Piše: Vladimir Dimitrijević
RAZMIŠLJANJA O ISTORIJI HRIŠĆANSTVA U ENGLESKOJ
RANOHRIŠĆANSKA ENGLESKA
Dok rimski papa nije, na svojun propast i propast onih koji ga slede, krenuo putem jeresi, ceio Zapad je bio pravoslavan. Takva je, do 11. veka, bila i Engleska.
Američki istoričar Piter Braun, prinstonski profesor i američki akademik, u svojoj studiji „Uspon hrišćanstva na Zapadu”, koja se bavi širenjem hrišćanske vere u Evropi od 200. do 1000. godine po rođenju Hristovom, dao je niz važnih činjenica i tumačenja razvoja hrišćanstva u Britaniji ovog perioda. Pre svega, on ističe da je hrišćanstvo stvorilo veliko jedinstvo onovremenog sveta: od Irske do centralne Azije vladao je sličan duh. Recimo, od grofovije Antrim na severu Irske do Panđikneta istočno od Samarkanda deca su učila da čitaju i pišu na osnovu Psaltira, o čemu postoje jasni arheološki dokazi. Već to je stvaralo opštu klimu pogodnu za razvoj jedinstvene hrišćanske kulture sa lokalnim posebnostima.
Što se tiče anglosaksonskog osvajanja Engleske, Braun smatra da nije bilo klasičnog „osvajanja”, nego su Anglosaksonci koji su se, kao varvari, naselili među romanizovane Brite, učestvovali u njihovim uzajamnim sukobima, čas na jednoj, čas na drugoj strani, i na taj način zadobijali svoje položaje. Britanija je postepeno degradirala posle povlačenja Rima, i varvari su ulazili u svet koji se srušio pre njihovog dolaska. Tek sedamdesetih godina šestog veka anglosaksonski vladari počeli su da stupaju u utvrđene gradove, poput Bata, i da se dive ostacima rimske civilizacije, kao „delu divova”. Tek kasnije su, kaže Braun, oni osmislili priču da su svojim mišicama, za vreme Hengista i Horse, pokorili Brite.
Hrišćanstvo u Velikoj Britaniji, po Braunu, bilo je hrišćanstvo koje je ostalo bez moćne državne zaštite, i njegovi klirici, pa i episkopi, bili su u iskušenju da, poput jeretika Pelagija, sebe doživljavaju kao usamljene heroje u duhovnoj pustinji. Ipak, u doba kad je nivo komunikacije između delova urušene Rimske imperije bio vraćen u predrimsko doba, učeni hrišćanski klirici i putnici – poklonici držali su snažne veze između Galije, Britanije i Irske. Oni su, u te dane, bili jedine prave kosmopolite.
PLEMIĆI BRITA
Kneževi naroda Brita, iako umnogome životom repaganizovani, sebe su i dalje smatrali hrišćanima, i kleli su se na krst i Jevanđelje. Postojali su čak i hramovi. U okviru kamenog utvrđenja zida rimskog cara Hadrijana nalazio se dvor britskog plemstva. U zapadnoj Britaniji, iako više nije bilo Rimljana, i dalje je postojala administrativna podela zemlje iz doba rimske vlasti, a poljoprivredna imanja su nastajala na teritoriji bivših rimskih vila. Kelti iz ovih oblasti su imali vladare koji su svojim plemićima davali rimske titule, a postojao je i osećaj „rimskog građanstva” i solidarnosti nasuprot osvajački nastrojenom tuđinu.
Dokumenti su i dalje sastavljani po rimskom obrascu. Briti su, upravo zbog svog osećanja da su „poslednji Rimljani”, sasvim zanemarili propoved Anglosaksoncima, smatrajući ih „varvarima” za koje nije hrišćanska vera, smatra Braun.
SVETI PAPA GRIGORIJE
Veliku ulogu u stvaranju snažne crkvene organizacije na Zapadu Piter Braun pripisuje Svetom Grigoriju Dvojeslovu, papi rimskom, koji je, za vreme svoje arhijerejske službe, poslao na hiljade pisama, i objavio „Pastirsko pravilo”, u kome je naglasio značaj episkopa, ali i pobožnih vladara, za ljudske duše koje su im od Boga poverene. Papa Grigorije je formirao lik episkopa kao čoveka najvećeg ugleda u društvu, pobožnog duhovnika, ali i čuvara tradicionalnog rimskog poretka.
On sebe nije veličao kao moćnika, nego je svoju misiju, po Braunu, doživljavao kao misiju upozorenja – svet se bliži svom kraju, on je trošan i nepostojan, a ruševine drevnog Rima o tome dovoljno govore. Zbog toga svim sredstvima treba stremiti Hristu.
Umeo je papa Grigorije da oštro kori episkope iz svog vidokruga koji ne žive kako treba – tako je arhijereju u Solinu, u blizini Splita, pisao da on samo pravi gozbe i uopšte ne čita Sveto Pismo, niti bdije na molitvi, pa čak prezire i osnovne zakone crkvenog ponašanja. Smatrajući da su potonja vremena, Grigorije je, između ostalog, nastojao da što više misionari. U njegovo doba, kad se vratio iz Carigrada u Rim, Vizigoti su u Španiji postali hrišćani. To ga je oduševilo, i rešio je da pošalje misionare Anglosaksoncima. Kad je video kako Sveti Avgustin i družina delaju, pisao je svojim satrudnicima da tamo, u Britaniji, Gospod čini čuda kao u doba apostola.
IRSKO MONAŠTVO
Irsko monaštvo je takođe imalo veliku ulogu u obraćenju anglosaksonskih plemena. Ono je veoma rano usvojilo duh egipatskog monaštva, koji je na latinski Zapad doneo Sveti Jovan Kasijan. Irski kaluđeri bili su mudri i učeni ljudi, koji su, na osnovu Svetog Pisma i dela Otaca na latinskom, stvorili izvrstan književni idiom, istovremeno snažan i gibak.
Keltsko monaštvo je bilo dubinski podvižnički nastrojeno, a već u šestom veku imali su i razrađenu pokajnu disciplinu, zasnovanu na predanju Svetog Kasijana i zabeleženu u irskim pokajnim trebnicima, sa podrobno razrađenom epitimijnom praksom, koja je doživljavana kao svojevrsno lekarstvo od duhovnih bolesti.
Briti su, kao što rekosmo, prezirali varvarske i neznabožačke Saksonce, smatrajući sebe hrišćanskim potomcima Rima. Ipak, to je bila predrasuda: Anglosaksonci su ponešto znali o novoj veri, tako da misionari sa keltske Ajone i Grigorijevi monasi predvođeni Avgustinom nisu stigli u „crnu Afriku”.
NJihovi potencijalni obraćenici sretali su se sa hrišćanima trgujući; neki su imali i robove iz redova vernih Hristu, ili su pod vlašću držali seosko hrišćansko stanovništvo. Kada je Sveti Avgustin došao među one kojima je trebalo propovedati, zatekao je u Kentu seljake britskog porekla koji su dolazili na mesto mučeništva Svetog Siksta, koji je postradao u doba rimskih progona. Oni o njemu nisu znali ništa, ali su ga poštovali.
PAGANSKI KRALJEVI
Anglosaksonski paganski kraljevi smatrali su sebe potomcima germanskog boga Odina i „Cezara”; i oni su se takmičili za rimsko nasleđe. Među germanskim plemenima na Ostrvu vladari su smatrani sveštenim, a njihova vlast, između ostalog, nije počivala samo na golom nasilju, nego i na predstavi o njihovoj sakralnosti. Za razliku od Irske, gde su učeni ljudi i monasi imali glavnu reč u primanju hrišćanske vere, među anglosaksonskim plemenima glavnu ulogu su, kaže Braun, imali vladari.
Sveti Avgustin je u hrišćanstvo obratio jednog od najmoćnijih onovremenih vladara, Etelberta. Zašto Etelbert nije primio hrišćansku veru od Franaka, s obzirom da je njegova žena Berta bila hrišćanka iz franačkih oblasti koja je sa sobom vodila i jednog episkopa? Razlog je, po Braunu, bio politički: Etelbert nije hteo da duhovno zavisi od obližnjih Franaka, nego je njegovoj vlasti činilo čast da primi veru iz dalekog, ali negda carskog, Rima. On je dugo oklevao da se krsti, jer nije želeo da ga njegovi plemići smatraju slabićem koga su hrišćanski misionari omađijali. Ali, kad se krstio, krstio se i počeo da živi po veri, i tako postao uzor podanicima.
Sveti Grigorije je Avgustinu naložio da ne ruši idolske hramove, nego da iz njih ukloni idole, a da hramove pretvori u mesta hrišćanskog bogosluženja, što je ovaj i učinio. Etelbert je postao novi Klovis, vladar koji je krstio Franke; odmah je, na maternjem jeziku, izdao i zbornik zakona, koji je štitio Crkvu, a uvredu sveštenika izjednačio sa uvredom kralja. Sveti Grigorije je naložio Avgustinu da uspostavi dvanaest episkopija, što je trebalo da duhovno ujedini Anglosaksonce, ali i da pomogne kralju Etelbertu da učvrsti svoju vlast.
MASOVNA KRŠTENJA I NOVI IZRAILJ
Posle Etelbertove smrti, nastupa paganska reakcija, ali se hrišćanstvo ipak trajno učvršćuje među Anglosaksoncima. Kralj Edvin, koji je, posle oklevanja i jedne značajne ratne pobede, najzad primio krštenje preko Pavlina, Avgustinovog učenika, nastojao je da taj trenutak bude pamćen u Nortumbriji. U oblasti Jiveringa trajala su masovna krštenja; neka, sa propoveđu, i po trideset šest dana. Međutim, posle poraza Edvinovog u borbi sa Keltima i anglosaksonskom vojskom Midlenda, hrišćanstvo je opet potisnuto, a episkop Pavlin je, sa Edvinovom suprugom, morao da ode iz te oblasti.
Hrišćanstvo je spasao Edvinov naslednik, kralj Osvald, učenik keltskih kaluđera sa Ajona.
U zlatnom dobu Nortumbrije, koje je nastupilo posle Osvalda, pojavio se Beda Uvaženi, koji je svojom „Crkvenom istorijom naroda Angla” nastojao da podari jedinstvenu svest tek krštenim anglosaksonskim plemenima – oni su jedan narod, Novi Izrailj, kao i svi narodi koji pristupaju Crkvi.
Beda je isticao dobre hrišćanske kraljeve, a loše optuživao kao uzročnike gneva Božjeg koji se, zbog njihovih odstupanja i prestupa, izliva na sve. Beda je episkope, sveštenike i monahe predstavio kao naslednike proroka u Izrailju, od čijeg je delovanja zavisila narodna pobožnost i spremnost da se ide za Hristom. Zaista – rano hrišćanstvo u Engleskoj imalo je za uzor časne ljude, koji su bili spremni da se odreknu znakova moći radi smernog služenja. Tako su episkopi i igumani, čak i kraljevske krvi, odbijali da na misionarskim putovanjima jašu konje, iako je to bio znak njihove moći i porekla. Braun ističe da je prvi evropski sveti kralj koji je pao u bici, i na osnovu toga stekao mučenički status, bio engleski kralj Osvald, koji je bio i hrabar ratnik i smerni hrišćanin, branitelj sirotinje i hranitelj gladnih.
KULT UČENOSTI
Braun takođe ukazuje na kult knjige i učenosti koji se, preko keltskog monaštva, ali i preko pravovernog Rima, razvio među anglosaksonskim podvižnicima. Tako je Sveti Bojsil, dok je umirao, pozvao Svetog Kutberta (Katberta) da razgovaraju o tumačenju Jevanđelja po Jovanu, a Sveti Beda, takođe na samrti, u manastiru Vermautu, diktirao je, do poslednjeg daha, svom učeniku Vilbertu završetak jednog spisa. Bio je to čovek koji je napisao preko četrdeset knjiga na besprekornom latinskom jeziku. U belešci o sebi, rekao je da je ceo život proveo u manastiru u molitvi, ali da mu je najveće uživanje bilo da uči, poučava druge i piše.
Manastir Vermaut, u kome je živeo Sveti Beda, kao i manastir DŽerou, osnovao je Sveti Benedikt Biskop, nortumbrijski plemić Badjusing, koji je ostavio blaga ovog sveta i zamonašio se. Bogat i učen, on je šest puta putovao u Rim, da bi doneo što više hrišćanskog blaga u svoju zemlju. Najviše je doneo knjiga – na stotine, ali i svete mošti, ikone, vezene tkanine i pokrovce (jednu tkaninu je dao kralju u zamenu za tri imanja – toliko je vredela). Sa sobom je vodio i zidare za gradnju hramova u rimskom stilu. Zahvaljujući Benediktu Biskopu, Sveti Beda je imao na raspolaganju preko tri stotine knjiga. To je bila jedna od najvećih biblioteka Zapada.
MONAŠKI ŽIVOT I PREPOROD DRUŠTVA
Život monaha menjao je i način na koji je organizovana privreda. Velika stada pripadala su manastirima. Za izradu jedne Biblije, bilo je potrebno da se uštavi koža od pet stotina ovaca. Izrada jedne knjige koštala je kao izgradnja zgrade. Početkom osmog veka, u Vermautu, bila je prepisana cela Biblija, koju je iguman Seolfrit poneo, u pratnji osamdeset monaha, u Rim, da je stavi na grob Svetog Petra kao uzdarje za pokroviteljstvo. Knjiga je težila trideset i pet kilograma, a Seolfrit se na putu upokojio.
Jedan od problema sa kojima se suočavalo hrišćanstvo u Britaniji bio je u mnoštvu lokalnih predanja, što keltskih, što rimskih. To se naročito opažalo u Nortumbriji, koja se prostirala od manastira Ajone, kojim su duhovno rukovodili keltski igumani, do ušća Temze, gde je vladao rimski uticaj.
Kraljevi Nortumbrije, veliki darodavci, želeli su da znaju koje je predanje ispravno, i trudili su se da se u istinu upute. Značajnu ulogu u uvođenju običaja Rima kao normativnih imao je prvi saksonski arhiepiskop Jorka, Sveti Vilfrid, koga je kralj proterao sa katedre posle svega devet godina arhijerejstva (669–678). On je bio plemićkog porekla, ali je svim svojim bićem smatrao da među Anglosaksonce treba uvesti ono što Majka Crkva u Rimu smatra ispravnim.
Učeći u „večnom gradu”, u koji je prvobitno stigao kao poklonik, Sveti Vilfrid je naučio sva četiri Jevanđelja napamet, kao i način na koji se izračunava Vaskrs, suprotan od načina računanja kod keltskih naroda na Ostrvu. Takođe, on je prihvatio i tzv. „Petrovu tonzuru”, sa brijanjem temena. Ona se razlikuje od „keltske tonzure”, koja je nastajala odsecanjem kose iznad čela, svojevrsnim „skalpiranjem”, čime se kaluđer odricao svog ratničkog statusa.
ZNAČENJE GESTOVA
Vilfrid je, vrativši se u Nortumbriju, postavio pitanje i računanja praznika Pashe i monaškog postriga, i to je dovelo do velikih sukoba.
Piter Braun kaže da je u nepismenom društvu značenje gestova i spoljašnjosti za hrišćanski život bilo mnogo bitnije od uopštenih ideja. Način na koji su se ljudi češljali u ono vreme bio je veoma bitan – po frizuri se videlo da li je neko „Rimljanin” ili varvarin, plemić ili seljak. Različiti datumi slavljenja Vaskrsa u Nortumbriji su izazivali veliku zbunjenost, jer su krštavanja novoobraćenih uvek vršena za najsvetliji praznik hrišćanski, a moglo je da bude i do mesec dana razlike između „keltskog” i „rimskog” slavljenja Praznika nad praznicima. Na saboru u Vitbiju Vilfrid je izneo argumente za prihvatanje pravoslavnog načina računanja datuma Vaskrsa, kao i za rimsku tonzuru.
Posle svog izgnanja, koje je bilo posledica Vilfridovog uticaja na sveštenstvo, plemstvo i narod, na šta je vladar postao ljubomoran, on je lutao Zapadom i svuda bio dočekivan s poštovanjem. Kasnije, po povratku, on je nastavio da zida moćne hramove, poput manastira Ripon ili hrama u Hekshemu, koji je mogao da na molitvu primi dve hiljade ljudi, i čija je unutrašnjost trebalo da podseća na rimske katakombe i grob Svetog Petra.
SVETI TEODOR TARSIJSKI
Piter Braun ukazuje i na veliku ulogu Svetog Teodora Tarsijskog u objedinjavanju anglosaksonskih hrišćana. Ovaj čovek Istoka, znalac dogmatike i Predanja, stigao je iz carskog Konstantinopolja u krajeve gde su hramovi često bili od drveta i pokriveni trskom. Umeo je da se snađe, i da krene novim putevima ako su oni potrebni – tako je Svetog Čada primorao da jaše konja, iako je ovaj sveti episkop to odbijao, rekavši mu da on ne jaše zbog gordosti, nego da bi što brže obišao eparhiju. Smatrao je da je Vilfridova eparhija prevelika, pa je učestvovao u njenom smanjivanju.
Istovremeno, bio je Sveti Teodor čovek ogromne energije i znanja, koji do svoje osamdeset osme godine života nije prestajao da poučava i svedoči, i čija je škola u Kenterberiju ostavila veliki trag među pravovernima na Ostrvu. Irski monasi su ga duboko poštovali zbog asketizma i znanja, pa su ga u Kenterberiju često skoljavali pitanjima i njegove odgovore smatrali merom kanoničnosti. On je odobrio njihove pokajne trebnike, jer su nastali po uzoru na praksu duhovnog rukovođenja na Istoku, ali ih je poučavao da keltski običaj zabrane jedenja konjskog mesa nije opšteobavezujući, jer ga nema ni na Istoku ni na Zapadu.
Učeni ljudi su ga neizmerno voleli jer je, za razliku od visokopoštovanog Svetog Grigorija Dvojeslova, sklonijeg alegorijskom tumačenju Biblije, Teodor bio čovek antiohijskog odnosa prema Svetom Pismu – za što doslovnije tumačenje, verno izvornim porukama. Pošto je bio sa Bliskog Istoka, znalac latinskog, grčkog, jevrejskog i sirijskog, mogao je da im tumači originalna značenja biblijskih reči i dragocenog štiva. Do podrobnosti im je objašnjavao putovanja Svetog apostola Pavla.
MANASTIRI CVETAJU
Po Braunu, iako je Vilfridovo nastojanje da se sve saobrazi rimskoj praksi bilo prihvaćeno, ipak su monasi manastira kakav je Lindisfarn ostajali verni predanju Ajone i Svetog Kolumbe. Oni su Bogu prinosili čudesne rukopisne knjige, iluminirane na način koji se nije mogao zamisliti. O monahu Ultanu, prepisivaču i ukrasitelju knjiga, govorilo se da sam Duh Sveti vodi njegove prste. Izvesni DŽerald iz Velsa je, pogledavši jednu od čudesnih knjiga, zaključio da ona izgleda kao da su je pisali anđeli.
Po Braunu, mnogi anglosaksonski manastiri bili su porodični – znatni rodovi su time hteli da sebi ovekoveče spomen, a igumanije su često bile plemkinje. Mnogi vladari i plemići su se monašili da bi stekli oproštaj grehova, pre svega onih u ratu učinjenih.
Mali broj monaha znao je latinski, pa je Sveti Beda nastojavao na tome da oni molitve moraju učiti na anglosaksonskom, a pamtiti i bitne odlomke iz Svetog Pisma. On je umro radeći na svom prevodu Jevanđelja po Jovanu.
Ipak, pošto najveći broj ljudi nije bio pismen, knjiga je na njih uticala posredno, preko propovedi. Međutim, bilo je i živih knjiga, poput ljudi iz naroda kakav je bio Drithelm, koji su imali viđenja zagrobnog života, i koji su kasnije, svojom rečju, mnogima pomogli da shvate cilj i smisao postojanja. Bilo je i ljudi poput Svetog Kedmona, kojima bi se u viđenjima javljale pesme.
Manastir Strenskalk (Vitbi), na čijem čelu je stajala Hilda, od mnogih smatrana za premudru, bio je pokrovitelj ovakvih ljudi i ovakvih viđenja, veli Braun. U to vreme pojavio se i „San o krstu”, izložen kao noćno viđenje jednog pobožnog hrišćanina. Bila je to pesma koju su poštovali i Kelti. Ona se, između ostalog, sastoji i od priče samog krsnog drveta o golgoti.
ZNAČAJ IRSKE, BLISKOST S RIMOM
Značaj keltske Irske (drevne Ibernije) u krštavanju germanske Engleske se, svakako, ne može prevideti. Manastirska duhovnost ove zemlje mnogo je značila novokrštenim Anglima i Saksoncima. U svojoj „Istoriji srednjevekovne Crkve”, DŽozef Linč naglašava veliku ulogu koju je u Irskoj imao baš manastir, kao mera i provera hrišćanskog načina postojanja. Zbog života u klanovima, manastiri su Ircima bili bitniji od eparhija. Svaki klan imao je svoj manastir, koji ga je duhovno rukovodio, a episkopi su bili potčinjeni igumanima koji su ih pozivali da obavljaju Svete Tajne, od Evharistije do rukopoloženja.
Irski kaluđeri su bili veliki učenjaci, koji su savladali gramatički ispravan latinski, što je takođe pomoglo širenju vere među paganima: vera je, vo vremja ono, značila i pouzdano znanje, i istinsku nauku. Latinski je, kako kaže DŽulija M. H. Smit, u svojoj knjizi „Evropa posle Rima”, za Evropu na udaru novog varvarstva bio velika brana – jezik učenosti, zakona i razumnosti. Ipak, ona ukazuje na to da su, za razliku od Iraca, Anglosaksonci, i sami ljubitelji starorimske i jeronimovske (Blaženog Jeronima) učenosti, vrlo rano počeli da na marginama latinskih knjiga pišu svoje prevode tekstova na maternji jezik. Pišući i latinicom i runama, oni su želeli da se identitetski ostvare na jeziku kojim su govorili jedni s drugima i molili se kad su nasamo s Bogom, što je sasvim u duhu Svetog Predanja naših učitelja Kirila i Metodija.
Takođe, irski inoci su bili veliki podvižnici, koji su, pored uobičajenih monaških zaveta, poslušnosti, devstvenosti i siromaštva, često uzimali na sebe ili podvig misije među paganima ili podvig doživotnog stranstvovanja van otadžbine, tzv. peregrinatio. O značaju peregrinatio piše i Henri Meir – Harting, u ogledu „Zapad – doba preobraćenja” u prvom tomu „Oksfordske istorije hrišćanstva”. Nije nimalo slučajno da se Sveti Ajdan Lindisfarnski i mnogi drugi keltski podvižnici javljaju u osvit buđenja anglosaksonih plemena koja postaju Novi Izrailj. Životi irskih podvižnika imali su ono što je Sveti Grigorije Dvojeslov tražio od pravih svetaca – signa i virtutes (znamenja Božja data ljudima preko asketa i vrline dostojne Hristovih sledbenika).
VERNOST RIMU, ALI PRAVOSLAVNOM
Kao što smo već naglasili, i DŽozef Linč ističe da je anglosaksonska Crkva bila ponosna na svoje veze sa Rimom i odana papi, ali kao branitelju PRAVOVERJA. Jer, nije se mogao zaboraviti Sveti Grigorije Dvojeslov, koji je život posvetio misiji među paganima na Zapadu, među kojima su bili i Anglosaksonci. On je sanjao o tome da Angli postanu anđeli Božji, i njegova duhovna čeda to nisu zaboravljala. Među njima je nastala i velika sinteza – keltska pobožnost i rimska veština uobličavanja misije i misionarske revnosti, tako da su krštenici Svetog pape Grigorija i Avgustina Kenterberijskog bili veliki misionari – od Norveške, preko Frizije (Holandije), do Nemačke.
Kasniji razvoj događaja, kada pape, umesto prvenstva časti, hoće i vlast zemaljsku, da postavljaju i obaraju vladare, nije išao u prilog „rimocentričnosti” Anglosaksonaca; ipak, nikad se ne sme zaboraviti ono što ističe engleski pravoslavni pisac i istoriosof, Vladimir Mos – da je poslednji engleski vladar, Harold Drugi, bio pod „anatemom” pape Aleksandra Drugog, koji je poslao Viljema Osvajača da pokori neposlušnu mu Englesku jer se usudila da sebi postavi arhiepiskopa kenterberijskog bez papine dozvole. Kada je poginuo 1066, kralj Harold nije bio „dragi papin sin”.
I ne sme se zaboraviti ni ovo: deset hiljada Engleza je, kad su Normani osvojili njihovu zemlju, na preko trista brodova zaplovilo za Carigrad, da bi se stavili u službu pravovernog rimskog cara, vizantijskog vasilevsa.
KAKO SE ŽIVELO U ONE DANE?
U „Evropi posle Rima”, DŽulija M. H. Smit piše o rezultatima arheološkog istraživanja staroengleskog groblja Baklend, koje je primalo pokojnike od 5. do 8. veka. Petina sahranjenih na tom groblju umrla je pre navršene osamnaeste godine života, a samo šest posto njih živelo je preko šezdeset godina. Prosečna starost umrlih žena bila je trideset i jednu, a muškaraca trideset i osam godina. Na groblju u Keningtonu, iz šestog veka, čak šezdeset i četiri posto pokopanih mlađe je od osamnaest godina. Istoričarka kaže: „Ostaci kostura oživljavaju svet prepun bolesti, bola i sakatosti /…/”
Vreme je bilo teško: „Epidemije, glad, upadi Vikinga i razne druge nevolje ostavljale su za sobom jad i patnju, ali je pravi odgovor na to uvek bio post, molitva i pokora. Od Rima do Irske, gde god je bilo hrišćanskih vernika, reakcija je uvek ista – umilostiviti Boga pokornim litijama i molitvama za božansko posredovanje /…/ Slično je postupio i anglosaksonski kralj Etelred Drugi (978-1016), kada mu je zemlja bila pred propašću zbog najezde Vikinga 1006. godine – naredio je da „ceo narod” upravo tako postupa ne bi li se „Bog umilostivio i sažalio, da se uz njegovu pomoć odupremo neprijatelju”.
U svetu patnje i bola, Hristos, za koga starozavetni prorok veli da je bolnik i vičan bolestima (Is. 53,3) postao je Bog Anglosaksonaca, kao i svega Novog Izraialja.
Ne zaboravimo istinu o pravoslavnoj Evropi. Mi smo i danas njeni pripadnici.
Izvor: Pravda.rs
