TRAMP KAO LICE NOVOG – STAROG IMPERIJALIZMA
Naravno da je Donald Tramp nova priča svetske megakapitalističke oligarhije ( od Bezosa do Zakerberga svi su prešli na njegovu stranu, zar ne? ), koja je postala svesna da preko dženderašenja i „zaGEJavanja“ ne može više da pljačka planetu. Povratak „tradicionalnim vrednostima“ je narativ da bi se pljačka nastavila, a Tramp je „muškarčina sa Zapada“, koja treba da parira Putinu i Rusiji kao zemlji u kojoj se neguju tradicionalne vrednosti. Bilo kako bilo, Trampovo ustajanje protiv USAID prevare mnogima će pomoći da se oslobode iluzija i okova, a domaći drugosrbijanski jurišnici će morati da se oslone na EU fondove, dok se ovakva EU ne bude raspala u epohi trampizma kao novog cezarizma koji se neće tako lako zaustaviti. Postmoderni globalistički imperijalizam, onaj „klintonovsko – obamistički“ se ruši, a vraća se klasični imperijalizam SAD, koji traži Kanadu i Grenland pod vlašću Vašingtona. Dakle, Tramp je inkarnacija tog novog imperijalizma. I tu se ne treba zavaravati.
Ipak, promene se dešavaju, i mi smo im svedoci.
Uprkos promenama, ne smemo zaboravljati štetočinsku inerciju drugosrbijanstva u nas. Ove višedecenijske SOROŠ JU – ES – EJD štetočine i dalje vršljaju, nadajući se da će opet vratiti srećni dani „fondova za otvoreno društvo“.
I potpisnik ovih redova nastavlja da se tom lažju, zvanom „Druga Srbija“, bavi.
O ČEMU JE OVDE REČ?
Pred čitaocima je još jedna moja knjiga o drugosrbijanštini, neotitoizmu maskiranom u kosmopolitski univerzalizam. Ona je pisana godinama, i raznim povodima. Pisana je lično, polemično, sa strašću čoveka koji ne podnosi laž u ime humanizma i obmane u ime „svetlije budućnosti“. Pisao ju je čovek koji, i dalje, ne može da veruje da je drugosrbijanštini omražen Vladika Nikolaj, istinski hrišćanski kosmopolita, a omiljen Titov sluga i kvazidisident, Koča Popović.
Drugosrbijanstvo je udarna pesnica naših neprijatelja, koji su okupljeni u NATO Zapadu, jer je pokret njihovih domaćih glasnogovornika. Kao navodni "mali Rusi na Balkanu", mi, po njihovom mišljenju, nemamo pravo da budemo žrtve, mada smo jedan od najstradalnijih evropskih naroda, koji je vekovima "targetiran" zato što je, na granici Istoka i Zapada, sprečavao papstvo da prodire ka Istoku. Ustaštvo je svojevremeno bilo borbeni balkanski papizam (papizam, ponavljam, i time ne poričem postojanje časnih i čestitih rimokatolika koji nisu bili na strani Pija Dvanaestog i Stepinca). Treba da pogledamo istini u oči: da smo se na vreme bavili Srbocidom i da je svet, zahvaljujući inicijativi naše države, na vreme znao sve o Jasenovcu, i da je Muzej žrtava Srbocida bio smešten tamo gde je "Kuća cveća" (izrasle iz naše krvi), pri čemu bi hrvatski revizionista Broz bio preseljen u rodni mu kajkavski kraj, za našu sudbinu bi se znalo barem kao za sudbinu Jermena. Ovako, dok čekamo da nas potomci naših dželata osude za "genocid u Srebrenici", mi, što reče NJegoš, "ka` guske sve nešto ćukamo".
POTOMCI „BROZOSRBA“: LUKRATIVNI JUGONOSTALGIČARI
Reč je i o tome da su drugosrbijanci, sa svim svojim NATO zadacima, potomci onih komunista koji su verno služili "Debelom Mrtvacu Grozu", kako je Tita zvao vladika budimski Danilo. To su potomci onih koji su u jesen 1944, u Beogradu, održali Antifaštističku skupštinu oslobođenja Srbije (ASNOS), na kojoj su se utrkivali da Srbe optuže za sopstveno stradanje u Drugom svetskom ratu. Tako univerzitetski profesor Siniša Stanković, u nastupu samolustracije, na kongresu uzvikuje: "Srbija je glavni stub reakcije na Balkanu i u čitavoj Evropi", a student iz Užica Dobrivoje Vidić pravda Pavelićeve zločine: "Šest stotina i pedeset hiljada streljanih Srba u Bosni i Hercegovini, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca". Što se čudimo današnjim srbofobima među drugosrbijancima? Oni samo nastavljaju gde je Vidić stao.
Drugosrbijanci su, uz to, i lukrativni jugonostalgičari.
Jugoslovenstvo je bilo plemeniti utopizam (setimo se "Mlade Bosne" i mladog Ive Andrića), ali je, kao i svaki utopizam, bilo osuđeno na propast. Jer, utopija znači mesto koje ne postoji, nigdina. Jugoslavija je bila moguća samo zato što nije bilo ruskog cara da spreči pogubni uticaj anglosaksonskih i francuskih geopolitičkih loža na balkanskom prostoru. Kraljevina SHS (kasnije Jugoslavija) je nastala zato što je propala carska Rusija, i stvorile su je Velika Britanija i Francuska da bi ostvarile svoje geopolitičke interese. Titova Jugoslavija je bila uklopljena u NATO poredak protiv sovjetskog bloka, a maskirala se u nesvrstanost. Srpska elita, u obe Jugoslavije, sa entuzijazmom ili bez njega, što bi rekao Bora Čorba u "Lutki sa naslovne strane", "statirala je možda u ponekom filmu", ili "reklamu snimila za TV". Gazde sa Zapada su je "menjale kao što razmenjuju reči", a iza leđa joj "pričali viceve". Srbi su prošli tako da sada, zaista, konačno prolaze kao starački narod u izumiranju. Ipak, istorija nije okončana, a Vladika Nikolaj u službi novomučenicima ubijenim od papskih križara kaže: "O stradalci novi pod humkama vlažnim, pobeda je vaša nad hrišćanstvom lažnim". Uprkos svemu, živeće ovaj narod. Borba se nastavlja. I ovo je knjiga o tome.
O SADRŽAJU OVE KNJIGE
U prvom poglavlju, „Propast iluzija o Zapadu“, tema je izumiranje kulture u doba postmoderne. Prvi ogled je posvećen vezi između kulture i kulta, o kojoj je pisao čuveni ruski genije, Pavle Florenski, a u „Lamentu nad Amerikom“ dat je pogled na knjigu američkog novinara Krisa Hedžiza, „Imperija iluzija: kraj pismenosti i trijumf spektakla“. „Evroskeptik, pa to ti je“ je tekst o zabludama i iluzijama Evropske Unije, a „Druga Srbija protiv prave Rusije: i to traje, ne prestaje“ se bavi rusofobijom NATO kvazikosmopolitizma u nas.
„Za koga, zaboga?“ je poglavlje koje se tiče drugosrbijanske borbe protiv Boga i duše, protiv veronauke i hrišćanske kulture u nas. Tu je i priča o NATO prajdu u ime „ljudskih prava i demokratije“, o kulturi smrti koja se nudi kao postmoderna verzija sveopšte sreće, o dženderizmu kao neokomunizmu, koji nasrće na zdrav razum i jezik sam.
U poglavlju „Istor i ja“ dat je pogled na drugosrbijansku verziju naše istorije: narativ o Stefanu Nemanji, đeneralu Dragoljubu Mihailoviću, kao i napadima na Kostu Nikolića, istoričara koji je pokazao da titoizam živi i danas.
U poglavlju „Prvo oni“ dat je pogled Borislava Pekića na disidentstvo Milovana Đilasa, „Car je go!“, pisan kada je Radomir Konstantivnović imao osamdeset godina; bavio sam se i polupismenošću drugosrbijanskog žurnaliste Đorgovića, kao i koprokulturnom luciferijankom Marinom Abramović.
U poglavlju „Onda mi“ dati su tekstovi o onima koji se ne mire sa drugosrbijanštinom ponuđene su slike iz doba NATO bombardovanja Srbije ( o čemu je pisao Jovica Trkulja ), priča o pokojnom ministru kulture, Branislavu Petkoviću, koji je pokušao da nas oslobodi NVO diktature, LJiljani Čolić, ženi koju su smenili jer je ustala protiv laži u našem obrazovnom prostoru, o knjizi Zorana Avramovića, koji je razobličio rodomržnju, o hrabrosti Slobodana Antonića, koji već dve decenije svedoči istinu protiv drugosrbijanske laži, kao i o istoriji koja je poezija u delu i činu Matije Bećkovića.
Epilog knjige se bavi našom budućnošću – ako je bude. Hvala „Saborniku“ iz Vrnjačke Banje koji je rešio da bude izdavač – ipak je, u naše, „politički korektno“, vreme, znak da smo živi i da se ne damo.
Nadamo se da će ova knjiga ostaviti svetao trag u našoj kulturnoj stvarnosti. Važno je ne miriti se sa lažju. Važno je voleti Istinu, Koja je Hristos.
Izvor: Pravda
