Proces zabrane Ukrajinske Pravoslavne Crkve, nažalost, i dalje traje, i ne treba očekivati da će u skorije vreme biti skinut sa dnevnog reda, uprkos tome što je očigledno apsurdan i što protivreči važećem Ustavu Ukrajine, drugim zakonodavnim aktima i međunarodnom pravu. Do sada su u okviru navedenog sudskog postupka već održana tri ročišta, a sledeće je zakazano za 24. februar 2026. godine. Pored toga, u pojedinim regionima postoje pokušaji ograničavanja rada Ukrajinske Pravoslavne Crkve na lokalnom nivou, kao i pokušaji oduzimanja i kasnije predaje hramova i manastirskih kompleksa drugoj konfesiji. Prisutni su i brojni oblici vršenja pravnog i administrativnog pritiska na naše zajednice, koji se odnose na imovinu i registraciju verskih organizacija.
Sad se više čak ni ne trude da organizuju fiktivne skupove radi navodnog „prelaska“ u "Pravoslavnu crkvu Ukrajine" ("PCU"), već se hram ili druga crkvena imovina tajno uknjižavaju na tu konfesiju, nakon čega novi „vlasnici“ dolaze kod našeg sveštenika i saopštavaju da hram više ne pripada nama. Pri tome državne bezbednosne strukture osiguravaju sprovođenje takvih odluka.
Upravo na taj način se ostvaruju takozvani „slobodni prelazi“ naših parohija u "PCU", o kojima predstavnici te konfesije tako rado govore u javnosti.
Istovremeno, treba istaći da pitanje potpune i sveobuhvatne zabrane Ukrajinske Pravoslavne Crkve ostaje pravno i praktično izuzetno složeno, s obzirom na to da je reč o ogromnoj verskoj zajednici koja ima milione vernika, hiljade parohija, manastira i sveštenoslužitelja. Svaki pokušaj potpune zabrane neminovno bi doveo do ozbiljnih pravnih, društvenih i humanitarnih posledica. Iskustvo pokazuje da, čak i kada nam hram biva oduzet, vernici i sveštenici ostaju verni Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi. U takvim slučajevima su prinuđeni da se radi bogosluženja okupljaju u stanovima ili u drugim prostorijama prilagođenim za tu svrhu. Oduzeti hramovi, nažalost, u većini slučajeva ostaju prazni, jer oni koji su ih zauzeli nikad nisu ni nameravali da u njih dolaze. Za njih je to samo politička akcija koja ponekad ima političke motive, ali se češće rukovode finansijskim interesima.
Sa crkvene tačke gledišta, važno je da se naglasi ono što je glavno: Crkva se ne poistovećuje sa imovinom i građevinama. Hramovi i manastiri jesu velika svetinja i dragoceno istorijsko nasleđe, ali sama Crkva živi pre svega u Evharistiji, u veri i u zajednici vernih.
Istorija poznaje brojne primere u kojima je Crkva bila lišavana hramova, ali nije prestajala da bude Crkva. Istovremeno, odbrana svetinja i zakonitih prava vernika ne predstavalja političku borbu, već oblik ispovedništva, koji se ostvaruje mirno, zakonito i sa hrišćanskim dostojanstvom. Crkva je i ranije prolazila kroz slična vremena. Stoga su danas izuzetno umesne reči apostola: „Žaloste nas, a svagda se radujemo; siromašni smo, a mnoge obogaćujemo; ništa nemamo, a sve posedujemo“ (2 Kor. 6, 10).
U konačnom, sudbina Crkve se nalazi u rukama Božijim, i nikakva spoljašnja lišavanja ne mogu uništiti Telo Hristovo. Suočavajući se sa iskušenjima Crkva ne treba da pokaže strah, već vernost i uzdanje u Gospoda, Koji je rekao: „I evo, Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka“ (Mt. 28, 20).
2. Više puta smo čitali o problemu nasilnih zaposedanja hramova Ukrajinske Pravoslavne Crkve od strane pristalica tkz. Pravoslavne crkve Ukrajine, koju je priznao Konstantinopoljski patrijarhat. Ova protivpravna dejstva praćena su prebijanjima vernika i skrnavljenjem svetinja. U Čerkasima je, na primer, prilikom jednog napada umalo bio ubijen nadležni arhijerej. Recite nam, molimo Vas: da li je Ukrajinska Pravoslavna Crkva tokom sveg ovog perioda bezakonja dobila makar neki signal iz Konstantinopolja da Fanar osuđuje otimanje hramova i da je spreman da uloži napore radi zaustavljanja protivpravnih postupaka pristalica "PCU"?
Nije nam poznato da je Konstantinopoljska patrijaršija dala bilo kakve javne, zvanične i nedvosmislene izjave u kojima bi jasno i izričito osudila nasilno zaposedanje hramova Ukrajinske Pravoslavne Crkve, nasilje nad vernicima, skrnavljenje svetinja ili napade na arhijereje i sveštenstvo. Takođe, nisu upućeni ni javni apeli pristalicama "PCU" sa pozivom na hitno obustavljanje takvih radnji i na poštovanje kanonskog i građanskog poretka.
Ovo ćutanje naši vernici doživljavaju izuzetno bolno i sablažnjivo, pošto su u crkvenoj svesti nasilje, prinuda i otimanje svetinja suštinski nespojivi s duhom autentičnog hrišćanstva.
Sveti oci su nedvosmisleno učili da se istina Crkve ne utvrđuje silom i da blagodat Božija ne može dejstvovati kroz bezakonje. Tako, na primer, sveti Jovan Zlatousti jasno ističe: „Crkvi nije potrebno nasilje, jer je istina snažna sama po sebi.“
Istovremeno, treba naglasiti da odgovornost za konkretna protivpravna dela pre svega snose oni koji ih čine, i da nikakve crkveno-političke odluke ne mogu služiti kao opravdanje za prebijanja, pretnje i skrnavljenje hramova. Ćutanje ili odsustvo jasne moralne ocene od strane crkvenih autoriteta, kakvi god da su njihovi motivi, ne oslobađaju pojedince lične odgovornosti pred Bogom.
Ukrajinska Pravoslavna Crkva je u ovoj situaciji izabrala put trpljenja i molitve, ne uzvraćajući zlom za zlo i nastavljajući da svedoči o Hristu ne silom, već vernošću, što je u potpunoj saglasnosti sa jevanđelskim i svetootačkim duhom. Kako je govorio prepodobni Maksim Ispovednik, „istina ne slavi pobedu onda kad porazi protivnika, već onda kada se očuva ljubav“.
3. Grčki mediji su pisali da bi jedna od mogućnosti za rešavanje crkvene krize u Ukrajini mogla biti ujedinjenje Ukrajinske Pravoslavne Crkve i "PCU". Koliko je takav scenario realan?
Svi mi duboko saosećamo i patimo zbog podele pravoslavnog društva u našoj zemlji. Ipak, crkveni život ima svoje unutrašnje zakone, koji moraju biti polazište u rešavanju svih nastalih problema. Pokušaj da se pitanje ujedinjenja Ukrajinske Pravoslavne Crkve i "PCU" sagleda isključivo ili prevashodno u političkom ili racionalnom ključu predstavlja pogrešan pristup; ono pre svega zahteva poštovanje crkvenih, kanonskih i duhovnih principa.
U pravoslavnom bogoslovlju i crkvenoj praksi, ujedinjenje Crkava nije administrativni akt niti spajanje struktura, već uspostavljanje istinskog jedinstva u Duhu i Istini, zasnovanog na zajedničarenju u Svetim Tajnama, na priznavanju kanonskih osnova i na uzajamnoj ljubavi u Hristu.
Odgovarajući na ovo pitanje od samog početka treba da odredimo ispravnu crkvenu perspektivu, budući da se u svetovnim, pa čak i u pojedinim crkveno-publicističkim raspravama, često mešaju pojmovi koji su u pravoslavnoj svesti suštinski različiti. U Pravoslavlju je ujedinjenje moguće isključivo kao obnova kanonskog i evharistijskog jedinstva, a ne kao kompromis između verskih struktura ili kao administrativno spajanje organizacija. Crkva nije zajednica koja se zasniva na nagodbi, već Telo Hristovo, koje živi blagodaću Svetoga Duha. Upravo zato treba jasno reći: ujedinjenje je moguće isključivo na kanonskim osnovama. Istorija Crkve svedoči da se svako istinsko vaspostavljanje jedinstva ostvarivalo kroz povratak u kanonsko opštenje, obnovu apostolskog prejemstva, kao i kroz pokajanje zbog crkvenih podela i bezakonja. Bez toga može biti reči samo o spoljašnjem dogovoru, ali ne i o crkvenom jedinstvu.
Sa stanovišta kanonskog prava Pravoslavne Crkve, "Pravoslavna crkva Ukrajine" ("PCU") nastala je van kanonskog poretka, bez zakonitog apostolskog prejemstva i od raskolničkih struktura koje su ranije bile osuđene. Treba još jednom podsetiti da su do 2018. godine takozvanu Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Kijevske patrijaršije i Ukrajinsku autokefalnu pravoslavnu crkvu, koje su se kasnije ujedinile u "PCU", sve pomesne pravoslavne Crkve, uključujući i samu Konstantinopoljsku patrijaršiju, smatrale raskolničkim zajednicama. Nije sproveden nijedan postupak predviđen kanonskim pravom Pravoslavne Crkve, niti u skladu sa njegovim duhom i tradicijom za povratak raskolnika pod okrilje Crkve. Ostvarena je legalizacija, a ne isceljenje raskola. Shodno tome, ne može se govoriti o „ujedinjenju dveju Crkava“ u strogom pravoslavnom smislu, jer Crkva ne može stupati u jedinstvo sa onim što ne prebiva u njenom kanonskom i tajinskom biću.
Prema tome, u obliku u kojem se ujedinjenje ponekad predstavlja u medijima — kao kompromis ili međusobno priznanje bez kanonskog razrešenja problema ono nije održivo i neprihvatljivo je za Pravoslavnu Crkvu. Ono protivreči samim temeljima crkvenog bića i osporava pojam blagodati, svetih tajni i apostolskog prejemstva.
Ipak, hteo bih da još jednom naglasim: mi želimo i molimo se da u granicama naše zemlje postoji jedna jedinstvena Crkva — ali upravo ona Crkva koju je osnovao Hristos Spasitelj, za koju je zapovest ljubavi kamen temeljac, a kanonske norme osnovno sredstvo u rešavanju kako jednostavnih, tako i složenih pitanja.
Sa ruskog prevela Marina Todić, naslovna foto: pravlife.info
https://zivotcrkve.rs
