O JEDNOJ IZRECI

Bliži se Sveti Nikola, slava najvećeg broja Srba, a na pamet ne mogu da ne padnu reči narodne izreke da zbog nedostojnog popa Nikole ne treba zaboraviti Svetog Nikolu ili, ne daj Bože, odreći se Svetog Nikole. 

To naročito mora da se ima u vidu danas, kada je stanje u nas teško, i kada su mnogi razočarani kada vide da su ideali Evanđelja zanemareni, i da neka lica u mantiji ( pa i sa panagijom ), ne liče na svetosavski uzor koji je vekovima navodio naš narod da kaže:“Trista – bez popa ništa“ ( to jest, da se trista Srba skupi, ako ih ne vodi sveštenik koji je pravi sluga Božji, poduhvat neće uspeti). Zato je danas, više nego ikad, važno da se setimo da je istorija Crkve uvek bila puna izazova i iskušenja sa nedostojnim sveštenim licima i nikakvim hrišćanima. Ipak, Crkva nije propala, jer ju je osnovao Hristos, Bog Koji je postao Čovek.
Nemojmo to zaboraviti!

Ipak, otkuda kukolj na njivi Gospodnjoj? Otkuda bezbožan život onih koji bi trebalo da su pobožni?  

HRISTOVA PRIČA

Hristos je svojevremeno ispričao priču koja govori o tome šta se dešava u Crkvi kroz vekove, i zašto Bog dopušta da se ovakve stvari zbivaju. ( Mt. 13, 24-30; 36-43)
„Drugu priču kaza im govoreći: „Carstvo nebesko je kao čovek što poseja dobro seme na njivi svojoj. A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj po pšenici, pa otide. A kada niče usev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: „Gospodaru, nisi li ti dobro seme sejao na njivi svojoj? Otkuda, dakle, kukolj?”A on im reče: „Neprijatelj čovek to učini.” A sluge mu rekoše: „Hoćeš li, dakle, da idemo da ga počupamo?”  A on reče: „Ne, da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime i pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; a u vreme žetve reći ću žeteocima: „Saberite najpre kukolj i svežite ga u snoplje da se sažeže, a pšenicu odvezite u žitnicu moju.”(...) Tada otpusti Isus narod, i dođe u kuću. I pristupiše mu učenici njegovi govoreći: „Protumači nam priču o kukolju na njivi.”A on odgovarajući reče im: „Koji seje dobro seme, to je Sin Čovečiji; a njiva je svet; a dobro seme sinovi su Carstva, a kukolj sinovi su zla. A neprijatelj koji ga je posejao jeste đavo; a žetva je svršetak veka, a žeteoci su anđeli. Kao što se, dakle, kukolj sabira i ognjem sažiže, tako će biti na posletku ovoga veka. Poslaće Sin Čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i one koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba. Tada će se pravednici zasjati kao sunce u Carstvu Oca svoga. Ko ima uši da čuje, neka čuje!”

TUMAČENJE REČI HRISTOVIH 

Blaženi Teofilakt Ohridski ovo mesto tumači ovako:“„NJiva“ je, dakle, svet ili čovečija duša. „Sejač“ je Hristos. „Dobro seme“ su dobri ljudi ili dobre misli. „Kukolj“ su jeresi ili rđave misli, a onaj koji ga je posejao je đavo. „LJudi koji su pospali“ jesu oni koji su u svojoj lenjosti i nemaru dali mesta jereticima ili rđavim mislima. „Sluge“ su anđeli koji negoduju zato što su se pojavile jeresi ili rđave misli u duši čovekovoj i žele da iskorene i poseku iz ovoga života jeretike i one koji misle o zlu. Ali, Bog ne dozvoljava da se jeretici istrebljuju nasiljem, kako zajedno s njima ne bi stradali i bili istrebljeni pravednici. Takođe, ne želi ni da poseče čoveka zbog njegovih rđavih misli i grehova, kako se ne bi zajedno s njima upropas-tila i „pšenica“ (to jest ono što je dobro u njima). Da je, na primer, Matej posečen dok je još bio „kukolj“, bila bi počupana sa njim i „pšenica“ reči koja će kasnije nići iz njega. Slično je i s Pavlom i (pokajanim) razbojnikom. Dok su bili „kukolj“ nisu posečeni, već su ostavljeni u životu, da bi kasnije uzrasla njihova vrlina. Zato Gospod kaže anđelima da će na kraju sveta sakupiti „kukolj“, to jest jeretike. Ali, kako? U okove, to jest, svezavši im ruke i noge, pošto u to vreme čovek ništa neće moći da uradi već će svaka njegova delatna sila biti svezana. Dotle će „pšenicu“, dakle svetitelje, anđeli žeteoci sabrati u nebeske žitnice. Tako je i sa rđavim mislima koje je imao Pavle kada je proganjao (hrišćane). One su izgorele u ognju Hristovom koji je On došao da baci na zemlju, dok je „pšenica“, dakle, njegove dobre misli, sabrana u crkvene „žitnice“.“
Dakle, kada vidimo da se u Crkvi dešavaju ovakve stvari, i da se javljaju loši sveštenici ili episkopi ili lažni učitelji, znajmo da tako mora biti, i da Bog ne žuri sa kaznom, nego čeka da se svi pokaju i nađu put ka NJemu. 

BOŽJE DOPUŠTENJE 

Bog dopušta da se u Crkvi, čak i na čelnim mestima, pojave nedostojni zbog narodnih greha i bezakonja. O tome Sveti Anastasije Sinait, u svom spisu „O nedostojnim vlastodršcima“, kaže:“ Postojao je u Tiviadskoj oblasti grad pun bezakonja. U njemu je živeo neki veoma nečastan i pokvaren čovek, radnik na hipodromu, koji je iznenada došao do nekog lažnog pokajanja, pa se čak i postrigao obukavši se tako u angelsku monašku shimnu, ali sa svojim bezakonjima nije prestajao. Desilo se da je u to vreme umro neki episkop toga grada. Onda se nekom svetom čoveku javio Angeo Božiji i rekao:“Idi u grad i pripremi za hirotoniju u episkopa nekadašnjeg radnika sa hipodroma.“ Ovaj je učinio što mu je bilo zapoveđeno. Po rukopoloženju, episkop – nesrećni varalica, se toliko pogordio da je počeo da veruje kako je on neka visoka ličnost. Tada mu se javio Angeo Božiji i rekao: „Što se gordiš nesrećniče? Zaista ti kažem da nisi postao episkop zato što si dostojan svešteničkog čina, nego zato što ovom gradu priliči samo jedan takav episkop. Boljeg nije ni zaslužio.“

Prema tome, ako nekada vidiš nekoga nedostojnoga vladara ili episkopa, ne čudi se i ne osuđuj Božiji Promisao. Znaj i veruj da smo predani takvim tiranima zbog našeg sopstvenog bezakonja i rđavih dela.“

I to se mora imati u vidu: nedostojni sveštenici i epsikopi dolaze iz grešnog i bezakonog naroda. Nema čuđenja – ostalo nam je samo pokajanje. 
A sada da vidimo kako je to izgledalo u ranoj Crkvi, za koju mnogi misle da je sve bilo idealno. Naravno, stanje je bilo bolje nego danas, ali ni onda se nije zbivalo sve kako mi zamišljamo. 

U APOSTOLSKO DOBA 

 U apostolsko doba, hrišćani su se takođe uzajamno sukobljavali, pa je apostol Pavle morao da ih upozorava: „Ali ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite“ (Gal. 5, 15). Često ih je obuzimao egoizam zbog koga su zaboravljali svoj cilj: „Jer svi traže svoje, a ne ono što je Hrista Isusa“ (Fil. 2, 21). Hristos, preko Svetog Jovana Bogoslova, oštro upozorava Crkvu u Laodikiji:“I anđelu Crkve u Laodikiji napiši: Tako govori Amin, Svjedok vjerni i istiniti, Začetnik tvorvine Božije: Znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih. Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i nag. Savjetujem ti da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti da pomažeš oči svoje, da vidiš.“(Otkr. 3, 15–17)

Mlaki u veri, nikakvi, slepi – i Bog im šalje upozorenje. Ako se pokaju, spasiće se. 

U DRUGOM VEKU

 Sveti apostol Jerma se obraća episkopima rane Crkve:„Vama sada govorim, vama koji upravljate Crkvom i predstojite: ne budite slični zločincima. Zločinci barem svoj otrov nose u posudama, a vi svoj otrov držite u srcu“.

Sveti Kliment Rimski, apostolski svedok, u Prvoj poslanici Korinćanima, upozorava hrišćane u Korintu da se ne svađaju i ne sukobljavaju, nego da žive po zakonu Božijem:„Sva slava vam je bila data i ispunilo se što je napisano: 'Jeo je i pio je, ugojio se i udebljao se i postao nepokoran' ( Pon. zak. 32, 15). A otuda ljubomora i zavist, neprijateljstvo i razdor, gonjenja i pobune, rat i ropstvo. Zato su se udaljili pravda i mir, jer svaki je ostavio strah Božiji, postao je tup u veri NJegovoj, ne hodi po pravilima zapovesti NJegovih i ne vodi život dostojan Hrista“.

Tupi u veri na sebe prizivaju kaznu Božju – Bog će se povući i pustiti da žanju što su sa đavolom sejali. 

ORIGENOVE REČI

Origen, poznati hrišćanski učitelj iz trećeg veka, objašnjava zašto u Crkvi ima ne samo dobrih, nego i loših i tuđih Bogu vernika:„Jasno je da se u ribarskoj mreži cele Crkve nalaze i dobri i zli. Kada bi svi bili čisti šta bi ostalo za Sud Božiji? Po drugoj priči, na gumnu su zajedno žito i slama. Ne kažem da je gumno ceo svet, već je gumno ukupnost naroda hrišćanskog. Gumno se opisuje tako što je ono puno žita i slame, nije sve žito, ali nije sve ni slama; tako je i u zemaljskoj Crkvi: jedan je zrno žita, a drugi je slama. Ako neko na našim skupovima vidi grešnika neka se ne zbunjuje i neka ne govori kako je eto grešnik na saboru svetih. Sve dok smo mi u ovom veku, to jest, na gumnu i u ribarskoj mreži, i dobri i zli se nalaze zajedno“.

I dodaje Origen: „Ako je /Isus/ imao razloga da oplakuje Jerusalim daleko više je imao razloga da oplakuje Crkvu koja je podignuta da postane dom molitve ali je sramnom grabljivošću, koja pomračuje um mržnjom, kod nekih (nažalost, toliko mnogobrojnih!) pretvorena u 'razbojničko gnezdo'. Zato bi Isus mogao, imajući u vidu grešnike koji borave u živom svetilištu koje je On podigao, da ponovi reči psalmopevca: Kakva je korist od krvi moje kada siđem u grob? (Ps. 29)... On luta u traganju za ostacima letine, ali nalazi samo nekoliko prignječenih grozdova i žalosnih plodova. Nijednog lepog ploda, a i loših je malo. Ko bi od nas mogao da Mu ponudi grožđe vrline? Ko bi mogao da donese plodove blagodaću Božijom?“ 

Origen se, po čuvenom istoričaru Crkve, Lebedevu, u ono vreme „žali na razvoj despotizma u Crkvi, jer su episkopi prestali da budu sluge Hristove i postali su u Crkvi kao gospodari. Oni su zaboravili Hristove zapovesti o snishodljivosti prema svima, o krotkosti s kojom moraju da poučavaju svoje protivnike, o tome da moraju da podržavaju i hrabre slabe... oni kojima je povereno staranje o gladnima – pastiri – sami piruju s pijanicama i dozvoljavaju sebi druge slične stvari“. Đakoni, kaže Lebedev, „koji učestvuju u upravljanju crkvenim riznicama, koriste ove radi lične koristi: u cilju sopstvenog bogaćenja davali su novac na zajam uz kamatu, pretvarajući se u lihvare“.

Život mirjana nije mnogo veseliji od života sveštenstva. Origen upozorava hrišćane: „Ne treba li da plačemo i jaučemo videći kako ne dolazite da slušate reč Božiju, da dolazite u Crkvu samo o praznicima i to ne toliko iz želje da čujete reč Božiju, koliko privučeni svečanošću i pod izgovorom učestvovanja u javnom slavlju? Veliki deo vašeg vremena, reći ću, štaviše, gotovo sve vaše vreme, vi provodite na javnim mestima, u svetovnim poslovima, ili se bavite trgovinom. Što se tiče reči Božije, niko se o njoj ne brine, ili će se barem malo naći takvih koji bi nalazili zadovoljstvo u tome da je slušaju. Ali zašto žaliti zbog odsutnih? Čak i u vas koji ste prisutni u Crkvi, i u vas je mala pažnja; robovi navike, okrećete leđa reči Božijoj ili sveštenom tekstu čije vam se čitanje nudi. Bojim se da je Gospod i vama namenio sledeće reči proroka: „Okrenuše mi leđa umesto da mi okrenu lice“ ( Jer. 2, 27). Kakvo je sredstvo da se prenesu ti biseri svete reči u gluve, narodu koji odvraća svoj sluh?“ 

Dakle, mnogi episkopi su tirani, neki đakoni su postali lihvari, a narod ne mari za reč Božju.

SVETI KIPRIJAN KARTAGINSKI 

Sveti Kiprijan Kartaginski, čuveni epsikop – mučenik iz Severne Afrike, u trećem veku posle Hrista, upozorava: „Dugotrajni mir je naškodio učenju koje nam je predato odozgo. Svi su počeli da se brinu o umnožavanju svog nasleđenog imanja i zaboravivši kako su postupali vernici u vreme apostola i kako uvek treba da postupaju, s nezasitom željom su požurili da uvećaju svoje imanje. Kod sveštenika se više ne primećuje iskrena pobožnost, kod služitelja čista vera, u delima milosrđe, u običajima pristojnost. S gordom nadmenošću preziru starešine Crkve, otrovnim ustima kleveću jedni druge, upornom mržnjom izazivaju međusobne razdore. Vrlo mnogi episkopi, koji treba da savetuju druge i da budu za njih primer, prestavši da se brinu o Božanskom, počeli su da se brinu o svetovnom: ostavivši katedru, napustivši narod, oni skitaju po tuđim oblastima, trudeći se da ne propuste trgovačke dane radi unosne zarade, i kada braća u Crkvi gladuju, oni, privučeni koristoljubljem, lukavo preuzimaju bratske prihode i, dajući često na zajam, povećavaju svoju dobit... Odmah, već na prve reči neprijatelja koji im preti, veliki broj braće je izdao svoju veru i, ne bivši oboren burom gonjenja, sam sebe je svrgao dobrovoljnim padom. Oni čak nisu čekali da idu onda kada ih uhvate... Da se odreknu kada ih budu ispitivali. Mnogi su bili pobeđeni pre bitke, oboreni bez boja i čak nisu ostavili za sebe vidljiv izgovor kako su tobože prinosili žrtvu idolima iz prinude. Rado trče na trgove, dobrovoljno žure u smrt – kao da se raduju prilici koja im se ukazala, prilici koju su uvek čekali s nestrpljenjem! Kolikima od njih su upravljači davali mogućnost da odlože odluku zbog toga što je nastajalo veče i koliko mnogo njih je čak molilo da se ne odlaže njihova propast!“

Dakle, po Svetom Kiprijanu, neki episkopi prisvajaju pare namenjene sirotinji, bave se trgovinom i kamatarenjem. Mnogi hrišćani su, čim su čuli da rimske vlasti prete onima koji su hrišćani, pohitali da se odreknu da bi sačuvali život. 

JEVSEVIJE KESARIJSKI

Istoričar Crkve Jevsevije Kesarijski, koji je živeo početkom četvrtog veka, daje sliku o crkvenom životu u periodu krajem trećeg veka, pre no što je Dioklecijan počeo da goni Crkvu i kada je vladao privremeni mir: „I eto ta puna sloboda je promenila stanje naših stvari: sve je krenulo nekako samo od sebe, počeli smo da zavidimo jedni drugima, da zasipamo jedni druge uvredama i samo što se ne dohvatimo oružja; starešine Crkve – da lome jedni o druge koplja reči, a mirjani da ustaju protiv mirjana; neizrecivo licemerje i pritvornost došli su do krajnjih granica gnusnosti. Po običaju, Božiji sud nas je štedeo... Kao da smo se lišili svakog razuma, nismo se brinuli kako da umilostivimo Boga; kao bezbožnici, smatrajući da naši postupci nisu predmet brige i staranja, činili smo zlo, a naši tobožnji pastiri, odbacivši zapovest pobožnosti sa svim žarom i mahnitošću ulazili su u svađe jedni s drugima, i umnožavali samo jedno: zavist, međusobno neprijateljstvo i mržnju, razdore, pretnje; težili su vlasti isto tako pohlepno kao što tirani teže tiraniji. Tada se, da, tada se ispunila reč Jeremijina: „Pomrači Gospod u gnevu Svom kćer Siona; svrže s nebesa slavu Izrailja i uništi sve bedeme njegove“ (Plač. 2, 1–2)... Sve se to doista ispunilo u naše dane. Svojim smo očima videli kako su molitvene domove rušili od vrha do samog temelja, a božanstvene svete knjige na sred trga predavali ognju; kako su se crkveni pastiri sramno skrivali čas ovde, čas tamo, kako su ih grubo hvatali i kako su im se rugali neprijatelji... Tada, upravo tada su mnoge starešine Crkve hrabro pretrpele surova gonjenja; mnogo se može ispričati o njihovim podvizima. Hiljade drugih, potpuno obuzetih kukavičlukom, na prvi pritisak su se lišili svih snaga“.
Bog je dopustio da pagani gone Crkvu zato što su hrišćani, od vernika do episkopa, oslabili u veri i revnosti. Kada je progon počeo, mnogo su se pokazali kao vitezovi vere, i prolili su krv za Hrista, ali mnoštvo se kukavički odreklo i odstupilo. Tako svedoči Jevsevije Kesarijski.

SVETI GRIGORIJE BOGOSLOV

Sveti Grigorije Bogoslov, jedan od Sveta Tri Jerarha, u četvrtom veku piše o episkopima koji se hirotonišu bez razbora. Neki od njih, sasvim nesposobni za službu oltaru, dovlače se maltene sa ulice – umišljeni, spletkari, svakojaki, oni nanose samo štetu:„Ne hvalim nered i haos koji je kod vas. Sada postoji opasnost da i sam najsvetiji čin ne postane kod nas najviše ismejavan zato što se starešinstvo ne stiče vrlinom već spletkama... Nema lekara koji najpre ne bi pronicao u svojstva bolesti... A starešina u Crkvi se lako pronalazi; ne trudivši se i ne pripremivši se za čin: tek što je posejan odmah je i porastao poput divova u basni /ima se u vidu mit o Titanima/. Za jedan dan mi proizvodimo u svete i tražimo da budu mudri od onih koji nisu ništa učili i, osim svoje samovolje, ništa u sebi nemaju primajući zvanje... On (takav episkop, nap. prir. ) misli da je, stekavši moć, postao mnogo mudriji – tako malo on sebe poznaje, do te mere ga je vlast lišila sposobnosti razmišljanja!“

Sveti Grigorije Bogoslov je dugo odbijao rukopoloženje: „Mene je bilo stid zbog drugih, koji se, budući da nisu bili ništa bolji od ostalih (ako ne i gori), s neumivenim, kako se kaže, rukama, s nečistim dušama prihvataju najsvetijeg posla i, pre nego što su postali dostojni da pristupe sveštenstvu, upadaju u svetilište, guraju se i tiskaju se oko svete Trpeze, kao da smatraju taj čin ne slikom vrline, već sredstvom za izdržavanje, ne služenjem koje podleže odgovornosti, već upravljanjem koje ne polaže nikome računa.“

Bilo ko može da postane svešteno lice – umesto da traži da drugi njime rukovode, on želi da vodi druge. 

Potpuno neobrazovani postaju sveštenici, i to biva na sablazan svima:„Niko neka se ne drži daleko (od sveštenstva): ako je zemljoradnik, ili tesar, ili kožar, ili lovac, ili kovač – niko neka ne traži sebi drugog vođu, to jest, pastira nad sobom; bolje je da sam vlada, to jest, da sveštenstvuje nego da se pokorava svom starešini. Neka izbaci iz ruku: ko – veliku sekiru, ko – dršku pluga, ko – mehove, ko – drva, ko – klešta, i svako neka dođe ovamo, te se svi tiskajte oko božanske Trpeze.(...) Neki dolaze (na pastirsko služenje) neposredno od stola na kojem menjaju novac, drugi, sprženi suncem, dolaze od pluga, neki od motike sa kojom provode ceo dan, neki su ostavili kormilo broda i vojsku i još uvek mirišu na morsku vodu ili su prekriveni ožiljcima, neki još nisu očistili svoju kožu od čađi dimničara. Još juče si bio... u pozorištu među komedijašima (a šta si radio posle pozorišta o tome mi je neprilično čak i da govorim), a sada igraš potpuno novu komediju. Nedavno si bio ljubitelj konja i podizao prašinu prema nebu, kao što neko uzdiže molitve i blagočastive misli, a sada si tako smiren i gledaš tako stidljivo iako se možda potajno ponovo vraćaš prethodnim običajima. Juče si kao advokat prodavao pravo i tumačio zakone kako si hteo a sada si postao sudija, drugi prorok Danilo. Juče si sedeo u sudu sa isukanim mačem i svoju sudsku stolicu si pretvarao u zakonsku razbojničku pećinu, juče si na osnovu zakona opravdavao krađu i nasilje, a sada kako si krotak i smiren! Teško je poverovati da je neko tako lako mogao promeniti svoju odeću kao ti svoj način života“.
U takvoj sredini, Sveti Grigorije jasno kaže:„Ja se nisam zaneo episkopskim duhom, ne naoružavam se zajedno s vama da bih se tukao, kao što se među sobom tuku psi za dobačeni komad“.

Kolika je opasnost od loših vladika, vidimo i iz ovih reči Grigorijevih: „Ne bojte se ni lava, ni plemenitog leoparda, čak se i strašna zmija može naterati u bekstvo. Samo je jedno strašno, verujte – loši episkopi! Ne drhtite pred visinama čina. Jer mnogi poseduju čin, ali nemaju svi blagodat“. U pesmi o episkopatu i kliru svog vremena Grigorije govori kao 'radionici svih poroka', gde zlo rukovodi i gde oni koji treba da postanu 'učitelji', uče ljude poroku.
I opet o lošim vladikama veli jedan od najvećih bogoslova u istoriji Crkve:„Lav, guja, i zmija velikodušniji su i krotkiji u poređenju sa rđavim episkopima koji su prepuni gordosti i koji nemaju iskre ljubavi. Pogledaj ga, i kroz ovčiju kožu ćeš ugledati vuka; ako pak nije vuk neka me u to uveri ne rečima, već delom; ja ne cenim učenje koje je u suprotnosti sa životom... Pastiri su prema slabima kao lavovi, a prema jakima kao psi, koji svuda zabadaju svoj nos i puze češće pred vratima ljudi uticajnih, negoli pred vratima ljudi mudrih. Jedan od njih se hvali svojim plemenitim poreklom, drugi besedničkim darom, treći bogatstvom, četvrti svojim vezama, a oni koji ne mogu da se pohvale ničim sličnim hvale se porocima“. 

Stanje u Crkvi je veoma teško: „Pitaš kako stoje naše stvari? Krajnje rđavo... Crkve su bez pastira; dobro propada, zlo nadvladava; treba ploviti noću, a nigde nema svetlosti koje pokazuju put, Hristos spava“ . ( Lk. 8, 23) I dodavao je:„Povod vaših sporova je Trojica, a istinski uzrok je neverovatna mržnja“.

Po Svetom Grigoriju Bogoslovu, Crkva je puna ogovarača i mrzitelja:„Svi smo mi pobožni jedino zato što osuđujemo bezbožnost drugih... Za sve smo mi otvorili vrata ne pravde, već vrata ogovaranja i drskosti jednih protiv drugih. Kod nas nije onaj savršeniji ko iz straha Božijeg ne izgovara praznu reč, već onaj koji što je moguće više ogovara bližnjeg bilo otvoreno, bilo uvijeno, noseći pod jezikom svoju bolest. Mi lovimo grehe jedni drugih ne radi toga da bismo ih oplakivali već da bismo osuđivali, ne radi toga da bismo lečili već da bismo ozleđivali i da bi nam rane naših bližnjih služile kao opravdanje sopstvenih nedostataka. Kod nas ocena dobrih i zlih nije njihov život već prijateljstvo ili neslaganje s nama... Kao što u vreme noćne bitke, ne razlikujući lica neprijatelja i svojih, napadamo jedni druge i jedni od drugih ginemo. I ne samo da je mirjanin takav, ni sveštenik nije drugačiji. Naprotiv, meni se čini da se sada očigledno ispunjava ono što je nekada rečeno o prokletstvu: Zato će biti svešteniku kao i narodu (Os. 4, 9)... Kome se ovo događa zato što brani veru, brani najviše i najvažnije istine, toga ne kudim... Ali sada ima ljudi koji se s krajnjim neznanjem i s drskošću bore za sitnice i potpuno nekorisne stvari... Dotle su nas dovela međusobna trvenja; dotle su nas doveli oni koji se prekomerno trude za Blagog i Krotkog, koji vole Boga više nego što se to traži... Zar će onaj koji se podvizava za Hrista a ne po Hristu time ugoditi svetu (Ef. 2, 14), ratujući za NJega na nedozvoljen način?... Ne bojim se spoljašnje bitke... Ali što se tiče predstojeće mi bitke, ne znam šta da radim, kakvu pomoć da tražim, koju reč mudrosti, kakav dar blagodati“.

SVETI VASILIJE VELIKI

Najbolji prijatelj Svetiog Grigorija bio je Sveti Vasilije Veliki, takođe jedan od Tri Jerarha. On piše, takođe u četvrtom veku:„A Crkve su skoro u istom takvom položaju kao i moje telo; ne vidi se nikakva dobra nada: stvari neprestano idu sve lošije“.

„Episkopi koji su sa mnom u opštenju, da li zbog lenjosti, da li zbog podozrivosti ili zbog nenaklonosti prema meni ne žele da mi pomognu. Ne pomažu mi ni u onom najnužnijem“.

 „Veoma me žalosti što otačka pravila više ne dejstvuju i što je svaka strogost izgnana iz Crkava“.

„LJubav je ohladnela, razara se učenje otaca, česta su rušenja vere, ćute usta pobožnih... I, iako su nevolje teške, nigde nema mučeništva zato što ugnjetači naši imaju isto ime kao i mi“.

„Kada pogledamo stanje stvari dospevamo u potpuno očajanje. Slabi cela Crkva“.

 „Gospod na vidljiv način ostavlja nas u kojima je zbog umnožavanja bezakonja usahla ljubav“.

„Onda smo, u drevna vremena, mi hrišćani čuvali među sobom mir, onaj mir koji nam je ostavio Gospod, mir od kojeg u nama nema ni traga – s takvom surovošću smo ga odagnali jedni od drugih!“

SVETI GRIGORIJE NISIJSKI

Sveti Grigorije iz Nise, rođeni brat Svetog Vasilija, piše:„Ne mogu a da ne zajecam od stradanja! Naša vrlina je nekada bila ljubav – to naše otačko nasleđe koje je preko Svojih učenika Gospod učinio našim blagom. To nasleđe su kasniji naslednici, dobijajući svaki od otaca, čuvali do naših otaca; samo ga ovaj razvratni naraštaj nije sačuvao. Kako je iz naših ruku ispalo i iščezlo ovo bogatstvo našeg življenja? Osiromašili smo ljubavlju i drugi se ponose našim dobrima... Oni /jeretici/ su sjedinjeni među sobom, a mi se jedni od drugih odvajamo. Oni jedni druge štite, a mi rušimo svoju zaštitu... Srca braće su otvrdla i prebivaju u obesti, pozivaju se na zajedničke oce i ne primaju njihovo nasleđe, polažu pravo na zajedničko plemenito poreklo i odrođavaju se od nas. Protive se našim neprijateljima, ali i prema nama su neprijateljska“.

Dakle, jeretici su bliži jedni drugima i bolje se slažu od pravoslavnih, koji prebivaju u uzajamnoj mržnji i netrpeljivosti. Jednom je Grigorije posetio nekog episkopa Eladija, i doživeo potpuni prezir: „Pozdravivši Eladija i postojavši malo u očekivanju neće li me pozvati da sednem, pošto ništa od toga nije usledilo, ja sam, okrenuvši se, malo seo na jedan od udaljenih stepenika očekujući neće li on reći nešto prijateljski, čovekoljubivo, ili barem, neće li pokazati nešto od toga makar pogledom. Ali sve je bilo suprotno našim očekivanjima... Prošlo je dosta vremena u tišini kao usred duboke noći... Ovo ćutanje mi je izgledalo slično životu u adu... To što se onda dogodilo stvarno mi se činilo kao ad kada sam razmišljao kakvih smo dobrih običaja bili naslednici od otaca naših i šta će reći o nama potomci...“

Evo šta on kaže o životu hrišćana:„Kada bi bila velika blagodat među zidovima jerusalimskim greh ne bi ulazio u one koji tamo žive. A sada nema vrste prljavštine za kojom oni ne bi posezali: imaju i lukavstvo, i preljubu, i krađu, i idolosluženje, i trovanje, i zavist, i ubistvo; kod njih je naročito uobičajeno zlo ove poslednje vrste tako da nigde nema takve spremnosti na ubistvo kao u ovim mestima; saplemenici poput zveri traže krv jedni drugih radi gnusnog koristoljublja“.
Sve je teže živeti u svetu bez istine:„U svetu više nema svetosti, udaljila se od nas istina; nekada je barem ime mira bilo svima na usnama, a sada ne samo što više nemamo mira, nego nije od njega ostalo čak ni samo ime“.

Sveštena lica bez iskustva štetno deluju na narod:„Koliko se već dogodilo pogubnih brodoloma u Crkvi zbog neiskustva starešina! Ko će izbrojati sve nesreće koje su se dogodile na naše oči, nesreće koje se ne bi dogodile da su starešine Crkve imale iole iskustva u upravljanju?“

SVETI JOVAN ZLATOUSTI 

Još jedan od Sveta Tri Jerarha, Jovan Zlatousti, piše, opet u četvrtom veku:„Hrišćani uništavaju ono što pripada Hristu više od neprijatelja i protivnika.(...) Po imenu smo braća a po delima smo neprijatelji; nazivamo se udovima istog tela a tuđi smo jedni drugima kao zveri.“

Sveštenici žive u uzajamnoj mržnji:„Sveproždirući plamen zavisti obuhvata sveštenike. Kao što se tiranin boji svojih telohranitelja, tako se i sveštenik boji svojih bližnjih i saslužitelja više od svih zato što niko toliko ne čezne za vlašću i niko bolje od svih drugih ne zna njegova dela kao oni“.

I Zlatousti se žali na rukopolaganje nedostojnih – u oltar ulaze oni koji to nisu zaslužili:„Uzimaju /za sveštenike/ ništavne ljude i postavljaju ih da upravljaju onim stvarima za koje se Jedinorodni Sin Božiji nije odrekao da ponizi slavu Svoju“.

Nekadašnji episkopi bili su heroji koji su uspevali da pobede jeretike. Današnji se, veli Zlatousti, iz borbe povlače:„Gde je Markion, gde je Valent, gde Manes, gde Vasilid, gde Neron, gde Julijan, gde Arije? Gde su svi oni koji su se protivili istini, o kojima je Crkva uzvikivala: Opkoliše me psi mnogi (Ps. 21, 17)? Rasejani su zato što su se suočili s borcima u licu ondašnjih starešina Crkava: to su bili istinski pastiri! Ali ja vidim veliku razliku između ondašnjih pastira i savremenih. Oni su bili borci, a ovi su begunci. Oni su se usavršavali u knjigama i učenju, a ovi se usavršavaju u raskošnom odevanju i ukrasima. Ovi, kao najamnici, ostavljaju ovce i beže, a oni su dušu svoju polagali za ovce“.

Zato je u Crkvi teško – njen organizam je na udaru:„Zar ne znaš da je telo Crkve izloženo većim bolestima i napastima negoli sve naše telo, da se ono lakše povređuje i sporije ozdravlja?“

Narod se u  hramu ponaša nepristojno, čak i pred primanje Svetog Pričešća jer mu „pristupaju ne s trepetom, već gurajući se, udarajući druge, plamteći od gneva, vičući, psujući, gurajući bližnje, puni uzrujanosti“. Mnogi izlaze iz hrama odmah pošto su se pričestili, ne čekajući da se svi pričeste. I svetitelj uzvikuje: „Kada te pozovu na ručak ti se... ne usuđuješ da izlaziš pre svojih prijatelja... a ovde kada se još vrše... tajne Hristove... ti... ostavljaš sve i izlaziš!“
U takvom stanju, Sveti Zlatoust, koga su gonili baš nedostojni episkopi, nikad nije sumnjao u pobedu Crkve.

U četvrtom veku živeo je i svetitelj koji je pisao na latinsom jeziku, Blaženi Jeronim Stridonski. 

 I Blaženi Jeronim kaže da „nisu svi episkopi istinski episkopi. Ti obraćaš pažnju na Petra, ali ne zaboravi ni Judu. Crkveni čin ne čini od čoveka hrišćanina“.

SVETI ISIDOR PELUSIOT 

Učenik Svetog Jovana Zlatousta, Isidor Pelusiot, piše da episkopstvo „dolikuje samo... malom broju... onih koji se pridržavaju misli da je ono očinska brižnost, a ne sopstvena samovolja. Pošto su ga pretvorili u vladanje, bolje reći... u samovolju, znaj da o toj vidljivoj i željenoj vlasti... mišljenje nije visoko. Jer najčešće nad jednima vladaju, a drugima se ulaguju, jednima daju naređenja, a drugima služe, jedne pritiskaju, a pred drugima sami padaju. Zato se ne čudi što je prezviter Jeraks, kao pametan čovek, bežao od tog čina kao od najgore bolesti“.

Strašna reč – pobožni sveštenik Jeraks beži da ga ne hirotonišu za vladiku, smatrajući način života na koji episkopi žive „najgorom bolešću“. 

REČI IZ OTAČNIKA

U Otačniku, izrekama pustinjskoih otaca onog doba, piše:„Neko upita starca: 'Kako se to neki trude u gradovima i ne dobijaju blagodat kao stari?' Starac mu reče: 'Tada je bila ljubav i svaki je privlačio bližnjeg svoga prema nebu, a sada kada je ohladnela ljubav svaki vuče bližnjeg svog prema zemlji, i zato ne dobijamo blagodat'“.

Avva Orent  ( podvižnik iz šestog veka ) je jednom u nedelju ušao u Sinajsku crkvu, okrenuvši naopako svoju odeću. „'Starče, zašto nas sramotiš pred tuđima?' – 'Vi ste izopačili Sinaj, pa vam niko ništa ne kaže, a mene prekorevate zbog toga što sam ja izvrnuo odeću? Uzmite i ispravite to što ste izopačili, pa ću ja onda ispraviti ono što sam ja izopačio'“.

„Oci naši su sve do smrti čuvali uzdržanost i negramzivost, a mi samo širimo stomak i novčanike“ – govorio je avva Atanasije.
U viđenju, opet zapisanom u poukama otaca – pustinjaka, starac vidi dušu novoprestavljenog monaha u ognjenom jezeru do grla i jadikuje: „Nisam li te radi ove muke molio, čedo, da se pobrineš za svoju dušu?“ Ovaj mu odvrati: „Zahvaljujem Bogu, oče moj, što mi je barem glava slobodna od muka. Po tvojim molitvama stojim iznad glave episkopa“.

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK 

Sveti Maksim Ispovednik, koji je živeo i podvizavao se u sedmom veku, žestoko je upozoravao:„I ono što je rekao naš Gospod, koreći fariseje, primenjujem na nas, današnje licemere. Ne vezujemo li i mi teška i za nošenje nezgodna bremena i ne stavljamo li ih na ramena ljudi, a sami ni prstom nećemo da ih dotaknemo? Ne činimo li mi sva svoja dela tako da nas ljudi vide? Ne volimo li uvek da sedamo u začelja na trpezama i skupovima, a one koji nam ovakvu čast ne ukazuju odveć revnosno ne činimo li smrtnim neprijateljima? Nismo li uzeli ključ znanja i ne zatvaramo li njime Carstvo Nebesko pred ljudima umesto da i sami uđemo i drugima damo da uđu? Ne prolazimo li mi more i kopno da bismo obratili barem jednoga, a kada se to dogodi od njega pravimo sina geene koji je dva put gori od nas? Nismo li slepi vođi koji cede komarca a gutaju kamilu? Ne peremo li spolja čaše i zdele, a iznutra su pune grabljivosti, pohlepe i neuzdržanja? Ne gradimo li nadgrobne spomenike i ne ukrašavamo li ćivote apostola, a sami smo slični njihovim ubicama?“

Hrišćani su, dakle, postali slični farisejima, koji su raspeli Hrista.

SVETI GRIGORIJE DVOJESLOV

Sveti Grigorije Dvojeslov, pravoslavni papa rimski, u sedmom veku kaže:„Gledajte, svet je put sveštenika, ali se retko sreće poslenik na njivi Božijoj jer mi pristajemo da se zaodevamo episkopskim činom, ali ne i da izvršavamo obaveze našeg čina. Postoji, ljubljena braćo, u životu episkopa veliko zlo koje me satire. Da neko ne bi pomislio da želim nekome da nanesem ličnu uvredu ja samoga sebe prvoga razobličavam zbog tog zla: nasuprot svojoj volji potčinjavam se zahtevima varvarske epohe. To zlo se sastoji u tome što smo počeli da se bavimo poslovima ovoga veka i što naša dela ne odgovaraju dostojanstvu našeg čina. Mi zapuštamo propoved. Ako smo prizvani episkopskom činu onda je to verovatno radi našeg kažnjavanja, jer imamo samo ime episkopa ali ne i njegove vrline. Oni koji su nam povereni udaljavaju se od Boga, a mi ćutimo; oni ginu u zlu, a mi im ni ruku ne pružamo da bismo ih izvukli. Obuzeti svetovnim poslovima ravnodušni smo prema sudbini duša“.

UMESTO ZAKLJUČKA 

Ako sve ovo znamo, ostaje nam da pamtimo: šta god da se dešava u Crkvi, zbog lošeg popa Nikole ne treba zanemariti Svetog Nikolu. Istorija Crkve bila je puna iskušenja i sablazni, ali nju je osnovao Hristos sa Ocem i Duhom Svetim – zato se ona ne može razoriti. 

Sveti Jovan Zlatousti kaže, povodom reči Gospodnje: „Sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt. 16, 18):“Zamisli koliko je gonitelja napadalo Crkvu i koliko su strašnih gonjenja podizali protiv NJe… Avgust, Tiberije, Gaj, Neron, Vespazijan, Tit i svi njihovi naslednici do Konstantina Velikog, svi su bili idolopoklonici. I svi, neki blaže, neki surovije napadali su Crkvu. Napadali su je svi. Iako poneki nije lično podizao gonjenje, ipak njihova privezanost za idolopoklonstvo podsticala je na borbu protiv Crkve one koji su hteli da im se udvaraju. Pored svega toga zlonamerni planovi i napadi idolopoklonika pokidani su kao paukove mreže, razvejane kao prah, iščezle kao dim. Ali sve što su planirali protiv Crkve, bivalo je povod da proizađe velika korist za hrišćane. Jer su stvorile čitave horove mučenika, koji predstavljaju riznicu, stubove, kule Crkve. Vidiš li, dakle, čudesno ispunjenje proroštva? Stvarno „vrata pakla nisu je nadvladala“. Na osnovu prošlosti, međutim, veruj i za budućnost. I u budućnosti niko neće moći da pobedi Crkvu.“

Teško je, ali je Hristos već pobedio. Ostanimo na strani pobednika! 

Izvor: Pravda