici su veoma nezadovoljni jer se nalaze u goroj finansijskoj situaciji nego pre poslednjeg rata, i rade znatno više i duže - otprilike šezdeset sati nedeljno. Opšte je poznato da su im plate tek dovoljne da pokriju troškove hrane i kirije, dok vodeći komunisti žive u luksuzu.
Seljaci su nezadovoljni jer je režim nametnuo relativno visoke poreze na njihove zemljišne posede. NJihov prihod je neproporcionalno nizak u odnosu na cene potrošnih dobara. Ponos poljopriverdnika je dubinski pogođen jer je lokalno sprovođenje zakona u rukama onih koji su imali najniži društveni status pre rata. Većina tih lokalnih službenika učestvovala je u zločinima tokom i neposredno nakon rata, a dodatni talas brutalnosti sproveden je od istih službenika tokom pokreta za kolektivizaciju. Posledično, seljaci samo čekaju trenutak kada će dati izraza svojoj mržnji i želji za osvetom. Ako se Jugoslavija uplete u bilo kakav oružani sukob, seljaci će brzo delovati kako bi likvidirali lokalne komunističke činovnike i predstavnike režima.
Intelektualci, kao što su inženjeri, lekari, advokati i bivši trgovci i industrijalci, žive daleko ispod svog predratnog životnog standarda. Oni nemaju nade da mogu poboljšati svoje životne uslove pod sadašnjim režimom i smatraju se srećnima ako zarade dovoljno da pokriju kiriju i troškove ishrane. Oni prihvataju tu činjenicu kao neminovno zlo komunističkog režima. Međutim, njihova želja da zbace režim motivisana je uglavnom psihološkim faktorima, kao što su poniženje, nedostatak lične bezbednosti i opterećujuća neizvesnost. Na primer, inženjerski stručnjaci rade pod nadzorom mladih ljudi koji nemaju obuku u struci; bivši industrijalci rade u raznim fabrikama pod nadzorom nekvalifikovanih radnika; lekari su raspoređeni u državne bolnice ili ambulante i rade pod nadzorom mladih, neiskusnih doktora; trgovci su srećni ako su zaposleni kao prodajno osoblje, itd. Ako budu otpušteni, nikada ne znaju koji drugi posao će im biti dozvoljeno da rade. Opasnost da bi ih UDB mogla pokupiti neprestano im visi nad glavom.
Mladi uopšte predstavljaju zagonetku i za režim i za antikomuniste. Režim je u početku pridobio simpatije omladine, ali je odluka vlade (pre otprilike dve godine) da ukine stipendije za nekoliko hiljada mladih imala veoma nepovoljan odjek, jer previše njih nije moglo da završi svoje univerzitetske ili napredne studije. Dodatno nezadovoljstvo među mladićima stvaraju kursevi obnove vojne obuke ( vojne vežbe, nap.prir.). Studenti prekidaju svoje studije ili pripreme za ispite; mladi radnici, naročito oženjeni, nalaze se u nezgodnoj finansijskoj situaciji, ili im se planovi da provedu odmor sa porodicom otkazuju. Ipak, treba napomenuti da je režim izvršio veliki uticaj na psihološko formiranje mlađih koji su 1944–1945. imali 8 do 10 godina. Ogromna većina ovih mladih od 18–20 godina su čvrste pristalice režima.
Jugoslavija u slučaju rata
Komunisti su majstori organizacije. NJihova probna mobilizacija u jesen 1953. bila je veoma uspešna. Vojnici su izgledali dobro obučeni i opremljeni, ili barem nema sumnje da su mnogo bolje obučeni i opremljeni nego što je bio slučaj sa Kraljevskom jugoslovenskom vojskom 1941. godine. Međutim, postoji nedostatak borbenog duha kao rezultat opšte situacije u Jugoslaviji.
Jugoslovenska vlada je godinama ubeđivala narod da vodi nezavisnu politiku i da joj je stalo do unapređenje mira i ekonomskog razvoja zemlje. Politika pune neutralnosti zastupana je godinama i neprestano se isticalo da će Jugoslovenska armija ratovati samo ako zemlja bude napadnuta.
Antikomunistički intelektualci u Beogradu i njihovi komunistički prijatelji veruju da napad Rusa na Jugoslaviju ne bi naišao na bilo kakav otpor. Takvo uverenje zasnivalo se na sledećim činjenicama:
a. Vojnici u Jugoslovenskim oružanim snagama uvereni su da bi svaki otpor ruskoj armiji bio besmisleno krvoproliće, pošto veruju da bi Rusi mogli zauzeti Beograd u roku od 4–5 sati, čak i bez vazdušne podrške;
b. Zbog čudne situacije unutar Jugoslovenske komunističke partije, Tito i njegova vlada ne mogu očekivati neophodnu podršku organizacije SKJ;
c. Velika većina stanovništva zapravo mrzi Ruse, ali njihova mržnja se zasniva na njihovim antikomunističkim osećanjima. Oni ne prave razliku između ruskog i Titovog komunizma. Shodno tome, spremni su da se bore protiv svih komunista, uključujući i Titov režim;
d. Antikomunističko stanovništvo isključuje mogućnost da bi zapadne sile podržale Tita, čak i ako bi se on odlučio da se bori protiv Rusa, jer su uvereni da Zapad zna činjenicu da Tito ne bi postojao kao organizovana snaga ako mu ne bi bila pružena efikasna vojna podrška.
U proceni efekta napada na Jugoslaviju od strane susednih satelitskih država, stanovništvo Jugoslavije je uvek imalo simpatije prema Rumunima. Tradicionalna mržnja postojala je u prošlosti između naroda Jugoslavije i Mađarske i Bugarske. To je pojačano tokom Drugog svetskog rata. Zvanična jugoslovenska propaganda od 1948. do sredine septembra 1953. uspela je da ubedi jugoslovenski narod da su Mađarska i Bugarska svedene na status ropstva od strane Rusa i, posledično, da ne bi posedovale borbeni duh. Uprkos činjenici da postoje osnove za pridobijanje naroda da se bori protiv svojih tradicionalnih neprijatelja, postoji samo mala mogućnost da bi Jugoslovenska armija mogla voditi organizovanu bitku protiv sovjetskih satelita. To je zbog činjenice da bi narod Jugoslavije najpre iskoristio situaciju da zadovolji svoju želju za osvetom protiv domaćih komunista likvidiranjem svojih sadašnjih vođa, naročito onih na lokalnom nivou.
Ako bi Tursku ili Grčku napali Rusi ili sateliti, nikakva akcija se ne bi mogla očekivati od Jugoslavije. Jugoslovenski zvaničnici su neprestano nastojali da ubede narod da nemaju nikakvu obavezu da brane Grčku i Tursku. Objašnjavaju da je Ankarski pakt potpisan samo u svrhu postavljanja okvira za moguće odnose i saradnju u slučaju opasnosti, ali da bi se svaka akcija ili obaveza koja bi mogla proisteći iz Ankarskog pakta razmatrala u to vreme i iznela Narodnoj skupštini na odobrenje.
Svaki zahtev jugoslovenske vlade Narodnoj skupštini za odobrenje da aktivno učestvuje u odbrani Grčke ili Turske naišao bi na čvrst otpor starih komunista i komunista koji su pristalice režima, zbog njihovog straha da bi svaki oružani sukob u koji bi Jugoslavija ušla bio jednak njihovoj likvidaciji.
Svaki napad na Jugoslaviju rezultirao bi stvaranjem gerilskog otpora. Jugoslovenska vlada je preduzela neophodne pripreme za stvaranje snažnih i dobro organizovanih gerilskih snaga. Međutim, povlačenje u planine podrazumeva poraz organizovanih državnih snaga. Brojčana snaga Titovih gerilskih snaga zavisiće od toga da li je režim imao dovoljno vremena da sprovede mobilizaciju. Ako bi Jugoslavija bila neočekivano napadnuta i jezgro Titovih gerilaca činile jedinice stalne vojske u povlačenju, izgledi za snažan gerilski otpor prilično su sumnjivi.
Paralelno sa stvaranjem Titovih gerilaca, biće ustanovljene antikomunističke gerilske snage. Nema naznaka postojanja bilo kakve političke organizacije koja bi vodila pripremne radove za uspostavljanje antikomunističkih gerilskih snaga. Međutim,pojava antikomunističke gerile će biti rezultat okolnosti. LJudi koji će biti umešani u likvidaciju lokalnih komunista i policijskog osoblja prirodno će potražiti skrovišta u planinama. Antikomunistički vojnici koji se povlače pod neprijateljskim pritiskom iskoristiće svaku priliku da dezertiraju kako bi izbegli da se bore za režim koji mrze i učiniće sve da se bore protiv njega. Likvidacije podoficira i oficira koji se ističu kao nemilosrdni zaštitnici režima veoma su verovatne.
S obzirom na činjenicu da bi se svake okupacione snage najpre latile uništenja gerila koje predvodi vlada, antikomunističke gerile imaće solidnu šansu da prežive i razviju se. Ponavljanje tužnog iskustva iz Drugog svetskog rata - da će više gerilskih pokreta biti aktivne u Jugoslaviji - čini se neizbežnim. Antikomunistička gerilska grupa ili grupe će koncentrisati svoju aktivnost protiv Titovih snaga i većina gerilskih aktivnosti u Jugoslaviji će se sastojati od borbi između jugoslovenskih komunista i antikomunista.
Uloga nacionalizma u odbrani Jugoslavije pod komunizmom bila bi minimalna, jer bi se nacionalistički otpor pod Titom posmatrao samo kao održavanje na vlasti sadašnjeg nepopularnog režima. Likvidiranjem komunista na početku bilo koje invazije ili tokom okupacije, Jugoslavija ne bi bila suočena ni sa kakvim komunističkim problemom kada zapadne sile oslobode Jugoslaviju.
Jugoslovenska politika o Trstu i značaj Trsta kao pitanja u Jugoslaviji
Režim u Jugoslaviji je svestan činjenice da bi ga oružani sukob doveo u opasan položaj, jer je većina njegovog naroda neprijateljski raspoložena. Na osnovu te svesti, Vlada se od 1948. bori da Jugoslaviju drži podalje od bilo kakvog ozbiljnog međunarodnog sukoba u nadi da bi Jugoslavija, čak i u ratu velikih razmera, mogla ostati neutralna.
Režim je nesumnjivo bio svestan da njegov energičan i provokativan stav o tršćanskom pitanju u oktobru 1953. neće dovesti do rata, i prateći komunističku taktiku, nadali su se da će svojim blefom postići sledeće:
a. Spas Zone B na koju polažu pravo Italijani, i savezničku garanciju da Italija neće polagati pravo na tu zonu.
b. Da se drugim komunističkim zemljama pokaže činjenica da je Jugoslavija potpuno nezavisna i da režim nije prodao Jugoslaviju Zapadu.
c. Da se umire istinski komunisti, članovi Partije koji su izgubili poverenje u sadašnje partijske vođe, kako bi se privukli SKJ.
d. Da se narod privuče režimu naglašavanjem opasnosti iz inostranstva i tako stvore odgovarajući uslovi za izbore u novembru.
Narod u Jugoslaviji nije mnogo zainteresovan za tršćansko pitanje. Zbog ratobornog stava režima u oktobru 1953. o ovom pitanju, primili su vesti o događajima sa radošću i prisustvovali skupovima u nadi da će takav stav Vlade izazvati rat i tako im pružiti priliku da se oslobode Titovog režima. Rukovodioci SKJ znaju za ova osećanja većine stanovništva i svesni su te opasnosti. Tokom podsticanja naroda po pitanju Trsta, Dušan Đurđević, ratni partizan, poslanik SKJ u Saveznom parlamentu u Beogradu za srezove Bajina Bašta i LJubovija, na skupu u LJuboviji rekao je publici da je režim svestan činjenice da su „reakcionari“ oduševljeni konfliktom u nadi da će konflikt izazvati rat koji bi reakcionarima mogao pružiti priliku za likvidaciju lokalnih komunističkih vođa. Potom je rekao da reakcionari prave pogrešnu računicu i da treba da pripreme kovčege za sebe, jer ako tršćansko pitanje izazove rat, režim će likvidirati njih pre nego što se upusti u bilo kakvu borbu. Đurđević je ponovo izabran u parlament u novembru 1953. za iste srezove.
Komentar: 29. novembra 1953. Vlada je naredila veliku amnestiju koja je obuhvatila 7.194 zatvorenika. Dekret o amnestiji, po svoj prilici, obuhvatio je ratne političke protivnike, kao i mnoge građane koji su se protivili ekonomskoj politici režima, prema „New York Times“ od 30. novembra 1953.
Komentar: Nije u mogućnosti da dostavi bilo kakve detalje o Tempovom putu, ali je naveo da se smatrao činjenicom, a ne glasinom.
Komentar: 25X1 procenat obradive zemlje pod kolektivizacijom na vrhuncu pokreta za kolektivizaciju iznosio je približno 14 procenata u Hrvatskoj u poređenju sa samo 8 procenata u Sloveniji. Brojke za druge republike bile su znatno više.
PRIREDILI: V.B, V.D.
Izvor: Pravda.rs
