Piše: Petar Davidov
Ne treba zaboraviti ni znatnu razliku u mentalitetu: dok istočni Nemci više drže do tradicionalnih vrednosti, „zapadnjaci” su odavno vaspitavani na „vrednostima drugačijih boja“, i malo ko je srećan zbog te „dugine raznolikosti”. „Pa, ko je onda od nas pravi Nemac?” – postavlja se retoričko pitanje na Istoku. Za uzvrat dobijaju nove optužbe za fašizam. „Kako, pobogu, fašizam? Mi samo želimo da budemo Nemci, da živimo u Nemačkoj, čitamo Šilera, slušamo Baha i budemo prijatelji sa Rusima – šta je u tome loše?” Za ovakva razmišljanja dobijaju još jednu turu optužbi.
Došlo se dotle da „zapadnjaci”, sudeći po izveštajima u medijima, počinju da otkazuju odmore na istoku zemlje – ne žele više da dolaze u hotele na Baltičkoj obali, jer „istočnjaci nisu demokratski nastrojeni!”. Odgovor sa istoka, na saksonskom dijalektu, glasi jednostavno: „Bez odmora, ali sa principima. A novac donirati Kijevu, je u redu? Na svoju zemlju nećete da mislite?” Ima tu još dosta reči i izraza na saksonskom, ali nisu za štampu.
Jedino što Nemce, ipak pored svih razlika ujedinjuje u poslednje vreme, to je – odnos prema ukrajinskim doseljenicima. Ranije su ih nazivali „izbeglicama”, dočekivali raširenih ruku, kačili (naročito, naravno, na zapadu Nemačke) žutoplave zastave, davali im razne vrste pomoći, povlastica, saosećali sa „žrtvama ruske agresije” – upravo „ruske agresije”.
Prošle su tri godine, i kako primećuju moji sagovornici iz Saksonije, „progledali su čak i oni na zapadu”: odjednom je postalo neumesno mahati ukrajinskom zastavom, u privatnim razgovorima se izbegava stalno isticanje „potrebe za podrškom sirotim ukrajinskim izbeglicama”, sve glasnije se čuju zahtevi za ukidanje povlastica i pomoći, a sve više ljudi se pita: nije li vreme da ovi „dragi gosti” saznaju da je „svakog gosta – tri dana dosta“?
Jednostavnije rečeno, milion i po Ukrajinaca koji su stigli u Nemačku toliko su već dojadili Nemcima, da su ovi počeli da žale što su uopšte širili svoj gostoljubivi zagrljaj. „Jedno je kada pomažeš zaista unesrećenom čoveku koji je gladan i bespomoćan – kažu. – Ali sasvim je druga priča kada taj 'nesrećnik' stigne u 'ferariju', pravi haos u tvojoj kući, diže noge na sto, a ti sve to moraš da trpiš i još i plaćaš,” – čude se na zapadu Nemačke. „Mi smo vas upozoravali”, odgovaraju istočni Nemci. – Ništa nije tako jednostavno.”
Saksonci pišu:
Broj doseljenika iz Ukrajine postepeno raste – ko god ima mogućnost, nastoji da pobegne iz svoje nekadašnje države. Nedavno je u mom hotelu prenoćila porodica iz Dnjepropetrovska (oni ga zovu „Dnipro”): muž, žena i petogodišnje dete. Stigli su u „tojoti landkruzer”, prepunoj stvari. Izmučeni od dugog puta. Ocu je 26 godina, dakle, beži od mobilizacije. Koliko je novca dao da ga puste iz Ukrajine, ne smem ni da pomislim. Rekao je da ne nameravaju da ostanu u Nemačkoj, i da idu dalje.
Pretpostavljam da je u ukrajinskim krugovima već postalo jasno da u Nemačkoj duvaju novi vetrovi – više niko ne dočekuje izbeglice raširenih ruku, i oni to brzo shvate. Nedavno je u Drezdenu „ukrajinska dijaspora“ (kako oni sada sebe nazivaju) pokušala da se na protestnim demonstracijama ponovo nametne svojom galamom, povicima, parolama i antiruskim nastupima – ali oh, pogrešili su što su to uradili! Naši ih sada jednostavno ne podnose. Odgovarali su im povicima: „Obesni ste za naš račun – zar ne želite da se vratite kući?!”. Da se vrate? Svakim danom napredovanja ruske vojske sve više je ovakvih „tojota” i drugih skupih automobila sa ukrajinskim tablicama.
Jednom rečju, Nemci nisu više ushićeni svojim pulenima.
Zbog toga se sve glasnije čuju zahtevi da nemačke vlasti zaustave ovaj haos. Čini se da ponešto ipak uspevaju: ako ukrajinski doseljenik odbije ponuđeni posao, njemu se socijalna pomoć ili znatno smanjuje, ili u potpunosti ukida. A visini te pomoći zavide mnogi Nemci – gde su tu pravda i ravnopravnost? Ohrabruje jedino, mada i slabo, to što su mnogo stroži prema onima koji krše zakon: oni su prvi na listi za deportaciju. Treba da shvate da Nemačka nije obećana zemlja u kojoj teku „med i mleko“!
Građanin Ukrajine Zelenski je u intervjuu za The Economist, izjavio da, ako se pomoć EU smanji ili sasvim prestane, Evropu će „zadesiti reakcija miliona ukrajinskih izbeglica na to što je njihova zemlja ostavljena na cedilu” – ovo je direktna pretnja terorom.
I ovo već postaje realnost, uprkos tome što EU nastavlja da podržava Ukrajinu. Tako je u Kelnu pretučen činovnik samo zato što je odbio da odobri još jedne ukrajinske demonstracije jer su ih kasno prijavili. O ovom napadu izvestio je Severno-nemački radio, ali je zatim informacija nestala sa sajta. Primera za ovakvo otvoreno drsko i bezobrazno ponašanje „dragih stradalnih izbeglica“ iz Ukrajine ima na pretek u svim zemljama EU. Tako da zašto bi starosedeoci ovih država trebali da dozvole da drski dođoši njihove države, pretvore u nešto nalik na današnju Ukrajinu?
Još gore se, kako mi kažu moji sagovornici, prema Ukrajincima odnose njihovi susedi Poljaci. U njihovom slučaju može se direktno govoriti o ogorčenju koje se graniči s mržnjom prema „došljacima“: cene gasa u Poljskoj su u poslednje vreme porasle za 10% i nastaviće da rastu. Shodno tome, rastu i cene svega ostalog – od hrane do nameštaja. Ali „nesrećne ukrajinske izbeglice“ bukvalno okupiraju tržne centre, ne obazirući se naročito na visoke cene, žive u hotelima gde sobe koštaju i do 3000 evra mesečno – odakle im novac? – pitaju se sve svesniji i sve siromašniji Poljaci. I sve glasnije ponavljaju za Nemcima: „Građani tuđe zemlje, idite svojoj kući.“
Neće otići: prema anketama, većina „izbeglica“, a posebno njihovih žena, i ne pomišlja da napusti Nemačku ili druge zemlje koje su ih privremeno prihvatile. Integrisati se u kulturu tih zemalja takođe ne žele, već umesto kulture Getea, Šopena, Servantesa, Brojgela preferiraju koncepte koje je nametnuo nacistički režim u Ukrajini – kao da im svi nešto duguju samo zato što postoje. I postojaće oni za tuđe pare, i to mnogo. Parafrazirajući poznatu izreku, čovek može da ode iz Ukrajine, ali Ukrajina iz njega – nikada.
Treba li da saosećam sa stanovnicima EU zbog ovoga? Ne mislim tako – sami ste kovači svoje sadašnje sreće. Sami se s njom i nosite.
Izvor: Pravda
