Piše: Petar Davidov
Moj kum je sa Kosova i Metohije, on je zdrava osoba i uprkos njegovom kvalitetnom, dobrom i starom obrazovanju filologa, on je izgovorio (bez da pocrveni) nekoliko rečenica, koje su upotpunile moj srpski vokabular. Upozorio me je, da nikada ne koristim takav vokabular, narično kada sam u prisustvu žena. A vest je prosta: dvojica Poljaka, koji se nalaze u Nemačkoj, rešila su da se „venčaju” i zahtevali su da se njihov „brak” prizna važećim ne samo u ovoj prosvećenoj evropskoj zemlji, već i u njihovoj konzervativnoj domovini, u Poljskoj. I evropski sud je zvanično prihvatio takvu vezu, čak i ako je takva veza protiv zakona u Poljskoj. Ako konzervativna Poljska, ako i stale zemlje, kao što su Rusija, Mađaraska ili Srbija, smatra da navedena veza ide u suprotnosti sa Biblijom, a takođe sa željom da se sačuva narod, to će nažalost samo štetiti Poljskoj. I ako se ta država smatra sledbenikom „evropski vrednosti”, onda budite ljubazni i prihvatite sve vrednosti čak i one koje su bile napisane sitnim slovima na poleđini. Ispostavlja se da, kada ste vi potpisali nešto, onda morate to i ispuniti, bez obzira da li ste videli to ili uzeli za ozbiljno. To je jako ozbiljno, posao je posao. Ako ti se taj posao ne sviđa, onda veruj mi da će tvoje poteškoće tek početi, kao što je novac na primer, značajno smanjenje budžeta, pregledavanja svih dogovora koji su bili sklopljeni pre toga, sa ljutim belim gospodinom. Vi ste ipak „Evropa”? To što sadašnji Evrorajh ima otprilike isti odnos prema klasičnoj Evropi kao što je imao Gebels prema Mikelanđelu, je nebitno: „ako sebe nazivaš Evropom, idi u tri lepe“, doslovno citiram kuma u jednom od njegovih razmišljanja.
Pred našim očima se dešava bezobrazna ucena, prava pravcata pljačka: ono što si ti smatrao bitnim znacima, tvoje pripadnosti u civilizaciji, sada ti se oduzima i uništava uz osmeh. To su tamo neka prava nacije na samoopredeljenje – zakonska, vrednosna, politička! Ako šef u Briselu kaže „ne“, onda to znači „ne“: nećeš imati ni najmanji suverenitet, i možeš slobodno da zaboraviš na svoja prava.
Ovo je nekada bilo divljaštvo: kako je moguće uništiti porodicu, kako je moguće klanjati se pred onima, sa kojima se pristojni ljudi pre par godina, ne bi ni rukovali, a sada su im čak i dodelili neke posebne privilegije u odnosu na „obične smrtnike“? Ako se setimo cara Justinijana i njegovog zakona, takođe evropskog vladara, čini se da bi se sastavljači njegovog zakonika, prilično iznenadili takvim promenama. I teško da bi želeli da Vizantija uđe u takav „evropski dom“ sa neizbežnim posledicama, kako praksa pokazuje: totalnim smanjenjem nacije i njenom naglom zamenom imigrantima. Čak i pogled na evropsku istoriju, po mom mišljenju, dovodi do zaključka da: čim je neka nacija odbacila osnovne moralne norme, to je odmah imalo posledice na njeno fizičko postojanje i psihičko stanje. Gde su sada ponosni Rimljani? Gde su dostojni Romeji? A da ne pominjemo Francuze, Nemce, Šveđane – ime ostaje, ali je sadržaj sasvim drugačiji, ne izaziva zavist.
Ono što je juče izgledalo kao „poseban slučaj“, danas je to obavezna norma za sve. Ako je juče „poseban slučaj“ neki slinavko i sa dijagnozom, dobio slabu ocenu na testu iz matematike, danas ceo razred mora da ponavlja njegove greške, a u isto vreme mora mu biti zahvalan, podržavati ga i izvinjavati mu se. Odbijanje da se to učini, spada u „kršenje vrednosti“ za koje bi juče jednostavno dobio batine. Tehnika je poznata i dobro proverena: prinudna lojalnost, koja doprinosi nepotrebnom samouništavanju, prestala je da bude „meka moć“ – sada je to čvrst pritisak.
Tako da, zakoni po kojima je Evropa nekada živela i opstajala više nemaju nikakvu moć protiv neke vrste „zajedničkog evropskog prava“. Nema Poljske, Mađarske, Srbije, Slovačke, Rumunije, bili ste jedinstveni pre? Sada je tome kraj: sada je na snazi samo liberalni matriks. Mada, nije sasvim jasno kakve veze ima „liber“ ili „slobodan“ sa tim: sve se sprovodi izuzetno žestoko. Ili okrutno, kao u Ukrajini. Inače, tamo se održavaju sve moguće gej parade – konačno su se pridružili Evropi! Da li su se za to borili? Zašto su skakali na Majdanu?
Ponekad mi se čini da je kum koji živi na okupiranom Kosovu mnogo slobodniji od novih članica Evropske unije. Barem maloletni gestapovski inspektori ne dolaze (za sada) u njegovu kuću da mu uzmu decu jer ne pohađaju časove „seksualnog vaspitanja“. I može (za sada) slobodno da posećuje preostalu pravoslavnu crkvu. Ili da slavi slavu. Ali u samom Evrorajhu, porodica, kultura i vera više nisu tvoja stvar, već predmeti intenzivne kontrole i kategoričkog ujedinjenja. Neslaganje sa „zapovestima“ ove ideologije je direktan zločin. Tradicije, ono što je narod činilo narodom – nije samo istorijski otpad, već izdaja neke tamo demokratije, slobode. Izvinite, ali kakva je to sloboda ako više nisam vlasnik u svojoj kući? I da li je potrebno da idem tamo gde će me opljačkati?
Izvor: Pravda
