Piše: Željko Vukašinović
A šta danas mnogi rade?
Danas i unazad godinama „idoli“ i samoprozvani spasaoci malog čoveka, umesto da se bace sa mosta nakon što razočaraju i svoje ideje i ideje ljudi koji su ih podržavali, bacaju se u zagrljaj režimu.
Režim naravno nije gadljiv na takve, naprotiv, usisava ih i daje im zasluženo mesto. To mesto, pošto je režim sam od sebe smeće, nije ništa drugo nego smetlište. Dozvoljava im se da smrde tu i nastave sa zamajavanjem bar onog dela koji ih nije prozreo.
Mnogi od njih bi rekli da moraju, da su ucenjeni, da su promenili mišljenje ili šta god. Kakav god da je razlog, nas male ljude to ne treba da zanima, jer su pred nama bili najhrabriji i najpametniji dok su se hranili našim pohvalama. Kada se uvidelo da je ovaj režim samo nastavak politike prethodnog režima i kada je svima bilo jasno da su na patriotskoj priči došli kao dugo očekivana promena samo da bi zaveli realnu većinu stanovništva koja je patriotska, narod je ostao zapanjen. Patriote su bile na vetrometini jer im je srpstvo, medije, himnu i zastavu oduzeo Vučić. Proevropske, neoliberalne i globalističke struje su bar imale svoje medije i prisvojile su pravo da jedine one mogu sebe predstavljati kao opoziciju. Režim je naravno pristao na tu igru, jer ako se režim predstavlja kao patriotski onda je superioran nasuprot te proevropske neoliberalne struje koja je idealna da se označi kao izdajnička.
Tako smo dobili Srbiju u kojoj se režimski patriotizam pretvorio u masku za krađu i manipulacije, opozicija u blage kritičare nebitnih stvari. Obavezno bi se i režim i takva opozicija udružili u napadu naroda kada bi se on ujedinjavao oko neke ideje ili ukazivao na izdaju Kosova, zatvaranje za vreme kovida, uništavanje crkve i ispunjavanje svih uslova na štetu Srba koje bi EU tražila od Srbije.
Na Kosovu i Metohiji Oliver Ivanović biva označen kao izdajnik, režimski mediji vrte spotove gde se on targetira i dehumanizuje, tada ni EU opozicija nije ukazivala na nenormalnost toga, dok danas svi dobro znamo da na sam pomen nekog nebitnog novinara prozapadne propagande na nekoj Vučićevoj trovačici itekako bude tema danima.
Oliver Ivanović je ubijen, a nakon njega Srpska lista preuzima ulogu vlasti Srba sa KiM i od režima proglašena kao jedina patriotska opcija u južnoj pokrajini učestvuje u sistematskoj predaji svih institucija. U vreme “izdajnika”Olivera Ivanovića Albanci nisu smeli da pređu most na Ibru.
Još se ne zna ko ga je ubio, a niko to više i ne pominje.
U Srbiji kao gljive niču patriotski pokreti. Srbi od vođa tih pokreta čuju sve ono što bi želeli da čuju, režim i opozicija napadaju te pokrete i za normalnog čoveka bi se svaki od tih pokreta učinio kao konačno neka nada za patriotski i suverenistički deo stanovništva.
A gde su danas ti pokreti zvučnih naziva?
Svi su neutralni ili protiv studentskog pokreta.
Milica Đurđević Stamenkovski je jedan od najboljih primera. Stranka „Zavetnici“ čiji sam naziv je nastao od reči „zavet“ nosi ogromnu odgovornost i ko bi normalan mogao pomisliti da bi se neko sa takvim stvarima šalio. Godinama je obmanljivala narod i na kraju kada je postojala opasnost da se stvori patriotski blok i ugrozi režim Aleksandra Vučića odigrala je bitnu ulogu da se taj blok raspadne. Dobija ministarsko mesto i ne pokušava da objasni svojim glasačima i pristalicama šta se desilo. Dveri i Boško Obradović nasedaju na priču režima o bitnosti srpskog jedinstva u izmišljenim situacijama i učestvuju u „ispijanju vina“, a kasnije nasedaju na priču „lidera opozicije“ Dragana Đilasa o bitnosti ujedinjavanja protiv režima i ispadaju budale. Đilas, stari Vučićev vezni igrač i najpouzdaniji čovek u manipulisanju političkom scenom, ostaje u politici, a Boško prodaje ćevape.
Miloš Jovanović pristaje da primi sablju i time pokazuje da je bitno šta prima a ne od koga prima i tako postaje još jedan u nizu patriota koji svoj obraz kaljaju učestvujući u Vučićevoj farsi od institucija i države. Raznorazni novinari i kritičari su sa samo jednim ordenom koje Vučić deli kao bombone promenili mišljenje.
Jelena Zorić prihvata državno odlikovanje i zamislite, novinarka sa N1 sad stoji rame uz rame sa Brankom sa Informera. To je dokaz više da kad treba da se opljune patriotizam i suverenizam među njima nema razlike. Među njima suštinski i nema razlike, dokaz tome su i ambasador Šutanovac i ambasadorka Jelena Milić. Nikakvo to čudo nije, čudo nas je zadesilo kada smo uviđali da nas „poslednje nade“ patriotske ideje izdaju.
Miloš Ković i Čedomir Antić, večiti kritičari Vučića i njegovog režima, pojavom studentskog pokreta uz koji je narod stao, odjednom postaju neutralni, ali protiv studenata.
Ne treba se čuditi što je brzo pala patriotska maska sa Bihaljija i Miše Vacića, ali narod je u čuđu ostao kada se dr Jovana Stojković sa takvima udružila, pa onda nekato uspela da se opere od njih, ali evo sad i ona neutralna, gostuje kod još jednog nekadašnjeg kritičara režima Saše Borojevića sa još jednom kritičarkom režima Valentinom Arsić koja je takođe okićena ordenom Aleksandra Vučića. Kako je to Jovana od antivakserke i nadrilekarke koju su pljuvali mediji odjednom postala požljna na svim medijima, neutralna, ali ipak joj se ne sviđaju studenti.
Kako to da od nekog na čije hapšenje smo svi skočili čujemo sad kako treba smiriti strasti. Pitam se samo kako to da isti dan njenog hapšenja u javnosti ispod radara prolazi hapšenje Tamare Bradić koja je, zamislite, sad sklonjena sa svih medija, ali je ipak iskreno za promene i za studentski pokret.
Kako to da jedna od ogromnih nada za nas patriote dr Branimir Nestorović sad priča o Ukrajini i Americi, a njegov Pavić o nekim sporednim temama kao da imamo normalnu državu?!A u isto vreme Jelena Pavlović je izbačena iz pokreta koja je jedina imala nešto racionalno da kaže. Da ne pričamo kako su nas sve prevarili odmah nakon izbora i podelili se po samo njima jasnoj logici.
Imamo i Nemanju Šarovića koji je uspeo da odvajanjem od Šešelja i udruživanjem sa generalom Delićem privuče simpatije suverenista i patriota. Na prvu loptu sa dobrim akcijama privukao je pažnju umerenih nacionalno osvešćenih građana. NJegova desna ruka sa tadašnjih akcija je sad u SNS-u, ali i to je prošlo nekako neopaženo. Nije se, iako je popularnost stekao kod ogromnog broja studenata, nikad izjasnio da ih bezuslovno podržava, već naprotiv, pokušava da iskoristi trenutak popularnosti i pozicionira sebe lično.
I njemu su kao i drugima bitna imena koja će stajati na studentskoj listi.
Svi pobrojani ne bi skočili sa mosta i priklonuli bi se ideji Vođe radije nego da zaista budu isključeni i proterani iz politike.
Sve te naše nade i nadice sa imenima i prezimenima koje smo imali sad su ili neutralni ili bi nam opet odvukli pažnju sa jedina prave snage koja može da promeni ovu vlast.
Narod želi da veruje u iskrenost studenata jer ih napadaju i režim Aleksandra Vučića i njegova pro-NATO i pro-EU opozicija, a i naše promašene nade.
Narod oseća da ako studenti nisu iskreni i ne misle dobro Srbiji, ne misle dobro ni sebi.
Predhodni tekst Željka Vukašinovića “Kako je Grinč ukrao vlast” pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
