Razgovor vodio: Vladimir Dimitrijević
Gospodine Petroviću, rođeni ste u selu Ratini, u blizini Svete Žiče, u kojem ste i ktitor crkve. Koliko je Vaše detinjstvo u pobožnoj roditeljskoj kući i blizini svetosavske lavre opredelilo Vaš budući rad?
- Najraniji i napresudniji uzori za budući život i rad bili su mi, na prvom mestu, moji roditelji, zatim parohijski sveštenik Milorad Krstić, učitelj u ratinskoj Osnovnoj školi Dmitar Luković i, posebno, podvižnici u manastiru Žiča. Ono što sam kao utemeljenje od njih primio u vaspitnom, duhovnom i obrazovnom smislu, kasnije se pokazalo vrednijim od svih diploma i naučnih zvanja stečenih u visokoobrazovnim ustanovama. Od majke sam, na primer, još u ranom detinjstvu slušao naizust izgovarane pesme iz zbirke „Junačkih narodnih pesama“ i „Duhovne lire“ vladike žičkog – Svetog Nikolaja. Izdvajala je i ponavljala savet majke Jevrosime sinu: „Bolje ti je izgubiti glavu,/ nego svoju ogrešiti dušu“. Još upečatljivije, a u vezi s tim, bile su njene često izgovarane reči: „Ne bojim se smrti, ali se bojim greha“.
A sveštenik i učitelj koje pominjete, kako su oni uticali na Vas?
- Pomenuti parohijski sveštenik bio je uzor pravog sveštenika i rodoljuba. Prvih godina posle Drugog svetskog rata okupilisu se bili sa njim vernici oko višestoletnog hrasta da obave litiju. Tu sam se kao dečak našao i ja. Prišao mu je jedan meštanin, borac iz rata, i pitao ga da li ima dozvolu mesnih vlasti da bi mogao da obavi bogomolju, na šta je on, uperivši kažiprst prema nebu, dao do znanja da odozgo dobija potrebnu dozvolu. Iznerviran zbog toga, borac iz rata mu je rekao: „Pope, pucaću ako ne prekineš!“ Sveštenik se nije povinovao, već je, raskopčavši gornji deo mantije, uzvratio: „Pucaj, napij se svešteničke krvi!“ i nastavio bogomolju do kraja. Reč je o svešteniku iza koga su ostala kazivanja o tome da je minirao železničku prugu Čačak–Kruševac kad je trebalo da prođe kompozicija vagona sa oružjem za Nemce. I danas ga se rado sećam po mnogo čemu, a i po izvanrednom krasnopisu na krštenicama, venčanicima i dr.
Učitelj me je, svojom ozbiljnošću i gospodstvenim držanjem, povukao da krenem u Kragujevac radi upisa u Učiteljsku školu. Međutim, moji roditelji su prednost dali Bogosloviji i ja sam ih poslušao, za šta sam im duboko zahvalan.
A manastir Žiča u Vašem životu?
- Manastir Žiča mi je bio posebno nadahnuće na putu duhovnog i obrazovnog uzrastanja. Uvek mi je izgledao blizu, iako sam prekim putem do njega prevaljivao po 10 kilometara peške. A i do kraljevačke gimnazije sam svakodnevno prevaljivao po 7 kilometara peške u jednom i u drugom pravcu. U Žiči sam se dušom najviše vezivao za Svetoga Savu kome je tu bilo arhiepiskopsko sedište. Tada ni slutio nisam koliko ću izučavati njegovu crkvenodržavnu ideologiju, privrženost pravoverju, služenje Otačastvu i pravdi u njemu, posvećenost spisateljstvu, što je predstavljalo svojevrsnu branu u zaštiti Srba od opasnosti koje su dolazile iz susedstva, naročito od rimokatolika, ali i od Ohridske arhiepiskopije i dr. Eto kakvi su uzori, uglavnom, opredeljivali moju životnu stazu, na kojoj sam uvek bio svestan opasnosti i straha koje rađa nepravda i greh, ali svestan i obaveze da istrajavam u odbrani istine, pravde i pravičnosti. Radi toga sam se uvek trudio da budem na strani zaštite nejakih i nepravedno ugroženih, iako sam mnogo puta zbog toga doživljavao neprijatnosti i osude. Nije mi svojstveno da se svrstavam na stranu većine kojoj nije stalo do pravde. Svestan sam, takođe, činjenice i da sva znanja koja sam primio od uglednih profesora u Srbiji i na Atinskom univerzitetu predstavljaju samo mrvice naspram svega onoga što ne znam.
Vaše životno delo je rad na izdavanju i prevođenju Zakonopravila Svetoga Save. Koliki je značaj Sveti Sava pridavao Zakonopravilu, vidi se iz njegovog pogovora: „Pojaviše se na svetlost slovenskog jezika ove bogonadahnute knjige zvane Nomokanon, jer pre toga behu pomračene oblakom mudrosti grčkog jezika; sada pak zablistaše, to jest protumačene su i blagodaću Božjom jasno sijaju, odganjajući tamu neznanja i sve prosvećujući svetlošću razuma, i od greha izbavljajući“. Svoj rad na Zakonopravilu započeli ste veoma davno. A godine 1991. objavili ste fototipiju najstarijeg prepisa Zakonopravila, onog ilovičkog, iz 1262. Recite nam nešto o svom radu na fototipiji Ilovičkog prepisa.
- Nekoliko razloga me je pokrenulo da 1991. priredim fototipsko izdanje ilovičkog prepisa Zakonopravila Svetog Save iz 1262. godine. Neophodno je bilo da to najveće i najznačajnije njegovo delo postane dostupno svim proučavaocima koje ono zanima: istoričarima, teolozima, pravnicima, filolozima, i dr. Rukovodio sam se važnim načelom u nauci, kad se radi o starim pisanim spomenicima: „Prvo izdati, pa proučiti“. Tek posle temeljnog i opsežnog proučavanja može da se govori o pripremi i štampanju zvanog kritičkog izdanja, za šta su potrebna znanja iz filologije, paleografije, istorije Crkve, prava, grčkog jezika kao izvornog za sastavljanje Zakonopravila na srpskoslovenskom jeziku, i druga znanja, da bi se dobio dobar prevod na savremeni srpski jezik i pravilna tumačenja. U tom smislu je naš poznati naučnik Nikola Radojčić davno napisao da bi najveća šteta bila ako bi se Savino delo nedostojno izdalo.
Pošto se taj najstariji prepis (od ukupno jedanaest sačuvanih srpske redakcije) nalazi u arhivu Jugoslavenske (preimenovane u Hrvatsku) akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, a prepisan je u manastiru Svetog arhangela Mihaila na Prevlaci u Boki Kotorskoj „na mestu zvanom Ilovica“ (otuda i naziv „Ilovički prepis“) i pošto se nazirao rat u Hrvatskoj, važno je bilo da se on pojavi što pre u fototipskom izdanju. A u Zagreb je dospeo iz kolekcionarske zbirke austrougarskog konzula u Solunu, Antuna Mihanovića (1796−1861), koji je u vreme knjaza Miloša Obrenovića bio u Srbiji, takođe u svojstvu austrougarskog konzula. Uz to fototipsko priređivanje napisao sam i odgovarajuće priloge. Kada su tu prvu, i jedinu za sada fototipiju ZakonopravilaSvetoga Save, čija težina premaša šest kilograma, videli u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, sa čuđenjem su govorili kako Srbi još s početka 13. veka imaju tako veliki zakonski spomenik. Sada se ta fototipija nalazi u većim naučnim centrima sveta, što znači da je mnogima dostupna radi proučavanja.
Šta nam možete reći o srednjovekovnoj Srbiji uređenoj na osnovama Zakonopravila Svetoga Save?
- ZakonopraviloSvetoga Save je svojevrsni ustav za uređenje sveukupnog crkvenograđanskog i državnog života u Srbiji. Bez njega je nepojmljivo osnivanje autokefalne srpske crkve i utemeljenje državne ideologije. Iz njega zaključujemo da je zdrava porodica preduslov za jaku državu. O čoveku se vodi briga od njegovog začeća, pa i posle smrti, kad je reč, na primer, o tome šta se čini za dušu pokojnika; koje je to vreme kad zajmodavac ne može da tuži dužnika koji ima smrtni slučaj u porodici; posle koliko vremena udovica sme da se preuda, itd. Zato obično kažem da je Zakonopravilo ne samo najveća zakonska knjiga u Srba, nego je svojevrsno jevanđelje i prava srednjovekovna legitimacija srpska.
Sveti Sava u ZakonopraviluSrbe naziva „svojima“ jer su svi jednoga roda i, kao takvi, razlikuju se po osobenostima od drugih naroda. Upravo u tom smislu istaknuto je u pogovoru da „ko ne zna ove knjige ni samog sebe ne zna ko je“. Pod množinom „knjige“ podrazumeva se zbir više od sto vizantijskih nomokanonskih spisa koje je Sava odabrao i nazvao „bogonadahnutim knjigama“. On ne samo da je odabrao te knjige, nego ih je i savršeno preveo na razumljiv jezik, tako da one u očima Srba više nisu pokrivene „oblakom mudrosti grčkog jezika“. Taj njegov prevod nije bio običan, mehanički, nego je bio složen stvaralački posao finog tkanja. Raspoređenost građe i kombinovano korišćenje različitih nomokanonskih tekstova čine Zakonopravilosvojevrsnim nomokanonskim zbornikom sa kojim nijedan grčki nomokanonski zbornik nije istovetan.
Kakav je odnos današnjih Srba prema Zakonopravilu Svetoga Save?
- ZakonopraviloSvetoga Save, dakle, čini temelje uređenja Srbije u svakom pogledu. Dušanov zakonik(1349. i 1354.) je jedna sveščica naspram Zakonopravila. Zato za rešavanje određenih pitanja upućuje da se sudi „po zakonu otaca“, tj. po Zakonopravilu. Uređenje,ugled i celovitost države, a posebno Srpske pravoslavne crkve, danas bi izgledali mnogo bolji kada bi se pridavao značaj onoj poruci u Zakonopravilu o tome da onaj ko „pronikne u dubinu ovih bogonadahnutih knjiga kao u ogledalu videće i sebe kakav je, i kakav treba da bude, i druge će poznati i naučiti“.
Kolika se nebriga i neozbiljnost uočava kad se radi o Zakonopravilu, vidi se po tome što se ono ne izučava na našim pravnim fakultetima, i što ga ni pod kojom odrednicom nema u obimnoj „Pravnoj enciklopediji“, štampanoj u Beogradu 1985. godine. Ali zato u njoj ima podataka o šerijatskom pravu (tj. islamskom), o Kanonskom zborniku rimokatoličke crkve, itd. Tužno je to što se u građanskom pravu upotrebljavaju strane reči, kao na primer miraz (turski) i prćija (grčki), umesto prave domaće reči u Zakonopravilu – veno, od čega je nastalo, kao oblik i određenje, venovno pravo (kao kad se kaže bračno pravo i sl.) jer, s obzirom na pravila o tvorbi reči, rogobatno zvuči kad bi se reklo – mirasko ili prćijsko pravo.
U Zakonopravilu prvi naš arhiepiskop je savremenicima i potomcima ostavio i obaveštenja o sablazni rimokatolicizma, koji je u to vreme pokušavao da na silu zauzme teritorije na kojima je živeo srbski pravoslavni narod. U svom ogledu „Sveti Sava na Žičkom saboru 1221. i latinska jeres“, koji je izašao u Vašim odabranim delima, kao i u nizu drugih istraživanja, dali ste dokaze o tome koliko je velika borba vođena za očuvanje pravoverja pred navalom imperijalnog Zapada. Kako su Srbi u srednjem veku štitili svoju veru?
- Naslov pete knjige mojih odabranih radova glasi „Bogomilskolatinska jeres, ’Crkva bosanska’ i muhamedanstvo“, Beograd, 2013, str. 314, u kojoj veći deo posvećujem odbrani pravoverja u Srbiji. Naime, kroz čitav srednji vek, a i danas, rimokatolici u pravoslavnim Srbima, i ne samo u njima, vide šizmatike koje hoće da vrate u „pravu vjeru“. U takvom nastojanju mnogo puta su pribegavali i najsvirepijim zverstvima. Danas – ako iza sebe ostavimo Jasenovac, Jadovno, Prebilovce, Glinu i druga mesta, pa i „Oluju“, u poslednjem ratu Hrvata protiv pravoslavnog srpskog življa – nije im potrebno da posežu za onim fizičkim nasiljem, koje je vekovima trajalo, jer primenjuju metode prefinjene diplomatije. Naruku im ide i to što na Bogoslovskom fakultetu i u vrhovima Srpske pravoslavne crkve imaju mnoge saradnike koji po Srbiji i van nje trube o nekakvom „premošćavanju razlika“, o teologiji „dvaju plućnih krila“, o „ekumenizmu“, o izopačenom duhu Milanskog edikta, itd.
Zbog takvih saradnika važno je podsetiti javnost kako su se Srbi, gorostasi u veri, znalački postavljali i sa velikom revnošću uspešno suzbijali rimokatoličke misionare. Naime, postavljali su svojevrsne brane naspram prodora te tuđe iskvarene vere. Ne upadom na tuđu teritoriju, kako oni to odvajkada čine, nego sa svog praga. Najranija i najpresudnija brana bili su Stefan Nemanja, potonji Sveti Simeon Mirotočivi, i njegov sin, prvi arhiepiskop srpski – Sveti Sava. Pošto su Nemanju obavestili – prvo jedna devojka, kad se požalila na veru ljudi u kući za koju beše isprošena, gde je videla i kumire (kipove), zatim jedan vojnik kad je uočio kako se u Otačastvu poput kukolja brzo širi neka nova tuđa vera – sazvao je Sabor na kojem je osuđena ta nova vera, a pravoverje učvršćeno i potvrđeno. Arhiepiskop Sava na Žičkokm saboru 1221. godine drži „Besedu o pravoj veri“, i vraća zabludele koji su poput Latina čitali Simvol vere sa dodatkom filioque. A da je reč zaista o Latinima rikmokatolicima kao jereticima, to izričito svedoči Teodosije, mlađi životopisac Svetoga Save.
Pošto rimokatolički misionari ni posle takvih osuda nisu prestajali da po Srbiji preveravaju pravoslavni živalj, podižu se nove brane oličene u spisima kojima se razobličava latinska jeres. Najistaknutiji i najuspešniji u tome su Nikodim Himnograf, Vladislav Gramatik, Konstantin Filosof Kostenečki, sa spisima u kojima se do tančina razobličava rimokatolička vera kao duhoboračka, babunska ili bogomilska dualistička. A o tome da su babuni, u stvari, bogomili, svedoči jedna glosa u Zakonopravilu Svetoga Save, o čemu sam potanko pisao u svojim radovima.
A kakav je bio stav cara Dušana, izražen u njegovom Zakoniku?
- Posebnu vrstu odbrane pravoslavlja i osude rimokatoličke vere čini Dušanov zakonik (1349. i 1354), gde se u 1. članu pod hrišćanima podrazumevaju samo pravoslavni, a u članovima 6−8. govori se o Latinima isključivo kao jereticima, dok se u 85. članu propisuje stroga kazna za one koji izgovaraju „babunsku reč“. Ta babunska reč je samo jedna – filioque, kao rimokatolički dodatak u 8. članu Simvola vere. Na taj način su zasvedočili svoje pogrešno učenje o tome da Duh Sveti ishodi ne samo od Oca, kako piše u Jevanđelju(Jn 15,26), nego i od Sina. Eto zbog čega su nazvani duhoborcima, dualistima, babunima, bogomilima, što će reći – jereticima − o čemu sam podrobno pisao u svojim knjigama. Nazvani su i „novim bogomilima“ zato što su, poput starih bogomila, dualisti, kad se radi o ishođenju Duha Svetog. Za razliku od takvog jeretičkog učenja, kod pravoslavnih je dogmatsko učenje da, po rečima Svetog Simeona Solunskog (1410–1427), ne može jedno isto da istovremeno izvire (ishodi) iz dvoje. Latini ne razlikuju dve glagolske imenice: ishođenje i poslanje, zbog „skučenosti njihovog jezika“, kako to Sveti Sava prenosi u jednoj (51) od triju glava (49−51) Zakonopravila protiv latinske jeresi. Jer, Duh Sveti ishodi od Oca, a šalje se preko Sina.
Usput, sa žaljenjem pominjem da tri do sada objavljene knjige Dušanovog zakonika, u izdanju SANU, obiluju promašajima, kako u prevodu na savremeni srpski jezik, tako i u pojedinim tumačenjima. Nasumce se tamo govori, na primer, o „babunskoj reči“ kao nekakvoj „mađioničarskoj formuli“; o „beskvasnom hlebu“ kao „neukvašenom hlebu“! Velika je šteta što je taj veoma značajan i jasan zakonski spomenik pomračen proizvoljnostima, jer nije prethodilo važno načelo u nauci: „Prvo proučiti, pa izdati i protumačiti“.
Jedna od ključnih tema Vašeg naučnog rada je tzv. „Crkva bosanska“, za koju se i danas zvanično tvrdi da je bila jeretička, bogomilska. Šta nam možete reći o rezultatima svojih istraživanja?
- U napred spomenutoj petoj knjizi mojih odabranih radova, kao i u četvrtoj, pod naslovom „Srbija na razmeđi Istoka i Zapada“, Beograd, 2013, str. 225, sadržana su opsežna istraživanja u vezi sa „Crkvom bosanskom“, „krstjanima“, „kudugerima − bogomilima“. Ukratko rečeno, rezultati do kojih sam došao na osnovu proučavanja srednjovekovne izvorne građe ništa podudarno nemaju sa razuđenim domišljanjima o tome u domaćoj i stranoj istoriografiji od preko sedam stotina bibliografskih jedinica. Niko od proučavalaca do sada nije mogao da odgovori na nekolika ključna pitanja u vezi sa „Crkvom bosanskom“, kao na primer ko je njen osnivač, gde joj je bilo sedište, zašto ne postoji nijedan dokument koji bi govorio o nekakvoj crkvenojerarhijskoj i duhovnoj njenoj službi, zašto se od pada Bosne pod Turke 1463. godine uopšte ne pominje postojanje „Bosanske crkve“, koja bi trebalo da nadživi pad pod Turke, kao što se to dogodilo sa Srpskom pravoslavnom crkvom. ..
Šta ste Vi zaključili kad je u pitanju „Crkva bosanska“?
- Vođen izvornim srednjovekovnim podacima, izveo sam i objavio zaključke o tome – ko su „krstjani“ i šta je „Crkva bosanska“.
„Krstjani“ u srednjem veku, ne samo u Bosni, jesu hrišćani Istočne katoličanske (ne katoličke) crkve. Tim imenom su se raspoznavali i razlikovali od rimokatolika koji nisu smatrani hrišćanima. Sveti Sava se potpisao kao „molabnik svih pravovernih“, nazvavši ih „krstjanima“, tj. hrišćanima.
„Crkvu bosansku“ su činili „poglaviti krstjani“, što će reći – provereni i u veri učvršćeni hrišćani, koji nisu bili svešteničkog ili crkvenojerarhijskog reda, nego svetovnjaci (laici). Imali su hijerarhijski poredak na čelu sa „djedom“: gost, starac, strojnik. Djed je jednom samo pomenut u izvorima kao „episkop“, u značenju „nadziratelj“, što je ostalo iz vremena kad su Vizantinci vladali Bosnom. Inače, zvanje „episkop“ datira još iz vremena mnogo pre pojave hrišćanstva. Filip i Aleksandar Veliki postavljali su episkope u novoosvojenim gradovima, čiji je zadatak bio da nadziru poredak.
Ne samo vladar, nego i svaki oblasni gospodar u srednjovekovnoj Bosni, imao je pri dvoru „Crkvu bosansku“ kao čisto svetovnu, a ne svešteničku ustanovu. Zadatak joj je bio da – kao diplomatsko, savetodavno i arbitražno telo – štiti interese svog vladara, odnosno gospodara, bilo da se radi o diplomatiji ili rešavanju sudskih sporova, oko međa, na primer, bilo da se radi o tome da ne padnu pod uticaj rimokatolicizma, radi čega su i morali biti „poglaviti krstjani“.
Rimokatolička istoriografija je uspela da zavede gotovo sav naučni svet tako što je skrenula pažnju sa rimokatolika kao bogomila, predstavljajući za bogomile i patarene krstjane u Bosni. Iz takve bajke ponikla je nova bajka o tome da je „Crkva bosanska“, budući sastavljena od jeretika krstjana kao bogomila, osnova za stvaranje danas zvane „muslimanske nacije“. Ali u toj besmislici nema istorijskog kontinuiteta za stvaranje „muslimanske“ ili „bošnjačke nacije“ zato što je „Crkva bosanska“ nestala kad je sultan Mehmed Drugi 1463. osvojio Bosnu. Nestankom „Crkve bosanske“ međutim, nisu nestali i „krstjani“, jer se oni i posle te godine pominju u turskim popisima. Pošto, dakle, „krstjani“ nisu bili bogomili, onda se ne može vezivanjem za ove stvarati nekakva muslimanska ili bošnjačka nacija.
„Krstjani“, u stvari, kao većinsko stanovništvo, i „Crkva bosanska“ ne samo da predstavljaju svojevrsnu snagu državnog uređenja srednjovekovne Bosne, nego i nepremostivu branu za veći uspeh rimokatoličkih misionara.
Koliko je Vaš naučni rad kadar da izmeni lažne predstave o srednjovekovnoj Bosni, koja je, po svemu, bila većinski srbska i pravoslavna zemlja?
- Objavljena moja saznanja o „Crkvi bosanskoj“ i „krstjanima“ među prvima je pročitao akademik Milorad Ekmečić. Našao je za shodno da akademiku Dobrici Ćosiću dâ da i on pročita ono što sam 1998. objavio pod naslovom „Kudugeri – bogomili u vizantijskim i srpskim izvorima i ’Crkva bosanska’“. Ovaj me je tada pitao zašto nigde nije javno predstavljena ta knjiga koju je pažljivo pročitao. Rekao je tom prilikom i ovo: „Bio sam mlad kad sam slušao Krležu da priča o bogomilima. Pred njim sam se tada osećao inferiorno, jer mi to pitanje nije bilo dovoljno poznato, a on je mnogo znao. Ali sada vidim o kakvoj se zabludi radilo, i, ako ima otkrića u istoriografiji ovoga veka, to je to“.
Izvor: geopolitikamagazin.com
