UMESTO UVODA
Upitajmo se, zaista – kuda idu naša deca, deca koja traže bolju Srbiju?
Gledali smo ih na Sretenje u Kragujevcu, u koji su mnogi došli peške sa svih strana,i gde ih je narod dočekivao kao oslobodioce. Na hiljade ljudi plakalo je od sreće. Naša deca su nosila ikone, ljubila krst, lila suze pred Belim Anđelom Vaskrsenja.
Pa ipak, neki od vlast imajućih u SPC smatraju da su deca naša zavedena, da ne znaju šta rade, da, u skladu sa porukama vladajuće klovnokratije, koja prodaje srpsku zemlju i nebo, imamo pred sobom „obojenu revoluciju“. Jedan prijatelj mi tim povodom piše: „Možda su neki od njih u pravu kad zovu na oprez, ali su i Sveci u pravu kada kritikuju vlast, stajući na stranu obespravljenih, što je ujedno i njihova očinska intervencija, poziv pobunjenima da svoj protest prebace sa ulične na ličnu ravan, da kritiku i ispravku vlasti prepuste Crkvi... Ipak, kad je doslednost u pitanju, razmišljam i vidim da tu nema nikakve principijelnosti, već izgleda samo golog interesa. Sećam se kako je 2010. godine seo vrha SPC pokazao neobuzdanu žeđ za istinom i pravdom, vladavinom ovozemaljskih zakona, u slučaju tobožnjih finansijskih malverzacija u građevinskim poduhvatima vladike Artemija i Radeta Neimara, kako je tada pre bilo kakvog sudskog epiloga digla ne samo svoj saborni protest već i helikoptere, batinaše, pravu revoluciju u kojoj je preko noći svrgnut jedan jerarh, a kome do dana današnjeg nije dokazana krivica ( u međuvremnu, tobožnji „malverzant“ je umro). I kako je taj isti crkveni vrh danas sasvim ravnodušan prema finansijskim malverzacijama u građevinskim poduhvatima svojih sponzora iz državnog vrha, iako ovde ima očiglednih dokaza pljačkanja narodnog novca, iako, ovde usled pljačke i javašluka, stradaju pod tim građevinama nevini ljudi.
Današnji studenti imaju blagoslov jedino svojih roditelja, najviše svojih duhovnika, sveštenika ili kaluđera, koji, mimo znanja nadležnog episkopa, podržavaju svoja duhovna čeda u studentskom ustanku. Vrh naše Crkve, oličen u zvaničnim strukturama arhijerejske vlasti, srpskim studentima ne dade svoj blagoslov, smatrajući da je protest izraz nepromišljenosti i samovolje određene grupe krštenih članova SPC, kojima očigledno nedostaje hrišćanskog smirenja i poslušnosti, duhovne budnosti i pokajanja.
Danas, na Sretenje, postavlja se pitanje da li je i Karađorđe možda bio samovoljni i nemarni hrišćanin, jer se ni on u svoje vreme nije okrenuo isključivo svojoj unutrašnjoj revoluciji, usmerenoj protiv rđavih želja i misli u sopstvenom biću, niti je čekao blagoslov od viših crkvenih vlasti, od svog nadležnog episkopa, a bez koga, kako često naglašavaju moderni teolozi, nema Crkve niti pravog hrišćanstva, pa tako ni pravog hrišćanskog podviga i ustanka - već se za svoj poduhvat obratio jednom seoskom proti, Atanasiju iz Bukovika, koji je vožda blagoslovio, opet, na svoju ruku.
Ali, ono što je najvažnije, blagoslov seoskog popa je božanski delovao i bio dovoljan da ustanak uspe. Kroz taj maleni blagoslov vremenom je došla velika sloboda narodu, ali i samoj Crkvi. Tadašnji nadležni episkopi, prema ustanku ravnodušni fanarioti, uprkos visokom zvanju i crkvenom poretku otišli su u dubok zaborav, tako da im se ni imena danas ne pamte. Pamtimo i proslavljamo jedino imena vožda i prote, Đorđa i Atanasija, zato što hrišćanstvo nije u beslovesnoj poslušnosti i automatizovanom poretku kakav vlada u Vatikanu, kakav se propagira od strane nekih i u današnjoj Srpskoj Crkvi - već je u ljubavi koja je spremna na stradanje i životnu žrtvu radi bližnjih (Jn. 15,13), u ovom slučaju radi svog naroda i Srbije.“
Tako piše moj prijatelj. A ja ga, kako bi rekao pokojni Kalajić, čitam i prepisujem. I, naravno, potpisujem.
SA NJEGOŠEM DO KRAJA
Kada slavimo Sretenje, dan državnosti Srbije, treba da se sretnemo sa Bogom i sobom. A ima li bolje ličnosti za susret nego što je to naš genijalni pesnik i vladika, NJegoš? Ono što je srpski narod vekovima bio i što je svojim postojanjem govorio Bogu, to je izrekao Vladika NJegoš, pre svega u svojoj trilogiji („Luča mikorokozma“,“Gorski vijenac“,“Lažni car Šćepan Mali“). NJegovi stihovi nisu samo njegovi – oni su „iz glave cijela naroda“.
Ono o čemu je on govorio, od odnosa duše prema Bogu, preko Kosovskog zaveta, do opasnosti epskog mentaliteta kad iz zaveta ispadne (a to je tema „Šćepana Malog“) bilo je prisutno u dubinama narodne duše i svesti, ali, pre njega, to nije imao ko da uobliči i da kaže. NJegova reč bila je poneta, kako neko reče, „istinskim ritmom narodnog života“ i zato je lako učena napamet i toliko se cenila i ceni. On je na sebe uzeo breme svog naroda, i podigao ga do nebeskih visina, pokazujući ga Hristu, Koga je zvao „preblagim, tihim učiteljem“.
Zbog dela NJegoševog narodno breme je postalo lakše za nošenje, jer je pojmljeno i dubinski shvaćeno.
Koliko je puta sam vladika Rade pokušavao da pobegne od svog nadljudskog bremena – u Pariz, u Ameriku, „na nečesov ostrov“, samo da više ne gleda jade i nesreću srpsku...Ali, nije mogao, jer je njegov genije bio onaj sasud u koji se ulila sva gorčina narodnih promašaja i poraza, ali i velika svetlost zavetnog postojanja onih koji su, u planinama, ostali da čuvaju „divno ime i svetu svobodu“. On je postao i ostao, zauvek, izvor duhovnog oslobađanja, ljubavi i radosti srpske – naš Prometej, prikovan za Lovćen kao za Kavkaz, kome su crni gavranovi austrougarštine i titoizma (nekad!) i dukljanoidskog ustaštva (danas!), kljuvali jetru svojim srbomrzačkom kljunovima, rušeći, dva puta,zavetnu lovćensku kapelu Svetog Petra Cetinjskog i podižući, uprkos njegovoj zaveštajnoj volji, faraonski Meštrovićev mauzolej u kome i sada čame napaćene kosti vladičine. On je naš Atlas, koji nosi duhovno nebo Srpstva u svome stihu: „Neka bude što biti ne može!“ kojim je bivalo i biva sve vredno u našoj strašnoj i sveštenoj istoriji, od Lazarevog boja 1389, godine, od Banatske bune 1594, preko Kočine krajine i Prvog ustanka krajem 18. i početkom 19. veka do 1912. i Kumanova, albanske Golgote 1915, Novomučeničkog Jasenovca 1941 - 1945, do odbrane Kosova i Metohije 1999. Naš se narod, sabran oko NJegoševe misli i stiha, duhovno samoodredio, i njegovo je ime i delo svešteni oltar srpskog nacionalnog bogosluženja. Stavio nas je pred lice Božje i izgovorio nacionalni Simvol vere.
NJegova genijalnost bila je pokretačka: ne samo u religioznom, književnom, intelektualnom smislu, nego i najkonkretnije, u istoriji. Grigorije Božović,u svom tekstu „Vladika Rade“, objavljenom 1925,ukazuje na činjenicu da su mnogi srpski vitezovi postali to što su postali zato što su pred sobom imali njegoševsku paradigmu, zato što su se, u najtežim trenucima borbe, krepili stihovima „Vijenca“. Ako je velika formula Kosovskog zaveta, po Andriću, stih „Neka bude što biti ne može“, onda je to nemoguće bivalo među nama zahvaljujući onome ko je postavio temu.
Isidora Sekulić, u svom ogledu o prevođenju „Gorskog vijenca“, još pre Andrića, kaže:“Pa u Vladike Rada, odgovor na pitanje šta je hrabrost „kad je sila odsvud oklopila“, ovakav je evo. Boračka zapovest u smrt, kazana je na dva sasvim različita načina, u dva aristokratska stila poslednje čistoće i jasnoće, u stilu poezije i herojske genialnosti.
Mlado žito, navijaj klasove,
Pređe roka došla ti je žnjetva.
Pa odjedared, kao da se sva Crna Gora sabila u jedan uprt prst:
Neka bude borba besprestana,
Neka bude što biti ne može!
/.../Pri odbrani Beograda 1915-te,septembra, zapisana je zapovest u smrt jednog majora:“Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Nemate da brinete za živote svoje, oni više ne postoje“. Nije onako kao u Vladike Rada, ali nije bez metafizike. Vladičina zapovest mogla bi važiti i pred strojem bogova. Ona poziva u borbu ne samo herojstvo, nego i herojsku genialnost“.
Tako Isidora nekad.
Time smo živeli, time se oslobađali. I kada smo povratili Staru Srbiju, kada je osvećeno ono iz 1389, NJegoševe kosti su od radosti igrale. Ima i dokumentarni film o tome, snimljen posle oslobođenja Stare Srbije i osvete Kosova.
Studenti su ove, 2025, u Kragujevcu ličili na te oslobodioce iz dokumentarnog filma snimljenog pre više od jednog veka. NJihovi su to potomci, njihova deca.
POBEDNIČKA VOJSKA
Vojska slavna, pobednička, vitezovi naši osmehnuti, sa licima težačkim, ali obasjanim suncem, pa konjica koja jaše kao najbolje binjedžije iz deseterca (a konji poigravaju, naučeni na svaku veštinu). Ispred sviju, prestolonaslednik Aleksandar, mršav, sav od mišića, pravi „dinarski tip“; i on osmehnut, sa svojim narodom, koji baca cveće na pobednike, kliče slobodi, osvećenom Kosovu...
U svečanom dočeku ugledni Srbi, od Nikole Pašića, preko LJube Stojanovića, do Branislava Nušića; slikaju vojvodu Radomira Putnnika, sedobradog čelnika viteške vojske; vidi se trijumfalna kapija od cveća. Na Kalemegdan stiže, između ostalih, ruski poslanik Hartvig, koji je voleo Srbiju kao i svoju zemlju...A zatim kralj Petar, kraljević Đorđe i drugi članovi slavne kuće Karađorđevića. Otkriva se spomenik besmrtnom voždu Prvog srpskog ustanka – i opet se kiti vencima cveća srbijnaskog, u Beogradu, gradu na ušću Save u Dunav, vekovnoj „kapiji ratova“...A onda snimatelj ide od Kalemegdana kroz Knez Mihailovu ulicu, natkriljenu slavolucima. Na jednom od njih piše ono što mi je deda Radomir pominjao kad sam bio mali, i što mi je duševna popudbina iz detinjstva:“Za Kosovo – Kumanovo, za Slivnicu – Bregalnicu“ (Gazimestan 1389. smo naplatili 1912, na Kumanovu, a poraz od Bugara na Slivnici 1885. pobedom na Bregalnici 1913 ). Pošto je te, 1913, bila stogodišnjica NJegoševog rođenja, ona je proslavljena zavetnim pobedama, pa je na slavolucima bilo mnogo stihova iz „Gorskog vijenca“...
I ne prestaje naša borba. Evo, ovih dana, vode je studenti, naša budućnost.
Studenti su se već opredelili za njegoševsku vertikalu – između ostalog, kragujevačim Sretenjem posle Savindana na Autokomandi u Beogradu.
Duh njihove pobune je njegoševski. Jer tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava – to je ljudska dužnost najvestija, učio nas je vladika Rade.
NAJSVETIJA DUŽNOST – BORBA PROTIV TIRANIJE
O tome nam govori i svagda dosledni borac za slobodu, Marinko Vučinić:“Ono što istinski odlikuje delovanje studentskog pokreta i pobunjenih građana je probuđena vera u moigućnost ostvarivanja pravednijeg i slobodnijeg društva u kome više neće biti moguće uspostaviti apsolutističku vladavinu jednog čoveka i njegove kleptokratsko-mafijaške klijentele što je danas pravo lice ovog diktatorskog, anticivilizacijskog i korupcionaškog režima. Upravo je pad nadstrešnice i stradanje nedužnih ljudi ogolio ovakvu prirodu ovog pogubnog režima. To je prava metafora o endemskoj korupciji koja je način funkcionisanja ovog režima koji više ne može da garantuje ni elementarnu sigurnost i bezbednost građanima u njihovom svakodnevnom životu i kretanju. Ističući da predsednik Republike nije nadležan za rešavanje situacije nastale nakon zločina nastalog padom nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu studenti su koristeći razne oblike građanske neposlušnosti i prirodno pravo ljudi da se pobune protiv režima u kome s poništene i obezvređene sve demokratske vrednosti i načela ozbiljno i dalekosežno uzdrmali apsolutistički način vladavine A. Vučića. Pored toga doveli su u pitanje i njegov sad već farsični kult ličnosti- govoreći mu da nije nadležan i svodeći ga u ravan njegovih ceremonijalnih ustavnih nadležnosti.
Studentski pokret ima jasno određene ciljeve (oličene u njihovih četiri zahteva), vođeni su principom solidarnosti, doslednosti i jedinstvenog akcionog delovanja što je rezultat posebnog oblika direktne demokratije, što je od posebne važnosti u našem društvu gde je godinama razvijana i smišljeno podsticana atmosfera da građani ne mogu da menjaju stanje u društvu prepušteni nemoći, strahu, ucenama, apatiji, neprestanim i besomučnim tabloidnim medijskim manipulacijama. Studentski protesti su do sada, pored toga što su uspeli da aktiviraju pre svega u velikoj meri pasivnu Univerzitetsku zajednicu u Srbiji, pokrenuli su snažan i sve masovniji proces buđenja energije građana što dovodi do serije protesta i pobuna u različitim delovima društva-prosveta, zdravstvo, advokatura, poljoprivreda, kultura i umetnost, predškolske ustanove , sindikati i medijska sfera.“(1)
Svi se bude, osim onih kojima se, oklopljenim u papsku nezabludivost, mada su, po hirotoniji, vlast imajući u Crkvi od Istoka, čini da će studenti da „ruše državu“. A neće, neće – oni bi da državu ponovo grade, nadahnuti gradilačkim svetosavskim duhom.
NJEGOŠEV I NAŠ BOG
Na Sretenje, ljudi su sreli Boga Koji je postao Čovek, i Koji je, radi nas ljudi i radi našeg spasenja, raspet i vaskrsao, da bi nas sjedinio sa Nebeskim Ocem i Duhom Svetim. On, Hristos, je Gospod Kome je NJegoš pevao nekad, i Kome mi pevamo sada sa svima svetima našeg roda. On je Bog pravde, Kome kliče srpska himna, a NJegova pravda je uvek i NJegova ljubav, koja nas je vekovima održala da trajemo u borbi za Krst časni i Slobodu zlatnu. Moleći se Hristu Bogu sa svima svetima Nebeske Srbije, na čijem čelu stoji Majka Božja ( jer, kako kaže naš narod, i Bog ima Majku ) nastavljamo putem predaka čiji smo, iako slabi i grešni, telesni i duhovni potomci!
Ne smemo zaboraviti srpske večne vrednosti. One moraju biti zapisane u našim udžbenicima i našim srcima. Tome nas je, pre NJegoša, učio Sveti Sava, služitelj Hrista, Boga LJubavi, Koji je tom ljubavlju postao čovek, i Koga smo sreli na Sretenje.
Neka bude što biti ne može!
NENASILNI STUDENTI
Srbi umeju da budu trpeljivi, smerni u svoj borbi, čojstveni i divni. Takvi su danas njihovi studenti, koji, poput Gandija io njegovog naroda, u „Maršu soli“, pokazuju da preziru klovnokratiju, i ne obraćaju pažnju na njene voždove.
Ovi, NENASILNI, protesti pokazuju da su studenti ustali da nam kažu da mi, Srbi, više nemamo državu, i da je moramo opet stvarati, kao što kaže Nikola Tanasić:“Pa dobro, reći će neko, ako demonstranti neće ni stranu intervenciju, ni dvorski puč, ako neće ni Amerikance, ni Ruse, ni stranku, ni vođu, „ni crven dlan, ni crven ban“, zašto nas onda zamajavaju svojim protestima i zaustavljanjima saobraćaja? Ako ih nijedan ustupak vlasti ne može zadovoljiti, ako ništa što država uradi uvek već nije dovoljno, onda ništa nema smisla – protesti predstavljaju golo inaćenje i autodestruktivnu paralizu društva koja je sama sebi svrha, a ljudi imaju svoje živote, svoje poslove i probleme, svoje dragoceno slobodno vreme. Odakle pravo da se tako igra sa sudbinom cele zemlje? Najzad, država mora da funkcioniše. Upravo u toj frazi leži i odgovor na ovu primedbu. Da, država mora da funkcioniše, a protesti nam upravo plastično pokazuju kako izgleda kada država ne funkcioniše. Osnovna funkcija države, složićete se verovatno svi, jeste zaštita života i imovine njenih građana i održavanje reda i mira u javnosti. Ako ljudi nasumično ginu na ulici i ako to nema nikakve posledice po vinovnike, s pravom se može argumentovati da države, zapravo, nema. Zaustavljanje svega, ako ga tako gledamo, nije blokada države, nego poziv da se država projavi. Da vostane Srbija – ne u smislu ustanka Srba protiv srpske države, nego u smislu da država prestane da bude ukradeni automobil koji prolazi kroz crveno i obara ivičnjake, već da bude u stanju da svoj narod sačuva i zaštiti od zuluma kabadahija koje su ga uzjahale, bilo da je reč o jajarama koji kradu budžetski novac na Železničkoj stanici, investitorima koji donose gotove zakone na sto ministru koji će ekspresno i „na zvonce“ biti usvojeni u parlamentu, ili teroristima koji isteruju ljude iz svojih stanova i izbacuju iz svojih preduzeća u Severnoj Mitrovici, Leposaviću ili Zvečanu.“(2)
Zato će Srbi uvek biti pobednici uz Hrista i Svetog Savu. Zato su studenti, baš na Sretenje 2025, podsećajući da je samovolja kneza Miloša ustavljena Sretenjskim ustavom posle Miletine bune, poželeli da nam je svima srećna slava naše države i našeg trajanja!
SRETENJSKA PORUKA STUDENATA
U svom istorijskom obraćanju, studenti su nam, na Sretenje 2025, poručili da su došli u Kragujevac, odakle počinje srpska državnost, i da za njih Sretenjski ustav nije puka prošlost. I rekli su, između ostalog:“U našem studentskom, paralelnom univerzumu, Ustavi postoje kako bi se primenjivale najznačajnije društvene vrednosti. Slovo bez primene, učili su nas, jalovo je.“(3)
Podsetili su nas da Sretenje 1804, sa voždom Karađorđem i drugima, nije bila samo pobuna protiv turskog tlačenja, nego borba za zakone i vladavinu prava, o čemu je savetnik ustanika, Boža Grujović, jasno rekao:„Tamo gde je dobro ustanovljenije zakona, gde je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost. Tamo gde li jedan ili više njih po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no što hoće čine – nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već onde pustailuk i ’ajdukluk, samo pod drugim imenom“.(3)
Vladavina zakona je, vele studenti, osnova slobode. A sloboda je onaj vrh naše duše sa koga klikćemo Bogu i narodima sveta.
I zato:“Zagledani smo u lica vođa Miletine bune, 1000 seljaka, koji su oko Božića 1835, stigli u Kragujevac da od Knjaza traže ispunjenje onog što on uporno odlaže – da prihvati da je, po slovu zakona, Knjaževstvo, njegovo dostojanstvo, ali ne i njegova prćija.
Ova buna, ili demonstracije, kako bismo danas rekli, za nešto više od mesec dana iznedrile su Sretenjski ustav.
U tom kratkom roku, gotovo istorijskom trenu, napisao ga je čuveni Dimitrije Davidović, srpski Otac Osnivač.
Bez obzira na sve prigovore snazi Sretenjskog ustava, koje često ističu profesori – da je važio isuviše kratko, da se Srbija protegla preko svojih pravnih mogućnosti, da su bila obuhvaćena samo lična, a ne politička prava – radilo se zapravo o ustavnom aktu koji je bio jedan od najdemokratskijih u tadašnjoj Evropi.
Ustrojstvo moderne Srbije, zbog ovog pravnog teksta, moglo je biti daleko liberalnije od ustrojstva mnogih evropskih država.
Pogledom na to lice Srbije, od pre 190 godina, u ovo doba, doba kad se priroda budi iz zimskog sna, možemo da povučemo brojne paralele: Imamo ogromno narodno nezadovoljstvo, imamo zahteve da se uspostave, to jest, vaspostave institucije, imamo to da su sve poluge vlasti u rukama jednog čoveka. No, Kodža Miloš će, u istoriji srpskog naroda, ostati upamćen kao državotvorac.“(3)
Srbija je, vele studenti, ukinula ropstvo pre Amerikanaca i Francuza. Pre, a ne posle!
A danas?
Kako se osećaju robovi mnogih stranih firmi, koji su, u ovoj i ovakvoj Srbiji, lišeni svih prava? Kako se osećaju ucenjeni zaposlenici državnih firmi i ustanova kada im komanduju da slede slepog vođu slepima, kada ih pozove na „kontramiting“?
Citirajući članove Ustava donetog na Sretenje 1835. godine, studenti nas pitaju:“Uklanjamo li danas nepravdu?(...)Govore li naši predstavnici i funkcioneri istinu?(...) Kakvo je naše pravosuđe danas?(...)Sede li na našoj Skupštini danas najodabraniji, najrazumniji i najpošteniji među nama?“(3)
Studenti su nas pozivali da budemo Srbi:“Borba za slobodu i pravdu u genetskom je kodu srpskog bića.
Pravda je, zajedno sa Bogom, za sada, samo zarobljena u himni i čeka na oslobođenje.
Ono neće doći uz bat nogu, obuvenih u vojničke čizme, sa punom ratnom opremom na leđima. Doneće ga bat nogu onih čija ramena nose glavu koja slobodno misli.
Da parafraziramo pesnika – čini se da je kraj zimskog sna, a java obećava.
Srećno nam svima Sretenje i srećan nam Dan državnosti i da zajedno istrajemo u našoj borbi.“(3)
Tako se igra svesrpsko kolo slobode. Jer, kada je LJuba Nenadović rekao NJegošu da je LJubin časopis „Šumadinka“ zabranjen u Srbiji, pošto je previše „slobodouman“, NJegoš mu je poručio:“Šta se Srbija ima bojati slobode? Srbija koju je sloboda rodila, koja samo sa slobodom može u naprijed ići. Kud god misli da kroči, očekuju da im slobodu donese. Su čim će poći braći koja su pod Turcima, ako im slobodu ne ponese.“
Vladiko NJegoše, hvala Ti što ovo, preko sina prote Mateje, poručuješ našim studentima. Ti si naš pravi vladika. Tvoja prošlost ne ćuti, pa je zato ona naša budilačka sadašnjost. A ko sada ćuti, kad mladost traži slobodnu Srbiju, taj je već prošlost. Ako se razumemo.
GOSPODE, POMILUJ!
Naš ugledni antropolog i istoričar nauke, Aleksandar Petrović, jasno je video kuda nas vode studenti:“Kada hipnotički zamajavanje trčanjem stane, kada prestanemo s bunilom o tamo i onda, kada se vratimo u ravnotežu, prostor i vreme kao stvari po sebi namah postaju naši. Samo u ravnoteži možemo da se setimo šta jesmo. A sećanje je temelj života jer čovek bez njega doslovno ne postoji osim kao biorobot. Zato su svi padovi nadstrešnica, streljanja po školama, selima i putevima, realni i metaforični, usmereni ka brisanju sećanja što je kao damnatio memoriae bila najstrašnija kazna u Rimskom carstvu. Pad nadstrešnice su oni koji sve rade zbog novca brižljivo pripremali da bi mogli da poseju smrt i kazne nas brisanjem sećanja, padom u tamu i omamu, jer oni drugi zadatak nemaju. Zato u dolini Jadra sumanuto podržavaju kopanje rudničkih tunela u podzemni svet s jadnim ekonomskim opravdanjem prosjačkog dobijanja 5% rudne rente od profita koji će uvek biti iskazan negativno. Nije tu razlog ekonomija, već zlurado oranje za seme smrti. Zato je studentska pobuna pre svega odbrana života u svim vidovima.
Studenti su nehotice, boreći sa smrtoljubivom politikom, zapravo otkrili izlaz iz tunela opsena koje izvlače život iz sveta. Levo i desno, gore i dole, svuda su postavljena ogledala koja prevarno dočaravaju puteve i ciljeve. U tim refleksima može se zauvek zalutati s opsesijom kretanja u beskrajnom svetu dok je reč samo o sobi s ogledalima. Politika i tehnologija izgradnja kaveza s ogledalima prevara i zabluda su na vrhuncu.”(4)
Studenti ne pristaju na kavez sa ogledalima! Oni razbijaju kriva ogledala klovnokratije!
KRAJNJE JE VREME
Iskreno se nadam da će vrh naše Crkve u poslednjem času shvatiti da je Srbija zaista ugrožena, i da vlast, koja ne želi da pokrene dijalog, nego ga fingira izmotavajući se poput jeftinih cirkuzanera i vašarskih šibicara - izmotavaju se, naravno, na svoju i našu propast! - mora poslušati naslednike Svetog Save i patrijarha Pavla kada nas pozovu na nasušni razgovor o izlasku iz krize i početku preporoda države, u kojoj više nikad i nikom neće pasti nadstrešnica na glavu.
U suprotnom, velika nas opasnost čeka. Srpski neprijatelji će, ako, po Božjem dopuštenju, pokrenu haos, poželeti da nas potope u krvi, da sad, koji smo opet počeli da ustajemo i uspravljamo se, bace u neki novi građanski rat, kakav je bio onaj pokrenut 1941. Jedna odlučna, smela reč, jedno arhipastirsko svetosavsko slovo da nije važna vlast, ni otimanje, nego zajedničko dobro, biće dosta da se spreči ono što nam đavo i njegove sluge žele.
Ako toga ne bude, stvari će se odvijati onako kako ih diktira haos. Po američkom antropologu Klifordu Gercu, „haos – vrtlog pojava lišenih ne samo objašnjenja, nego i mogućnosti objašnjenja – preti da se javi u čoveku bar na tri tačke: na krajnjim granicama njegovih analitičkih moći, na krajnjim granicama njegovih moći trpljenja i na krajnjim granicama njegovih moći moralnog prosuđivanja. Nemoć da se razume, patnja i osećaj nesavladivog etičkog paradoksa – postanu li dovoljno jaki i potraju li dovoljno dugo – postaju osnovne pretnje osećanju da je život smislen i da se u njemu pomoću mišljenja možemo efektno orijentisati; to su pretnje kojima svaka religija, ma koliko ‘primitivna’ bila, mora pokušati da se odupre, ako hoće da se održi.“
Religija studenata koji su ustali u ime Pravde i Slobode je religija naših svetih predaka i vera vladike NJegoša, ustanak protiv haosa klovnokratske anarhotiranije. Krajnje je vreme da oni koji su, bar tako kažu, život posvetili Hristu i postali pastiri slovesnih Srba shvate šta im je činiti. Za to, kako bi rekao Sveti Justin Ćelijski, Gospodu se pomolimo!
UPUTNICE ( 17.2.2025.godine)
1.http://www.nspm.rs/politicki-zivot/studentski-protest-%E2%80%93-revolucija-doslednosti-i-tisine.html
4.https://iskra.co/reagovanja/aleksandar-petrovic-sveti-sava-i-studenti-na-mlecnom-putu/
Izvor: Pravda.rs
