ZAKON KOJI JE BEZAKONJE
U briselskoj Neovisnoj Državi Hrvatskoj biće uklonjeni svi spomenici koji svedoče o borbi Srba za slobodu. U proceduri je zakon koji se time bavi. Evo šta nude predlagači:“I danas se na hrvatskim grobljima susreću grobovi i grobnice pripadnika agresorskih i okupatorskih vojnih i paravojnih jedinica zaostali iz vremena kada su delovi državnog teritorija više godina bili pod okupacijom srpskih agresora (1991-1995), a u hrvatskom Podunavlju i pod Prelaznom upravom Ujedinjenih nacija za istočnu Slavoniju sve do 15. januara 1998. Nadgrobni natpisi-poruke i njima pripadajuće aplikacije na pojedinim grobovima i grobnicama tih pokojnika očito su i nedvojbeno protivni ustavu Republike Hrvatske.“
Kako je ovo postalo moguće?
Lako. Mi, Srbi ( oni „plahi i lakomi“ među nama, Titovi podrepaši i sluge, kasnije kvazikosmopoliti „drugosrbijanci“ i kvazinacionalisti „tobožradikalci“ ) nismo činili što je trebalo činiti, i nismo branili što je trebalo braniti – pre svega, istorijsku istinu, bez koje nema života.
Srbi, žrtve hrvatskih ustaša, lišeni su, za vreme Tita, nacionalne pripadnosti, i pretvoreni u žrtve fašističkog terora, kao da su Jasenovac pravili Musolinijevi Italijani, a ne Pavelićevi Hrvati.
UPOZORENJE MEŠE SELIMOVIĆA
Veliki srpski književnik, Mehmed Selimović, u svojim „Sjećanjima“, bio je više nego jasan:„Ni danas ne shvatam da je potrebno o zločinima pojedinih nacionalnih grupa za vreme Drugog svetskog rata govoriti obazrivo i u zavijenoj formi. Zar istina, ma kakva da je, ne bi bila korisnija? Zar ne bi doprinela da se ne ponovi ono što je bilo? Opasnost da se jedna nacija zlonamerno identifikuje sa svojim zločincima daleko je manja od opasnosti da iz neočupanog korenja zla ne izrastu nove mladice. Znam da je neugodno kopati po ranama, naročito starim, ali su srpski književnici dosta učinili na raskrinkavanju i osudi svoje vojske i ostalih političkih grupa. Ostali pisci, s časnim izuzetkom Ivana Gorana Kovačića, nisu rekli istinu o svojim vojnim i paravojnim organizacijama. Iz ove kože se ne može, i svima nam ostaje da ponesemo svako svoj teret i svoju sudbinu, baš zato što nećemo i ne možemo da se identifikujemo sa zločincima i što osuđujemo sve zločine nad ljudima i narodima. Stid i nacionalni kompleksi, zbog kojih ćutimo, neće nam mnogo pomoći, istoriju i istorijske činjenice ne možemo izbrisati i izmeniti. Svi obziri i sva uopštavanja od kojih pati naša istoriografija, naša literatura i naša politička praksa, već su urodili negativnim posledicama, jer se krivice nisu isticale i podvrgavale osudi i pokoru, pa se sada pojavljuju revandikacije koje nismo očekivali. Ništa nije dobro što ostane neobjašnjeno, niti se istorija može graditi na prećutkivanjima i lažima.”
Tako je govorio Meša – srpski istoričari i književnici obračunavali su se sa Dražom i četnicima, izjednačavali Pavelića i Nedića, a Hrvati i Titovi Muslimani ( sa velikim M ) svojim zločincima se, za vreme Brozotopije, skoro da i nisu bavili, osim formalno, u okviru priče o „narodnoslobodilačkom ratu“, u kome su, a ko bi drugi, baš oni bili perjanice. Poznata je sudbina onih Srba, poput pisca Vojislava Lubarde, koji su, iako na strani partizanskog narativa o Jugoslaviji i protiv „četničke izdaje“, imali hrabrosti da nešto pišu o muslimanskom ( ili, poput Jovana Radulovića, hrvatskom ) ustaštvu: odmah su dobijali po glavi i morali da pređu iz „matičnih republika“ ( BiH, Hrvatska ) u Beograd. Inače, ode glava.
NEUSLIŠENI VLADIKA
Vladika Nikolaj je poručivao, a njegov saradnik, prota Dušan Popović, na Nikolajevoj sahrani, 27. marta 1956, objavio:“"Nećemo mi praviti zločinačke i kukavičke osvete nad ničijom nejači. Srbi su uvek bili i ostali Božji narod. I u crkvi i pred crkvom; i u dvoru i na domu; i na saborima i u vojsci – svugde su Srbi bili otmeni i gospodstveni. Nećemo današnjicom ni sutrašnjicom da omalovažimo slavnu našu prošlost, i da oskrnavimo čast našeg svetlog oružja. Nećemo mi u krvi osvete nad Hrvatima. Mi nećemo kao i oni, pod firmom Krista i Hrišćanstva da prljamo naše čiste i nevine ruke u krvi njihove dece, devojaka, žena i staraca. Mi nećemo da se služimo sredstvima njihovim, jer bismo bili kao i oni. Ali, to ne znači da nećemo nikakvu osvetu. Pogotovu prema onima koji se ne kaju i ne priznaju greh nečuvenih zlodela u istoriji sveta. Mi ćemo im se osvetiti ali ovako: Kada se, ako Bog da, oslobodi naša zemlja tiranije, i kada se mi vratimo, podignućemo jedan hram, širok u širinu i visok do neba. Ozidaćemo ga tamo, daleko iza Drine; tamo gde su najviše zlodela počinili. Ogradićemo ga ogromnim zidom, pa ćemo onda sa sve – četiri strane velikim slovima – ćirilicom – napisati ovako: "Ovaj hram podižu Srbi u spomen 800.000 najnovijih srpskih mučenika: nejake dece, nevinih devica, nezaštićenih majki i sestara i oronulih staraca, koje na nečuven način u mukama umoriše katolici Hrvati, zato što bejahu SRBI I PRAVOSLAVNI". Taj hram, kako ga ja zamišljam, biće najveća osveta Hrvatima, jer će njih i njihove naslednice večito opominjati, i gristi im savest za nečuvene zločine, koje počiniše nad zaštićenim robljem srpskim".
Ništa od toga se nije desilo.
I dok se današnja Srbija o svome jadu zabavlja, i dok se vlast obračunava sa studentima i profesorima koji žele normalnu zemlju iz koje niko neće bežati u inostranstvo, u briselskoj, današnjoj NDH se ruše srpski spomenici, kao što se čini i na Kosovu i Metohiji, kao što je svojevremeno činjeno u Makedoniji, kao što su montenegrinski konvertiti bili počeli u Crnoj Gori.
Nema ko da se oglasi. Jer, kako reče Petar Pajić:»Srbin samo iz inata/ sekričetom mlatne brata».
ŠANTIĆ NAM JE OSTAVIO AMANET
Pa ipak, čudni su ti Srbi. NJihovi pesnici imali su proročkog dara, pa nam je Aleksa Šantić, videći šta se sprema, na vreme ostavio pesmu iz koje se vidi kako da mislimo ako se nešto ovako, poput rušenja srpskih grobova u EU Hrvatskoj, bude dešavalo. Zato njegovom pesmom i završavamo ovo podsećanje. Da se ne prećuti, jer «Mi znamo sudbu».
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi –
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
NJu neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko –
U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
Izvor: Pravda
