Piše: Aleksandar Dugin, RIA Novosti
U kojoj meri kineska veličina zavisi od globalizacije - teško je reći. Ali, to ćemo uskoro shvatiti, jer Tramp namerava da Kini odseče sve mogućnosti da nastavi dosadašnjim kursom.
Tramp vidi Kinu kao glavnog konkurenta američkoj hegemoniji i već je započeo novu rundu ekonomskog i trgovinskog rata, koji je, međutim, već bio karakterističan za Bajdenovu administraciju, ali ne sa ovakvim intenzitetom.
Tramp će pokušati da svede na nulu deo profita koji je Kina izvlačila iz SAD i na račun SAD u drugim regionima sveta. Kina će nesumnjivo ostati suverena i stoga će i dalje biti velika sila, ali samo pod mnogo težim uslovima zbog direktnog suprotstavljanja Sjedinjenih Država.
Rusija očigledno ne predstavlja veliku pretnju Trampu, ali Kina to jeste. Stoga će se težište američke spoljne politike verovatno pomeriti sa Rusije na Kinu.
Trampova druga problematična oblast biće Bliski istok.
Za njega Izrael predstavlja minijaturne Sjedinjene Države, a krajnje desničarski političar Netanjahu je alter ego samog cara Trampa. I tu njegovi neprijatelji postaju Iran, šiitski svet i osovina otpora, odnosno antiizraelska koalicija islamskih naroda i samih Palestinaca.
Koliko će daleko Tramp ići u svojoj bliskoistočnoj politici, teško je reći, ali za njega, kao novog Avgusta, Izrael je direktna kolonija i to izabrana i sveta kolonija. Neprijatelji Izraela su njegovi neprijatelji.
Stoga Trampu nisu po volji ni ideja Irana da postane velika sila niti ideja da se islamski ummet ujedini u jedinstvenu političko-versku celinu.
Tokom svog prvog mandata, Tramp je generalno ispoljavao oštra antiislamska osećanja, ali je potom ublažavao svoju retoriku. U svakom slučaju, sama ideja islamskog pola i islamskog preporoda mu je definitivno odvratna.
„Ponovo učiniti islam velikim“ nije u njegovim planovima, ali može biti u planovima samih muslimana. Jer, ako svi oko njih kreću putem da postanu veliki, zašto muslimani ne bi krenuli tim putem?
Ako je za Trampa Rusija „sporedna stvar“, a Kina, naprotiv, najozbiljniji protivnik i konkurent, onda Indiju, koja je jasno krenula putem velike sile, Tramp vidi kao saveznika i prijatelja. Regionalno rivalstvo sa Kinom, s jedne strane, i tenzije sa islamom s druge igraju važnu ulogu. U Modiju Tramp vidi nešto što mu je razumljivo: desničarsku politiku, suverenitet, tradicionalne vrednosti. Dakle, „Make Indija Great Again“ (MIGA) - za Trampa“ je sasvim prihvatljivo.
Ispostavlja se da se novi postliberalni svetski poredak, koji je Tramp počeo da gradi, objektivno poklapa sa multipolarnošću.
Proklamujući kurs velike sile, Tramp je nesvesno otvorio put drugim velikim silama – i onima koje to već jesu (Rusija, Kina, Indija) i onima koje tek kreću ovim putem.
Evropa, islamski svet, Latinska Amerika, pa čak i Afrika, možda ozbiljno nameravaju da postanu velike sile. Iako je to daleko, sama postglobalna geopolitika gura sve ostale ka tome. Hteo on to ili ne, Tramp otvara eru velikih sila i na taj način objektivno doprinosi brzom uspostavljanju multipolarnog sveta, iako on sam možda ne gleda dalje od novog oblika američke hegemonije i obnovljene čisto imperijalne verzije unipolarnosti.
Da, BRIKS ga nervira i čak mu preti sankcijama zbog napuštanja dolara u svetskoj trgovini, upozoravajući na odmazdu za pokušaj uvođenja neke druge globalne rezervne valute. Ali, u isto vreme, on sam aktivno uvodi ekonomiju kriptovaluta, što je, u suštini, odvajanje globalnih finansija od monopola na emisiju. Zato treba obraćati pažnju ne na njegove pojedinačne izjave i gestove, pa čak ni na Trampove konkretne političke korake, već na ideološki i geopolitički model koji on sledi.
Posebno vredi razmotriti antagonizam i direktnu opoziciju njegovog modela liberalnom globalizmu koji je do nedavno dominirao SAD i svetom.
Tramp simbolično otvara eru velikih sila.
Posle ere globalista i kraja njihove svemoći u svetskoj politici, otvaraju se potpuno novi horizonti.
Izvor: Fakti.org
