Priredio Vladimir Dimitrijević

Dok tako hoće da ocrne i svet i Božanstvo, oni tovare sve veće i veće breme na svoju jadnu dušu. Jer kad umre čovek, nestaje mu sveta, i ostaju mu samo dela koja je uradio. Iako čovek umire, dela se njegova pamte, i živi poznaju umrle po delima, a kakoli svemoćni Bog da ne poznaje sve ljude po svima delima, i sve neljude po svima nedelima.

Dok je čovek na zemlji, Bog može da ga izbavi od svih zala, ako čovek govori i tvori povolji Božjoj. Što vi, bezdušnici, kažete „nema Boga?“. Lažete i sami sebi lažno svedočite. Jer ako ga nema otkuda vi znate šta je Bogu po volji a šta mu nije po volji? Bezakonje vaših ruku i gad vaših reči nisu mu po volji, i zato vi govorite da „nema Boga“, da se oslobodite od večite pravde koja vas svuda pritiskuje, i najviše vas tišti kad se spomene ime Božje. I zlo je nevidljivo, i dobro je nevidljivo, što ljudi kuju u svojoj pameti. A zar savršeni Bog nije nevidljiv? Nemojte govoriti „nema Boga“ nego kažite „mi nemamo Boga“, da vas svi ljudi razumeju. Ne kažite „ne postoji duša“, nego kažite „mi nemamo duše“. Pravilan je govor u ime sebe govoriti, a ne u ime celog sveta. Kad bi vi znali da to govore vaša zla dela koja su izišla pre Boga, vi bi se duboko posramili. Jer vaši gresi ne samo da su uvredili Boga, nego vređaju i vas, i to prekomerno vas pritiskuju, da vi od muka vičete „nema Boga, nema duše“. Ima, ima. Jer eto vidi se po vama da ima, jer ste vi izgubili i jedno i drugo, i žaliste se pred celim svetom, kazujući svoju bolest.

LJudima koji nisu prepunjeni bezumljem, nego čuvaju razum i pamet, Bog pokazuje razne znake i čudesa da paze na Božanstvo i na svoju dušu.

Događaji u vezi sa dušom

Jedan čudan događaj desio se u Peći, pre 100 godina, no koji se i danas dobro pamti po mestu gde se to zbilo, zvanom „Stari Stam“. Jedan Turčin umre, i sahrane ga u zemlju po muslimanskom običaju. Posle nekoliko dana, čobani čuvali stoku u blizini groblja, pa čuli neku lupu. Priđu i čuju da nešto ima u grobu, pa izveste familiju. Raskopaju grob, imaju šta da vide. Mrtvac živ. Može da govori. Ruke mu izranavljene od udaranja da ko čuje. Odvedu ga kući. Pitaju ga šta je to bilo. On im ispriča da je video kako je u drugom svetu. Da je samo hrišćanska vera istinita, i ko nije kršten, ne može izići pred Hrista, nego se baca u neku tamu.

Turci su tada bili silni, i ovoga bednika počnu nagovarati da kaže kako je samo islam istinit. Ali on im odgovori da to on ne može uraditi ni po cenu svoje glave. Jer zato se i vratio sa onoga sveta, da na ovom svetu primi krštenje. Onda mu Turci stanu pretiti da će ga ubiti ako se krsti.

On se tajno krsti, i počne se kriti od Turaka. Pričao je ne samo kako je na onom svetu, već je kazivao i o budućnosti na ovom svetu: Doći će vreme da se ljudi podele na narodne i državne. Od ovih poslednjih izaći će bezbožništvo i bezakonje. Nedelja se neće praznovati. Nastaće jedan veliki rat. Ali će se ljudi vratiti iz toga rata još luđi, ne poštujući Boga. Onda će među narodima nastati međusobni pokolj, i takvo stradanje u svetu, da će malo kod ljudi ostati živ. I doći će vreme da će 15 žena ugledati panj i misliti da je čovek. Ne treba raditi nedeljom i praznikom. Sveci opraštaju. Nedelja je Slava Božja, ona ne prašta nikome, nije milostiva.

Ima li ko slep da ne vidi kako se to danas obistinilo? LJudi u silu Boga govore, u silu Boga tvore. Žive da gomilaju bezakonja i greh. Pa kad se nasite svakog zla, onda primoravaju svoju pamet da izmišlja kako Boga nema. Prvo ponište mnoge dragocenosti duševne, pa najzad i veru u Boga.

***
Sasvim je dostojno pažnje viđenje devojke Milke Čairović iz sela Borča kod Kragujevca, koje je doživela 1922. godine, noću pred Vavedenje. Milka ima mnogu rodbinu po varoši. Sve je obišla, i kazivala svoj doživljaj. Na mnogim zborovima i saborima propovedala je. Mnoga je sela obišla i narodu kazivala – i mnoge ljude ka Bogu obratila. NJeno je kazivanje sasvim dokumentovano, i slaže se sa naukom svete crkve. Milka je česna devojka. Svoj će vek da provede u postu, molitvi i propovedi. NJeno je viđenje ovako bilo:

„Spremih se, posle duže molitve – jer me beše strah što sam sama, da legnem u krevet. Namestih dva jastuka pod glavu. Htedoh polako da legnem, i spustih se na lakat. Dok u sobi nastade neka promena, i ja povratih sa lakta, i ostadoh sedeći na krevetu. Ta promena bila je u tome, što se soba odjednom osvetli. Pogledam otkuda ta svetlost, i vidim na sredini sobe zavija se pramen svetlosti, kao zastava kad se leprša. Boja tog plamena je ružičasta. Taj se pramen zavijaše i podizaše u vis. Iz pramena miris kao da izmirne, i  dolazi k meni. Od te svetlosti vidim zidove sobe kao što su stvarno, ali sama ta svetlost beše okrugla, slična kubetu na crkvi. – Miris pak koji osetih poče da me guši, i nemogu slobodno da dišem. Beše mi teško. Tada osetih da me nešto uhvati za ruku, i podiže. Ja se poplaših, i počeh da kukam: „Jao, majko moja!“ A majka je te večeri otišla bila kod ćerke u selo Bačevicu. U tom strahu čuh da zveče kao neke sablje, neki bakarni tanjiri. I čuh glas: „Sad namesti usta i diši slobodno!“ Jer bejah zinula od straha. Povratih vilicu i jezik na svoje mesto, i počeh slobodno da dišem. Jer bejah poplašena da mi nečiste sile ne spremaju neku pakost. Pa me oslobodi onaj glas što mi reče da dišem slobodno. U tome ja počeh da gledam prema nebu, jer osetih da se dižem u visinu, i to mi je potpuno u znanju. To dizanje nije mi neobično, jer sam više puta, kad se pričestim svetim pričešćem, sanjala da letim i obilazim svetinje. Sada pak, osećam i u znanju mi je da se dižem u vis: i čudo mi bi kako prođoh kroz tavanicu i krov. Pa pomislih u sebi, „volja Božanska bude“. Penjajući se u visinu, sve vidim kuće i odžake, brda, jer za mene noć više nije postojala, nego sam od one svetlosti videla kao na suncu. Osećam, i sve mi je u znanju kako se dižem i strah me je da me ne ispuste koji me vode. Sve znam na zemlji koji su od poznatih živi, a koji  su pomrli. Osećam hladnoću kao na glavi, kao po rukama.  Vidim iznad sebe zvezde. Što veća visina, veća hladnoća. Kad prođoh onu hladnoću, odjednom zaboravih i šta je na zemlji, i ko je na zemlji, i sve brige ovoga sveta. Zvezde više nisu iznad mene, znači prošla sam ih. Nastaše prostorije sasvim druge, promena kao sunce kad grane. I veliku radost osećam u sebi. A pred očima mi se pokazaše velike prostorije, ne može oko da dogleda kraja. Sitne kocke razne boje, glatke kao mramor, pa preko toga se ide. I meni se prosvetiše oči te mogoh videti ko mene vodi: to su bile dve devojke u belim haljinama. Naiđosmo kod jednog četvrtastog stola, i na stolu tri otvorene knjige. I ključ veliki stoji kraj knjiga. Starac jedan stajaše pored stola, u liku sveštenika. Ja priđoh, poklonih mu se, i celivah ga u ruku. Reče mi on: „Živa bila Milka! Ja sam sv. Petar. Prođi i vidi kako je u Raju Božjem“. A ja pomislih u sebi: kako ću ja da idem među onaj svet onako lepo obučen! Kad ja tako pomislih da sam nedostojna, a ono se obrte veliko ogledalo preda mnom. Vidim  u ogledalu da je na meni bela svila, i samo šušti, kao i na onom narodu mnogome. Onda produžih put, i baš tada čuju se zvona crkvena. Onaj bezbrojan svet, sve devojke u svili, krenuše na bogomolju. Sve po tri i tri. Ništa one devojke ne govore, samo me pogledaju. Jedna me od njih poznade, i reče mi: „Evo Milke, što svake nedelje ide u crkvu“. Ja pogledah, i poznadoh je. To je bila moja drugarica, po imenu Milunika Jovanović, učenica VII razreda gimnazije, a umrla je pre pet godina. Idosmo tako, dok stigosmo do jednog drveta na kome ima tri vrste lišća: zlatno, zeleno i crno. Objasni mi o tome drvetu moja voditeljka sa leve strane: „To je drvo na sred Taja Božjeg, i zove se drvo života. Od njega svet postaje. Zlatno lišće  predstavlja ugodnike Božje na zemlji. Zeleno lišće predstavlja srednje pobožne ljude. A crno lišće označuje nesretne ljude koji psuju Boga“. Prođosmo pored drveta života i naiđosmo na stari narod, sedi za astalima. Obučeni u kadifu, zelenu i kavenu. Sve bruji od njihovog razgovora. Pred njima stoji svega i svačega: razna jela i pića. Ja pomislih u sebi: zašto onaj narod ne jede kad ima svega i svačega. A moja voditeljka oseti moju pomisao, pa mi reče: „Ovaj narod samo tri puta u godini jede na Božić, na Vaskrs, i na Svete Trojice.“ Prođosmo duboko pored tih stolova, kad ja poznadoh moje majke majku, koja je bila umrla pre dva meseca. Ime joj je Živana. Pogleda me, poznade me, i reče: „Evo ćerke moje Milke!“ Videh oko nje neki pojas a ona reče: „Ovaj pojas nosim i tražim Maksima. On je sahranjen bez pojasa.“ U stvari, na zemlji, tako je i bilo. Majka moje majke uvek je žalila što je čoveka raspojasana spremila na onaj svet. Pođosmo dalje. Poče da se čuje tuga i kuknjava. I ugledasmo kao zelenu šumu, i tamo se vata prvi sumrak. Vidi se crn narod, crno mu odelo, crni u licu. Pred njima kameni stolovi, rapavi, grubi, neizgledni. Na  onim astalima nema ništa. I onaj narod kuka kako ništa nema. A moja voditeljka objasni mi: „To je narod koji na zemlji nije verovao da ima drugi svet. Sve su govorili, nema tamo ništa, nema ništa, pa ništa i nemaju. Milostinju nisu nikakvu davali. U svetu nedelju lebac mesiše – zato su im crne ruke, i crno lice. Oni nikad ništa neće ni imati.“ I zaista mučno im je: jer gledaju one koji su u svetlosti. Tu su napremase. Tu nikoga ne poznadoh. Tu se ne čuje da biju zvona, niti ima one svetlosti kao u Raju.
Odatle se vratismo, i opet naiđosmo kroz Raj. Naiđosmo na malu decu i mlade. Mladi idu i šetaju se sa onom decom. Na deci svila aleva, a ruke gole. A mlade nose sve venčano, sa vencima. Čim ostavismo tužno mesto, i naiđosmo na Raj, opet se čuju zvona, pa i one mlade sa decom žure na Bogomolju. Tamo, gde je bogomolja, vidi se veliki plamen kao brdo. Crkva se ne vidi. A zvonara se vidi, pokrivena samo odozgo, a anđeo zvoni. Mnogo mi beše milo da odem gde je Bogomolja, ali mi moje voditeljke objasniše, da nemamo vremena, jer treba da žurimo da vidimo kako je u paklu. I opet dođosmo kod Svetog Petra, i on mi reče: „O Milka jesi li videla kako je u Raju Božijem? A vidiš li ove knjige? Ova prva knjiga sa zlatnim slovima znači ko je zapisao za manastir i dao. A ovo gde su crna slova, to je pisanije, koje su zapisali za manastir pa nisu dali. Ovde je crnim slovima zapisano šta je tvoj deda obećao za manastir Vraćevšnicu, pa nije dao. – Ova druga knjiga, knjiga je života, i tu su zapisani koji su u Raju Božjem. Ova treća knjiga, knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu, pred Bogom su mrtvi. Ove pare ovde tvoje su milostinje koje si davala crkvama i manastirima. Sad idi da vidiš kako je u paklu. Evo ti od ovih tvojih para, pa plati ako ne htednu da te puste.“ I ja uzeh od tih para. Poklonih se, poljubih Svetog Petra u ruku i on mi reče: „Zbogom Milka! Pa kaži tamo kako je ovamo.“ I one me devojke povedoše niz neku nizbrdicu, niz neke stube. Tako je strmenito da se sve bojim da ne padnem. Dođosmo do zemlje. Prođosmo pored nekog uglja što zaudara, i pored sumpora što smrdi, i drugi neki smrad dosađuje. Dođosmo do dva crna zvera. Mora između njih da se prođe. Ja sa strahom naiđoh tuda. A voditeljka mi objasni: „Ne boj se! Samo ko je grešan, oni uzimaju i bacaju u pakao.“ I prođosmo između njih. I ne pogledaše nas. Naiđosmo na jednu pećinu, vrata se samo otvoriše, i jedna žena iziđe otuda. I reče: „Evo Milke što svake nedelje ide u crkvu.“ I ja je poznadoh da je iz Brestovca žena Matije Uroševića, koja je umrla pre 15 godina, po imenu Polka. Kad uđosmo na kapiju, videsmo jednu ženu na krevetu, a ispod kreveta gori joj vatra. A Polka baca razna odela na nju, a to joj odelo sve gori. I reče mi Polka: „Ja sam Milka učila žene da ne rađaju decu, i Bog me kaznio da gledam ovu mučenicu što je davila decu.“ Dok i ona žena što je na krevetu reče mi: „O Milka, ja sam Stojka Arsenija Uroševića žena iz Brestovca. Ja sam udavila 24 deteta, sve za košulje i čarape, i u njima gorim danas. I goreću do vijeka, osuđena sam.“ Pokazaše mi posle jedna vrata, gde se čuje bura i voda, i kažu da su tamo vodeničari i vračare. Vodeničari su krivo merili. A vračare su učinile da žene ne mogu da usire i uzvare. Vodeničari nose kamenje vodeničko, a vračare nose čabrove. Druga vrata pokazaše nam. Tamo je velika kuknjava, jer biju one što kažu nema Boga, i psuju Boga. Treća vrata nam pokazaše. Tamo se kuva i vri smola. Tu su rekoše veliki grešnici, koji su osuđeni da se kuvaju u kazanu. Unutra nisam ulazila. – Dođosmo na četvrta vrata. Rekoše mi da su tu oni koji jedu crve iz crvljivog creva. To su oni koji su mrsili sredu i petak. Ni na koja vrata ne ulazih, samo se čuju mučenja.

Kad se to završi, ja malaksah od one strobe i smrada, i osetih umor. A moje voditelje doneše neka nosila, i nose me među sobom. Više ne videh kuda prođosmo. Kao da odoh kroz vazduh. I uskoro se ja probudih na krevetu, u mojoj sobi. Isto onako sedeći. Osetih se sva otrnela po telu. Zimu nisam osećala. Beše devet sati. Sunce već visoko odmaklo. Majka je probala da uđe u sobu, ali nije mogla, jer je bila zaključana. Kucala je, ali nije bilo odgovora. Disala sam teško, kao da sam izbolovala. Žeđ ni glad nisam osećala. Vilice sam jedva pokretala čitava dva-tri dana. Za nedelju dana hranila sam se samo zejtinom, jer sam to čula da kazuju ko ne može ništa da jede, treba da uzima po malo zejtina.

Ovaj primer u toliko je čudan i redak u celoj istoriji, da duša izađe iz zdravog tela. Ali to je objašnjivo samo time što je takva volja Božja. A da duša izađe iz bolesnika, i vrati se, o tome ima mnogo osvedočenih primera.

Kod Trstenika, u selu Bogdanju, noću, između 10. i 11. decembra po crkvenom kalendaru, 1929. godine, dogodio se retko slavan događaj:
Kovač iz Bogdanja, Mihailo Avakumović, ustade oko pola noći da obiđe malo svoju kovačnicu. Noć neobično tiha. Sat na crkvi u Trsteniku izbijaše dvanaest. Vrati se Mihailo u svoju sobu. NJegova domaćica baš tada ustade da vrši neki posao koji je bio potreban. Kad Mihailo zaspi, dođe neki mladić tako od 18 godina; neobična izgleda i svetao u u licu, i reče mu: „Miko, hajde, došao je čas“ Gospod je naredio.“ Mihailo odmah pođe sa tim mladićem, koji mu beše uvek sa desne strane. Stignu tako do jedne prostrane livade. Trava neobično lepa, i ne mogu oči da je se nagledaju. Na jednom mestu pokazaše se tri puta. Srednji veoma ukrašen raznim sitnim kamičcima. Levi put nije tako izgledan. Mene pratilac povede srednjim putem, i bi mi veoma milo.

Stigosmo, putujući prema istoku, kod jednog velikog drveta. Vidim na istoku, rađa se sunce neobične veličine. Pod drvetom ima astal, i tu sedi čovek neobična izgleda. Mogao je imati tako do 32 godine. Kosa mu dugačka, i jednaka pri kraju. Lice svetlo, i kao neka mudrost da sija iz njega. Pa će reći mome pratiocu: „Zašto si doveo toga čoveka?“ Pratilac odgovori da je naredio Gospod. Onda onaj čovek otvori jednu neobičnu veliku knjigu, koja stajaše na astalu pred njim. I nađe tamo zapisano moje ime pa reče: „Nije trebao da dođe Mihailo. Mihailo ima da živi na zemlji 86 godina, i bez stradanja da umre. Gospodu treba da predstane, u podne, Kosta Ivanović iz Stragara. Odmah Mihaila vrati na svoje mesto.“

Dok je onaj čovek tumačio kako je zapisano u knjizi, ja pogledah desno, i vidim mnoštvo se naroda skuplja. Među njima neki veoma visok čovek u bradi, kao nešto im sudi. Žene se iskupile levo, kao da nešto čekaju. A ovamo, malo bliže ka drvetu, mnoga se deca iskupila, igraju se, i veselo se razgovaraju. Ja još htedoh da zagledam, ali onaj čovek što čuvaše onu knjigu, reče mome pratiocu: „Da ne bi zalutao, pošto je u nepoznatom mestu, odvedi ga tačno na mesto koje je njemu poznato.“

Mene pratilac odmah vrati, ne mogoh više saznati o putevima i mestima kuda sam išao. Niti pratilac htede šta da mi govori. Stigosmo tkao pred moju avliju. Poznadoh moju kovačnicu, poznadoh kuću, sve raspoznadoh kao svoje. Dovede me pratilac do pred sama kućna vrata, pa mi reče: „Na svoje mesto!“ Ja uđoh u sobu, i sedoh malo, gde obično sedam. Osetih da tu nije moje mesto. Moram da uđem u telo. Ulaz u telo neobično je uzak, kao iglene uši. Telo beše ledeno, i nepokretno. Ali ipak se teškoćom moradoh ući, da izvršim šta mi je naređeno. Ali ni tada ništa ne znadijah, da li sam umro, da li je samo duša moja putovala, da li je to bio san ili neka istina. Ne znadoh šta to bi od mene.

Kad je moja domaćica bila ustala u ponoći i radila neki ručni rad, tako sedeći začudi se kako se ne čuje moje disanje. Ustane da vidi šta to znači. Dohvati me za ruku, ruka hladna. Za čelo, čelo hladno; do grudi, i grudi se već ohladile. Odmah probudi moga sina i snaju, pa im reče: „Ustajte, Mika umro!“ Nastane žalost i kuknjava. Dođe i komšija. Kad su me tako žalili, moja je snaja bila sela na krevet, do nogu. Sedeći tako, oseti kao da kreće palac na mojoj desnoj nozi. I to u dva maha. Onda ona to kaže prisutnima. Komšija objasni da se to dešava kod mrtvaca. Ali ipak reše te me zovnu po imenu. Ja čujem, ali ne mogu da se odazovem. Ukočilo se telo. Jedva uspeh da malo pokrenem palac sa desne noge. Da bi se duša dohvatila do kraja, i mogla pokretati ukočeno telo.

U dva maha me zvahu, ali ne mogadoh da se odazovem. Počeh da osećam svoje telo, i neobični mi zima. Jeza me obuhvatila. Najveća mi potreba beše za vatrom. Čujem kako prisutni razgovaraju kako se vatra ne loži kad je mrtvac u sobi. Prvo što mogoh progovoriti, zapitah: „Zašto ne ložite vatru?“ Od one jeze ne mogu više da ležim. Sam ustanem, i odem u avliju. Tamo sam imao odlomke od nekih kola koja sam popravljao. Nakupim jedno naruče onih komada, i doneh te založiše vatru. Videh ukućane počeše da se čude, šta je to sve bilo. A i ja se sam čudim. Ne znam da li je to bio san, ili smrt, ili neka retka duševna prilika. Pa im ništa ne kazujem šta je sve sa mnom bilo, jer ni sam nisam bio siguran, pa zašto da bunim čeljad.

Na duši su mi jasni svi događaji, ali ćutim  i ne kazujem o tome čitava dva dana. Ali jedva čekam da naiđe neko iz Stragara, da ga pitam postoji li tamo čovek po imenu Kosta Ivanović – jer ja ga nisam znao. Dok trećeg dana naiđe čovek iz Stragara, i zapita me pošto da mu naoštrim sekiru. Ja mu odgovorih: „Naoštriću ti džabe, samo da mi nešto pravo kažeš“. A on obeća: „Hoću, samo ako znam.“ – A ja ga onda čisto bojažljivo zapitah: „Reci mi, ima li u tvome selu čovek po imenu Kosta Ivanović?“ A onaj mi čovek odgovori: „Ima. Da si ti živ, juče su ga sahranili. Umro je u ponedeljak, baš u 12 sati, kad sviraju u Kruševcu fabrike. Umro je od bolesti.“ Tek tada uzeh slobodu, i ispričah onome čoveku kako sam ja stradao mesto Koste, posle pola noći, i šta je sve sa mnom bilo. Budući potpuno uveren, da je moja duša išla na onaj svet, i ako ja nisam bio tada za smrt, niti sam bolovao.

Događaj ovaj ispričao je Mihailo posle 9 godina, u prisustvu komšije koji je te noći dolazio. A supruga Mihailova Savka, upokojila je se već pred Božićni post 1937. godine.

Pisato: 1. februara 1938. god.

u selu Bogdanju kod Trstenika

***
U selu Dublje kod Vrnjačke Banje meseca oktobra 1937. godine, ponovio se je jedan događaj, koji se ne može drukčije objasniti do strašnim položajem u koji je dovedena istorija sadašnjih hrišćanskih naroda. LJudi su se zavukli u greh kao jednu sferu, kao u jednu stihiju, i greh im je mnogo bliži i običniji od straha Božjeg. Znaju mnogo psovki, znaju sve psovke, a molitvu ni jednu ne znaju. Samo prete, samo grabe, samo se sude, i od njihove grabeži potamne i duša, i praznici, i poštenje i srpstvo ime u opšte. Čovek od čoveka trpi zlo, i sam opet tvori zlo. I Bog kod ljudi vidi kako se zlo umnožava, i kako Bog trpi sve ljude, i sve zločine.

U selu Dublju ima mlad čovek, po imenu Mima Jakovljević, po zanimanju kamenorezac. Pošto su se sablazni umnožili posle rata, i pošto se na ovo vreme odnosi reč iz Jevanđelja „teško čoveku od koga dolaze sablazni“, to jest onima što žare bezobrazluke po novinama, i pale bezobrazluke po bioskopima, i kikoću se po sokacima, i psuju po selima te čuje i trava i nebo, = od tih sablazni bila se razbolela duša mime /Momira/ Jakovljevića. On se nije prljao i na delu, prljavim delima. Ali je bio dobar psovač, i prezirao je praznike, i nije se bojao Boga. Čak je pomišljao da duša i Bog ne postoje. I nosio je na duši taj veliki umni greh. Inače je u svome poslu vladao kao pošten i vredan čovek.

Dana 12. oktobra 1937. godine, Mima je radio kod preduzimača za kamenorez, Branka Topalovića, pa mu se nešto, pred veče, slošilo. Uhvatila ga neka jeza, te je došao svojoj kući. Tako se malo branio od jeze, i morao je da malo legne, da bi se malo stoplio. Dok u tome njegova duša izađe iz tela, i dođe u raj. Velika livada, neobične lepote. Po njoj izrasle jabuke, grane niske. Lepote. I Mima je u sebi mislio, da to mora da bude raj, da ništa drugo takvu lepotu ne može imati. Dok je tako razgledao: Približi mu se glas, a ko govori nije mogao videti, jer je to nemoguće. I ču ove reči:

„Ja sam Gospod, i svakog dana slušam kako me psujete i ružite na zemlji. Koga tražite kad mene prezirete? Ako ja vas odbacim kao što ste vi mene odbacili, šta vam vredi život, i gde je mesto vašim dušama? Ja ne mogu to više da trpim. Kroz tri godine pustiću neko zlo na taj narod. Vidiš, ovde gde stojiš, to je raj, koji sam ja spremio onima koji u mene veruju. Ali, posle rata, retko ko da mi dođe u raj. Vidiš onamo preko potoka, u onoj žici /žica znak nemilosrđa/, tamo dolazi moj narod. Da ideš na zemlju, i da propovedaš narodu, šta si video, i šta si čuo.“ Onda je odgovorih, od straha: „Gospode, ko će mene verovati; ja sam čovek siromašan, i treba da zaradim leba za svoju čeljad.“ Gospod mi naredi: „Idi propovedaj, o hlebu se ne brini.“

Pogledam preko onoga potoka, i vidim narod skupio se, velika množina, zagrađeni žicom. Mesto nije lepo. Ja bih hteo da zagledam, da ne bi koga poznao, ali mi ne bi dozvoljeno. Vratih se. To je bilo između 8 i 9 sati uveče. Prođe ponoć. Nasta dan. Ja počeh da sumnjam u sve što je bilo. Naročito mislim, kako ja mogu propovedati o Bogu.

Iduće večeri, 13. oktobra, mene opet uhvati neka jeza; opet legoh u krevet da se stoplim; opet se moja duša nekako nađe u raju. Opet čuh glas, a ne vidim ko govori: „Ja sam Gospod. Ti nisi izvršio što sam ti rekao. Pitaj narod zašto se ne moli Bogu. Kad se prekrste, u početku svakog posla, i pomole se Bogu, ja sam sa njima. I sve dobro bude. A kad se ne pomole Bogu, ja sa njima ne mogu biti. Ako idu u planinu, lome kola psuju, rade za dušmane svoje. Čim se pomole Bogu, ja opravim kola, i produže put. Ne mole se Bogu kad izjutra pođu na rad. Neće da misle i da pitaju šta i kad treba raditi, zato psuju, i neće da krive sebe, nego krive onoga koji nije rad nikakvom zlu. Idi i propovedaj šta si video i čuo.“

Drugog dana meni opet izgleda teško da propovedam. Mogu reći ljudi da li sam pametan. Pa i treće veče ponovi se moj događaj. Nađoh se opet u raju. Isti mi glas govoraše: „Zašto ne počneš propoved? Nađi ljude koji su bili u ratu. Oni će ti pokazati kako su ratovali. Uvek su više osvajali nego što je bilo u njihovoj moći. Oni se pomole Bogu, i ja sam odmah sa njima. Kad pođu u boj, ja rasteram njihove neprijatelje. I oni su moji, i njih volim. Ali više volim da je istočna vera napred sa pravilnim krstom. Niko se živ iz rata ne bi vratio, da ja nisam pomogao. Više ovako ne mogu trpeti. Kroz tri godine neko zlo moram pustiti na ovaj narod. Idi i propovedaj.“ Pokaza mi Gospod kako je stablo od jabuke u raju nisko. Reče mi da su jabuke na zemlji zbog toga visoke da se žene na njih ne penju. To je u vezi sa Evinim grehom.

Mima je posle počeo propovedati. Propovedao je dva puta u Trsteniku. – Kad je o prednjem pričao na dan Sretenja, 1938. god., u njegovoj kući, skinuo je kapu. Bilo je i njegovih suseda koji su to kazivanje već znali, i potpuno verovali. Bilo je i žena i dece. I ekonom manastira LJubostinje bio je došao u Dublje, tada. Događaj je bio raznet prilično i po ostalim selima.

Mima je neobično krotak čovek. Ko ima vere, i poznaje verske znake kod vernih, u ovo ne može posumnjati.

***

Godine 1910, u okolini Požarevca odigrao se znamenit događaj, koji svedoči o postojanju duše. Tamo ima selo u okolini, Mali Crnić, i selo zvano Kula. U leto te, 1910. godine, bolovao je u Malom Crniću čovek po imenu Stevan. Bolovao i umro. Mrtav bio 24 sata, i poneli su da ga sahrane. Raka je bila iskopana. Pratnja je bila velika. Žene su kukale, po običaju. Kad su došli blizu groblja, nailazeći pored neke ograde, mrtav Stevan se potrese, kao da je živ. Prisutni se poplašiše i razbegoše. Stevan ustane sa nosila i vrati se svojoj kući. Pitali su ga šta je sa njim bilo, i da li je zaista bio umro.  I Stevan je objasnio:

Da je zaista bio umro; da je njegova duša išla po onome svetu; da je stigao na jedno mesto gde mu je zabranjen prolaz; da je čuo nekog starešinu kako kaže: „Nije Stevan iz Crnića, nego Stevan iz Kule.“ I moja se duša vratila i stigla moje telo pre ulaska u groblje.

LJudi iz M. Crnića odmah se zainteresovali, i poslali su u selo Kulu dase vidi da li ima tamo kakav Stevan. I uverili su se da je zaista imao tamo Stevan; da je bolovao; da je umro baš onoga dana i časa kad se Stevan iz Crnića vratio u svoje telo.
Taj događaj pričali su ljudi iz Kule, godine 1931, u jesen.

***
Pre 1.500 godina blaženi Avgustin zapisao je jedan divan primer o izlasku duše iz tela. Živela su u blizini dva mladića primernog života. Sva je okolina sa zazorom o njima govorila. Primeri vrline. Dogodi se da se nekako razboleše jedno vremeno. Jedan umre. Svi vide i vide da je mrtav. No posle nekoliko sati on se povrati u život i dođe do svesti. Rodbina se začudi. Šta to znači! A on im objasni da je to sasvim prosto: NJegovu je dušu vodio angel, i bili su stigli do raja. No srete ga drugi anđeo i reče mu: Vrati tu dušu. Ne traži se ta duša, nego duša onog drugog mladića iz istog mesta.

Kad to čuje rodbina, odmah odu da vide onog drugog mladića i da se uvere. I uverili su se. On tek što beše ispustio dušu. – Dakle, od davnina to se u svetu događa i zna, kazuje i pamti, da se živi nauče pameti i utvrde u veri.

***
U vlaškom selu Magarevu kod Bitolja, nalazi se omanji čovek, po imenu Kosta, oko 60 godina. Kad mu je bilo oko 30 godina, bio je bolestan, i umro je. Bio je mrtav 24 sata. Kad je umro, došla su 3 angela, i vodili su ga kroz vazdušnu sferu. Izađe mu, na jednom mestu, satana u susret, i reče mu: „Odi, dušo, da piješ, vode, žedna si.“ – Kosta mu odgovori: “Beži od mene, sotono! Ja sam 3 godine postio trimir za moga Gospoda Isusa Hrista“, i sagnem se da uzmem kamen da ga gađam. Onda je otišao dalje, prešao je most, i ušao u Raj. Tamo je celivao Hrista u desnu ruku. „Dobro došla, dušo moja!“ rekao je Hristos. Kosta veli da je sav sud predat Hristu. No Hristos reče angelima: „Pogrešili ste, što ste doveli ovog čoveka. Trebali ste dovesti drugog Kostu iz iz istog sela. Ovog Kostu provedite sad i kroz Raj, i kroz pakao.“ Kad je Kosta prolazio kroz pakao, video je tamo u ognju jednog hrišćanina koji se poturčio. Video je i varošane, koji ovamo uživaju, i neponizni su, i ne poste, oni borave u paklu 40 godina. – Najzad je se opet vratio kod Hrista: “Eto, jesi li sve video? – „Jesam“ – „E sad da ideš opet na zemlju, imaćeš da živiš još 30 godina. Ali svakome si dužan da pričaš, da ima Gospod, ima sud, ima raj, ima pakao. Teško onom koji čini zlo!“ Posle su Kostu angeli sproveli do tela. Zatekli su sveštenika gde čita poslednju molitvu od opela. Kosta je rekao angelima: „Šta ću ja u telu? Lepše je tamo živeti!“ No angeli su mu rekli da mora da izvrši šta mu je Gospod naredio. Kostina duša uđe opet u smrtno telo, i uspravi se. Malo se potrese, da bi duša ušla u sve delove tela. Sveštenik i narod uteknu iz groblja. Sada je Kosta živ. Služio je u jednom hramu u Bitolju. Svakome priča svoj doživljaj. No posle toga događaja, Kosta vidi zvezde danju. Đavola vidi kad u sumrak traži koga će da prevari. Kad se dvojica ljudi svađaju, on jačega postiče na ljutinu.

***
Donja Orovica, kod LJubovije. Godine 1932, uz mesojeđu, devojčica od 13 godina, bila je bolesna, i umrla je, i otišla je kod Gospoda Isusa Hrista: kad su u selu hteli da sahrane njeno telo, Gospod joj je rekao: „Vrati se u telo, i drmni ga, da te ne bi zakopali.“ Ona je tako uradila. LJudi su odustali od sahrane. Ona je opet otišla kod Gospoda. I On joj je pokazao razne muke: Pokazao joj je jednog učitelja koga je grom ubio baš u momentu kad je udario šamarom jednog siromašnog đaka. Uz Časni Post nije imao šta da jede. Mati je njegova prosila. Neko mu je bio dao nešto mrsno za jelo, i on je to jeo. Đaci su ga javili kod učitelja, i on je došao i udario siromaha. – Čim je to devojčica ispričala, učitelj orovički našao je novine gde se iznosi da je to zaista bilo. – Jedan drugi učitelj u Orovici umro je pre15 godina. NJega je videla u mukama. I zaista, pričaju ljudi koji su ga poznavali da je mnogo tukao i zlostavljao đake. – Gospod joj je rekao: „Do sada sam opominjao svet preko starih, pastirima neveruju. Sad ću ga opominjati preko dece.“ I ima ljudi koji su zbog nje poverovali u Boga. – Ona je videla i kuću svoje tetke u selu Bitinovcu, gde ranije nije išla. Tetka je petoro dece sahranila. Za šesto je Gospod rekao „da joj predene ime, da bi ostala živa.“ – Gospod je rekao „idi i ispričaj učitelju, neka ispiše i razašalje posvetu; ako tako ne uradi, nije dobro po njega.“

***
Svaka ozbiljna istorija na ovom prolaznom svetu, to je stradanje, muka, požrtvovanje, smrt. Jer i koji su bogatiji moraju na tu kapiju proći. U Ohridsku Mitropoliju često je svraćala jedna prosjakinja sa sela. Ali čudo, bila uvek vedrog duha. Reših se jednog dana da je pitam za njenu istoriju. Imao sam šta i čuti:

„Ja sam iz sela Openice. Čovek mi se zvao Đorđe Ilić. Umro je 1921. godine. Bili smo veoma siromašni. Stoke nemamo, pa ni jedno magare. Svega jednu njivu od dan oranja. Moj je čovek bolovao mesec dana i umro. Seljaci dođu rano izjutra da ga spreme za pogreb. Pri brijanju, jedan seljak poseče ga policu. Tada Đorđe ožive i reče: „Na duša dame imate što me posekoste. Jošte malo da pominam na jedan most, pa da stignem u onaj svet.“ Đorđe je živeo još 7 dana. Jeo je po malo jabuka, pa je ponovo umro. Pričao je kako duša po smrti putuje.

Ovoj prosjakinji ime je Fanija. Godine 1928. snila je čudan san: Dođe joj na snu jedna gospođa, dade joj jedan štap, i reče da od sada ima da ide po svetu i da prosi. Fanija u čudu odgovori: „Kako sestro da prosim, kad ne smem po selima ići jer se mnogo plašim od pasa.“ – „Da ideš po narodu i da kazuješ da narod bude blagodaran Bogu za berićet. A ne da idu i da viču nema vajde što je rodila godina, kad je sve jevtino. Ova godina biće sušna da se nauče pameti.“ – I zaista, godine 1928. bila je velika suša. Bog malima otkriva svoje namere.
Fanija zaista te godine poče da prosi. Sa jednim štapićem ide pognuta. Nigde je kaže po selu ne napadaju psi. Kod kuće joj je sin bolestan, i stalno leži. Ide prosjaka Fanija po narodu sa bogatim srcem uzdajući se u Boga, jer veruje da će na kraju Bog nagraditi trud, muke, trpljenje, veru. Hrišćanska Evropa prestala je osećati Boga, i zato tone u najvećoj krizi i bezumlju od kako postoji svet.
Bog je uvek sa prostima. A prosti su oni, koji su nezlobiva srca.

***
Godine 1925, u Čajetini, vrlo čestiti sreski pisar, Radoje Jovičić, bolovao je i umro. Bio je mrtav 6 sati. Pa onda je oživeo. Rekao je da je video onaj svet. Ali šta je video, nikome nije hteo pričati. Posle te bolesti, bio je vrlo ozbiljan, i vrlo ćutljiv. I danas je živ. – Vodu živu piju  samo žedni. Bog postoji, i dao je čoveku u srce misao i veru, da se u Boga uzda. Zla krv proteruje svako dobro sa srca. Oni koji u Boga neveruju, oni uopšte ni u šta ne veruju. Nema dobra na njihovoj duši.

***
U selu Klenju, u Mačvi, i danas je živ dobar domaćin Živojin Jokić. NJegov otac umro je pre rata, u čudnim prilikama. Bio se jednom teško razboleo i umro. Provede ga anđeo po onom svetu, i pokaže mu gde su pravedni ljudi, a gde su grešni. Pa mu onda kaže, da je Gospod naredio da se ponova vrati u telo, i da propoveda narodu šta je video, i kako ima Sud Božiji. On neka propoveda, a ljudi slušali, ne slušali, na to da ne gleda. Ako bude propovedao, živeće još 30 godina. Ako bude ćutao, živeće još samo 15 godina. On je malo propovedao, pa je ćutao, i umro je posle 15 godina.

U istom selu Klenju, i danas je živ dobar čovek Mihailo Vukašinović. NJemu je davno umrla ćerka jedinica. I ona se povraćala po smrti, i živela 6 sati. Ona je videla na onom svetu sve koje je poznavala, i kako im je. Neprestano je pričala, do izdisaja. Mnogo je naroda bilo došlo da čuje neku reč.

***
Vas bezbožnike i neverne od danas ovako treba pozdraviti: Zašto vi spominjete ime Božje? Pošto se vi ni najmanje ne zanima te o Božanstvu, onda možete govoriti, ako vam obraz podnosi, samo ono o čemu se zanimate. Pa onda recite da vi više volite greh i svaku prljavštinu negoli Boga; da se vaše srce kupa u sramnim mislima, i sramnim delima; da vi na dušu nikad ne mislite. I ne ustajte tako olako svojim ustima na silu Božju. Dokle dostiže tvoja lampa, a dokle dostiže sunce? Zašto se tvoja vera sastoji u tome da ustaješ protiv zakona Božjeg, i imena Božjeg? I ti veruješ u Boga naopakom verom.

***
Slavan primer iz naše istorije: Brat sv. Save, Stevan Prvovenčani, jednako je želeo da napusti presto i da se zamonaši. No sv. Sava nije mu dozvoljavao zbog državnih poslova. Razbole se Stevan i umre. Promislom Božijim, tada stigne i sv. Sava. Bi mu žao što Stevan osta bez monaškog čina. Pa onda pomoli se Bogu, i Stevan se povrati u život. Primi monaški čin od sv. Save, i ubrzo potom ponovo umre.-Ceo narod saznao je da je to bilo. I pamti se i pominje se.
***
Čuveni je po svetim knjigama dvor indijskog cara Gundafora. On je mnogi novac dao apostolu Tomi da mu sazida najlepši dvor. Apostol uzme i sve razdeli sirotinji. Razgnjevi se car i baci apostola u tamnicu. Tada angel uze dušu njegovog brata, povede je na nebo, i pokaza dvor od milosrđa kakav se po lepoti nemože zamisliti. Pa mu angeo vrati dušu u telo, da kaže bratu šta je video. Tako je Bog poučavao grube duše koje pojma nisu imale o nebeskom svetu.

***
Kad je sv. Savi bilo 7 godina, u Pečerskoj Lavri u Rusiji, umro je čudni monah Atanasije. On se 12 godina bio zatvorio u jednu pešteru, i molio se Bogu. Jer pre toga on je umirao, i bio mrtav 2 dana. Kad je oživeo, rekao je: “Spasavajte se bratijo! Molite se Bogu i Bogorodici. Slušajte starešinu u svemu, i kajte se za grehe.“ Ništa više nije hteo govoriti. Kad je posle 12 godina umro, ponovio je te iste reči. Stalno je na srcu čuvao strah Božiji.

***
Veliš nema Boga, nema duše, nema zakona. A jesi li boravio tamo gde to sve nema? Nisi boravio, a želiš da boraviš. Jer sam sebe osuđuješ i osudio si. I svaki koji greši i ne kaje se, sam je sebe osudio. Teško tebi kad stigneš u carstvo đavola. Iz mržnje prema Bogu đavo će te prekomerno mučiti. Onda ćeš se uveriti da ima Boga, ali dockan.
***
Lopov kad krade, nema ko da čuva. I najzad ga uhvate. Tako računa i bludnik, i svaki zlikovac. Ali jednom bivaju uhvaćeni i plate za sve. Tako i svaki grešnik, prvo slaže sebe da Bog ne kažnjava. Ne misli da će kad umreti, i da će ga neko za to pitati. Tako svoj um zatvori u tamnicu, pa najzad i svoju dušu. Jer svakom čoveku pamet kazuje šta će od njega biti.

***
Blaženi Grigorije, učenik sv. Vasilija novog, mnogo željaše da sazna šta je sa dušom bl. Teodore, koja je takođe mnogo slušala sv. Vasilija. Pa zamoli sv. Vasilija da se pomoli Bogu, te da Bog pokaže kuda je prošla duša Teodorina po smrti. I vide Grigorije viđenje u snu, i razgovara sa bl. Teodorom kao na javi:

„Dete Grigorije, pitaš me o tako strašnim stvarima, da me i sećanje na njih privodi u užas. Tada sam videla lica koje nikad nisam videla i čula reči, koje dotle nikad nečuh. Šta bih ti mogla još reći? Strahote i užas, o kojima nikada nisam ni pomišljala sreli su me tada radi mojih rđavih dela; ali zbog molitve i pomoći opšteg našega oca Vasilija za mene je sve bilo lako. Kako da ti opišem tu telesnu muku, onaj strah i pometnju koje trpi umirući?! Prestavi sebi gologa čoveka bačenog u vatru; ta muka koju on oseća biće slična tome, što čovek oseća kad u umire. Kao što u vatri čovek sagoreva i pretvara se u pepeo, tako i predsmrtne muke i gorki čas razdvajanja duše od tela ruši čoveka /čovek više ne postoji, već duša/. Zaista, strašna je smrt grešnika sličnih meni, jer sam i ja mnogo grešila a dobrih dela mojih beše malo. Kad se približi kraj moga zemaljskog života i kad dođe čas razdvajanja duše od tela videla sam mnogo arapa, koji stajahu oko moga samrtnoga kreveta. NJihova lica behu crna kao smola, oči im behu kao razgoreli ugljen i ceo izgled njihov beše strašan kao sama gejena ognjena. Čim se pojaviše oni podigoše nezamislivi šum i krik. Jedni su se kezili kao stoka i zverovi, drugi su lajali kao psi, neki su zavijali kao vukovi, a neki roktahu kao svinje. Kada ovim mukama bejah dovedena do potpune malaksalosti, videh da mi prilaze u vidu divnih mladića dva svetla angela Božja, čiju lepotu nije moguće opisati. NJihova lica sijala su neiskazanom svetlošću, oči njihove gledahu sa ljubavlju, kosa im beše bela kao sneg i svetlela je bleskom zlata; njihove odežde sijahu kao munja, a preko grudi u vidu krsta behu opasani zlatnim pojasima. Ovi divni mladići dođoše k meni i stadoše s desne strane moje postelje, razgovarajući nešto tiho među sobom. Kad sam ih videla srce mi se ispuni radosti i ja veselo pogledah na njih. Pri njihovoj pojavi crni arapi zadrhtaše i ostupiše malo podalje. Najzad dođe i sama smrt, ričući kao lav i izgled njezin beše strašan. Ona imaše ljudski – čovečji lik, ali nije imala nikakvog tela, već beše sastavljena od samih golih kostiju. Sa sobom nosila je razne sprave za mučenje: mačeve, strele, koplja, sikire, kose, srpove, udice, rogove, testere, dleta i mnoge druge meni nepoznate. Videći sve ovo moja bedna duša zadrhta od straha. Tada sveti angeli rekoše: „Šta čekaš? Razreši tu dušu od veza tela, razreši je brzo i tiho, zato što ona nije mnogo opterećena težinom grehova“. Smrt mi priđe bliže, uze malu neku sikiru i otseče mi noge potom ruke, zatim drugim spravama postepeno otseče mi sve delove moga tela, odeljujući zglavak od zglavka. Ja već nisam imala ni noge, ni ruke, celo telo moje beše omrtvelo tako da se ne mogoh više ni maknuti. Zatim uzevši neko oruđe smrt mi otseče glavu, posle čega nemogoh ni da je krenem; za mene ona beše potpuno tuđa. Najzad, smrt beše spremila u čaši neki rastvor, podnese mi čašu mojim ustima i nasilno me napoji onom tečnošću. Ova tečnost beše tako gorka, da moja duša nije mogla da podnese ovu gorčinu, zadrhta i izlete iz tela kao nekom silom izvučena. Svetli angeli uzeše moju dušu odmah na ruke. Okrenuvši se ja pogledah natrag i videh svoje telo, ono je ležalo mrtvo, neosećajno i nepokretno.

Kada duša izađe iz telima šta i da da vidi: čeka je najmučniji put što se da zamisliti, put kroz đavolje sudove, /mitarstva/. Sve naše grehe đavoli podižu na nas, da bi i dušu odvukli tamo gde su gresi. Tih sudova ima 20 na broju.

Na trećem sudu sude se osude, ogovaranja, opadanja, klevete, podsmevanja tuđim gresima.

Na petnaestom sudu sude se vračare i vračanja.

Na šesnaestom sudi se blud.

Na dvadesetom sudu sudi se nemilosrđe.

Teško onome koji ne može dase zaštiti ni verom, ni molitvom, ni dobrim delima!

Izvor: Pravda