Piše: Vladimir Dimitrijević
PRED POKOJNIKOM
Gledam ga u jednostavnom sanduku pod svodovima svetojovanovskog hrama u selu Ratini kome je bio ktitor: ruke skrštene na grudima, u njima drveni krst sa ikonom Raspetoga, voštanica i ikonica Svetog Save. Tu je i hilandarski molitvenik, ono staro izdanje, koje je mnogi od nas kupio kada je prilazio Crkvi – štampana zadužbina proigumana Nikanora Hilandarca. U džepu od sakoa bosiljak, biljka blagočestiva i dobromirisna, koja nam donosi oštri, sveži, prečisti dah devstvenosti i stradanja što će se uzdići u vaskrsenje…To je bosiljak kojim nam sveštenik kropi kuću kad dođe u vodicu, bosiljak u kome počiva raspeće Hristovo na zimski i jesenji Krstovdan, po kome su naši stari svojim kćerima davali jedno od najlepših ženskih imena – Bosiljka. U licu žut kao vosak, uz zagledanost u onaj put kojim je ka večnosti krenula duša.
dr Miodrag Petrović
DUŠA I TELO
Kad god vidim telo pokojnikovo, uvek sam svestan da je to samo pokrov duše, koja se kroz telo raskošno oglašavala i svedočila o sebi kao prvom pokretaču našeg čoveštva, što je od Prapočetka sišlo, u času začeća, u ovu dolinu plača. Čovek jeste i telo i duša, ali duša je, kako reče Gospod, pretežnija od tela. A telo, kad duša ode u Zavičaj, pretegne sobom ka prahu, ka srpskoj smonici, kad mu dođe čas; jer duša ode – „radosno, radosno, ide se tam` / gde no je uteha, blagoslov sam“, pevali su bogomoljci Vladike Nikolaja. Tamo se ide, gde su, kako on kaže u „Nebeskoj Srbiji“, „oci naši i praoci sveti,/ što sa Krstom časnim dostigoše meti.“
PORODICA
Pokojnik je bio iz bogomolničke kuće, od oca Miloša i majke Anđelije. Otac mu je živeo preko devedeset godina, i upokojio se okružen svojom decom, koja su mu, pred samrtnim odrom starčevim, pevala pesme Vladike Nikolaja. Video sam pokojnog Miloša u Hilandaru: sin ga je dovodio na bogomolju, da celiva stope Simeonove i Savine. Starac suv i prav kao sveća, sa ušiljenim brcima, bistra pogleda i slovesnog slova.
Pored kovčega u ratinskom hramu bdi sestra, i molitveno se rastaje sa pokojnikom. Sestre srpske, braći uzdanica, imaju najbiserniju suzu kad ode brat. Brat je velika zakletva, bio i ostao, a sestra je pouzdanje i ljubav bez uslova.
Zemlja pada po kovčegu – počivaće novoprestavljeni, do sveopšteg ustajanja iz praha zemnoga, pored oca i majke i brata svog Dušana. Tako će grob opet biti ognjište oko koga se porodica okupila. Jer Duh Sveti je oganj, Koji je Hristos, Bog porodice Petrović, došao da baci na zemlju.
Uostalom, kako reče Zmaj, „ti grobovi nisu rake, već kolevke novih snaga“.
ODLAZAK STEGONOŠE
I mislim o svima nama, tihim, usredsređenim, koji smo, sada i ovde, svesni da smo vojska Gospodnja, i da je jedan stegonoša naše vojske otišao kod izabranog Vojvode i Gospoda, pobeditelja nad adom, da vrati barjak koji je nosio i dobije orden koji je zaslužio – a to je milost Gospodnja. Jer nam je svima, kao i Nemanji koji umire na rogozini i sa kamenom pod glavom, potrebno milosti i oproštaja. Ma i najvrlinskiji, grešimo, a za Trisvetoga je u Pismu rečeno da „i anđelima svojim nalazi nedostatke“.
O, Srbi moji, napaćeni narode, kako ste dostojanstveni kad u večnost ispraćate dostojanstvenog…
Gledam lica svojih sunarodnika, poštovalaca profesora Petrovića, koji su u njemu sazirali dostojnog svetosavskog viteza, i prepoznavali šta on, za sve nas, i zauvek, dok nas bude, čini. Oko odra, sa svećama u rukama, Srbi smo, ljudi, naslednici zavetnoga puta. Svećice plamsaju, a u svod hrama se uznosi:“Blagosloven jesi, Gospodi, nauči mja opravdanijem Tvojim…“ I još se pozivaju oni koji su išli mučnim i uskim ( muškim ) putem da priđu i naslade se počasti koje im je Hristos pripremio…
On leži tu, u hramu ratinskom, naš doktor Miodrag Petrović, koga smo svi zvali profesorom iako je, zvanično, po tituli, bio naučni savetnik Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti. Leži kao junak jedne bitke u kojoj nikad nije sustao, čak ni da predahne, jer je oduživao dug Bogu i rodu, dug prema ocu svih nas, Svetom Savi, čije je Zakonopravilo zlatousto preneo na savremeni srpski jezik. Lice mu je mirno, jer je ispunio ono što je obećao.
SVETLA SEĆANJA
Molitve opela mešaju se sa sećanjima. Bio je to bitan čovek mog života. Još znam napamet njegov telefon ( mobilni nije koristio, živeći u jednom drugom vremenu, lišenom užurbanosti ): 011, 2417039. I znam njegovu adresu – Cara Jovana Crnog broj 12. To je čuveni Jovan Nenad, koji je, u ime Božje i narodno, početkom 16. veka ustao protiv Turaka, i krunisao se kao poslednji srpski car u Bačkoj, delovima Srema i Banata. Mnogo puta sam telefonom pozvao profesora Petrovića da ga pitam ponešto o teškim nedoumicama našeg doba. Išao sam, ređe, i u njegov dom, starinski gostoljubiv, i razgovarao sa krepkim starcem na kome nije bilo ni senke umora i razorenja: uvek me je hrabrio da borbu, koju smo primili rodivši se u ovom narodu, treba nastaviti. „Udri samo dokle mahat` možeš“, rekao bi NJegoš.
DUŽNIK SAM MU
Kao velike dragocenosti, čuvam knjige njegovih sabranih dela i prvi tom prevoda Zakonopravila. Kad smo se poslednji put čuli, obećao mi je svoju knjigu o Svetom Spiridonu, poglavaru naše Crkve u doba kneza Lazara, a ja njemu „Banjaluku pod Suncem pravde“, u kojoj sam, između ostalih tema, na sedamdesetak strana izneo sve Petrovićeve dokaze da srednjovekovna Bosna i Hercegovina nisu nikakve bogumilsko – jeretičke tvorevine, nego srpske i pravoslavne zemlje.
Dužnik sam mu, kao i svi Srbi. Više puta me je počastvovao zajedničkim nastupima u borbi za ono što nam je predao naš otac u Hristu, onaj koga je Vladika Nikolaj zvao najlepšim srpskim detetom, otac svog oca Nemanje i svih Nemanjića, onaj kome bogomoljačka pesma peva:“Da mi se obeća cela carevina, / ja bih bio sluga Božijega sina.// Sveti Sava Srbe voli, za Srbe se Bogu moli,/ srpskom rodu daje krila,/ srpski narod blagosilja.// Ne bih ni mislio na zemaljsku slavu,/ već bih se ugledo na Svetoga Savu.//(…) Jer zemaljsko carstvo menja gospodare,/ Sava samo diže Božije oltare“….
O PRISUTNIMA
Od prisutnih saznajem – starac je bio krepak donedavno, putovao je i u Atinu, a onda je dobio galopirajuću leukemiju i svukao telesne odežde, krećući pred Tvorca. Tražio je da ga puste iz bolnice, da se upokoji u svom domu. NJegov paroh na groblju besedi i kaže da se pričestio dva dana pred odlazak. Blago duši!
Tu su pojala dva sveštenika i jedan arhimandrit iz slavnog manastira. I još jedan kaluđer bio je među nama, za koga ne znam koji je. Stiže i monah iz Svetog Hilandara, koji je pokojnik voleo zavetno. Tu je jedan pukovnik u penziji, koji je svojim knjigama i živom rečju svedočio o pravoslavnoj teologiji pravednog rata, i jedan novinar, koji je pisao tekstove o pokojnikovom radu sa puno razumevanja i hrišćanski odgovorno, i jedan pravoslavni revnitelj koji decenijama radi na sabornom ispovedanju istine o novomučeništvu srpske dece u NDH. Evo još jednog oficira, i još jednog – uostalom, Miodrag Petrović beše oficirski disciplinovan i neodustajan. Tu su i moji Čačani – jedan, tvrd kao kamen u svojim tvrdnjama da smo krenuli u ćorsokak, a ne putem koji su nam ostavili preci – taj je, u isti mah, domaćin od sevapa i milostinje – i drugi, čija se mati upokojila kao monahinja u Žiči, i koji je, ovih dana, objavio prevod knjige o apostolu Pavlu. Evo i starog bogomolnika iz studeničkog kraja, koji zna ono što zna, i koga nikakav modernizam ne može obmanuti. Prisutni su mnogi poznati iz bolničkog hrama Svetih Kozme i Damjana u Beogradu, gde je Petrović na službe išao i na službama miloglasno pojao, kao bivši bogoslovac „stare škole“.
O BESEDAMA
Na grobu, posle pokojnikovog paroha, besedi njegov rod rođeni, i podseća nas kako se niko od zvaničnika nije pojavio da mu se oduži u skladu sa veličinom dela koje je ostavio. Ni iz Crkve, ni iz države. Ali, tako je, i nemojmo se čuditi. Hvala onima koji su došli, i koji znaju ko odlazi u Nebesku Srbiju.
I onda, oštro, pogođen smrću prijatelja i učitelja, povremeno se zaplakujući, jedan srpski Grk, čija je baka dala svoj dom u Bitolju da u njemu Vladika Nikolaj postavi eparhijski crkveni sud, srpski Grk koji se bori protiv ekumenizma i kriptopapizma. On optužuje, jasno i glasno, sve, u mantiji ili bez nje, koji su nastojali da pokojnika onemoguće da svedoči istinu o svetosavskom zavetu i našem postojanstvu u veri i odbrani istine od inkvizitorskog Zapada.
ŠTA NAM JE OSTAVIO
Ostavio nam je Petrović mnogo i premnogo: od prevoda i tumačenja Zakonopravila, preko objašnjenja da se pod bogumilskom jeresju u srpskom Srednjem veku podrazumeva latinstvo – papizam ( o kome je, baš u Nomokanonu, Sveti Sava ostavio dragocen apologetski spis ), do toga da ne smemo pokleknuti u borbi protiv antihristovskog, kvazireligioznog globalizma, koji se, „da se Vlasi ne dosete“, danas zove ekumenizam.
Umeo je, ponekad, u uzajamnom opštenju, da bude i opor, kao čovek tvrd u veri i oštar na reči, ali uvek i svagda orlovskim okom blagočešća iznad blatne ovdašnjice, jer je znao Kome služi i Kome će dati odgovor. I vapijao je, sa Svetim Savom iz Nikolajeve „Nebeske Liturgije“, gledajući narodna stradanja:“Dosta, Bože, poštedi ostatak!“
CRTE ŽIVOTA
Rođen 1936. godine u selu Ratini kod Kraljeva (metohu manastira Žiče, koji se pominje u Žičkoj povelji Stefana Prvovenčanog), u pobožnoj porodici pripadnika bogomolničkog pokreta Vladike Nikolaja, Miodrag Petrović je završio bogosloviju u Beogradu, a zatim Bogoslovski i Pravni fakultet u Atini, gde je i doktorirao 1970. godine, dobivši novčanu nagradu Atinskog univerziteta (tema doktorata bila je više nego važna za njegova buduća istraživanja:“Nomokanon u četrnaest grana i vizantijski komentari. Prilog izučavanju tema o odnosima crkve i države i episkopa Staroga i Novoga Rima“). Savladao je starogrčki i latinski jezik, kao i srpskoslovenski, i od ranih dana svoje naučne biografije počeo da sabira materijal za rad na priređivanju Zakonopravila na savremeni jezik. Izvesno vreme, po povratku iz Grčke, vodio je imovinsko – pravnu službu u Patrijaršiji,a 1973. izabran je u zvanje docenta na Bogoslovskom fakultetu SPC, ali Sinod nije potvrdio ovaj izbor, kako je rečeno – zbog nedostatka novca. Od 1979. godine radio je u Istorijskom institutu SANU. Objavio je, početkom devedesetih godina prošlog veka, fototipiju Ilovičkog prepisa svetosavskog Nomokanona, a zatim i dvotomni prevod ovoga dela, osnov Srbije kao pravne države u Srednjem veku i prilikom obnove srpske države za vreme Karađorđa.
SVETOSAVSKO ZAVEŠTANJE MIODRAGA PETROVIĆA
I pošto ovo svoje svedočenje okončavam nekoliko dana pošto je carigradski patrijarh Vartolomej – latinofilni jeresoid i raskolotvorac na čijim rukama je krv pravovernih Malorusa – sa papom zapretio svetu da će se Istok i Zapad uskoro ujediniti ( Istok će se, mašta izdajnik sa Fanara, pounijatiti ), ostaje mi da, kao zaveštanje velikog Srbina Miodraga Petrovića, navedem, svim Srbima na znanje, njegove reči o odnosu Svetog Save prema latinskoj jeresi, da nikad ne zaboravimo:„U 51. glavi Zakonopravila Svetoga Save prenet je vizantijski spis koji u 27 tačaka izlaže zablude Latina i drugih rimokatolika. Od tih 27 tačaka ovde donosim samo 1: Papa rimski i oni koji su hrišćani zapadne strane izvan Jonske luke: Italijani, Longobardi, Franci koji se i Germanima nazivaju, Amalfićani, Venecijanci i ostali… – svi (oni) su sa papom pre mnogo vremena van Saborne crkve, strani – i jevanđelskim, i apostolskim, i otačkim predanjima, zbog varvarskih običaja kojih se drže, od kojih su najgori i najveći ovi: 1. Svetom obrascu (Simvolu) vere, složenom od jevanđelskih reči, a koji tako jasno govori o Svetom Duhu: ’I u Duha Svetoga Gospoda, i Životvornog, koji od Oca ishodi’ – ti (tj. Latini), rđavo i pogrešno dodaše: ’I od Sina’. Mislim da zbog skučenosti jezika njihovog, dakle, smatraju da je isto – ishođenje Duha Svetoga od Oca i poslanje k nama preko Sina. Varvarski i neznalački smisliše da se poslanje ni po čemu ne razlikuje od ishođenja.“
Zbog proširenog po Srbiji jeretičkog učenja Latina o ishođenju Duha Svetoga i od Sina, iskazanog kroz onaj dodatak „Filiokve“ u 8. članu Simvola vere, Sveti Sava je na Žičkom saboru 1221. godine „ispravljao“ i „obnavljao“ veru, zahtevajući da za njim triput i naglas ponavljaju član po član Simvola vere, vladar i sav narod, bez tog jeretičkog dodatka. „A one koji su ispovedali jeres – po rečima Teodosija – zadrža sa sobom u crkvi i nasamo ih podrobnije ispita.“
Teodosije nam otkriva, takođe, koga Sava ispituje i ispravlja, jer kaže: „… A onima koji su kršteni u latinskoj jeresi – takođe uz proklinjanje njihove zle jeresi, i ispovedanje Obrasca (tj. Simvola) vere – pročitati molitvu za sveto miro i tako ih sa tim svetim mirom po svim čulima pomazati, i za vernike sa nama imati.“
Pored Zakonopravila Svetoga Save veliki branik protiv babunske, odnosno latinske jeresi iskazane krivotvorenjem Simvola vere, jeste Dušanov zakonik iz 1349. i 1354. godine, koji u 85. članu propisuje stroge kazne za one koji izgovaraju „babunsku reč“, a ta reč je „Filiokve“.
Tako je govorio i pisao Srbin svetosavski, naš pokojnik, Miodrag Petrović.
Oče naš, Sveti Savo, privedi ga prestolu Hristovom, da mu Gospod oprosti sve što je, u znanju ili neznanju, od zanosa ili od navike, pogrešio, ali i da mu daruje raj, jer nas je, rečju i životom, učio pravoverju i pravoživlju i jer nam je tebe, oče Savo, uvek pokazivao kao svetilnik na putu ka Carstvu Nebeskom.
Bog da mu dušu prosti i otvori mu rajske dveri!
Izvor: Iskra
