Lideri opozicionih stranaka ne nose one smešne crvene kapice, ali je opšti utisak da svoje glasove toliko rasipaju drugima, da zaista postoji opasnost da umesto u parlamentu, završe u tržnim centrima, uz okićenu jelku.
Još jedno nagradno pitanje. Ko su onda najveći politički ekstraprofiteri, a dobijaju poklončiće, odnosno glasove antivučićevaca, kao da su na rasprodaji? Po ovom neobičnom novogodišnjem scenariju, to mogu biti kandidati na famoznoj studentskoj listi koja još nije objavljena, dok traje javna licitacija ko bi mogao biti na njoj.
Vučić može sa zadovoljstvom gledati ovakav sled događaja, osim ako se baš ne zabrine da jedan od njegovih omiljenih popisivača želja građana, Zoran Drobnjak, ne pomeša Niš sa Novim Sadom i odradi neki lokalni put ravničarima, umesto južnjacima.
Tokom Vučićeve trinaestogodišnje vladavine, bilo je nekoliko smena opozicije. Saša Janković, sa odličnim rezultatom na predsedničkim izborima 2017. godine, uzeo je gotovo 17 odsto glasova, imao veliku šansu da okupi opozicioni blok i postane snažna alternativa vlastima, ali je na sveopšte iznenađenje abdicirao tvitujući krajnje neobičnu oproštajnu poruku. Lider Dveri Boško Obradović je takođe politički nestao, iako je slovio kao potencijalni lider patriotskog, dakle desnog bloka, otvarajući kafanu u Čačku. Priča se da mu je kuhinja odlična.
Pitanje je i da li će Dragan Đilas, lider Slobode i pravde, kao opoziciona konstanta Vučićeve vladavine, doživeti sudbinu Vuka Draškovića iz devedesetih godina, kada je Vuk hteo za sebe polovinu mandata DOS-a, a onda, na opšte zadovoljstvo Zorana Đinđića, takvom megalomanijom, umesto da pojede Miloševića, smazao sam sebe? Najveći dobitnik bio je Vojislav Koštunica koji je stekao toliku popularnost pošto je pobedio Miloševića, da je jedno od pitanja koje se retko postavlja, kako je uspeo da proćerda takvu ogromnu podršku birača, iako je kasnije imao dva premijerska mandata i u složenoj koaliciji bio jak premijer. Podrška mu je kopnila jer je umesto izgradnje partijske infrastrukture DSS-a po dubini, energije, eksplozivnosti i političke nemilosrdnosti koja se podrazumeva, sa budističkim mirom primao udarce sa svih strana, naročito od Đinđića.
Šta tada nije shvatao Voja? Da je politika težak, nadničarski i prljav posao, koji ne razume gadljivost, emociju i sentimentalnost. I možda, ključnu osobinu: opčinjavanja političkih protivnika koji kada ulaze kod vođe, imaju utisak da su otišli kao svoji, a onda izlaze sa novom emocijom – da su postali njegovi. Za to je potrebno isijavati moć, što je već stvar lične harizme, ali posedovati još nešto: stvaranje osećaja pripadnosti moćnoj partijskoj mašineriji po dubini, po soliterima, predgrađima, varošima i selima, sa stranačkom mrežom daleko van zamišljenog „kruga dvojke”, kako u Beogradu, tako i u „krugovima dvojke” velikih gradova.
To je znao Milošević, pa Dačić, to je znao Šešelj, to je znao Zoran Đinđić, to nije znao Koštunica. To je do savršenstva doveo Vučić, izučavajući studije slučaja svojih protivnika. Verovatno je analizirao i Borisa Tadića. U poslednjoj kampanji, onoj gubitničkoj, toliko je obilazio sela i štale, mazeći krave, da se pomislilo da će te divne domaće životinje dobiti pravo glasa. Ali, urbanom Borisu to, jednostavno, nije stajalo. Pokušavao je toliko da se dopadne biračima po selima, da je time izazvao ne samo otpor kod njih, već i tihi podsmeh urbanoj populaciji.
Kada studenti u blokadi krenu u kampanju od vrata do vrata, a decembar je, minus je, interfoni rade i ne rade, građani kroz špijunku gledaju da li je poštar, dostavljač hrane, komšija ili neko ko želi da im objasni zašto je budućnost počela baš danas, u njihovom hodniku, biće to svojevrsna politička ironija. Politika, ona stvarna, uvek počinje na kućnom pragu, čak i kada se njeni promoteri kunu da to nikada neće raditi.
I tu dolazimo do male, ali važne simbolike. Upravo su studenti bili ti koji su kritikovali kampanje SNS-a od vrata do vrata, nazivajući je pritiskom, maltretiranjem građana i invazijom na njihovu privatnost. Sada, kada se i sami pojavljuju na tim istim vratima, razlika je, kažu, u motivima. Oni ne dolaze zbog vlasti, već zbog pravde. Ne nose spiskove, već ideale. Ne obećavaju asfalt, već izbore. Stvarno? Ma nije valjda. Samo malo strpljenja. Uskoro će otvoriti i kol-centre, a kako je i mladost uvek gladna, najlakše je sa sobom nositi sendviče. Suši svakako neće.
Sada već kucaju na vrata kao politički subjekti, a ne kao glas savesti i postaju partijska pešadija koju građani imaju pravo da odbiju, da kritikuju, da uporede sa onima koje su do juče slavili.
Politika je, po pravilu, surova učiteljica. Prvo zavede idealima, a onda bez milosti ispostavlja račun. Kampanja naprednjaka od vrata do vrata bila je predmet onolikog prezira i kritika. Sad, kada mladost kuca, to je „razgovor sa građanima”. Ali vrata to ne znaju. Vrata znaju samo da li žele da se otvore ili ne. Politika je, u tom smislu, vrlo demokratska: svakoga tera da stoji na istom otiraču!
Sa sendvičima i flašicom vode u rančevima, sa flajerima i spiskovima, traženjem brojeva telefona i pravljenjem spiska sigurnih glasova, studenti će se možda užasnuti, a možda i neće, kada prepoznaju delić naprednjaka u sebi! Posle prvog šoka, to će biti lekovito. Jer, politika nije takmičenje za najlepši osmeh.
Najava prikupljanja potpisa za raspisivanje izbora 28. decembra već je stavljanje pečata na kartu za ulazak u srpski politički oktagon. U tom trenutku prestaje slatkorečivost o „građanskom pritisku”, a počinje priča o organizaciji, logistici, kontroli, brojevima, istraživanjima, fokus grupama. Svime onim što su do juče smatrali predmetom žestokih kritika, sada će se baviti oni. Ah, pusta mladosti! Naročito što je ovakva taktika prikupljanja potpisa sasvim jasna. Potpisnici će biti kandidati za sigurne glasove, što će potencijalni spisak pretvarati u jednu vrstu mape za stvaranje buduće stranačke infrastrukture.
Ovde ipak postoji jedan problemčić. Ne u ideji koja je školski primer vođenja političke kampanje na terenu. Čak ne i u licemerju što je takva, slična naprednjačka kampanja opisivana kao politički teror nad nevinim stanovništvom, već zbog činjenice da birači, kad im zakuca naprednjačka vojska na vrata stanova ili seoskih kapija, znaju kome će dati glas ili neće. Kada se skojevci u blokadi pojave, ljudi će biti zbunjeni. Tako dolazimo do pitanja političkog profiterstva. Dok sa Vučićevim, Dačićevim, Đilasovim, Jovanovićevim ljudima nema zabune, sada se pojavljuje studentska snaga u blokadi, iako blokada na fakultetima više nema, koja se diči time da nema lidere, da neće biti na biračkoj listi, ali da ta lista postoji i da se kandidati još kriju. S obzirom na to da potencijalni lideri za koje se samo naslućuje da će biti na listi, između sebe i sa liderima opozicije već razmenjuju reči koje su ranije upućivali Vučiću, birač zapravo ne zna kome tačno daje glas.
Posle početnog entuzijazma sa početka ove godine, šta se dešava na kraju kalendara, osim dodatne bure u opozicionom rezervoaru glasova? A tek počinje nova, 2026. godina, kada će izbori biti možda u maju, možda u decembru, kako je najavio Vučić, sa iskustvom političkog meteorologa. Podsvesno, sa izbacivanjem ova dva datuma, on poručuje – ja se pitam kako o datumu izbora, tako i o godišnjim dobima. On to čini iz dva razloga. Prvi je da u politici nema žirija za umetnički dojam. Drugi je da se birač instinktivno okreće jačem izvoru moći. Tako su studenti i oni koji najverovatnije drže daljinski nad njima, napravili ključnu grešku. Od podsmevanja sa „nenadležnom institucijom”, zahtevom za vanrednim izborima, vratili su mu harizmu „previše nadležne institucije”.
Ako je neko pravio takve greške u skoroj prošlosti, to je parlamentarna opozicija. Nezrela da se ujedini, sa liderima kod kojih je uvek pobeđivala sujeta umesto pragmatizma o jedinstvenoj listi, doživela je previše poraza od Vučića, što kod prosečnog birača dovodi do dve stvari: sažaljenja i podsmeha.
Ali i sam Vučić je 12 godina proveo u takvom, opozicionom stanju političke oskudacije. Međutim, ni on ni njegovi protivnici, kako onda dok su bili na vlasti, tako i sada, dok on vlada, nisu igrali bal pod maskama. Ako se ne računaju kako javni, tako i tajni dilovi u mračnim podrumima srpske politike.
U taj podrum sada silaze studenti u blokadi, ali samo kao prethodnica. Oni, pravi igrači koji tek treba da se pojave, tada će pokazati nekoliko stvari: da li su potencijal ili klovnovi i da li su stigli iz uvoza ili su domaće proizvodnje!
Izvor: Politika
