ZAŠTO SU POSLALI MEKDAUELA

Godine 1944, 9. jula, Amerikanci su kod đenerala Draže Mihailovića poslali pukovnika Mek Dauela, koji je 21. jula 1944. iz Kaira odleteo za Kazertu. Vrh američke obaveštajne službe je hteo da vidi da li se može uspostaviti izvesna ravnoteža između partizana i četnika, koja Jugoslaviju neće sasvim prepustiti uticaju Sovjeta. Šef Odeljenja za specijalne operacije, pukovnik „Divlji Bil“ Donovan, radikalni antikomunista, smatrao je da se Jugoslavija ne sme prepustiti Sovjetima. 
Misija je počela, a Sovjeti su spremali prodor na teritoriju Jugoslaviju preko Srbije. Mekaduel se našao na udaru teških okolnosti građanskog rata.  Partizani su napali Mionicu 11. septembra 1944, i umalo nisu zarobili đenerala Mihailovića i pukovnika Mekdauela. Draža je od zarobljavanja izbavio Srpski dobrovoljački korpus iz Valjeva. 

PREGOVORI SA NOJBAHEROM

Hitlerov oponunomećenik za Balkan, Herman Nojbaher, mislio je da će Mekdauel biti posrednik za predaju nemačkih trupa đenaralu Mihailoviću. Na sastanak sa Mekdauelom poslao je poručnika Rudolfa Štrekera. Istoričar Miloš Timotijević, u svojoj knjizi o operaciji Halijard, o tome kaže:“Prvi kontakti uspostavljeni su 4. septembra 1944, a prvi susret odigrao se dva dana kasnije u blizini Pranjana. Posrednik je bio Milan Aćimović. Šterker je predložio da se nemačkim trupama omogući nesmetano povlačenje preko Save i Dunava, a Nemci bi se obavezali da će se ubuduće boriti samo protiv Crvene armije. Mekdauel je odbio da o tome razgovara, rekavši da su pregovori mogući samo oko okončanja nemačkog otpora na Balkanu, kao i da ne dolaze u obzir nikakvi razgovori koji bi imali za cilj razbijanje savezničke koalicije. Mihailović je prisustvovao prvom sastanku, i bio je upoznat sa pojedinostima pregovora.“

I srpski đeneral je pokušao da predloži svoje rešenje za situaciju.

PREDLOG ĐENERALA MIHAILOVIĆA

Dražin stav pred Mekdauelom bio je jednostavan – neka Amerikanci pošalju makar simboličke snage, kojima bi se Nemci predali. O tome je američki obaveštajac pisao u svojim memoarima:“General je tvrdio da bi takav poduhvat zahtevao samo nešto anglo-američkog štapskog osoblja i manje specijalne padobranske jedinice, već pripremne pri Štabu u Bariju. Uz to, u to vreme sam već od gospodina Nojbahera, Hitlerovog ličnog predstavnika u Visokoj komandi za Jugoistok, dobio uveravanja da bi takva simbolična intervencija sa naše strane bila signal da nam se predaju sve nemačke trupe u Jugoslaviji, pod uslovom da ih ne izručimo Sovjetima.“

NOJBAHEROV POKUŠAJ

Ipak, komanda američke armije je tražila bezuslovnu predaju Nemaca, a Mekdauel nije imao ovlašćenja da dalje pregovara. Ipak, Nojbaher je dobio odobrenje Ribentropa da nastavi razgovore. 

Timotijević kaže:“Nojbaher je bio spreman da razgovara o potpunoj predaji Nemačke, ali nije bio siguran da je moguće pronaći liberalne snage koje bi preuzele vlast u zemlji kako bi se sprečila anarhija. Mekdauel je verovao da je Nojbaherova ponuda o bezuslovnoj predaji Nemačke iskrena, ali je sumnjao da su ljudi oko Nojbahera sposobni da je sprovedu. Takođe je bio uveren da bi Nemci pustili angloameričke trupe da zaposednu liniju Trst-Beograd, ako bi im se garantovalo da to neće učiniti sovjetske trupe. Donovan je 22. septembra 1944. obavestio Ruzvelta o ovim pregovorima, prenoseći procenu Mekdauela da je pozicija Mihailovića u Srbiji bezizlazna. Inače, Amerikanci su već 13. septembra sovjetskoj obaveštajnoj službi preneli sadržaj razgovora Mekdauela i Šterkera. Istovremeno Mekdauel je dobio uputstva da ne preduzima nikakve dalje inicijative, već samo da šalje informacije o stanju na terenu u Srbiji. Saveznička komanda u Bariju strahovala je i zbog mogućnosti da se prilikom predaje Nemca naoružaju snage generala Mihailovića.“

KO JE BIO MEKDAUEL 

Tito je protestvovao kod Amerikanaca i Britanaca zbog Mekdauela kod Draže, a 11. septembra 1944, protestovali su i Sovjeti. Čerčil je tražio od Ruzvelta da skloni Mekaduela, ali su tome izvesno vreme protivio američki obaveštajni vrh na čelu sa čuvenim „Divljim Bilom“ Donovanom. Ipak, Ruzveltovo naređenje je izvršeno, i 1. novembra 1944. godine Mekdauel je otišao. 

Mloš Timotijević o Mekdauelu piše:“NJegovi izveštaji jasno su oslikavali stanje na terenu i činjenicu da partizani savezničkim oružjem uništavaju četnike, kao i da su masovna bombardovanja srpskih gradova neproduktivna, jer uglavnom strada civilno stanovništvo, dok je šteta naneta nemačkim jedinicama neznatna. Mekdauel je bio svestan prijateljskog odnosa generala Mihailovića prema SAD, smatrajući da bi JVuO mogla da spreči sovjetizaciju Balkana. Uveravao je Mihailovića da Crvena armija neće ući u Jugoslaviju, odnosno da je to prolazna pojava kada se to ipak desilo, i da je takav sled događaja možda uvod u vojnu konfrontaciju Zapada i Sovjeta. Mekdauel je savetovao Dražu da treba da izdrži do tog trenutka, i prikupi i reorganizuje svoje snage na teritoriji koju neće ugrožavati partizani. Tako je JVuO mogla da dobije značajnu političku pobedu, iako je izgubila građanski rat u Srbiji. Podsticana je nada u američku pomoć ako bi se četnici koncentrisali na borbu sa komunistima. Prema sećanjima savremenika Mekdauel je predložio Mihailoviću da osnuje svoju Vladu u Banja Luci (objedinjavanjem Centralnog nacionalnog komiteta, rukovodstva HSS-a i Nacionalnog Komiteta za Sloveniju), koju će Amerikanci priznati kao legitimnu. Tako bi se kod Amerikanaca stvorila snažna predstava o „drugoj Jugoslaviji”, što bi uslovilo podsticanje razgovora sa „Titovom Jugoslavijom” o okončanju građanskog rata. Očekivala se i konkretna pomoć sa prodorom anloameričkih jedinica sa zapada. Izneti predlozi nisu bili u skladu sa zvaničnom britanskom i američkom politikom, tako da su možda dolazili od generala Donovana, žestokog antikomuniste.“

ULAZAK SOVJETA 

Kada su Sovjeti prodrli u Srbiju, ravnogorci su ih prihvatili kao saveznike. Timotijević piše:“Ravnogorska štampa pozdravila je dolazak sovjetskih trupa u Srbiju, ali uz napomenu da Srbi žele po svojoj volji da urede državu. Za to vreme četnici su u severoistočnoj Bosni organizovali zborove na kojima su prisustvovali članovi američke misije sa pukovnikom Mekdaueleom, što je svima trebalo da pokaže da su zapadni Saveznici još uz JVuO. Pukovnik Mekdauel je javno govorio kako američka omladina u Evropi neće da gine kako bi se posle svega uveli komunistički režimi. Mihailovuću je prenosio mišljenje da Ameriku ne zanima borba JVuO protiv Nemaca, koji će se sigurno povući sa Balkana.“

Kada se situacija sasvim okrenula prema protiv četnika, Mekdauel je nudio Mihailoviću da ode iz zemlje, ali je on to odbio.  Odbio je i poziv kapetana Nika Lalića da se sa njim odleti poslednjim avionom 27. decembra 1944. godine.

SLOM RAVNOGORSKOG POKRETA 

I došao je slom. Dok je Konstantin Fotić pokušavao da pred Amerikancima odbrani Dražu, bilo je uzalud. Timotijević kaže:“Sve je bilo kasno, a britanski general Vilson okarakterisao je generala Mihailovića kao beskorisnog čoveka. Na kraju je vojska koju je general Mihailović poveo u Bosnu propala, verovatno oko 15.000 vojnika koji su izgubili život tokom borbe, usled bolesti, ili su ih partizani streljali posle zarobljavanja. Istovremenio je propao i pokušaj generala Damnjanovića da u Sloveniji i Istri stvori nacionalni front sa Nedićevim i LJotićevim vojnicima, kojima Mihailović nije hteo da se pridruži zbog njihove saradnje sa Nemcima.“

I tako je tragedija četnika i đenerala Draže ušla u svoj epilog. Ostalo nam je, kao zavet, pismo vožda Trećeg srpskog ustanka pukovniku Mekdauelu da bismo videli kuda je sve otišlo, i kako su Srbi ostavljeni na cedilu.

PISMO ĐENERALA MIHILOVIĆA 18. SEPTEMBRA 1944. 

Šefu američke misije pukovniku gospodinu Mek Daulu

Gospodine pukovniče,

Ceo je demokratski svet bio sa divljenjem iznenađen kada je mali Srpski narod, pre tri i po godine, odbacio pakt sa silama Osovine i upao u rat protiv njih onda kada je od današnjih velikih saveznika jedino Engleska bila na ratnom poprištu, pa i ona povučena pred nemačkom navalom na svoja ostrva. Srpski narod znao je šta ga čeka: da će se sva sila ognja i čelika Nemačke, Italije i njihovih satelita i sav gnjev nacista i fašista sručiti na njegovu glavu, ali je verovao da će pravda i demokratija odneti konačnu pobedu – da će posle golgote doći vaskrsenje.

Ceo je demokratski svet bio je sa divljenjem iznenađen kad je saznao da pukovnik Draža Mihailović nije prekinuo započetu borbu 6. aprila 1941 godine, već da organizuje otpor protiv okupatora na području cele Jugoslavije, i da je uzanj pristao ceo Srpski i Slovenački narod kao i svi jugoslovenski orijentisani Hrvati.
Te svoje podvige Srpski narod je platio vrlo skupim žrtvama: stotine hiljada Srba – ljudi, žena i dece – pobijenih od strane ustaša, hrvatskih satelita, a stotine hiljada streljanih od strane okupatora i pomrlih od gladi po okupatorovim logorima – skupi su zalog slobode i demokratije za koju se srpski narod bori i već tri i po godine krvavi bez ičije pomoći.

Ali to nije sve što je Srpski narod u ovome ratu podneo: tri su godine kako u Jugoslaviji, a naročito po srpskim oblastima, besni građanski rat, koji mu je nametnula Komunistička partija Jugoslavije u svojoj težnji da silom i terorom prigrabi vlast i da nametne svoju diktaturu jednom u suštini demokratskom narodu. U tu borbu protiv Srpskog naroda, kao najjačeg zatočnika slobode na Balkanskom poluostrvu, Komunistička partija Jugoslavije okupila je sav međunarodni ološ na Balkanu, počevši od ustaških zločinaca, mađarskih krvnika, bugarskih i rumunskih komunista, italijanskih begunaca, pa do arnautskih kačaka. Predvode ih komunistički borci iz španskog građanskog rata na čelu sa Titom.

Srpski narod bi toj navali odoleo, jer je Komunistička partija Jugoslavije jedna neznatna manjina. Ali se u toku ovoga rata dogodilo nešto čemu se Srpski narod nikada nije nadao.

Već je više od godine i po dana kako saveznička propaganda preko svojih emisionih stanica, i savezničke štampe pa i najviši pretstavnici najvišeg političkog života u savezničkim zemljama moralno pomažu Komunističku partiju u Jugoslaviji ističući da se Tito i takozvana Narodnooslobodilačka vojska jedini u Jugoslaviji bore protiv okupatora, i ako je svemu narodu, koji to gleda, jasno da se Tito i njegova vojska vrlo vešto klone svakog sukoba sa okupatorima, a da sve svoje snage upotrebljava u borbu protiv Srpskog naroda i Jugoslovenske vojske, kojom komanduje đeneral Draža Mihailović.

Već je godinu i po dana kako se od strane Saveznika prema Srpskom narodu vodi jedna naročita politika koja ugrožava i sam njegov narodni opstanak. Pod uticajem te politike obrazovana je u Londonu jugoslovenska vlada, na čelu sa g. dr. Ivanom Šubašićem, koji u zemlji nema nikakvog oslonca ni među Srbima, ni među Slovencima, a ne zna se ni koliko ga ima među Hrvatima, i koja je s toga neminovno samo slepo oruđe u rukama Tita i njegove vojske u borbi protiv Srpskog naroda.
Srpski narod je mogao, zahvaljujući samo svome demokratskom nastrojenju da godinu i po dana, pod najokrutnijom okupacijom što je svet pamti, odoleva ovolikim i ovako teškim iskušenjima, na koja ga je stavila takva saveznička politika.

Srpski narod, u čiju ste se privrženost Saveznicima i savezničkoj stvari mogli da uverite i Vi, kao i Vaši prethodnici g. potpukovnik Sajc i kapetan Mensfild, doživeo je tu sudbinu da ga danas biju ti isti Saveznici, od kojih je očekivao slobodu i oslobođenje, odnosno dočekao da ga iz dana u dan bije i uništava savezničko oružje, namenjeno za uništavanje okupatora, ali dato u ruke Komunističke partije Jugoslavije, koja se tim oružjem koristi za svoje posebne ciljeve isključivo u borbi protiv srpskog naroda u nameri da krvavim terorom slomije njegovu otpornu snagu, kako ni posle njegova slobodna volja ne bi mogla doći do izražaja.

Srpski narod, koji je u ovom ratu za zajedničku savezničku stvar dao žrtve relativno veće nego i jedan narod u Evropi, s bolom i sa zebnjom u duši sluša svaku noć kako saveznički transportni avioni po Srbiji sve više i više i u sve većem broju raznose ratni materijal i dobacuju ga takozvanoj Narodno-oslobodilačkoj vojsci, a on dobro i sigurno zna da će taj saveznički ratni materijal biti upotrebljen protivu njega i njegovih najboljih sinova koji se nalaze u redovima Jugoslovenske vojske.
Srpski je narod, posle golgote, očekivao vaskrsenje, a njegovi veliki Saveznici kao da hoće da mu privremeno ropstvo pod nacistima zameni trajnom diktaturom komunističke partije. Teže sudbine i strašnijeg i nepravednijeg završetka rata nisu mogle, niti mogu, da očekuju ni narodi koji su ratovali na strani osovine
Srpski narod se u čudu pita:

Zar se može dozvoliti da Komunistička partija Jugoslavije naoružana savezničkim oružjem, obezglavi Srpski narod, ubijajući njegove prve ljude i sve što slobodno i demokratski misli i oseća?

Srpski narod još ne veruje da je namera njegovih velikih Saveznika da preko Tita i njegove vojske, koja sebe tako pretenciozno naziva oslobodilačkom vojskom, narodima Balkana, mesto prave slobode i demokratije, nametne silom i terorom novi jaram jedne partije i ideologije koja je potpuno strana i Srpskom narodu i ostalim narodima Jugoistočne Evrope.

Srpski narod još veruje da to njegovi veliki Saveznici neće dozvoliti, a naročito da to neće dozvoliti veliki demokratski Američki narod, koji je ušao i u ovaj drugi svetski rat, ne da bi mali narodi jedino ropstvo privremeno zamenili drugim trajnim ropstvom, već da bi celom čovečanstvu doneo slobodu i toliko željeni mir. Srpski narod veruje da to ne može dozvoliti veliki pretsednik Severoameričke unije, zatočenik slobode i demokratije.

S toga se Srpski narod obraća Vama, Gospodine pukovniče, da bi pred našim velikim Saveznicima, a u prvom redu pred vladom Sjedinjenih Američkih Država i njenim Pretsednikom, bili tumač položaja i stanja u koje (je) Srpski narod doveden politikom i postupcima saveznika prema njemu kroz ovu godinu i po dana i da pred njih iznese ovu prešnu molbu:

1 – Da Američka unija preduzme sve mere da se prekine i spreči daljnji građanski rat u Jugoslaviji;
2 – Da Američka armija obrazuje komandu za Jugoslaviju, a mi pristajemo da se sa svima našim snagama uključimo pod tu komandu;
3 – Molimo da se odmah prekine slanje oružja i municije komunistima, kao i da se prestane sa propagandom koja im je nepravično naklonjena;
4 – Mi pristajemo, kada novoobrazovana Komanda američke vojske u Jugoslaviji uvede red, da se izvrši plebiscit između nacionalnih i komunističkih snaga u celoj zemlji, pa zatim da se ostvari poredak onakav kakav narod bude želeo.

Srpski narod se nada da će velika Američka nacija shvatiti potrebu brze intervencije da se prekine građanski rat u Jugoslaviji i narod sačuva novih žrtava. S toga se i obraćamo preko Vas vladi Sjedinjenih Američkih Država u nadi da neće Srpski narod biti ostavljen i prinuđen da traži drugi izlaz iz ove situacije.
U koliko biste po ovome, Gospodine pukovniče, imali potrebe i za usmenu izmenu misli, mi Vam stojimo na raspoloženju, napominjući da je ovo pitanje najhitnije prirode.

18. septembra 1944. godine                 
Uz izraze poštovanja
                                Đeneral,
Za Centralni nacionalni komitet:
Pretsednik Izvršnog odbora
1. StM 
    za sekretara
2. AAks

Izvor: Pravda