Piše Mijat Kostić, Novi treći put
Sankcije, koje su usledile kao deo šireg paketa mera protiv ruskih energetskih kompanija, usmerene su na ograničavanje poslovanja firmi u većinskom vlasništvu Gazprom njefta, uključujući i NIS.
Srbija je, dakle, samo indirektno pogođena jer ovakve mere Vašingtona imaju za cilj da smanje finansijski i tehnološki prostor ruskih kompanija u regionu. Međutim, s obzirom da NIS kontroliše najveći deo domaćeg tržišta derivata i upravlja jedinom rafinerijom u zemlji, posledice takvog poteza ne zaustavljaju se na energetskom sektoru već one dopiru i do svake njive, hladnjače i prodavnice u Srbiji.
Direktan rizik
Sankcije NIS-u predstavljaju direktan rizik kada je u pitanju proizvodnja hrane jer pogađaju ključnu kariku snabdevanja gorivom. I bez potpunog prekida rada, restrikcije mogu da poskupe nabavku sirove nafte i aditiva, otežaju tranzit iz rafinerije i povećaju troškove transporta i carinskih procedura na pravcima poput Jadranskog naftovoda (JANAF). Svaka od ovih stavki ulazi u nabavnu cenu dizela i benzina.
U zemlji u kojoj poljoprivredna proizvodnja i transport zavise od dizela, a gotovo sva roba putuje drumskim prevozom kamionima, skuplji derivati se brzo preliju kroz kalkulacije proizvođača, distributera i trgovaca sve do maloprodajne cene hrane nego u drugim uporedivim državama.
Energetski šok iz 2022. godine već je pokazao kako se taj proces odvija u praksi. Nakon ruske invazije na Ukrajinu, globalna tržišta nafte i gasa suočila su se sa naglim rastom cene i prekrajanjem ruta snabdevanja. U Evropi su energenti i logistika poskupeli, rute su postale duže, osiguranje složenije, a troškovi finansiranja zaliha viši. U Srbiji se taj efekat najpre osetio na pumpama, a zatim i u ceni hrane. Mehanizam je bio tipičan cost-push: ulazni troškovi su rasli, pa su proizvođači i trgovci povećavali cene kako bi održali isplativost.
Više faktora
Kada je u pitanju sama proizvodnja hrane, gorivo je centralni ulazni trošak. Traktori, kombajni, sistemi za navodnjavanje i sušare zavise od dizela ili električne energije čija je cena posredno vezana za tržište gasa. Kada derivati poskupe, lančano rastu troškovi setve, žetve i transporta useva. Državne mere, poput ograničavanja marži ili povlašćenog dizela za registrovana gazdinstva, mogu da kratkoročno ublaže udar, ali njihov efekat je ograničen jer subvencije važe samo za određene količine i vremenski period. Na kraju, tržišna cena oblikuje većinu realnih troškova. U situaciji trenutnih sankcija, dodatni troškovi u nabavci i rizik snabdevanja će neminovno podići veleprodajne i maloprodajne cene derivata, što će se direktno odraziti i na više troškove obrađivanja zemlje, a što je bilo iskustvo u uporedivim zemljama.
Drugi faktor koji čini cene prehrambenih proizvoda osetljivim na porast cena u energetici jeste i sam transport od mesta proizvodnje do mesta prerade i prodaje. Srbija ima visok udeo drumskog prevoza i ograničene kapacitete železničkog i rečnog saobraćaja. Prema različitim istraživanjima, više od 80% hrane i poljoprivrednih inputa prevozi se kamionima, pa je dizel glavni trošak svake kilometraže. Kada cene goriva porastu, prevoznici povećavaju tarife, a proizvođači i trgovci te troškove prenose na kupce. U uslovima skupljih derivata, rashladni transport postaje posebno skup jer hladnjače troše znatno više energije što dodatno utiče na cenu proizvoda kao što su voće, povrće, mleko i riba.
Još jedan bitan faktor poskupljenja je i uvoz dodatnih komponenti, kao što su mineralna đubriva. Azotna đubriva zavise od prirodnog gasa, fosfatna od globalnih zaliha rude i transporta, a sve zajedno od stabilnih lanaca snabdevanja. Posle 2022. godine evropska proizvodnja azotnih đubriva bila je ograničena zbog visokih cena gasa, dok su ruski i beloruski izvozni tokovi bili umanjeni sankcijama i logističkim barijerama. Kina je povremeno ograničavala izvoz fosfata radi zaštite domaće proizvodnje, dok je Maroko koristio svoju povoljnu tržišnu poziciju za povećanje cena. Rezultat su višegodišnje povišene cene i manjak ponude. Za Srbiju, koja veliki deo đubriva uvozi, to znači više troškove po toni i pritisak na smanjenje primene, što direktno utiče na prinose i novu rundu poskupljenja hrane. Kako cene derivata i transporta budu skočile još više usled američkih sankcija, to će se direktno odraziti i na skuplji uvoz đubriva.
Ne treba izostaviti ni činjenicu da prerađivačka industrija takođe trpi direktne posledice. Mlinovi, mlekare, pivare, uljare i pekare zavise od električne energije i gasa, čiji troškovi brzo rastu u uslovima poremećenih energetskih tržišta. Kada energenti poskupe, proizvodne marže se sužavaju, a prerađivači deo tereta prebacuju na krajnje cene proizvoda. Administrativne mere ograničavanja mogu kratkoročno da ublaže udar, ali ne uklanjaju osnovni problem: visoku zavisnost prehrambene industrije od energije i goriva.
Efekat se vidi srednjeročno
Evropsko iskustvo iz prethodne tri godine pokazalo je da se posledice energetskih šokova na cene hrane ne pojavljuju odmah, već se efekat vidi srednjeročno. Troškovi goriva i đubriva iz jedne sezone često ulaze u maloprodajne cene naredne, zbog čega je u Srbiji vrhunac inflacije hrane usledio nekoliko meseci nakon energetskog šoka u EU. Sličan obrazac bi mogao da se ponovi ukoliko sankcije budu potrajale. Najpre bi poskupeli proizvodnja i transport, zatim bi porasli troškovi prerađivača, a tek na kraju i potrošačke cene.
Strukturalni faktori su, ipak, ono što otežava situaciju i smanjuje otpornost srpske poljoprivrede u vreme energetske krize. U Srbiji ne postoji adekvatna železnička ili alternativna intermodijalna struktura koja bi zamenila transport proizvoda drumskim saobraćajem i time umanjila sveukupnu potrošnju goriva. Pored toga, domaća proizvodnja mineralnih đubriva je ograničena, zbog čega se srpski poljoprivrednici oslanjaju na uvoz i samim tim bivaju izloženiji globalnim fluktuacijama. Na taj način energetska osetljivost proizvodnje i prerade neminovno vodi situaciji u kojoj će porast cene energenata još više uticati na poskupljenje hrane, čak i kada su žetve solidne a skladišta puna.
Na kraju, sankcije NIS-u imaju domino efekat koji se ne zaustavlja na energetici. Kada gorivo poskupi, svi ostali troškovi rastu, od oranja i transporta do prerade i konačne cene na polici. Takvi pritisci se ne mogu trajno ublažiti kratkoročnim merama ili zamrzavanjem marži, jer se izvor problema nalazi dublje: u strukturi troškova i zavisnosti od energenata. Rešenje leži u jačanju logističke infrastrukture, racionalnijem korišćenju energije i većoj diverzifikaciji snabdevanja.
Dok se ti temelji ne izgrade, svaka nova energetska kriza ima potencijal da izazove pometnju u poljoprivredi i kao krajnji rezultat dovede do poskupljenja hrane na domaćem tržištu.
Nova.rs
