Piše: Petar Davidov
Sve veća samoubilačka „samoizolacija“ jedan je od tužnih rezultata te anti-kulture ljubavi prema sebi po svaku cenu, koja se agresivno nameće u današnjem ljudskom društvu.
Pogledajte samo našu decu, koja su se odučila od razgovora i koja najveći deo detinjstva provode zureći u ekrane „gadžeta“ (simbolično: GAD-džet). Pogledajte rođake i prijatelje koji mesecima, godinama ne razgovaraju, iako žive u istom gradu. Pogledajte starce koji umiru u hladnim kućama, ne popivši po nekoliko dana ni topao čaj. To su pojedinačni primeri, ali iz takvih primera, čini mi se, sastoji se dijagnoza celog, našeg usitnjenog društva, a ta dijagnoza je zlokobna: pod religioznim mantrama o kolektivnoj sreći, napretku i sličnom, mi se ubrzano krećemo ka provaliji.
To smo videli i nastavljamo da gledamo, na primer, tokom rata na Kosovu i Metohiji: pa, bombardovanja i kasnija okupacija bili su vođeni navodnom „brigom o sreći“. Isto je bilo i u Ukrajini poslednjih godina – toliko reči o sreći, dostojanstvu i prijateljstvu je izgovoreno. Rezultat – opustošena zemlja, podeljen narod, jad i beda.
Kako se tome suprotstaviti? Može se leći na kauč, uključiti televizor i psovati političare. Možeš isto to da radiš u kafiću ili pivnici. Produktivnost je, sudeći po iskustvu, ista što znači nulta: ni na srcu, ni u svetu neće biti bolje. A možeš, prevazilazeći egoizam, otići u DNR, Kursk ili LNR i jednostavno pomoći onima kojima je mnogo teže nego tebi, samozaljubljenom.
Za ovo poslednje sam zahvalan projektu Ruske Pravoslavne Crkve, koji podrazumeva pomoć stanovnicima na teritorijama pogođenim ratom. U čemu se sastoji ta pomoć? – U najrazličitijim stvarima: rad kao bolničar u bolnicama, socijalna pomoć, dostava hrane, gradnja, renoviranje i popravka kuća i stanova (sijalice takođe uvrću svako pojedinačno, ali je posao veseliji u društvu), rad u baštama, šišanje itd. Sve se ne može nabrojati.
Isprva sam se pitao čemu friziranje u ovakvim uslovima. Objasnili su mi: dobar izgled znači mnogo i estetski i moralno za bolesne, stare i ranjene. „Tebi je svejedno, možeš izgledati kao poslednji hipik, ali njima je važno da se osećaju dostojanstveno. Kad smo kod toga, i ti bi mogao da se podšišaš.“ Tako da su ovde i frizeri na ceni.
Ko učestvuje u ovom dobrotvornom pokretu? Dobrovoljci iz svih krajeva Rusije. Najrazličitiji ljudi, na desetine hiljada: lekari, građevinci, studenti, sveštenici… Kad smo kod toga, na primer, došli studenti iz MGIMO – Moskovskog Državnog Instituta Međunarodnih Odnosa, buduće ruske diplomate – „Želimo da pomognemo da se pokriju krovovi kuća u Avdejevki“, kažu. I radili su dobro, nekoliko kuća su doveli u pristojno stanje. U ovom slučaju, za budućnost ruske diplomatije sam miran.
Jedan od dobrovoljaca bio je i berberin. Isto je radio u Avdejevki, popravljao krovove. Ali kada su tamošnje bake saznale da je šišao Žirinovskog i poznate ruske pevače, pa, razumećete da je – na spavanje odlazio poslednji, jer su se redovi pravili za njegove usluge. Ipak, nije se žalio, a bake su bile srećne i lepše od bilo koje estradne pevačice.
U istoj brigadi su bili i sudija i jedan beskućnik – jedan imućan, drugi siromašan. Raspitao sam se kako je beskućnik dospeo u tu situaciju – ispostavilo se da, uprkos tri fakultetske diplome, nije uspeo da se snađe u današnjoj stvarnosti i završio je na ulici. Sudija mu je dao pravni savet i pomogao mu da pribavi dokumenta za stan.
Deda po nadimku Hulganović sakrio je godine: imao je 82, ali je rekao da nema ni 70 – da ga „crkvene birokrate propuste“. Može se, sa druge strane, razumeti i bojazan „crkvenih birokrata“: u tim godinama teško je očekivati da će neko biti sposoban za težak fizički rad. Ali taj Huliganović se penjao po krovovima bolje od bilo kojeg studenta ili majmuna („Uostalom, u čemu je razlika između to dvoje?“ – jednom je rekao), radio je tako da su svi ostali zanemeli.
Pošalice dede Huliganovića su zauzele svoje mesto u arhivi ruskog humora: svi su se valjali od smeha na njegove komentare. A i vlasnici kuća koje smo renovirali su se radovali: čini se da se pravi život vraća u ove krajeve.
Primetili smo da je za vraćanje pravog života često dovoljno samo prijateljski razgovarati sa onima koji su preživeli rat. Čak i samo saslušati čoveka. Ne sa distance i ljubazno, kao neki psiholog, već iskreno, prijateljski. Tada nestaje otuđenje, vraća se dobar pogled, a i posao bolje napreduje.
Posla ima puno. Ne samo puno – neizmerno mnogo. Jasno je da će ga biti za sve koji se delom i rečju bore protiv „samoizolacije“ društva.
Prevazilazeći posledice rata, čini se da prevazilazimo i razloge za mogući budući rat – onaj koji će neminovno nastati ako nastavimo da volimo sebe više od bližnjeg.
Uzgred, tako mi je, dok sam za ručak kuvao gulaš na vatri, rekao Volođa, Čečen. Zašto nije Ramzan, nismo ni pitali, nije ni bilo važno. Razna narečja, akcenti, dijalekti i jezici (Rusija je zaista velika) koje smo slušali u našoj brigadi potvrdili su njegove reči.
Ded Huliganović mu je, za taj komentar, samo ćutke pružio ruku, bez šale. A onda mu namignuo i dodao: „Nesveti a sveti, a?“ Moguće.
Tako da, dođite u Rusiju: sa jedne strane, putovanje, a sa druge – može se učiniti i nešto korisno. Nekoliko desetina Srba već je došlo i radi sa nama.
Izvor: Pravda
