Piše: Petar Davidov
Čime manastir smeta „demokratiji“, ili Kako mržnja čini čoveka glupim i siromašnim
U Estoniji, koja svakako nije neka bogata zemlja, postoji zaista biser – i u duhovnom i u materijalnom smislu: Sveto-Uspenski Pjuhticki manastir. Izgrađen je krajem XIX veka, nije prestajao sa službama ni jedan jedini dan za sve ove godine. NJegova arhitektura je svetsko remek-delo, a o duhovnom nasleđu nema dovoljno ni prostora ni vremena da se govori. Ali, verna evropskim „vrednostima“, ova državica, kao članica EU žarko želi da se oslobodi svog hrišćanskog nasleđa. Logike nema ni trunke: isto je kao kad bi se neko polio benzinom i zapalio da bi se na taj način ugrejao.
Srbi će me sigurno razumeti: mržnju prema Pravoslavnoj crkvi nije moguće objasniti logikom i zdravim razumom. Koliko puta sam pitao starce zašto su ustaše, ili sadašnji gospodari Kosova i Metohije ili Crne Gore progonili pravoslavce – svaki put sam dobijao isto zbunjeno sleganje ramenima: „Shvati, tu nema razumnog objašnjenja. To je neka paklena mržnja, nerazumljiva čak i životinjama.“
Čudno je to kako su, pod parolama o svetskoj sreći i blagostanju, život ljudi pretvarali u pakao. Pod parolama o ljudskoj slobodi, čovek je postajao rob.
Davno prošli dani? Bilo, pa prošlo? Istorijske dubioze u kojima je lako izgubiti se? Nažalost, čovečanstvo se ne može pohvaliti uspešnim učenjem iz sopstvene istorije: uprkos, činilo bi se, ogromnom iskustvu koje pokazuje da je proganjanje Crkve razorno i za dušu i za državu, ono sa nekom neshvatljivom upornošću nastavlja da igra i svaki put nagazi na iste grabulje koje ga lupe po nosu. Pogledajmo istoriju: svaki progon – bilo da je bio u Rimskom carstvu, Osmanskom, nacističkom – završavao se rečima Julijana Otstupnika: „Galilejče, ti si pobedio!.“ A države koje su sebi dozvoljavale takve progone neminovno su se pretvarale u prah i pepeo.
Pre nešto više od veka, sveti Jovan Kronštatski pomogao je osnivanje Pjuhtickog Uspenskog manastira, koji se danas nalazi u Estoniji. Sam naziv „Pjuhtica“ znači „sveto mesto“. Estonski seljaci su pronašli ikonu Bogorodice, predali je pravoslavnim susedima i s radošću prihvatili osnivanje monaške obitelji na svojoj zemlji. Vredi napomenuti da u ovom kraju, za svo ovo vreme postojanja manastira, nikada nije bilo sukoba na etničkoj osnovi: Rusi i Estonci su se družili i zajedno išli i idu u crkvu i ne vide u tome ništa loše. Tokom svih ovih 134 godine manastirski život nije prestajao: ratovi su prolazili, epohe i države se smenjivale, a monaška obitelj je tiho zračila svojim svetlom dobrote.
Ali izgleda da ta svetlost smeta nemirnoj savesti. Kao što smeta svetlost Visokih Dečana i Pećke patrijaršije „dragim albanskim susedima“, tako isto nervira i „pristalice demokratije“ u Estoniji. Ako boljševici i fašisti nisu uspeli da zatvore Uspenski manastir, sadašnje estonsko rukovodstvo odlučilo je da nastavi njihov posao: manastiru je naređeno da ili promeni jurisdikciju ili da se zatvori. Isto važi za sve pravoslavne parohije Moskovske patrijaršije u celoj državi: ili-ili. Na sva pitanja vernika – zar Crkva nije izvan politike, zar nisu oni građani svoje zemlje kao i svi drugi – odgovor je samo jedan: „Tako treba.“ Ili-ili.
Monahinje su otišle pred estonsku vladu kako bi se sastale sa rukovodstvom zemlje i pokušale da još jednom objasne: zadatak manastira je da se moli i pomaže ljudima da budu bliži Bogu, a ne da učestvuje u političkom teatru, koji sve više podseća na jeftini cirkus. Ali, nisu ih pustili ni na prag. Pravoslavci su građani drugog reda u „slobodnoj Estoniji“. Slobodnoj ujedno i od zdravog razuma i istorijskog pamćenja.
Monahinje (a među njima ima i Ruskinja i Estonki) uputile su pismo političarima, u kojem se kaže: „Ne postoji takav zakon koji bi nevine, zakonoposlušne monahinje mogao naterati da se odreknu zaveta Hristu u korist trenutnih želja političara. Nas, molitvenice monaške obitelji, bez našeg pristanka smeštaju u prostor gde su se naselili neznanje i nova božanstva koja tvrde da istina postoji izvan Hrista.“ A što se „novih božanstava“ tiče – nisam baš siguran. Sve je to previše poznato i od ranije, zar ne?
Ali dobro znamo kako se završava služenje tim idolima: unutrašnjom i spoljašnjom propašću. I ne mogu da shvatim – da li rukovodstvo Estonije do te mere mrzi sopstvenu zemlju i narod da ih sa surovom upornošću vodi ka provaliji? Zar niste sami hteli da ubedite ceo svet da niste komunisti – zašto se onda ponašate kao oni? Zašto po sto hiljaditi put morate da se uverite da ćete igrajući oko baštenskih grabulja neminovno na njih nagaziti i da će vas lupiti po nosu? Ili je to postao novi nacionalni ples? A kraj je uvek isti – pre ili kasnije začuće se: „Ti si me pobedio, Galilejče.“
Izvor: Pravda.rs
