O ČEMU NIJE, A O ČEMU JESTE OVAJ TEKST?
Ako neko misli da ću pisati o Dron lejdi, koja, istrošena u vučkokratsko – pinkovizijskim šemama, pokušava da nam nametne svoju DRONJAVU sliku budućnosti srpske prosvete, grdno se vara. Dotična predvodnica naprednjačkog dronovanja jedne od najuglednijih naših škola, Pete beogradske, nije zaslužila da se njome bavimo, osim na domanovićevski način, ili, pošto je, kako sama tvrdi, profesorka engleskog, u stilu Monti Pajtonovih nezaboravnih skečeva ( kao i svi ćaci, koji nikad nisu bili pravi đaci, napravila je 16 pravopisnih grešaka u četiri rečenice, što je rekord koji verovatno ne bi postigli ni članovi sekte Vučićevih svedoka sa skupova u Jagodini i Sremskoj Mitrovici ).(1)
Očito, dotična je veoma bitna Vrhovnom Klovnu, koji je, braneći je, rekao da je ponašanje đaka Pete beogradske, koji su odbili da budu dronovani, baš terorističko, i da je takvo ponašanje učenika, naših slobodara i antisendvičara ( a ne, recimo, višegodišnja podrška sistemu zvana Belivukov klan, plus svi ostali „belivuci“ koji i dalje zavijaju na slobodi, obezbeđujući keš za veliku stanogradnju u doba klovnokratije), najstrašnija slika savremene Srbije.(2)
Zato ovo neće biti tekst o Dron lejdi, koja bi da Srbiji nametne što DRONJAVIJU diktaturu Vrhovnog Klovna, nego o mom drugu i kolegi, Rastku Jevtoviću, profesoru Pete beogradske, koji decenijama služi obrazovanju i svojim učenicima, nikad se nije prodao režimu, nema nameru da bude direktor, a pokazuje šta znači biti prosvetarski plemić. Tekst pišem da bi Srbija znala da nismo mrtvi, i da nas, koji ulazimo u učionicu da bismo bili sluge znanja i morala, ima, i da će nas biti, sve dok Srbija, kroz našu borbu, ne postane ikona, a ne septička jama u koju nas guraju dronovani mozgovi vučkokratsko – pinkovizijske Srbije.(3)
NEŠTO DOKUMENTARNIH DETALJA
Rastko Jevtović (Beograd, 18. avgust 1968) srpski je pisac, reditelj, muzičar i profesor srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji.
Profesija i stvaralaštvo
Sin je Vladimira Jevtovića, poznatog glumca i dramskog pedagoga, i Tatjane Konevski Jevtović, likovne umetnice. Rastko ima braću Ivana i Jakova, koji su poznati srpski glumci.
Studirao je na Filološkom fakultetu, gde je 1995. godine diplomirao komparativnu književnost i 2013. godine stekao zvanje magistar lingvistike. Bio je zaposlen kao profesor srpskog jezika i književnosti od 1995. do 1998. godine u Prvoj beogradskoj, a od 1998. godine predaje u Petoj beogradskoj gimnaziji gde vodi dramsku sekciju Pete beogradske gimnazije. Organizovao je 8. decembra 2000. godine prvi Lenondan i prvi Desankin dan 16. maja 2002. godine u Petoj beogradskoj gimnaziji. Sa grupom kolega iz Pete beogradske gimnazije pokrenuo prvu srednjoškolsku gitarijadu-Rock 5 roll fest 2017. godine.
Član je Udruženja književnika Srbije od 2004. godine. Dobitnik brojnih priznanja za književni, kulturno-propagandni i pedagoški rad.
Oženjen je i ima dvoje odrasle dece.
Ostala angažovanja
Jedan je od osnivača Scene pravoslavne omladine pri Verskom dobrotvornom starateljstvu Patrijaršije SPC, gde je načinio prvi ansambl 1999.godine, potpisao tri režije celovečernjih predstava.
Od maja 2001. do novembra 2002. bio je član Upravnog odbora Društva prijatelja Đurđevih Stupova u Rasu.
Od 1997.do 2015. bio je saradnik Pozorišta Jevrejske opštine Beograd-«Kralj David».
Od 2017. godine, obnovitelj Češkog pozorišta pri Češkoj besedi Beograd, najstarijoj organizaciji nacionalne manjine u Srbiji.
Organizator je književnih programa u Kući Đure Jakšića, Verskom dobrotvornom starateljstvu, na Filološkom fakultetu, Ustanovi kulture „Palilula” (sada Centru za kulturu "Vlada Divljan"), gde je i osnivač Saveta za književnost, Biblioteci „Milutin Bojić”, Češkom domu i Sportsko-kulturnom centru «Baza».
Bio je jedan od pisaca standarda za srpski jezik i književnost za srednju školu u Timu za srpski jezik i književnost Zavoda za vrednovanje (u periodu od januara 2011. do decembra 2013),
Jedan od članova Komisije za zaštitu kulturnih dobara Gradskog sekretarijata za kulturu (u periodu od februara 2014. do decembra 2015.
Kroz saradnju sa Pozorištem lektira „Dr Vladimir Jevtović” stekao je titulu stručnog moderatora.
Književnost
Sabrano, zbirka pesama, „Pirg” Beograd, 1997.
Sabor u Rasu, zbirka pesama, Književno društvo „Sveti Sava” Beograd, 1998.
Zamenice, dramske priče, samostalno izdanje, 2001.
Ko jede orahe, kratki roman, „Liber” Beograd, 2010.
Tajna kuća, roman, samostalno izdanje, 2014.[3]
Svudopisi, zbirka putopisnih priča - na sajtu „Stanje stvari”, 2018.[4]
Novi red, roman - na sajtu Biblioteke „Milutin Bojić”, 2020.
Svojost-Tri profesorke, drama, Zbornik radova sa Osme međunarodne konferencije Fakulteta za strane jezike održane 24. i 25. maja 2019/ Fakultet za strane jezike BK Univerzitet, Beograd, 2020.
Polinomi, roman, Skripta Internacional, Beograd 2020.
Potpuni prelom, roman, Udruženje nastavnika „Dositej Obradović”, 2021.
Požarni sled, roman, IP Presing, 2024.[5]
Autor je trocifrenog broja novinskih tekstova i prikaza knjiga u dnevnoj štampi i stručnim časopisima.
Dramski rad
Predvodio je dvadeset šest godina najaktivniju srednjoškolsku dramsku sekciju Beograda i ima u svojoj karijeri realizovanih tridesetak školskih, amaterskih i alternativnih predstava. Pored toga, njegovi dramski tekstovi su igrani na raznim scenama beogradskih profesionalnih pozorišta, a pojavljuje se i kao jedan od scenarista međunarodnog filma «Jazavac pred sudom» iz 2021.godine.
Muzička aktivnost
Od 2002. godine predvodi muzički sastav „Orasi”, organizuje rad benda đaka Pete beogradske gimnazije-„Kesteni”, a formirao je i grupe — „Lešnici” i „Bademi”. Sarađuje kao muzičar, tekstopisac i organizator muzičkih događaja sa još nekoliko muzičkih grupa.
Koncept delovanja „Oraha” je sav u znaku broja 3. Naime, delovanje „Oraha” povezuje tri umetnosti: muziku, književnost i dramsku umetnost. Što se tiče spoja prve dve pomenute umetnosti, treba reći da je jedan, najpoznatiji blok pesama „Oraha” nazvan književničkim. Naime, Rastko Jevtović, i sam profesor srpskog jezika i književnosti, odabrao je po jednu pesmu trinaestoro velikih srpskih pesnika dvadesetog veka i načinio najpre većinu melodija sam, a aranžmane sa ostalim članovima grupe «Orasi». Osim ovog, postoje još dva bloka: autorski i obrade. Što se tiče dramske književnosti, ona se u delovanju „Oraha” pojavljuje u vidu scenskog nastupa grupe. Osim toga i samo recitovanje pesama iz književničkog bloka, koje takođe nosi sa sobom dramski momenat. Najzad, i razne scenske propratne radnje, neuobičajene za nastupe rok grupa, kao što je oslikavanje platna za vreme muziciranja, čine dramsko delovanje „Oraha”.
Drugo trojstvo «Oraha» čini sistem od tri albuma. Prvi album-«Pevana antologija» čine kompozicije po pesmama velikih srpskih liričara 20.veka. Drugi album-«Velikoslovenska turneja» čine kompozicije po pesmama velikih slovenskih poeta 19.i 20.veka. Najzad. treći album-«Pesnici bez granica» je još izradi i činiće ga kompozicije po pesmama svetski priznatih pesnika.
Najzad, treće „trojstvo” na čemu se bazira rad „Oraha” je korišćenje tri medija za plasman naših sadržaja: to su muzički i video klipovi, koji su se, do sada, najčešće prenosili umreženim telefonima, zatim teskstovi o nama koji su izlazili u štampi, a tu je internet prezentacija u vidu sajta, fejsbuk grupe i jutjub kanala.
"Kestene" je Rastko Jevtović formirao 2011. kao zvanični bend đaka Pete beogradske. Iako su u njegovom članstvu bivali , pored ostalih, đaci drugih beogradskih srednjih i osnovnih škola. Skoro svake školske godine promenio bi se, delom ili u celini, sastav ovog benda. Na repertoaru su bili čuveni hitovi stranog i domaćeg roka. «Kesteni» su ugašeni 2021.godine kada su tadašnji članovi grupe odlučili da nastupaju pod samostalnim imenom.
"Lešnici" su terapeutski bend koga čine, uglavnom, vremešni rokeri. Na repertoaru su im brojni hitovi stranog i domaćeg roka. Ne nastupaju javno nikad. Ko želi da ih uživo čuje ili vidi, mora da dođe na neku njihovu probu. No, i takvi, zatvoreni za javnost, «Lešnici» su snimili jedan album pod nazivom «Školarije» koji se može naći na jutjubu. Tekstopisac svih pesama je Rastko Jevtović, autor svih melodija-Stefan Lazarević, a snimatelj u studiju –Vladimir Đekić.
"Bademi" su tezgaroški sastav amorfnog članstva, koje pretežno čine nekadašnji članovi grupe "Orasi", koji sviraju akustične instrumente. To su prekaljeni muzičari koji sviraju sve i svašta. "Bademi", osim na tezgama, sviraju pokatkad i na humanitarnim događajima.
Tako se za smisao u školi i u društvu bori ovaj profesor – stvaralac.
DVA RASTKOVA ODGOVORA
Kad biste poredili DŽems Bonda sa Rastkom Jevtovićem, lako biste zaključili da je prvi filmski lik, a drugi čovek iz realnosti. I zato Rastko diše isti zatrovani vazduh kao i mi, pati od istih anomalija ovog vremena kao svi mi i ima brojne nedostatke kao i svako od nas. Ono što mu je dato kao privilegija ume da ceni, deli i svaralački umnožava.
U jednom od naših razgovora sam ga pitao:“Kako nastaju melodije „na zadatu temu“? Ima li to odjeka među slušaocima?“
Odgovorio je:“Moram da naglasim da je nemali broj naših rok grupa imao obrade naših pesnika, ali niko do sad, osim nas, nije cedio melodije iz stihova. Kao autori tih melodija potpisani smo mr Vasilije Domazet, Aleksandar Trubarac i ja, koji pevam i sviram bas, a, pored mene najstalniji član postave „Oraha“ je bubnjar Vladimir Đekić. Trenutno je u bendu pesnik i muzičar iz Kruševca, Vladica Radojević, koji odlično „kapira“ naše ideje i nadograđuje ih na svom instrumentu, gitari.
Publika raznoliko reaguje na naše kompozicije. Uglavnom ljudi nisu navikli na ovakve stihove, jer im rok svirke služe za zabavu, a ne za razmišljanje. Onda ih zamolim da na miru i u tišini svoga doma preslušaju naša dva albuma, pa se jave sa utiscima. Nekima se tada otvori horizont, a nekima ni tada. U načelu, dominira mišljenje da smo napravili spoj nespojivog. Što, kad se malo bolje razmisli, i jeste pravi put umetnosti, da krči nove puteve doživljaja stvarnosti.
Inače, u marketinški-agresivnoj retorici pominjem da su „Orasi“ najbolja svetska rok grupa svih vremena po pitanju tekstova! Naravno da znam da takvo odvajanje jednog segmenta nije smisleno, ali kod ljudi, čiji je mozak naštelovan na senzacije i površnosti, to prolazi. Mi, takođe, vršimo svojevrnu misiju u pogledu promovisanja svih tih pesnika i njihovih pesama, kao i poezije uopšte, koja je, reklo bi se, prilično zanemarena. Pođimo od toga koliko je malo ljudi čita. Na promocijama pesničkih knjiga najčešće vidite samo autorovu publiku i po kojeg kritičara. LJudi većinski, kad naiđu na pesme u novinama, čak i u književnim časopisima, te stranice preskaču, jer su im dosadne, to jest nerazumljive, a nemaju naviku da im se,bar malo, posvete. A onda ja proverim kod svojih đaka i uverim se da je prijem zaista bolji kad je čujni, tako da ozvučena poezija jeste primamljivija, ne samo za mlade naraštaje.“
U doba laži maskiranih u novinarstvo, pitao sam ga:“Profesor si, ali si se bavio i istraživačkim novinarstvom. Koliko je, u vreme dans makabra zvanog „društvo spektakla“, moguće biti novinar?“
I tu je bio jasan:“Ja sam u srednjoj školi pohađao novinarski smer i zaista me je zanimao taj posao. No, kad sam video u šta se ta struka pretvorila tokom devedesetih godina prošlog veka, odlučio sam da se novinarstvom bavim iz hobija, uzimajući za obradu teme koje su me zanimale. I tako sam, za ove tri decenije, nakon fakulteta sarađivao sa dvadesetak medijskih kuća gde sam gostovao u živim programima, pravio priloge ili objavljivao tekstove. Zaista ih možete naći ako malo prekopate arhivu. Bavio sam istraživačkim novinarstvom u domenu kulture, prosvete i društva. Istraživačko novinarstvo je vrhunac te profesije i zahteva ozbiljan angažman i vreme koje ja, uglavnom, nisam imao. Pa ipak, uspevao sam da temeljno istražim neki društveni fenomen i onda ga obradim sa raznih strana. Što se tiče cenzure i autocenzure, iskusio sam ih, ali ne u nekom preteranom smislu. Možda zato što se nisam bavio nekim opasnim temama. Volim i da objavljujem svoje putopise, kao i prikaze kulturnih događaja. Teško je, ako se uzme u obzir današnji duh vremena, raditi novinarski posao temeljno i časno. Uglavnom se ide na brzu zaradu kroz senzacije, skandale, radi što masovnije gledanosti ili čitanosti. Moral je potpuno u zapećku. Mediji su postali neka vrsta naoružane sile sa kojom se ne valja kačiti. Medijska pismenost, pak, je veoma upitna. Selekcija napisanog materijala, a o kvalitetu korišćenog jezika da i ne govorimo, vrlo je površna ili je nema.“
Samo u takvom društvu Vrhovni Klovn može da optuži đake da su teroristi. Ali, Rastko i slični njemu sa time se ne mire.
OPET, O ČEMU JE OVO?
Ovaj tekst je priča o jednom mom kolegi, profesoru Pete beogradske, koji je ceo život posvetio obrazovanju i kulturi. Hteo sam danapišem baš priču o njemu, sa navođenjem podrobnosti, da bi čitalac video da Dron lejdi nije mera i provera našeg školstva, nego je to prosvetarska aristokratija, u koju spada i Rastko Jevtović. I dok god je tako, naši đaci neće postati ćaci ( u množini ), ni Ćaci ( u jednini), nego će biti kadri da Srbiju drže u životu i, po meri svojih snaga, preporađaju svoju otadžbinu.
Da li je potrebno da dodam i to da je Rastko veliki sindikalni aktivista, koji se nikad nije mirio sa školoubistvom?
Ne dozvolimo da se ova činjenica zaboravi – imamo profesore poput Rastka i đake poput onih iz Pete beogradske!
Prosveta se umirit` ne može!
Prosvetari su, sa svojim đacima, i dalje nada za Srbiju!
UPUTNICE ( 28.5.2025. GODINE )
1.https://srbin.info/drustvo/nepismeno-saopstenje-direktorke-pete-gimnazije-izazvalo-nevericu-i-podsmeh/
2. srbin.info/politika/nisko-i-za-hulju-vucic-napao-djake-pete-beogradske-gimnazije-oni-sprovode-teror/
3. https://srbin.info/drustvo/vucic-salje-policiju-na-ucenike-prof-jevtovic-direktorka-zakljucala-skolu/
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) February 27, 2025
Izvor: Pravda
