Jednom sam bio svedok žestoke rasprave, između dva čoveka koji su imali svoje principe. To je bio petak veče, u pivari, principi su bili nepokolebljivi, a rasprava žestoka. Jedan čovek je iz principa mrzeo “ovu zemlju” tj Rusiju, celu njenu politiku, i sve političare, mada ni narod mu se nije nešto previše sviđao: “Imao sam baš velike sreće da se rodim u jami stajskog đubriva, takvi kao ja, zaslužuju bolje”. Drugi, iako je imao prilično kritičan stav protiv činovnika i političara, smatrao je da život njegove države i naroda, ne može biti sveden samo na grehe i prestupe: “Pored stajskog đubriva, tu su i ruže”. Pogledaj kulturu, priseti se istorije. Mada nisu ni svi političari smeće”. Rasprava se rasplamsala, pivo nije moglo da ugasi emocije, i kada su se argumenti završili, drugi je otvoreno rekao: “Ako se tebi u mojoj državi ne sviđa, onda baci pasoš i idi gde hoćeš. Nećeš mi nedostajati”. “I baciću ga” - viknuo je prvi. Videli smo ga kako prilazi kanti za smeće na ulici i zaista baca pasoš. „Kakva budala“, rekao je neko. – Kada se otrezni za nekoliko sati, tražiće svoj pasoš u smeću”. Nije pogrešio: kada su se emocije smirile, sat ili dva kasnije, dok smo izlazili da pušimo, zaista smo videli čoveka koji mrzi Rusiju kako pretura po kanti. “U tome je i ceo tvoj život: prvo baciš smeće na svoj narod, a posle sam kopaš po tom smeću.” - vikao je njegov protivnik, ali nismo dozvolili da se rasprava ponovo rasplamsa. Slika je bila previše jasna. A kako će bez pasoša da dobije sve beneficije koje mu kao građaninu Rusije pripadaju... koje, moramo biti objektivni, nisu male.
Srbi su mi sa iznenađenjem, a ponekad i sa zapanjenošću govorili: “ Ovi Rusi koji sada dolaze kod nas, nisu neki pravi Rusi. Nisu kao oni, na koje smo navikli. Razumeš, oni ne vole Rusiju. Čudno: mi volimo, a oni – ne”. “Pa, možda i nisu Rusi” - rekoh ja. – “Možda su oni iz Ukrajine”. “E, tu se ozbiljno varaš: oni Ukrajinci koji su pobegli od rata ovde, mnogo više vole Rusiju nego takozvani Rusi. Ukrajinci samo čekaju da se rat završi, a ovi gledaju na Srbiju kao na tranzit državu, i onda idu na zapad. Mi smo mislili da su došli kod nas, a u stvari smo im samo prolazna stanica. Znaš, to je nekako drsko”.
Naravno, nikako ne treba generalisati za sve, i siguran sam da među ljudima koji su nedavno sigli u Srbiju ima jako različitih ljudi, uključujući i one koji iskreno vole naše narode. Vidim, ipak, kako su u Novom Gradu, na mostu, pograničnom prelazu u “evropski raj”, Srbi ispraćali neke “tranzitne” Ruse. A cenzurnih reči tamo nije bilo mnogo – otprilike isto kao što je govorio lik iz rasprave koji je posle kopao po kanti tražeći svoj pasoš. A oni koji su došli iz Ukrajine, govorili su mi, da su zahvalni Srbima na gostoprimstvu i saosećanju: “Veruj mi, zaista boli bežati iz svoje zemlje. Tamo kod nas je pravi teror, nacizam – za fašiste neću da ratujem. Zato smo odlučili da dok ne prođu ova strašna vremena, mi budemo u Srbiji.” Pitam ih, kako, po njihovom mišljenju, sve ovo može da se završi. Jedan stariji čovek, nastavnik književnosti, rekao je da mira neće biti dok ne oslobode ruski jezik i Rusku Pravoslavnu Crkvu. Uzdahnuo je, citirao zabranjenog na Ukrajini, Mihaila Bulgakova, njegovu “Belu gvardiju”:
“Pravo đubre je taj čovek, – nastavio je Turbin sa mržnjom, – jer on sam ne govori na tom prokletom jeziku! A? Prekjuče sam pitao tog nesrećnika, doktora Kurickog, koji je od novembra prošle godine zaboravio da govori ruski jezik. Bio je Kuricki, a postao je Kuricьki… E, tako ga ja pitam: kako se na ukrajinskom kaže “Mačka”? On odgovara: “Kit”. Pitam ga: “A kako se kaže kit?” A on se zaustavio, pogledao me zbunjeno i zanemeo.”
- „Morate da me shvatite“, reče on, „stvar je u sledećem: da bih voleo ukrajinski jezik, ispada, da moram da mrzim ruski jezik. A da bih voleo Ukrajinu, moram da mrzim Rusiju, to je naša realnost. Neka vrsta prokletstva. Stoga, mi – Rusi i Ukrajinci – moramo da se borimo protiv ovog pakla svim potrebnim sredstvima. U suprotnom, to je zaista pakao. Kako da se borim protiv pakla? Barem molitvom. Ili na poslu: srpskoj deci mogu da predajem ruski jezik. Treba da svako bude na svom mestu.“
Čini mi se da je on u pravu, taj nastavnik: Svako sam sebi mora da nađe mesto ispod sunca. Za nekog je važno da predaje ruski jezik srpskoj deci. Za druge je važnija obnova zgrada u Donjecku ili Hersonskoj oblasti. A za neke treće je važnije da kopaju po kantama za smeće, da mrze Rusiju ali da koriste sve njene beneficije. Shodno tome, treba dati poštovanje svakome po zasluzi.
Izvor: Pravda
