Brdar bez uvijanja govori o inteligenciji koja je, umesto da bude korektiv, postala faktor destrukcije. Po njemu, obrazovanje nije sporno; sporna je svest o posledicama sopstvenih reči i postupaka. Deo elite razvio je odnos prezira prema sopstvenom narodu, što se godinama predstavlja kao „kritička distanca“, a u stvarnosti funkcioniše kao sistematsko samoporicanje.
Posebno oštra je analiza uloge autoriteta. Brdar upozorava da autoritet bez odgovornosti nije neutralan, već opasan. U obrazovnom sistemu i medijima, takvi autoriteti proizvode atmosferu u kojoj je ponižavanje dozvoljeno, a posledice se ignorišu. Kada profesor ili javna ličnost zloupotrebi svoj položaj, šteta nije apstraktna – ona pogađa konkretne ljude, najčešće mlade, koji nemaju mehanizme odbrane.
U širem kontekstu, Brdar dovodi u pitanje i evropsku političku samouverenost. Podseća da istorija pokazuje kako velike sile lako ulaze u sukobe koje ne moraju same da plate. Srbija se, u takvim okolnostima, previše često pojavljuje kao kolateralna šteta tuđih projekata, bez jasne strategije i bez volje da iz sopstvenih istorijskih grešaka izvuče pouke.
Ovaj intervju ne nudi utehu niti jednostavna rešenja. On postavlja neprijatno, ali neophodno pitanje: može li društvo da opstane ako njegova elita sistematski radi protiv njega, a da za to ne snosi nikakvu odgovornost. Brdarov odgovor je jasan – bez lične i intelektualne odgovornosti, bez prekida sa samoprezirom i bez imenovanja problema pravim imenom, svaka priča o napretku ostaje prazna retorika.
