Piše: Petr Davidov
Protesti, demonstracije, parole. Buka, gužva, psihička iscrpljenost, pa i ozlojeđenost, odsustvo duševnog mira i spokoja – sve se to danas često dešava u Srbiji. Uostalom, ne samo u njoj, nego verovatno i svuda.
Teško je u gomili pronaći blagonaklona lica, dobar pogled, osmeh – sve češće ili demonstrativna otuđenost („to nisu moji problemi“), ili prava razdražljivost, pa čak i zloba. Smireni razgovori, iako su Srbi i onako po prirodi emotivni i retko smireno razmenjuju misli, zamenjeni su nekakvim iscepkanim frazama, dovikivanjem, međusobnim optužbama. Televizor – pa čak i radio da uključiš: svađa, psovke, kletve. Gde su tu mir i tišina?
U takvim slučajevima, iskustvo – ma koliko skromno – sugeriše da treba potražiti utehu i spokoj kod starijih. Kod onih koji su tokom svog dugog života naučili da se odupru zlobi, da prevaziđu uvrede, da oproste. Kako im to polazi za rukom – ne znam, ali polazi: stoje pred tobom ozbiljni, zreli ljudi, koji su svašta videli, i – što je najvažnije – osmehuju se, smeju se. Uprkos raznim krizama, političkim i ekonomskim, uprkos uzavreloj zlobi tamo napolju, oni se osmehuju: „Zdravo, hiljadu godina se nismo videli! Mnogo radimo – hajde da ti pokažemo šta smo u protekloj godini uradili u našem kraju.“
A „uradili“ su stvarno mnogo, gledam: put su sami proširili; kapiju hrama Svetog Lazara obnovili; Sveto-Trojički hram, čuvenu „šarenu crkvu Rajevskog“ (ovde je, boreći se za Srbiju, poginuo dobrovoljac Nikolaj Rajevski, sin heroja Otadžbinskog rata 1812), gotovo potpuno su obnovili i uredili prostor oko nje; nekoliko parohijskih kuća su izgradili ili popravili; podigli zvonik… mnogo toga. Nekoliko desetina muškaraca – žitelja sela i zaseoka u okolini Niša (grada u kome je rođen sveti car Konstantin Veliki) – udružili su se i kako kažu, „jednostavno“ se prihvatili posla: „Nećemo valjda da sedimo dokoni u penziji i gledamo u plafon – mora čovek da radi nešto i da bude koristan!“
Stojimo ispred obnovljenog hrama Svete Petke Paraskeve u Velikom Drenovcu i razgovaramo sa ocem Novicom, starešinom hrama. Pitam sveštenika kako je moguće da parohijska zajednica - bratstvo, koja i nije naročito bogata, uspeva da uradi toliko toga. On odgovara da ovde stvar nije toliko u bogatstvu koliko u bratstvu: „Ako se zajednica, parohija, oseća zaista kao porodica, onda se nekim čudom mnoge teškoće rešavaju same od sebe – od finansijskih do duhovnih. Stara poslovica, narodna mudrost kaže: ‘Tuga na dvoje – pola tuge; radost u dvoje – dve radosti’. Eto tako i živimo, hvala Bogu. U zajednici ljudi pomažu jedni drugima. I znaš šta, primetio sam da su mladi, gledajući kako stariji brinu o svojim prijateljima, počeli i sami da pomažu – i starima a i svojim vršnjacima. Posla uvek ima, kud god da se okreneš: tamo krov treba da se zameni, ovde da se napravi igralište, postaviti peć, popraviti vodovod… Uvek, kažem, ima šta da se radi – a o molitvi da i ne govorimo, naravno.
Mislim da je bolje da se bavimo poslom i radom, a ne svađama – bilo parohijskim, bilo gradskim, niti da ogovaramo vlasti.“ Eto, mislim se u sebi, to je tajna tih radosnih Srba ovde: oni rade, a ne ogovaraju.
Slobodan Krstić, jedan od „najnemirnijih“ parohijana – od onih što uvek nađu šta da rade i radije će tiho, radi Hrista, uzeti u ruke posao nego se predati uniniju i žalopojkama o životu:
— Operativno rešenje protiv uninija: „Molitva i rad.“ Proveravali smo mnogo puta – uvek pomaže. Znaš li kako je radosno i lako na duši kada vidiš obnovljenu crkvu? Kada ti se bakica zahvaljuje što ste joj ti i momci doneli drva za zimu, prosto tako, i lepo ih složili? I eto ti, što bi se reklo i molitva sopstvenim rukama i fizičkim radom uznesena, a? A najvažnije je početi. Pamtim kako je teško bilo prevazići onu početnu ukočenost, neku sklerozu u zajednici: „Ti, se pope, moli; a mi ćemo ponekad da ‘prisustvujemo’ na službi, ostavimo par dinara u korpu i dosta nam je Pravoslavlja – posla imamo preko glave“. Ne ide to tako, braćo, to nije hrišćanstvo.
Postepeno smo se razbudili i u praksi uverili da je vera bez dela mrtva (Jak. 2:17). Apostol Jakov je u pravu: kakav sam ja hrišćanin ako se od Boga „otkupljujem“ stotinom-dve dinara nedeljom, a sve ostalo me se ne dotiče? „Sve ostalo“ za Krstića i mnoge njegove seljane i istomišljenike iz drugih sela i iz Niša nije samo fizički rad, niti samo staranje o okolnim crkvama i spomenicima.
A kada smo već kod spomenika: u velikoj meri zahvaljujući ovim vrednim i osetljivim Srbima podignut je spomenik „Prvom pucnju oslobođenja“ u mestu Supovac. To je uzvišenje na bivšoj granici Srbije i Osmanskog carstva. Godine 1876, za vreme oslobodilačkog rata, odavde je ispaljen prvi pucanj iz topa koji je označio početak oslobađanja Srbije od petvekovnog turskog ropstva. Šta su smislili: prema starim crtežima napravili su lafet i top, uredili plato i opremili ga informativnim tablama o tim herojskim vremenima – sa kartama, portretima i datumima. I tako se nekada zaboravljeni Supovac vraća na mapu, vraća staro ime, dostojanstvo i slavu, a turisti i putnici sada mnogo više znaju o mestu na kome stoje. To je, eto, jedna vrsta delatne ljubavi prema Otadžbini.
A ovi vredni parohijani iz raznih crkava ujedno su i članovi lokalnog društva srpsko-ruskog prijateljstva. Muzičke večeri, književne tribine, tematske izložbe, diskusije – eto odgovora na našu sumornu stvarnost. Sa oduševljenjem pričaju kako je letos dolazio ruski hor, kakav je divan koncert bio kod „Ruske crkve“, kako su pokušavali (i to ne bez uspeha) da nauče i savladaju ruski narodni ples. „Kad bi češće dolazili – bilo bi divno! Šteta što u ‘velikim vestima’ o takvim susretima nema ni reči – tamo su samo gadosti, skandali i oružje. Kome to treba? Zar nismo ljudi – trebaju nam mir i plesovi, a ne političke rasprave.“ I više te ne iznenađuje kada te dočekaju Puškinom ili Nekrasovim, kada s ljubavlju govore o Leskovu – razumeš da se zahvaljujući tako „malim“ društvima čini ogromno delo, i da je prijateljstvo sa Srbima ne isprazna formalnost, već živa stvarnost. Stvarnost u kojoj je tvoj narod voljen i poštovan.
Vrlo dobar primer za ugled. Hvala, Srbi.
Izvor: Pravda
