Dvadeset i jedna godina prošla je od tog 17. marta 2004. godine, dana kada je gorelo sve što je srpsko na Kosovu i Metohiji u bezumnom aktu mržnje onih koji ni danas Srbima na ovim prostorima ne žele ništa dobro.
Tokom tih dana bezumlja, u zločinu bez kazne koji traje više od dve decenije, i dalje su žive slike lomljenja krsta na Crkvi svetog Ilije u Podujevu koja je postala simbol tog strašnog talasa nasilja i žive su rane porodica stradalih među kojima su Borivoje Spasojević, Jana Tučev, Borko i Dobri Stolić, Dragan Nedeljković, Zlatibor Trajković, Anka Perić, Boban Perić, Nenad Vesić koji su bili krivi samo zato što su Srbi.
Oni i svi drugi Srbi na Kosovu i Metohiji su u osvit tog 17. marta i narednih dana na najbrutalniji način osetili i uvideli da su mržnja i zlo neselektivni, da ne pitaju ko je kakav čovek, ali da pitaju ko je kakvog imena i prezimena. U neshvatljivom nasilju tog kobnog marta 2004. godine ljudi su stradali zbog svog imena, zato što se krste i slave slavu, zato što govore drugačijim jezikom od onih koji su nasilje činili. A nasilje je bilo toliko masovno, da je jasno da nije moglo biti spontano i samorođeno, već da iza njega stoje decenije naučene mržnje, koja je hranjena, negovana i očigledno podstrekivana od strane spoljnog faktora.
Vratimo se na trenutak u 2004. i ono što je prethodilo martovskom pogromu nad Srbima na Kosovu i Metohiji. U tom trenutku Srbi u našoj južnoj pokrajini žive u enklavama, u getima, okruženi mržnjom. Stravični zločini poput terorističkog napada na autobus „Nišekspresa“ kod Podujeva, ubistvo žetelaca iz Starog Grackog, ubistvo i ranjavanje srpske dece u Goraždevcu su u tom trenutku bliska prošlost. Srpska deca u to vreme u škole neretko idu pod pratnjom Kfora, srpske manastire i crkve čuvaju vojnici međunarodnih snaga, u urbanim sredinama južno od Ibra Srbi žive takoreći u kućnom pritvoru, jer iz bezbednosnih razloga ne smeju na svetlost dana. Da li je, kada se na ovaj način vratimo u prošlost, martovski pogrom bilo moguće predvideti?
Danas, sa istorijske distance, možemo da kažemo da je sve ukazivalo na to da će se ovako zlo dogoditi, a ispostavilo se da je bilo i gore od toga što bi iko normalan mogao da zamisli – mučki je ubijeno devetoro Srba, ranjeno više stotina njih, a proterano više od 4.000 naših sunarodnika, etnički je očišćeno šest srpskih gradova i devet sela, porušeno, zapaljeno ili oštećeno 935 srpskih kuća, desetine objekata javne namene, škola, bolnica i oštećeno 35 hramova i crkava Srpske pravoslavne crkve.
Istorija martovskog pogroma je Srbima dobro poznata. Danas znamo šta se nakon utapanja albanskih dečaka kod sela Čabra (za šta su albanski ekstremisti automatski i lažno optužili lokalne Srbe, što je kasnije i istraga potvrdila) događalo iz minuta u minut. Znamo kako je funkcionisao mehanizam stvaranja masovne histerije, znamo da nije bilo reči ni o kakvoj spontanoj reakciji, već da su nasilnike organizovali i vodili stranački aktivisti i teroristi iz takozvane OVK, znamo da niko od organizatora i inspiratora nije osuđen, kao što znamo i da se zlo koje je počelo 17. marta dešavalo pred očima i u prisustvu međunarodnih snaga bezbednosti.
Insistiramo na tome da ova stranica istorije nikada ne izbledi i ne ode u zaborav. To nam ne dozvoljava sećanje na ubijene, stotine ranjenih, hiljade prognanih, spaljene kuće, crkve i manastire. Ali pre svega, nemamo pravo na zaborav, da nam se ovakvo zlo nikada više ne bi ponovilo.
Nad srpskim narodom se godinama unazad nadvija senka nasilja, potekla iz istih onih ekstremističkih i šovinističkih političkih struktura koje su kumovale martovskom pogromu. Ta pretnja je uglavnom sasvim otvorena. Šta je nasilje Aljbina Kurtija nad srpskim narodom nego nastavak pogroma drugim sredstvima? Ekstremisti u Prištini više se ne služe linčom i ne kriju se iza rulje, već su legalizovali nasilje, i danas ga ne čini gomila, već siledžije u policijskim uniformama, politički i pravosudni organi i velikoalbanska društvena elita.
Zakon rulje kakvom smo bili svedoci u martu 2004. godine danas je oficijalna politika Prištine, i to izgleda ne smeta onima iz međunarodne zajednice za koje je Aljbin Kurti legitaman sagovornik. Kurti bi voleo da ponovo vidi pogrom, ali su mu apetiti porasli, i pogrom priželjkuje svuda gde Srbi žive, posebno u Beogradu.
Nešto se u međuvremenu ipak suštinski promenilo. Srbija je 2004. godine bila zatečena. U Beogradu su oni koji su u tom trenutku bili na vlasti u neverici i nemoći gledali na sumrak civilizacije na Kosovu i Metohiji, obraćajući se jednim saopštenjem. Danas više ne živimo u iluziji da nevini i pravedni ne stradaju, jer tome smo svedoci širom sveta, pa i na Kosovu i Metohiji.
Srbija više nikada neće u detinjem strahu i naivnosti prekrivati oči čekajući da zlo prođe. Danas, ne samo da nemamo iluzije, već imamo i sposobnost i odlučnost da na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem sačuvamo srpski narod i ne dozvolimo da se ikada više ponovi bilo kakav pogrom ili oluja. Neka to dobro čuju i Kurti i svi drugi koji sanjaju o tome da Srbe ponovo gledaju u izbegličkim kolonama! To se nikada neće dogoditi.
I kao što je uprkos najperfidnijem paljenu i skrnavljenju Crkve Bogorodice LJeviške u Prizrenu, opstala čudotvorna freska Bogorodice LJeviške, tako danas na Kosovu i Metohiji živi srpski verni narod, žive naši hramovi i naša Crkva sa Eparhijom raško-prizrenskom i kosovsko-metohijskom i opstaju i ostaju uprkos svim izazovima. I živeće uz podršku svoje jedine države Srbije.
Pročitajte OVDE o izbornim rezultatima na KiM
Izvor: Kosovo Onlajn / Politika
