ZAŠTO SU SE OKUPILI?

Dana 11. februara 2025. godine, čačanski prosvetari su se okupili da podrže opšti otpor ludilu sistema koji je klovnokratija uspostavila u Srbiji. Jedan od razloga za okupljanje je i činjenica da već mesec dana nije otkriveno koji su maskirani napadači nasrnuli na veroučitelja Đorđa Matijevića i mir njegove porodice, jer je Matijević bio čelnik sindikalne organizacije Gimnazije u Čačku, pa je to trebalo da bude sredstvo pritiska kome se ne može odoleti. Strah umesto slobode – to je osnovno pravilo klovnokratije. 

Upravo je borba za slobodu od straha naša ključna borba u ovom času. 

BEZBEDNA ŠKOLA U BEZBEDNOJ SRBIJI 

Pošto je ukazana pošta poginulima od nadstrešnice u Novom Sadu, ispred Gimnazije se čulo saopštenje Sindikata obrazovanja Čačak:“Srpska prosveta već decenijama pokušava da opstane uprkos svim nastojanjima onih koji vlast imaju da je uklone sa obzorja naše budućnsti, da bi narodom vladali putem ružičastih televizija s kojih nam se crno piše. Odavno nastojimo da se izborimo i za svoju bezbednost, u čijem odsustvu stradaju i prosvetni radnici, na koje je odavno otvoren lov bez lovostaja, ali i đaci, čije je stradanje doživelo krvavi vrhunac 2023. u Beogradu. Dok narodu iz koga smo, simbolično i stvarno, svakog dana na glavu padaju nadstrešnice, mi, skupa sa svojim učenicima, koji su sada studenti, tražimo bezbednu školu u bezbednoj Srbiji. Reč bezbednost potiče od reči „beda“, koja, izvorno, znači veliku nesreću i nevolju ( „Snašla ga je neviđena beda“, kaže narodna izreka ), ali i krajnju materijalnu oskudicu, u kojoj za čovekovo dostojanstvo nema mesta – jer, kako kaže Dostojevski, dostojanstvo se može sačuvati u siromaštvu, ali ne i u bedi. Hoćemo život bez bede – da nam ne preti ponavljanje „Ribnikara“ i da možemo da živimo od sopstvenog rada. 

Još jedan razlog okupljanja je činjenica da napadači na porodicu gimnazijskog profesora Đorđa Matijevića još nisu otkriveni i privedeni pravdi, kojoj peva naša himna i koja drži zemlju i gradove. Pre tri godine, Gimnazija u Čačku dobila je od predsednika države najviši orden, Karađorđevu zvezdu za svoj, skoro dvovekovni, rad na dobro otadžbine i naroda; danas, dve godine pre svoje 190-godišnjice, nepoznati napadači udaraju na profesore koji se ne mire sa lažju i poniženjem, i koji stoje uz studente, našu jedinu budućnost. Pošto znamo šta bi nam rekli Sveti Sava i Karađorđe, okupili smo se ovde da tražimo slobodnu prosvetu u slobodnoj Srbiji. Sa nama su i Dositej i Vuk, i preci i potomci, i roditelji i deca – i zato smo se okupili ovde i sada, a nećemo se razići dok ne bude bezbedno.  
Mi smo uz studente zato što znamo da je njihov put nenasilja, ljubavi i pravde jedini put za naše škole i našu zemlju. Budimo zajedno dok ne svane. A sviće i svanuće, i pobediće pravda, koja drži zemlju i gradove! Do pobede!“

Do pobede, naravno.

REČ ĐORĐA MATIJEVIĆA 

Oglasio se i Đorđe Matijević, koji je, posle mesec dana ćutanja, izneo svoje stanovište:„Kako izgovoriti reči okamnjenjene i okovane, nakon mesec dana ćutanja? Da li ih je moguće odlediti i oživeti? I, ima li smisla izreći ih svetu koji tavori u zavetu ropske tišine?

Možda će reč opet biti LOGOS kad botovi utihnu. Možda će reč opet svedočiti istinu kada bude privilegija časnih i mudroljubivih ljudi. Može se smatrati sretnim onaj koga je „ubila prejaka reč“, jer bolje je i to nego da nas smrvi učmalo ćutanje. 

U igrokaz laži bio sam uvučen još pre dva meseca. Lažni mediji za koje pišu ljudi sa sumnjivim diplomama i zvanjima, negdašnji moji poznanici, koje sam ponekad i nevešto i neoprezno nazivao prijateljima u svojim skudoumnim tekstovima nazivalu su me vođom tobožnje opozicije, „tvrdog jezgra“ koje je spremno da poruši njihovo bogomdano pravo da vladaju. Čak su mi najdobronamernije pojašnjavali da je to tako moralo biti, da sam zajedno sa svojim kolegama određen da budem TARGETIRAN zarad opšteg dobra zajednice, te da sam mogao proći gore, pa shodno tome bi trebalo da budem i zahvalan i da „ljubim ruku što me lema.“ Slabo stojim sa neologizmima, nisam uvideo zloslutnu jačinu pojma TARGETIRAN, pa sam to shvatio kao deo dnevno-političkog palanačkog folkolora. Koliko sam bio lakom pokazalo se nakon mesec dana, kada su maskirani karađozi upali u moje dvorište, divljali, pretili meni i maltretirali moju suprugu sa trogodišnjim detetom u naručju, želeći da od „gajbe sigurne“ načine „prokletu avliju“. Verujem da je to njihov princip, oproban recept koji pod plaštom straha onemi usta žrtava, ali su ipak ovaj put nabasali na moju suprugu u kojoj se, kao i kod svih njenih saplemenika, čitav život bore „čovek i Hercegovac“. Ta usta su i „zvono koje ječi i kimval koji zveči“, pa je nepočinstvo niščih ostalo zabeleženo u službenim beleškama naše, narodne milicije.

Medijima sam od prvog dana dao do znanja da o slučaju ne želim da govorim javno, kako to ne bi smetalo nepristrasnoj i slobodnoj istrazi. I, zato sam ćutao. I institucije su ćutale. I ta htonska bića naše neo-mitologije, Botovi, i oni su zaćutali... Ali, osokoljeni ćutanjem onih koji bi trebalo da su najglasniji u traganju za pravdom, iz Bezdanja su počeli nanovo da se javljaju. Sada me u svojim komentarima nazivaju pionom vladajuće stranke koji prodaje svoje kolege „za kajmaka kašiku“, kukavicom koji je svojom ostavkom svoju muku prebacio na drugoga, ma ko taj drugi bio... Malo toga znam, ali jedno znam zasigurno – kojim god vas zvanjem oni zakite, barem znate da niste TO. Ja, doduše, sebe nikada nisam smatrao za naročito hrabrog čoveka. Ali, ipak ne ide mi u glavu kako to ja ovako ništavan, skudouman i kukavan svaki dan prolazim ulicama grada, „lupam u doboš“ kako oni to nazivaju, a oni koji imaju vlast i moć ne mogu se videti na svetlosti dana. 
Svim kvazimedijima se obraćam najdobronamernije. Ja svaki dan po vazdan visim po ulicama i trgovima i znate gde možete da me nađete, pa da vam pojasnim koja me je stranka zaposlila, koji mi je vladika dao blagoslov da radim, kakav sam to fakultet završio i gde. Ali, vi birate da iz mračnih sinedriona, kao fariseji laži kreirate istinu koja odgovara vašim nalogodavcima, koji vam pred noge kao psima bacaju šaku srebrenjaka kao cenu za moje dostojanstvo. Neka mi Bog da da više nikad ne sretnem nikog iz vladajuće stranke sa kojim sam imao nesreću da se sretnem u poslednjih dva meseca. Dao Bog meni, ali i njima, pa makar oni bili i moja tašta, jetrva ili bratučedo, gradonačelnik ili poverenik.        

Ja sam četiri mesečeve mene oćutao, da bi institucije gromovile. Ali, one su ćutale revnosnije od mene. Pa, i kad bi prozborile, bolje da nisu nit mramorile nit govorile. Sad sam ja odlučio da govorim, kako bi i one sa mnom progovorile. A, imaju šta da kažu. I te kako! Samo je pitanje volje. Samo je pitanje da li HOĆEJU, ili pak, NEĆEJU...“

Jasno, odlučno, staloženo. Kako i priliči jednom profesoru.

PROSVETA NE ĆUTI 

Rat klovnova protiv Srbije mora se dobiti pre svega u oblasti školstva. Tamo su svi jadi i počeli, i odatle je krenuo slom – sada su na vlasti polupismeni zli klovnovi, koji Srbiju pokušavaju da drže u septičkoj jami, a prave se da je njihova Srbija ikona. 

Ako ovakva vlast ne ode, svi ćemo mi otići. Ili van zemlje ili pod zemlju. 

Prosveta se sa time ne miri. I ne treba da se miri. To nemirenje je zaloga nade. 

Izvor: Pravda