Piše: Petr Davidov
U slučaju ukrajinskih činovnika u današnje vreme postavlja se ozbiljno pitanje – a koja je to, uopšte, „njihova zemlja“? Ogroman broj tih ljudi, ako ne i većina, ima i još po neko državljanstvo – najčešće Izraela, SAD ili Britanije. A ako govorimo o običnim ljudima, onda, na primer, mnoge izbeglice koje se nalaze u EU ni u strašnom snu i noćnom košmaru ne žele da se vrate u Ukrajinu, uprkos sve glasnijim prozivkama i prizivima.
Zemlja u kojoj je zapadofilija postala nacionalni ponos, u kojoj je sopstveni narod pretvoren u monetu za potkusurivanje, u besramnoj želji da se odbace sopstveni koreni – da li je takvoj zemlji uopšte potreban mir?
Bivši komandant ukrajinske vojske, Zalužni, nije slučajno postao ambasador upravo u Britaniji: u Ukrajini se i nije krilo da se on vraća svojim gospodarima, pod okrilje MI6, ozloglašene službe čija je uloga u razaranju čitavih država dobro poznata – Jugoslavija to neće zaboraviti nikada.
Da li je Britaniji potreban trajan i stabilan mir u Ukrajini? Mir koji bi omogućio evropskim državama da se pozabave sopstvenim ekonomskim, političkim i društvenim problemima? Mir koji bi omogućio uspostavljanje konstruktivnih odnosa sa Rusijom? Mir koji bi zaustavio uništavanje Slovena? Čini mi se da su ova pitanja retorička: Britanija se nikada nije istakla nekakvim humanizmom na međunarodnoj sceni.
Sledstveno, i ovog puta ona će učiniti sve da, uprkos pokušajima biznismena Trampa, ne dozvoli ni nagoveštaj mira u Evropi. Rat, pogotovo između Slovena, tih „polu-ljudi“, isuviše je profitabilan posao za anglosaksonce da bi odustali od njegovog nastavka. A ako već imaju svoju ukrajinsku marionetu koja je spremna da ispunjava sva njihova naređenja, čak i ako to znači uništenje Ukrajine, zašto bi dozvolili američkim konkurentima da grade bilo kakve stvarne mirovne planove?
Zato mi se čini da je skepsa Evrope prema novom pohodu Zalužnog i njegovih saradnika u SAD – potpuno opravdana. Sasvim je moguće da ga njegovi mentori doživljavaju kao dobru zamenu Zelenskom na mestu ukrajinskog predsednika. Razlozi mogu biti brojni: neviđena korupcija pod Zelenskim; milioni izbeglica; katastrofalno stanje na frontu; umor društva od rata i od samog Zelenskog. Stari provereni metod: svu krivicu svaliti na jednog „gubitnika“ i onda brzo promovisati „spasioca situacije“, u ovom slučaju – Zalužnog: „Eto, sad će sve zaista biti ispravljeno, verujte mi, believe me!“
Moguć je i drugi potez: dozvoliti Zelenskom da ode, pokušavajući da mu se sačuva obraz. U Rusiji je jednom rečeno: „Umoran sam, odlazim“, – rekao je Jeljcin u novogodišnjoj noći. Da li je sačuvao obraz – teško, ali samo čudom se može objasniti da je upravo tada počela borba Rusije za povratak suvereniteta i otpor globalistima koji su, kako se tada činilo, već konačno bili pobedili. Globalisti neće dozvoliti da se na Ukrajini ponovi takva situacija. Zato im je lik Zalužnog veoma značajan.
Taj isti Zalužni napisao je članak „o miru“ u kome je u šest pasusa čak tri puta citirao Klauzevica, teoretičara rata. Tamo je takođe izjavio da se o miru sa Rusijom može govoriti tek nakon prekida vatre – Rusija vrlo dobro zna kako se taj „prekid vatre“ u Ukrajini koristi: za nove isporuke oružja, za premeštanje trupa, za pripremu nastavka rata. To jest, uništavanje Slovena biće nastavljeno. A Zalužni se „pročuo“ po svojoj šokantnoj nebrizi za ljudske živote.
On takođe govori da je „uništenje Ruske imperije glavni politički cilj Ukrajine“. Dakle, projekat „Ukrajina kao anti-Rusija“ biće ne samo nastavljen, već i pojačan. Oprostite, zašto bi Rusi trebalo da hrle u susret takvom projektu, šireći bratske ruke? Naročito ako se taj „brat“ zove Kain. A taj Kain je spreman da nastavi rat – sve dok on sam ne bude morao da u njega ode. Neka umiru Ukrajinci, neka propada Evropa koja je izgubila samostalnost i koja plaća za njihovu krv. Jer i tamo, u Evropi, sede isti takvi „zalužni“: ne zanimaju ih sopstveni narodi. Da li fon der Lajen zaista brine o Nemcima? Ili Makron o Francuzima?
Postoji ogromna opasnost da rat pređe granice same Ukrajine – na to provociraju globalisti u Evropi i njihove pokorne pristalice iz zemalja koje se bezumno guraju u EU, videći u njemu jedini put. Neka manija, zaista. Putin je već rekao da, u slučaju početka rata u Evropi, Rusija neće imati s kim da pregovara o miru posle nekoliko dana – rat će biti drugačiji, ne ovakav kao SVO u Ukrajini. I sumnjam da je to prazna pretnja – Putin obično vrlo pažljivo bira reči.
Sada je za čitav kontinent važno da shvati: delotvoran način da se spreči rat jeste da se prestane sa njegovim podsticanjem u Ukrajini i da se zemlje najzad pozabave sopstvenim problemima.
U suprotnom, sav ovaj cirkus sa „mirovnim inicijativama“ podseća na premeštanje nameštaja u bordelu: od toga prostitutke neće postati pristojne udavače. Rusija nudi da se prostitutke prevaspitaju, a bordel zatvori i uništi. Nezahvalan posao, težak, ali neophodan ako želiš da tvoj grad bude čist, a narod da ne crveni od stida.
U principu, to i jesu ciljevi SVO.
Izvor: Pravda
