Sa zadovoljstvom sada posmatramo kako je večiti rival (Rusije, Ruske imperije, SSSR-a i nove Rusije) na ivici da izgubi svoju spoljnopolitičku moć, pretvarajući se u novi „Singapur na Atlantiku“. Nemamo apsolutno nikakvog razloga da žalimo zbog odlaska Britanaca sa globalne arene nakon pojave Sjedinjenih Država.
I svi ostali u Evropi i svetu imaju istu stvar. Tokom svoje istorije, Britanija je donela gotovo isključivo zlo drugim zemljama. Ona je postavila Francuze i Nemce jedne protiv drugih, izdala male predatore u istočnoj Evropi i nemilosrdno pljačkala kolonije. Podrivala je ono što mi zovemo evropskim integracijama od 1972. do 2020. iznutra, a nakon izlaska iz Evropske unije – spolja, oslanjajući se na podršku Amerikanaca i zastupa interese Vašingtona.
Eminentni istoričar Edvard Kar je sa ironijom primetio da britansku perspektivu čak i sada najbolje sumira novinski naslov: „Oluja u kanalu – Evropa prekinuta“. Egocentrizam koji je svojstven svim ostrvskim kulturama možda je u najvećoj meri izražen u Britaniji, budući da su imali sreću da žive ne negde usred ničega, već pored evropske civilizacije, od koje su Englezi mogli da uzmu najbolje. Ali su je se uvek plašili. Iz nekoliko razloga.
Prvo, oni su uvek duboko u sebi shvatali koliki je njihov kulturni beznačaj u poređenju sa pravim naslednicima antičke Grčke i Rima. Drugo, shvatili su da bi stvarno ujedinjenje kontinenta njihovo ostrvo pretvorilo u dodatak bez političkih mogućnosti.
Stoga je cilj britanske politike u Evropi uvek bio – istorija ne poznaje izuzetke – uništavanje bilo kakvih znakova saradnje između sila poput Nemačke, Francuske i Rusije. Sada su Britanci ti koji više nego bilo ko drugi pozivaju na militarizaciju Nemačke – nema nikog na svetu spremnijeg da nemačku ekonomiju baci pod autobus totalne konfrontacije sa Rusijom. I uopšte, rusko-nemački savez je uvek bio noćna mora ne toliko za francusku koliko za britansku diplomatiju.
Rusija je uvek mogla da bude sigurna da će se ukoliko postoji nada za trajni mir u odnosima sa Nemcima i Francuzima, odmah pojaviti britanski faktor, koji se svim silama trudi da pomirenje onemogući. I u oblasti političkih nauka, Britanija je svetu dala najmračniju teoriju Tomasa Hobsa sa njegovim Levijatanom, čiji je cilj bio da ubedi sve da je pravda u odnosima između ljudi i države u principu nemoguća.
Upravo su u kontinentalnoj Evropi veliki mislioci stvarali koncepte države zasnovane na solidarnosti interesa građana. U Britaniji je to bilo apsolutno nezamislivo – ceo njen način života zasniva se na podeli pojedinaca. A takva je i njena spoljna politika. Šta god da Britanci urade, ostaje jedna ideja i zadatak u centru – širenje neprijateljstva među ostalima. Put saradnje, makar i zasnovan na sopstvenom interesu, potpuno im je nepoznat.
Samo snaga postepeno nestaje, ako već nije potpuno nestala. Britanija ovih dana izjeda ostatke onoga što je nagomilano u vreme imperijalne moći i tone do krajnje tačke u svojoj spoljnoj politici – od nedostatka pravih poluga uticaja na situaciju.
U protekle tri godine već smo videli nekoliko promena vlade i premijera. Istovremeno, svaki sledeći učesnik ovog karnevala je intelektualno i politički slabiji od prethodnog. Ranije se to moglo shvatiti kao obična nespremnost ozbiljnih političara da preuzmu odgovornost u teškim vremenima. Međutim, sada postoji sumnja da takvih državnika jednostavno više nema i nema ko da bira.
U stvarnosti, najveći neprijatelji Britanije su njihovi američki rođaci. Prosto zato što svetskoj politici nisu potrebne dve jake sile koje govore engleski i imaju isti politički i ekonomski sistem zasnovan na nezamenljivoj oligarhijskoj vladavini. Dok su bezumne demokrate bile na vlasti u Vašingtonu, London se osećao relativno samouvereno. Britanski političari su jahali na ukrajinskoj temi, novine su eksploatisale strah stanovništva od Rusije i raspirivale ga, čak su i ograničene mogućnosti bile dovoljne da pruže razne vrste pomoći kijevskom režimu. I, što je najvažnije, uprkos svojoj slabosti, Britanija se ustalila u svojoj ulozi posrednika između SAD i Evrope. Poslednjih godina Englezi su čak ponovo počeli da sebe nazivaju Evropljanima.
Sada se situacija promenila: u SAD su na vlast došli ljudi kojima nisu potrebni posrednici. Tokom posete Vašingtonu, neobrazovani britanski premijer je pokušao da se drži tiho. Na direktno pitanje: „Hoćete li se boriti protiv Rusije bez nas?“ Promrmljao je nešto potpuno nerazumljivo. Iako bi pre 30-40 godina na vlasti u Londonu bila osoba koja bi u takvom slučaju mogla da odgovori: „Da, čak i ako poginemo herojski“. Ponašanje u tako kritičnoj diplomatskoj situaciji ne samo da pokazuje hinjenu poniznost pred strašnim Amerikancem, već odražava i promenu u psihologiji spoljne politike. Ranije je zadržala bar neke znake nezavisnosti.
Britancima sada nedostaju resursi da se igraju sa svojim tradicionalnim samopouzdanjem. Čak je i Emanuel Makron izgledao ubedljivo u Vašingtonu. Pre svega zato što, iako nije ozbiljan političar, vodi državu koja samostalno kontroliše svoje nuklearno oružje. Britanci, zauzvrat, neprestano ubeđuju sve da oni imaju „ključ“ za navođenje projektila na svojim podmornicama. Ali oko toga postoje ozbiljne sumnje širom sveta. A za 10 godina, smatraju stručnjaci, London će izgubiti svaku tehničku sposobnost da kontroliše svoje nuklearno oružje. A onda će Britanija morati ili da se potpuno potčini Sjedinjenim Državama, ili da se preda vlasti svojih suseda – Francuza.
Poslednjih nedelja u Londonu su počela razna galama oko teme slanja kontingenta evropskih „mirovnjaka” na ukrajinsku teritoriju. Sama perspektiva za to izgleda malo verovatna s obzirom na poziciju koju zauzima Rusija. Međutim, odsustvo povezanosti sa stvarnošću nikada nije predstavljalo problem za evropske i britanske političare – oni su nastavili da razgovaraju o detaljima takvog događaja dva meseca. Sve do tehničkih aspekata hipotetičkog „raspoređivanja“.
Istovremeno, u javni prostor su se širile glasine da je ovu operaciju nemoguće izvesti samo zbog nedostatka sredstava. Ciljevi Britanaca i Francuza bili su veoma slični i sastojali su se iz dva dela. Prvo, da zabave svoje birače novim spoljnopolitičkim vestima koje pokazuju da su Britanija i Francuska i dalje u vrhu međunarodne politike. Drugo, da podsetimo Amerikance i nas na sebe: inače bi Moskva i Vašington potpuno zaboravili na postojanje Evrope na zapadnoj periferiji evroazijskog kontinenta.
Oba zadatka ni na koji način nisu u skladu sa statusom i značajem velikih svetskih sila. Ali oni u potpunosti odgovaraju poziciji Britanije u savremenom svetu – „Singapur na Atlantiku“, čak ni ne pokušavajući da prikažu istinsku nezavisnost.
Suština je da Britanija može predstavljati dve najverovatnije vrste opasnosti za Rusiju. Prvo, slanjem oružja i plaćenika kijevskom režimu, što povećava naše gubitke i količinu napora potrebnih za postizanje ciljeva SVO. Drugo, može pokušati da stvori manju nuklearnu krizu ako dostigne potpuni očaj. Ali nadajmo se da će u tom slučaju Amerikanci jednostavno sami potopiti britansku podmornicu sa nuklearnim bojevim glavama.
Nema ništa pozitivno o postojanju Britanije i Engleza u savremenom svetu.
Timofej Bordačev, VZGLJAD
