Piše: Vladimir Dimitrijević
GOVORITI ILI ĆUTATI
Moram priznati – sve mi je teže da se borim sa lavirintskim okolnostima ludog vremena u kome živim. Između ostalog, i sam sam kriv: već više od tri decenije bavim se pisanjem i javnim radom, pa mi se mnogi obraćaju sa zahtevima da se oglasim. Izjašnjavam se kad me pozovu; preterano – čini mi se. A ipak ne mogu da ćutim kad me neko ( čovek ) ili nešto ( situacija ) prozove. Greh mnogogovorljivost s jedne i griža savesti sdruge strane. Ne znam šta me više motiviše. Tako je i sada. Opet ne mogu da ćutim.
Povodom mog teksta objavljenog na „Pravdi“ 13. marta, kao i posle nekih javnih nastupa, dobio sam razne komentare. I ovaj, koji navodim u nastavku teksta, jeste jedan od njih, očito nastao u gnevu posle primene nekog strašnog sredstva protiv mirno okupljenih ljudi u subotu 15. marta...Protiv ljudi koji su odavali počast poginulima u padu nadstrešnice u Novom Sadu prošle godine.
Studenti su pitali nesrećnika čiji je režim upotrebio „zvučni top“ ( što je, avaj, postalo moguće jer je dotični postao „svemogući“ pošto je, uz pomoć svojih zapadnih mentora, suspendovao Ustav Srbije i izvršio državni udar ), to jest istog onoga koji je maskiran u predsednika Srbije ( legalnog, ali zaista nelegitimnog ):“Ko ste Vi?“ Jer nisu mogli da veruju da je na njihovu ljubav i želju da Srbija progleda neko odgovorio satanističkim oružjem („nesmrtonosnim“, kažu) za razbijanje demonstracija.
Mirnih, mirnih, mirnih...Nenasilnih, nenasilnih, nenasilnih...
Protesta u ime pravde, litija u ime Boga Pravde. Litija predvođenih ikonama, kad već nije bilo episkopa i sveštenika.
GNEVNO PISMO
Piše mi, posle svega, jedan prijatelj, gnevan na stav vrha SPC iskazan u nedelju 16. marta:“Zapanjen sam činjenicom da je srpski patrijarh, u svojoj besedi u drugu nedelju Velikog posta, umesto da kaže da su studenti ona četvorica iz jevanđeljske priče tog dana, oni što su prokopali krov da bolesnika spuste pred Hrista ( studenti su, svojim krsnim hodom, bolesnu Srbiju doveli i stavili pred Hrista ), pričao kako deca treba da se vrate u klupe, u škole i na fakultete, i da „blokiraju zle pomisli“. To se desilo pošto je psihopata Vučić, kojga je Sinod odlikovao 2019. ordenom Svetog Save, upotrebio neko strašno oružje protiv okupljenih, neko elektromagnetno đavo će ga znati šta, i time izazvao telesne ozlede i napravio haos koji je mogao da se pretvori u stampedo i pogibiju stotina ljudi. Upotreba tog đavolizma desila se u blizini porodilišta u ulici Narodnog fronta. Ni jedne jedine prekorne reči patrijarh srpski nije uputio zlotvoru kome je vlast važnija od svega. Kao, patrijarh je za ispunjenje studentskih zahteva, ali ne zna jesu li ispunjeni, a zna da studenti treba da se vrate u klupe ( makar to bile i robovske klupe na galiji, da veslaju u Vučićevoj lađi ka vrtlogu srpskog samouništenja ). Je li moguće da smo dobili ćacije u mantiji, i da središte treba da im bude u Pionirskom parku, a ne u Pećkoj patrijaršiji?“(1)
Već sam u prošlom tekstu napisao – ne smatram da sam pobožniji i rodoljubiviji od bilo kog sveštenog lica u SPC, pa, naravno, ni od patrijarha. Bolno sam pogođen činjenicom da mlade ljude koji se se, na onako veličanstven i katarzičan način način, sabrali u Beogradu, nije imao ko od episkopa – makar i ne bilo patrijarha - da dočeka, i da ih očinski zagrli i pouči. Zapanjen sam činjenicom da je beogradski nadbiskup Ladislav Nemet studentima napisao i rekao više od naših arhijereja:“Vaša hrabrost i odlučnost da se borite za pravdu i pravednost znak su nade i vere u bolju budućnost Srbije.“(2)
I ne mogu, stvarno ne mogu da nešto ne zapišem, pa makar da grešim, makar da ne vidim punu istinu. Naročito posle upotrebe strašnog oružja protiv mirnog i na sveopšte dobro spremnog naroda na Trgu Slavija u Beogradu. (3) To oružje mi je dokazalo da je u Srbiji zavladao klovnokratski totalitarizam, zvani ĆACIZAM. Režim i njegovi ĆACISTI, crnokapuljaši, nisu mogli da studentima i narodu oprfoste mir i ljubav, pa su im udarili na mozak i sluh. Bog vidi, i, ako se ne pokaju i ne urazume, platiće im. A Bog ne plaća svake subote, ali plaća!
Jer, udarili su na pravdu i Boga pravde, Kome peva srpska himna!
Okosnica ovog mog teksta je razmišljanje mog prijatelja, pisca i misionara, Željka Perovića u tekstu „Još jednom o studentskom vapaju za pravdom“.(4)
PRAVDA JE IKONA
Perović kaže:“Svaki hrišćanin a najpre patrijarh, mitropolit i episkop, trebao bi da čezne za ovozemljaskom istinom i pravdom, da ih poštuje i celiva kao što poštuje i celiva ikonu u svom hramu ili domu. Jer ovozemaljska istina i pravda, za kojom danas čeznu srpski studenti u svojoj državi, jeste tajanstvena ikona božanske pravde, ikona Boga koji je postao Čovek.“(4)
Takvo shvatanje pravde kao osnove postojanja bilo je ključno ne samo kod hrišćana, nego i u drevnoj Jeladi.
U svom ogledu „Temis i Dike – Pravda u grčkoj mitologiji“ Isidora First je istakla:“Polazilo se od pretpostavke da je pravda dostižna samo onima koji poznaju i govore istinu te je, u tom smislu, od samog nastanka počivala na (još uvek važećem) nerazdvojivom dualnom osnovu koji je podrazumevao sjedinjenje prava i morala. Nepravda se definisala kao ono što je suprotno od pravde. Pojam pravde je obuhvatao i neophodne karakterne osobine pojedinaca ili društva, prvenstveno vrline častipoštenja i zdravog razuma. Helenski mitovi i zakoni antičkih bogova, stoga, nemaju samo teoretski značaj, već i praktičnu vrednost koja se ogleda u ugradnji ideje apsolutne pravde i univerzalnog reda u pravno, političko i filozofsko stvaralaštvo. U ranoj grčkoj kulturi i poeziji, pravda se označavala specifično višeznačnim starogrčkim terminima themis i dike, koji su u najširem smislu personifikovali kosmički red, prirodno pravo i zakonitost. Izrazi temis i dike su se istovremeno koristili u opštem označenju pravde (bilo ljudske ili božanske), etičkih vrednosti, pravednosti, reda, zakona, sudskog postupka i dobrih običaja. Predstavljali su, sa jedne strane, boginje (Temidu i njenu ćerku Dike) koje poseduju božansku mudrost i znanje o pravu i, sa druge strane, metafore poželjnih pravnih i etičkih vrednosti.“(5)
Tako su nas učili stari Grci.
SRBI I PRAVDA
Bitijno shvatanje pravde, oblagovešćeno Hristom i Crkvom, osnova je svetosavskog Nomokanona, koji je jedan od temelja Srpstva.
Zakonopravilo Svetoga Save su „knjige starostavne“, kojima se obraćamo Bogu Pravde, da od propasti štiti sve nas, zauvek. Od Zakonopravila trajna je srpska vera da „pravda drži zemlju i gradove“.
U pogovoru Zakonopravila ističe Sveti Sava: „…Pojaviše se na svetlost slovenskog jezika ove bogonadahnute knjige, zvane nomokanon, jer pre toga behu pomračene oblakom mudrosti grčkog jezika; sada pak zablistaše, to jest, protumačene su i blagodaću Božjom jasno sijaju, odganjajući tamu neznanja i sve prosvećujući razumnom svetlošću, i od greha izbavljajući. Svaki pak učitelj, hoću da kažem episkop ili prezviter ili drugi ko ima učiteljski čin, ako ne zna dobro ove knjige - ni samog sebe ne zna ko je, a proniknuvši u dubinu ovih bogonadahnutih knjiga kao u ogledalu videće i sebe kakav je, i kakav treba da bude, i druge će poznati i naučiti…“
Miodrag Petrović nas podseća: “Ovakvo kazivanje potvrđuje da je srpski narod svestan ne samo koliko je povezan sa vizantijskim pravom, već i da je sačuvao punu samostalnost, samodržavnost, samocrkvenost. Zakonopravilo je starije od Dušanovog zakonika (1346. i 1349. godine) oko 130 godina. Punu važnost je, međutim, zadržalo i posle obnarodovanja navedenog zakonika. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi se sve do danas smatra zvaničnim pravnim kodeksom.“
Zakonopravilo je delo koje je Sveti Sava godinama prevodio i priređivao, pripremajući autokefaliju Srpske Crkve. On je uzeo sve što je vredno iz romejske pravne tradicije, veličanstveno sintetisane u Justinijanovim kodeksima, ali se osvrtao i na naše običaje i okolnosti, prilagođavajući sve što je trebalo prilagoditi. Kada je 1219. dobio autokefaliju Srpske Crkve, svakom od novohirotonisanih srpskih vladika mogao je u ruke uručiti ovaj zbornik u kome se, pored pravila Svetih Apostola, Vaseljenskih i pomesnih sabora Crkve, našlo i građansko zakonodavstvo.
Srednjovekovna država je bila pravna država. I naši studenti su tim putem krenuli, objavivši ga u svojim proglasima u Kragujevcu i Nišu.
BOGU JE DRAŽA PRAVDA OD RUKOTVORENIH HRAMOVA
Perović dodaje:“Gospodu Isusu Hristu je ovozemaljska pravda draža od svih velelepnih ikona i hramova, skupocenih crkvenih utvari i odeždi. On nigde u Jevanđelju ne naziva blaženim donatore i zadužbinare, već jedino pravdoljubima i pravednicima obećava svoja večna blaga: „Blaženi gladni i žedni pravde“ „Blaženi ste prognani pravde radi“ (Mt, 5).“(4)
Stevo Lapčević o hrišćanskom shvatanju pravde u delu Vladike Nikolaja kaže:“Nikolaj Velimirović koji je sklon da otelotvorenje pravde u društvenim i političkim sistemima vidi isključivo kao emanaciju duhovnog sveta koji u obilkovanju materijalnog nalazi jedan od dokaza svog postojanja, čime odnos između pravde i društva postaje odnos „između smisla i napisanih slova“. (...) Stvarati društvo čije se ustanove usaglašavaju sa principima pravde, smatra Nikolaj Velimirović, znači živeti bez straha i slobodno, što je ujedno i posledica opšteg prihvatanja moralnih zakona čiju ispravnost svedoči i socijalni poredak. NJegovo nepoštovanje za sobom povlači konsekvense koje, rolskovskim rečnikom objašnjene, nisu nužno „dobre“, ali jesu ispravne jer se sprovode u cilju zaštite i obnavljanja pravde.(...) U tom smislu, pravedan i moralan je onaj koji, zanemarivši sopstveno shvatanje dobra, sve što se oko njega dešava tumači isključivo pravdom“ (6)
Takvo shvatanje pravde moralo bi da bude shvatanje svakog srpskog episkopa. I svaki srpski episkop tom merom bi trebalo da meri režim Aleksandra Vučića, koji sav počiva na zlu i nepravdi. Ko ne veruje, neka čita šta je taj režim počinio ovom narodu od 2013. naovamo.(7) Ko će, ako ne naslednici Svetog Save, da ta zlodela razobliči? Ko će stati na stranu pravde i istine, ako ne ljudi sa panagijom na grudima? To što oni kao kaluđeri nemaju dece ne znači da nemaju dece, nego da su sva srpska deca njihova. Vreme je da se to vidi.
UMESTO ZAKLJUČKA
Sveštenik Jovan Plamenac je napisao ono što svim svojim bićem osećam:“Ako hoće zemaljsku budućnost, Crkva mora za mladima, da im ponudi Gospoda, upravo onog koji je tri godine, hodeći zemljom u tijelu, propovijedao nama ljudima. Ne da im ga nameće, nego da im ga ponudi. Dakle, jevanđeljskog Gospoda, onog koji je u Svetom pričešću i čija je ruka nad svakim čovjekom, na slobodu mu da li će da je se prihvati, ne ovog modeliranog našim učenjem i falsifikovanog našim lagodnim životom. Gospod im je dao ličnosnu slobodu i samo kroz nju Ga mogu prihvatiti, ne ni našim licemjerjem ni rimokatoličkim prozelitizmom. Za svoju socijalnu slobodu oni su se već pobrinuli. Mi im samo kačimo tegove na život koji im predstoji. Mi smo ti tegovi.“(8)
Ko ovo ne shvata, ništa nije shvatio. Ko ništa nije shvatio, ništa nije preduzeo. Ko ništa nije preduzeo, nema čemu da se nada u doba koje dolazi. A naročito se ne može nadati Hristu, Kome bi mio onaj mladić što Mu je prišao i pitao ga šta da radi da nasledi život večni.
Nema još mnogo vremena za razmišljanje i opredeljivanje. Stub srbijanskog ćacizma, koji je pokazao da je kadar da krene na decu, ako se ne pokaje, biće spreman da satre čitavu Srbiju zbog svoga malog prsta.
Ali, kao što ima reč u Pismu:“Živ je Gospod, i živa će biti duša naša“. Deca koja su ustala za pravdu su duša Srbije.
UPUTNICE ( 19.3.2025. godine )
2. nova.rs/vesti/drustvo/beogradski-nadbiskup-ladislav-nemet-studenti-protest-15-mart-skupstina/
3. stanjestvari.com/2025/03/17/slobodan-maldini-krivicno-delo-masovnog-ubistva-u-pokusaju/
4. https://znamenje-pirot.blogspot.com/2025/02/blog-post_20.html
6. doi.fil.bg.ac.rs/pdf/journals/rit/2022-38/rit-2022-20-38-1.pdf
7. stanjestvari.com/2025/03/12/svedocanstvo-delovanja-vucica-i-sns-protiv-srba-i-srbije/
Izvor: Pravda.rs
