ZA ONE KOJI NEMAJU VREMENA DA ČITAJU
Ovaj tekst je dugačak i zahtevan. Za one koji nemaju vremena da ga čitaju, u uvodu je dat sažetak.
Očito je da je domaća vlast „luciferijanskih džiberluka“ ( izraz Emira Kusturice, nastao na osnovu analizije pinkovizijskih medija u službi idiotizacije) spremna da se, zbog pobune studenata koja joj ometa EKSPOprijaciju Srbije i litijumsko uništenje Jadra i okoline rešila da konačno slomi naše školstvo. Pre svega, Univerzitet, ali i sve ostalo, od vrtića do gimnazija. Zato se već najavljuje da će univerzitetska nastava ostati van Ministarstva prosvete, a za ministra prosvete se dovodi čovek čija je glavna kvalifikacija „analitičarska“ odanost režimu, a ne školi.
Šta se dešava u našem obrazovanju?
Pre svega, pred nama je privatizacija. Državne škole imaju manjak kadra i zastarele programe, a privatne ustanove treba da cvetaju. Cilj – propast javnog obrazovanja, a trijumf privatnog, za one koji mogu da plate.
Svođenje obrazovanja samo na testove, što znači ukidanje kritičkog mišljenja. To se dešava i u osnovnoj, i u srednjoj školi, i na univerzitetima. Bolonjizacija univerzitetske nastave je svođenje fakulteta na srednje škole.
Svedoci smo masovne proizvodnje diploma bez stvarne vrednosti. Oni koji su na pravi način završili fakultete jedva preživljavaju, a pojedinci stiču diplome za nekoliko meseci, često bez stvarnog znanja i kvalifikacija. Oni se, ako se učlane u vladajuću partiju, lako zaposle i čuvaju poredak korupcije.
Plate u prosveti su bedne, što dovodi do odlaska kvalitetnog nastavnog kadra. Mladi profesori više ne žele da rade u školama, a oni koji ostaju su preopterećeni birokratijom.
Sistem je prepun politički podobnih, koji nemaju veze sa školama, nego sprovode partijske direktive. Politizacija obrazovanja je kobna za jedno društvo – jer prava budućnost pripada obrazovanima.
Škole su, umesto sigurnih kuća za đake i prosvetare, postale simboli nasilja, i masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“ iz maja 2023. samo je projava te činjenice.
U intervjuu koji je dao potpisniku ovih redova, prof. dr Slobodan Antonić jasno kaže:“Reformu obrazovanja u Srbiji, nakon 5. oktobra 2000, možemo slikovito predstaviti kao tranziciju iz sistema koji proizvodi odgovornu nacionalnu elitu, kao i modernizacijski kvalifikovanu srednju klasu, u sistem obuke i socijalizacije „pomoćnog stanovništva“ – koje je planirano da obavlja samo rutinske, polukvalifikovane i uslužne poslove za centar svetskog kapitalističkog sistema. Glavni domaći akter takve reforme obrazovanja u Srbiji je ovdašnja kolonijalna politička klasa, a njen prvi pomoćnik je kompradorska inteligencija.
Pokazatelji takve transformacije naše prosvete su očevidni: komercijalizacija obrazovanja, opadanje kvaliteta svih nivoa obrazovanja, uvođenje „dualnog“ obrazovanja, te pražnjenje gradiva od sve većeg dela štiva u vezi s kulturnim i nacionalnim identitetom.
Ipak, u srpskom školstvu radi još mnogo prosvetara – nastavnika srpskog jezika, istorije i drugih humanističkih disciplina – koji kod učenika bude i razgorevaju ideju narodnog samoodržanja, kulturnog identiteta i društvenog samopoštovanja i napredovanja. Dokle god je tako, kompradorstvo ovdašnje društvene elite neće moći da određuje ton celokupne naše prosvete.Ali, nažalost, srpski univerziteti umnogome daju sve manjkaviju inteligenciju, kako po znanju, tako i po odanosti ovom društvu. Zato je borba za univerzitet verovatno ključna u godinama koje nam predstoje.“(1)
Ovaj tekst je posvećen režiseru, književniku, arhitekti i javnom radniku, koji je, uz sve to, pedagog, učitelj filmske umestnosti – jednom rečju, Profesor. NJega, ovih dana, napada ćacističko – crnokapuljaški antisistem, samo zato što se Emir Kusturica ( o njemu je reč ) pobunio protiv obesmišljavanja naše stvarnosti u ime trijumfa kvazipatriotskog turbo – nihilizma, što bi da EKSPOpriše Srbiju i potopi nas u litijumsku jalovinu.(2)
A sada, krenimo redom.
BUNA PROSVETARA U DOBA MILOŠEVIĆA
Ono što se sada dešava sa prosvetarskom pobunom, plod je višedecenijskog stanja obrazovanja, i nastavak procesa koji su to stanje obeležili. Sve je počelo još za vreme vlasti Slobodana Miloševića, kada su plate beskrajno kasnile, i kada su počeli prvi štrajkovi sa potpunom obustavom rada, koja, inače, nije po zakonu ( ali, eto, moguća je u zemlji bezakonja ).
Borbenost ovih prvih dana, najbolje pokazuje proglas iz 1997, koji je potpisao Odbor Sindikata radnika obrazovanja za Opštinu Čačak, potonji Sindkat obrazovanja Čačak:“Poštovani građani, roditelji, učenici i kolege, Očekivali smo da se Vlada Srbije i Ministarstvo prosvete odgovorno odrede prema zahtevima prosvetnih radnika i što hitnije reše probleme koji su doveli do opšteg nezadovoljstva i obustave rada. Svojom odbojnošću i politikom odugovlačenja nastoje da razore ono što bi trebalo izgraditi, odnosno nastoje da zavade i prosvetne radnike, i učenike, i roditelje, i građane, i tako slome naš štrajk. Zato izbegavaju sporazum sa našim sindikalnim predstavnicima. Jedan od stereotopnih odgovora koji se može često čuti je da nema novca. To je znak da nesposobni sede na mestima koja im ne pripadaju.
Takve izjave odgovaraju onima koji se potpisuju palcem. Novca nema za one koji rade i misle, a ima za one koji nas udaraju po glavama da ih saviju i traže da ne mislimo. Naš štrajk nije samo borba za opstanak, već i borba za poštovanje knjige iz koje naši učenici uče, a koja je obezvređena, za vrednost njihove diplome, za njihovo mesto u društvu, za njihovu slobodnu ličnost, za njihovu budućnost. To mnogi roditelji, na žalost, ne shvataju. Da li mogu da se vaspitavaju i uče oni koji ne stoje uspravno, koji su zgaženi, pocepani, odbačeni? Umesto da im budemo obrasci, mi svojim statusom, za koje je kriva Vlada, odbijamo od knjige, od škole, od puta koji je škola oduvek gradila. Lepi primeri, kada učenici moralno nadrastaju svoje vaspitače i obavezuju ih da budu dostojni čoveka i svog poziva, su u onim školama gde su učenici okrenuli leđa onima koji ih vode na „put koji putovanju smeta“ i odbili da idu na časove onih koji su izdali svoje kolege, a koji su zastrašeni ili šićardžije.
Drage kolege, ne sramotite svoju profesiju ni sebe. Budite dostojni svojih učenika i pridružite se onima koji se bore da svi skupa više vredimo. Dragi roditelji, naučite nešto lepo i od svoje dece. Možda ona bolje od vas vide u kakvom svetu živimo i kakav svet bi trebalo da gradimo. Sve što je propušteno može se naučiti, ali se teško uči šta je čovek. U ime tog čoveka u vašoj deci, u vama i u nama, mi se sada borimo. Zato očekujemo da nas shvatite i podržite, jer ovo što se događa nama ne želimo da se dogodi vašoj deci. Obraćamo se, takođe, i nekim direktorima osnovnih škola koji su se otuđili od svojih kolega, u kojima živi više činovnik nego čovek, da se oplemene i osveste i ne sprečavaju radnike da učestvuju u potpunoj obustavi rada, jer će se za to snositi odgovornost. Verujemo da i za njih ima nade, ako već nije umro čovek u njima.“(2)
Tako je bilo za vreme Miloševića.
OD DOSOVOG DOSITEJA DO 2012.
Prosvetari su se neprestano bunili i posle famozne petooktobarske revolucije. Zbog čega, objasnio je čuveni matematičar, prof. dr Aleksandar Lipkovski, koga je nesrećni ministar Mladen Šarčević, jedna od mnogobrojnih štetočina na tom mestu, smenio kao čelnika Nacionalnog prosvetnog saveta Srbije. On je u intervjuu potpisniku ovih redova 2017. rekao:“Pre više od 16 godina prvi ministar prosvete posle DOS-ovog puča, pokojni prof. dr Gaša Knežević započeo je reformu obrazovnog sistema koju su matematičari nazvali PEPSI reforma, po profesijama čija je reč bila glavna: pedagozi i psiholozi. Svakako, upotreba ovog termina nema nameru da omalovaži te veoma značajne profesije u sistemu obrazovanja. Reformu su, naravno, tražile i podržavale okupacione vlasti: Evropska unija, Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Evropska banka za obnovu i razvoj. Karakteristično je da je jedan od prvih zahteva Evropske unije posle petooktobarskog puča bilo „preumljenje“: već šestog oktobra 2000. godine pozdravili su „promene“ i tražili izmenu nastavnih programa istorije. U izvođenju reformi ministru je pomagala psiholog doc. dr Tinde Kovač Cerović. Reforma osnovnih i srednjih škola je krenula pompezno najavljenim „Razgovorima o reformi“, ali se susrela sa velikim i organizovanim otporom prosvetne i stručne javnosti. Ministar Gaša je čak pobunjene školske nastavnike častio pogrdnim rečima: „ono od čega se pita ne pravi“. Iza ovih reformskih zahvata, pored Svetske banke i Evropske unije, stajao je i veliki finansijer prosvetnih reformi na Balkanu DŽordž Soroš i njegov novac, projekti, timovi i NVO.(...) Vremena i stranke na vlasti se menjaju, ali namere Svetske banke i DŽordža Soroša ostaju iste. Osnovna namera je snižavanje prosečnog obrazovnog nivoa u srpskom narodu, kontrola i promena istorije, „protestantsko preumljenje“ naroda i stvaranje poslušne i kvalitetne radne snage koja ne pita i ne misli, već samo radi, a u slobodno vreme gleda TV.“(3)
Prosvetni radnici nisu ćutali, nego su se bunili. Prva Vlada dr Vojislava Koštunice pokušala je da raspad sistema zaustavi, ali je prof. dr LJiljana Čolić, koja je krenula da spasava naše školstvo, smenjena posle samo šest meseci provedenih na mestu ministra obrazovanja, pod pritiskom svetskih i domaćih NVO jurišnika. Od tada pa nadalje prosveta tiho tone. NJeno propadanje je ubrzano dolaskom klovnokratske vlasti 2012. godine.
POBUNE PROSVETARA: HRONOLOGIJA
Za pravljenje hronologije protesta od 2012. godine naovamo, kao i za analizu njihovog toka, korišćena je veštačka inteligencija, ta najveća krađa intelektualne svojine u istoriji, kako bi rekao Noam Čomski. Iako oštar kritičar „mističko – metafizičkih“ posledica idolatrizacije računarskih tehnika, oslonio sam se na upotrebnu vrednost algoritama u pretraživanju baza podataka koji govore o datoj temi. Naravno, pogled na širu sliku onoga što se dešava pripada potpisniku ovih redova.
Od 2012. godine do danas, prosvetni radnici u Srbiji su više puta stupali u štrajk zbog nezadovoljstva materijalnim položajem, uslovima rada i zakonskim promenama u obrazovanju. Glavni organizatori ovih štrajkova bili su reprezentativni sindikati prosvete: Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS), Sindikat radnika u prosveti Srbije (SRPS), GSPRS „Nezavisnost“ i Sindikat obrazovanja Srbije (SOS). Štrajkovi su se odvijali u različitim oblicima – od jednodnevnih štrajkova upozorenja i skraćenja časova, do višemesečne obustave redovne nastave uz minimum procesa rada.
2012 – 2013: KUDA PLOVI OVAJ BROD
Posle velikog štrajka 2011. godine, sindikati su i 2012. nastavili borbu za povećanje plata. Na početku školske 2012/13. godine Vlada Srbije ponudila je prosvetnim radnicima povećanje plate od svega 2% (od oktobarske plate), što je bilo daleko ispod rasta troškova života Prosvetari su ovakav predlog odbili kao ponižavajući. Sindikati su zahtevali značajnije povećanje i ispravljanje nepravilnosti u platnim koeficijentima – npr. zbog ranijeg rasta minimalne cene rada, desilo se da pomoćno osoblje u školi ima veću platu od administrativnih radnika. Nezadovoljstvo je preraslo u štrajkačke akcije: početkom septembra 2012. nastavnici su zapretili odlaganjem početka nastave, a nakon neuspelih pregovora u nekim školama su časovi skraćeni ili obustavljeni. Reprezentativni sindikat SOS je 1. septembra 2012. saopštio da je vladin „Protokol“ neprihvatljiv i da će formulisati nove zahteve. Vlada je insistirala na poštovanju zakona o minimalnom procesu rada i zapretila sankcijama školama koje su potpuno obustavile nastavu. Do kraja 2012. postignuta je samo delimična korekcija plata, nedovoljna da prosvetni radnici dostignu republički prosek zarada.
U 2013. godini nastavljeni su štrajkovi, sada motivisani i borbom protiv najavljenih otpuštanja u prosveti. Zbog smanjenja broja učenika pri upisu, sindikati su upozorili da oko 700 nastavnika može ostati bez posla tokom 2013. Unija SPRS je 4. juna 2013. organizovala jednodnevni štrajk upozorenja u znak protesta što Ministarstvo prosvete nije prihvatilo predloge sindikata za sprečavanje tehnoloških viškova. Prema podacima sindikata, u štrajku je učestvovalo oko 239 škola, dok je Ministarstvo tvrdilo da je bilo 135 škola (100 sa potpunom obustavom nastave, a 35 sa skraćenim časovima) Glavni zahtev štrajkača bio je da se broj učenika u odeljenju ograniči na 25, kako bi se izbegla otpuštanja nastavnog kadra. Istovremeno su održavani protesti ispred školskih uprava (npr. u Zrenjaninu) gde su prosvetari predavali svoje zahteve lokalnim vlastima. Reakcija Ministarstva prosvete (ministar Žarko Obradović) bila je odbrambena – navedeno je da štrajk pogađa manje od 8% škola i da se mora poštovati zakon o minimumu procesa rada. Time je indirektno najavljeno da bi škole koje su u potpunoj obustavi mogle snositi posledice. Ovaj štrajk upozorenja skrenuo je pažnju javnosti na problem viškova zaposlenih, ali Vlada nije prihvatila ključni zahtev o ograničenju broja đaka u odeljenju – rešavanje ovog problema odloženo je za naredne školske godine bez jasnih garancija nastavnicima.
2014–2015: VELIKI ŠTRAJK
Jesen 2014. obeležio je jedan od najvećih štrajkova prosvetnih radnika u poslednjoj deceniji. Razlog je bila odluka Vlade Aleksandra Vučića o smanjenju plata u javnom sektoru u okviru mera štednje, od čega prosvetni radnici nisu bili izuzeti. Četiri reprezentativna sindikata obrazovanja udruženo su zahtevala da se prosveta izuzme iz najavljenih smanjenja plata, uz povećanje niskih nastavničkih zarada i poboljšanje statusa prosvetne struke. Tokom oktobra 2014. održani su protesti i štrajkovi upozorenja širom zemlje, da bi 22. oktobra 2014. sindikati organizovali jednodnevnu obustavu nastave u mnogim školama kao vrhunac prvog talasa otpora. U tom štrajku je učestvovalo preko 3.000 nastavnika širom Srbije.
Kako su pregovori sa Vladom stagnirali, sindikati su nakon toga prešli na taktiku skraćenih časova. Od novembra 2014. pa sve do kraja prvog polugodišta, u trajanju od oko pet nedelja, u štrajku je bilo više od 1,100 škola – nastavni časovi su svuda gde je štrajk sprovođen bili redukovani sa 45 na 30 minuta. Đake je svakodnevno dočekivalo zvono koje je označavalo kraj časa ranije nego uobičajeno, dok su nastavnici na taj način održavali minimum procesa rada i istovremeno vršili pritisak na vlast. Štrajk je ušao u drugu fazu krajem decembra: 22. decembra 2014. četiri sindikata su organizovala potpunu obustavu rada – celodnevni štrajk u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Tog dana nije bilo nastave u većini škola, čime je prosveta pokazala jedinstvo i odlučnost „do ispunjenja zahteva“.
Osnovni zahtevi štrajka 2014/15 bili su povećanje plata (koje su spadale među najniže u javnom sektoru), poboljšanje statusa nastavnika u društvu, pregovori o novom kolektivnom ugovoru, kao i sistemsko uvođenje pravednijih platnih razreda. Prosvetari su isticali da sa platama koje su i pre smanjenja bile ispod republičkog proseka više ne mogu da izdržavaju svoje porodice, pa su simbolično štrajk nazivali borbom za dostojanstvo profesije. Kako je štrajk odmicao, Vlada je prihvatila da otpočne razgovore. Ipak, pregovori su bili otežani – sindikati su tvrdili da Vlada nudi minimalne ustupke, poput povećanja od svega nekoliko procenata i bez sistemskih promena, što su nazvali neprihvatljivim. Sa druge strane, vlast je insistirala na poštovanju zakona (obavezi održavanja skraćene nastave kao minimuma rada) i upozoravala da nema prostora u budžetu.
Štrajk je trajao neprekidno i u prvim mesecima 2015. godine, ulazeći u drugo polugodište u pojedinim školama. Tek nakon pet meseci pritiska postignut je kompromis. 24. aprila 2015. godine predstavnici sva četiri prosvetna sindikata potpisali su sa Vladom Sporazum o prekidu štrajka i rešavanju spornih pitanja. Istovremeno je potpisan i Poseban kolektivni ugovor za prosvetu, koji je trebao da obezbedi bolje uslove rada. Sporazumom je Vlada prihvatila više zahteva prosvetara: da se započne primena Zakona o platnim razredima(novog sistema plata u javnom sektoru) radi uspostavljanja pravednijeg odnosa, zatim isplata zaostalih nagrada (npr. Svetosavskih nagrada i novogodišnjih jednokratnih pomoći) zaposlenima, kao i opšte poboljšanje materijalnog položaja nastavnika. Ministar prosvete Srđan Verbić i ministarka državne uprave Kori Udovički potpisali su ovaj dokument u ime Vlade, obavezavši se na ispunjenje dogovorenog. Nakon toga je višemesečni štrajk obustavljen, a nastavnici su se vratili normalnom radu. Naravno, sporazum nije poštovan: niti su uvedeni platni razredi, niti se položaj prosvetara popravio. Znajući da će biti tako, pre no što je štrajk obustavljen, a sporazum potpisan, ostavku na mesto čelnika Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije podneo je Dragan Matijević, profesor filosofije Gimnazije u Čačku. Rekao je da neće potpisati ono što je dogovoreno ( jer vlast laže, kao i uvek ), i dodao – neka nađu nekog ko će da potpiše.
IZVEŠTAJ IZ 2014.
U intervjuu koji je dao potpisniku ovih redova, Dragan Matijević je 2014, pre neopozive ostavke na čelu sindikata, podsetio sve na stanje školskog sistema:“Počnimo najpre od materijalnih uslova u kojima se obrazovanje odvija. U Srbiji su škole stare preko 40 godina i u veoma lošem stanju. Od četiri i po hiljade školskih zgrada, samo hiljadu i po je ispravno. Za dve hiljade je potrebna popravka, za 800 rekonstrukcija, a 200 je neupotrebljivo. Osim toga, polovina škola nema fiskulturnu salu, 40 odsto nema mokri čvor, a mnoge nemaju ni dvorište. To i ne treba da čudi ako se zna da naša zemlja najmanje izdvaja za obrazovanje u celoj Evropi. Prosečno izdvajanje za obrazovanje u zemljama Evropske unije je 6,5 odsto BDP-a, kod nas je 3,18 odsto, sa tendencijom stalnog smanjivanja. Još kada se ima na umu da je BDP u tim zemljama pet do 10 puta veći od našeg, to znači da one za obrazovanje izdvajaju 10 do 20 puta više nego naša država. Siromaštvo i nemaština su hronične bolesti srpskih škola. U 70 škola su blokirani računi pa nemaju ni za kredu ni za toalet papir. U školi u Lozoviku kod Velike Plane to finansiraju nastavnici i roditelji. Pre neki dan pošta je isključila telefone svim školama u Nišu, tako da škole više nemaju internet. Direktor jedne od tih škola kaže: „Nas mogu da zovu, ali mi ne možemo nikoga.“ To i jeste slika srpske prosvete – nas mogu svi da p(r)ozovu, mi ne možemo da p(r)ozovemo nikoga.(...) Prosečna plata u obrazovanju je 42 hiljade dinara, dakle pet odsto ispod proseka u državi; a obrazovanje prosvetnih radnika je daleko iznad proseka. Kako nam se cinično događa ona Konfučijeva maksima: „Ako hoćeš da budeš siromašan, a ti se obrazuj!“(5)
Tako je bilo. I ostalo.
VLAST PROTIV ŠKOLE
Vlada Srbije je tokom štrajka 2014/15 uglavnom ignorisala i umanjivala obim štrajka u izjavama, što je produbilo ogorčenje nastavnika. Tek kada je štrajk ozbiljno ugrozio nastavu u većini škola, vlast je pristupila pregovorima. Ipak, prvobitno je nudila vrlo skromne ustupke (pominjalo se povećanje od 2% uz odlaganje drugih pitanja), pa su sindikati to odbili. Situacija je kulminirala kada je Ministarstvo prosvete zapretilo štrajkačima smanjenjem plata zbog neodrađenih časova. Međutim, postizanjem Sporazuma u aprilu 2015, Vlada je učinila određene ustupke i izbegla dalje produbljivanje sukoba.
Štrajk 2014/15 rezultirao je delimičnim ispunjenjem zahteva. Plate nastavnika nisu smanjene kao drugima u javnom sektoru – praktično je zaustavljeno dalje smanjenje i dogovoreno je manje povećanje. Potpisan je Poseban kolektivni ugovor koji je garanovao neka radna prava. Vlada se, sasvim lažno,obavezala na uvođenje jedinstvenih platnih razreda radi pravednije raspodele plata u prosveti, što je bio ključni zahtev sindikata. Takođe, dogovorena je isplata jednokratnih naknada – nastavnicima je, na primer, isplaćena pomoć od 7.000 dinara kao kompenzacija. Međutim, iako je štrajk formalno okončan ovim ustupcima, prosvetni radnici su ubrzo posumnjali u spremnost vlasti da obećano i sprovede. Dogovorena reforma platnog sistema više puta je odlagana narednih godina, što je dovelo do novih štrajkova upozorenja.
Posle relativnog zatišja u drugoj polovini 2015. (po okončanju velikog štrajka), sindikati su pažljivo pratili da li Vlada ispunjava preuzete obaveze. Do jeseni 2016. postalo je jasno da je Sporazum iz aprila 2015. uglavnom zaboravljen. Zakon o platnim razredima, koji je trebalo da počne da se primenjuje, još uvek nije usvojen; takođe, prosvetari su primetili da ni uz najavljeno povećanje plata od oko 7% neće dostići republički prosek zarada. Stoga je USPRS na početku školske 2016/17. dao novoj vladi (formiranoj u avgustu 2016.) „sto dana“kredita, nakon čega je ponovo pokrenuo proteste.
Već 17. novembra 2016. sindikati (predvođeni USPRS) organizovali su štrajk upozorenja – u školama članicama sindikata časovi su tog dana bili skraćeni na 30 minuta. Zahtevi su ponovo bili usmereni na plate: traženo je povećanje od 12% umesto 7% koje je ponudila država, jer nastavnici i sa tim povećanjem ne bi dostigli prosečnu zaradu u zemlji. Ovaj štrajk upozorenja bio je i opomena da se mora realizovati prošlogodišnji dogovor o platnim razredima. Vlada, međutim, nije značajnije reagovala – Ministarstvo prosvete nije dalo zvaničan komentar najavljenog štrajka. Usled blago povoljnijih ekonomskih kretanja, država je 2017. ipak podigla plate u prosveti za oko 6–7%, ali sistemsko rešenje je i dalje odlagala.
Nezadovoljni tempom ispunjenja dogovora, prosvetni sindikati su nastavili štrajkačke aktivnosti i 2017. godine. 17. marta 2017. u 537 od 734 škole članice Unije SPRS održan je štrajk – nastavnici su obustavili nastavu ili skratili časove u znak protesta. Kako ni nakon toga nije bilo poziva na dijalog od strane ministarstva, Unija je najavila radikalizaciju: 31. marta 2017. u školama članicama ovog sindikata nastava je u potpunosti obustavljena jednodnevnim štrajkom. Razlozi su bili neispunjenje odredbi Sporazuma iz 2015. – platni razredi nisu uvedeni, Svetosavske nagrade kasnile su, a plate su i dalje zaostajale. „Borili smo se pet meseci za platne razrede... a godinu dana nakon potpisivanja ispada da je sporazum zaboravljen“, izjavila je tada Jasna Janković, čelnica USPRS. Prosvetni radnici su na protestima nosili transparente kojima su podsetili da su od 2000. godine promenili deset ministara, ali da se položaj prosvete nije suštinski poboljšao.
ČAK SU I ONI PRIZNALI
Ministar prosvete Mladen Šarčević (koji je stupio na dužnost 2016.) u početku je kritikovao štrajkove, ali je krajem 2017. priznao da platni razredi kasne zbog složenosti reforme platnog sistema. Vlada je nastavila politiku delimičnih povećanja plata (npr. 2017. godine oko 10% za prosvetu), apelujući na strpljenje. Na lokalnom nivou, bilo je slučajeva pritisaka na štrajkače – u pojedinim školama direktori su tražili spiskove nastavnika u štrajku radi smanjenja plate za taj dan. Ipak, pod pritiskom sindikata, Ministarstvo je ponekad moralo da popusti po tim pitanjima.
Štrajkovi 2016/17 nisu doneli ispunjenje glavnog zahteva – platni razredi nisu uvedeni. Vlada jeste ispunila manje obaveze iz Sporazuma: isplaćene su poneke zaostale nagrade i potpisan je novi kolektivni ugovor, ali ključna sistemska promena u načinu obračuna plata odlagana je više puta zakonskim izmenama. Nastavnici su izborili nešto veće procentualno povećanje plata od prvobitno planiranog (npr. u 2017. i 2018. godini), ali to i dalje nije bilo dovoljno da se plate približe proseku, pa je nezadovoljstvo ostalo.
SVEDOČENJE JASNE JANKOVIĆ
Kako je bilo tih dana, svedočila je čelnica USPRS, Jasna Janković, u intervjuu datom potpisniku ovih redova:“Ono što se u Srbiji gajilo, učitelj kao najviđeniji čovek u svome mestu, otišlo je u nepovrat. Uporedo sa materijalnim siromašenjem, zaposleni u školama su dobijali jasne signale da im samo dodatne obuke mogu spasiti profesionalnu čast. Onda su na skupim seminarima nosili tvrdo kuvana jaja iz prizemlja do prvog sprata, bacali raznobojne loptice i motali klupčiće vune!?! Dosadni nastavnici su krivi što đaci beže iz škole. Moraju se menjati i naći nove metode da budu zanimljivi. NJegovo veličanstvo učenik sada je vladar. Uspeli smo da upropastimo ono što je valjalo, a nismo stvorili ništa čime bismo se sada podičili. Škola nije ni igraonica, ni cirkus, već institucija koja mora imati odgovornost i integritet. U njoj treba da rade ljudi od znanja, volje i umeća da znanje daju. Ne treba ih poboljšavati besmislenim i sramnim metodama seminarisanja posle kojih su oni, ne samo izgubili ceo vikend već su dodatno poniženi! Zato nam je potreban zakon koji će se osloniti na struku, a ne na administraciju. Ali najgore tek dolazi. Kada ovi koji su shvatili da ih pasivnost, ćutanje i mirenje sa sudbinom dovodi do cilja, posla i nerada, kada baš ti kojima je rečeno da ne moraju da misle, jer će neko to za njih činiti, kada baš takvi ljudi, zalutali u prosvetu, tome nauče i našu decu, onda za nas više neće biti spasa!“(6)
Vidi se, danas, da se bliži čas u kome za nas neće biti spasa, bar kad je školstvo u pitanju.
2018–2019: LAGANJE VLASTODRŽACA SE NASTAVLJA
Tokom 2018. i 2019. godine glavna tema sindikalnih aktivnosti bila je najavljena primena Zakona o platnim razredima u javnom sektoru. Sindikati prosvete su se zalagali da taj sistem donese pravičnije raspodele plata i da prosveta ne bude potcenjena u odnosu na druge sektore. Međutim, Predlog zakona o zaposlenima u javnim službama 2018. godine svrstao je nastavnike u niski platni razred, što je značilo da bi, po toj formuli, najiskusniji nastavnik mogao imati čak i manju platu nego pre. To je izazvalo novi talas negodovanja.
Unija SPRS je 25. aprila 2018. organizovala protest ispred Vlade Srbije sa zahtevom da se prosveti obezbedi pravedno mesto u sistemu platnih razreda i da se plate hitno poveća – traženo je povećanje od dva puta po 10% u toku te godine. Predsednica Unije, Jasna Janković, upozorila je na skupu da ako platni razredi budu usvojeni kako je predloženo, nastavnike od 1. januara 2019. čekaju čak i manje plate nego dotad. Osim toga, Unija je zahtevala isplatu zaostalih naknada: četiri neisplaćene Svetosavske nagrade i dugovanja nastavnicima koji su radili dodatne poslove - unos podataka u informacioni sistem „Dositej“. Protest je prošao uz veliku podršku – nekoliko hiljada prosvetara marširalo je Nemanjinom ulicom do zgrade Ministarstva prosvete, uz kraću blokadu saobraćaja u centru Beograda. Značajno je da tog dana nastavni proces nije prekidan ni skraćivan u školama (bila je subota ili je organizovano nakon nastave), što je pokazalo odgovornost prema učenicima, ali i snagu poruke koju su sindikati želeli da pošalju Vladi. Učesnici protesta nosili su transparente poput „Ne odustajemo od pravde za prosvetu“, a govornici su isticali da je status nastavnika neodvojiv od kvaliteta obrazovanja u zemlji.
Na jesen 2018. sindikati su pripremali štrajkačke akcije povodom donošenja budžeta za 2019. godinu, insistirajući da se ispune obećanja. U septembru i oktobru 2018. sproveden je štrajk upozorenja u više škola – časovi su ponovo bili skraćeni na 30 minuta. Ministar Mladen Šarčević je u prvi mah reagovao odlukom da štrajkačima umanji dnevnice za dane u štrajku, što je dodatno razgnevilo nastavnike. Nakon pregovora, postignut je dogovor: Ministarstvo je pristalo da povuče odluku o umanjenju dnevnica za oktobarprosvetarima koji su bili u štrajku, a sindikati su se obavezali da će obustaviti dalje štrajkačke akcije te jeseni. Istovremeno, Vlada je najavila nešto veće povećanje plata od planiranog – krajem 2018. prosvetarima je odobreno povećanje od oko 9% (umesto 7%), uz obećanje da će se nastaviti rad na platnim razredima. Ovim kompromisom je privremeno smirena situacija: školska 2018/19. započela je bez dužeg štrajka, ali uz obećanja čije ispunjenje je tek trebalo proveriti.
U 2019. godini, međutim, reforme su i dalje odlagane. Vlada je nekoliko puta pomerala rok stupanja na snagu novog sistema plata. Prvobitno najavljeno za januar 2019, pa zatim za januar 2020, uvođenje platnih razreda je na kraju odloženo na neodređeno vreme. Umesto toga, nastavljeno je sa politikama ad hoc povećanja zarada. Prosvetnim radnicima je početkom 2020. plata povećana za oko 10%, ali bez strukturnih promena. Sindikati su ovo dočekali sa razočarenjem – borba koja je trajala od 2014. za pravičan platni sistem ostala je bez ishoda koji je bio cilj. Ipak, zbog društvenih okolnosti pred sam kraj decenije (masovni protesti u drugim sektorima, ulazak u izbornu godinu 2020), sindikati prosvete su privremeno odložili nove štrajkove, pripremajući strategiju za naredni period.
TAKTIZIRANJE NA PUTU U PROPAST
Tokom 2018/19. država je taktizirala – delimično je udovoljavala zahtevima (npr. povećavala plate nešto izdašnije od plana i povremeno isplaćivala zaostale dodatke), ali je suštinske reforme odlagala uz obrazloženje da „još traju analize i pripreme“. Ministar Šarčević je u medijima isticao da „prosvetari treba da budu strpljivi jer će dobiti najveća povećanja“, ali je izbegavao da precizira kada će platni razredi oživeti. Vlada je praktično ćutke odustala od ranije dogovorene reforme, računajući da će povećanjem plata smiriti nezadovoljstvo. U nekim trenucima koristila je i represivne mere – slanjem dopisa školama o obavezi nadoknade nastave i pokušajem smanjenja plata za vreme štrajka. Kada su sindikati upornošću i jedinstvom izdejstvovali povlačenje tih kaznenih mera (kao u slučaju oktobra 2018.), vlast se vraćala pregovorima i kompromisima.
Iako su prosvetari 2018/19. izborili određena vanredna povećanja plata i isplatu nekih zaostataka, glavni cilj – uspostavljanje održivog sistema koji garantuje da nastavničke plate prate rast plata u Srbiji – nije ostvaren. Protesti su pokazali snagu sindikata da izvrše pritisak bez prekida nastave (što je u interesu i učenika), ali odlukom vlasti da odustane od platnih razreda, ta borba je ostala otvorena. Nastavnici su u 2020. ušli sa platama koje su i dalje znatno ispod republičkog proseka i sa osećajem da su prevareni za obećane reforme.
2020–2022: ŠKOLSTVO I KORONOKRATIJA
Početak 2020. obeležila je pandemija COVID-19, koja je nametnula drugačije prioritete u obrazovanju. U uslovima prelaska na onlajn nastavu, prosvetni sindikati su se fokusirali na zaštitu zdravlja zaposlenih i učenika, obezbeđivanje tehničkih uslova za rad i priznavanje dodatnog angažovanja nastavnika tokom nastave na daljinu. U ovim vanrednim okolnostima nije bilo klasičnih štrajkova – škole su uglavnom funkcionisale uz kompromise i dogovore sa Ministarstvom. Sindikati su, doduše, ukazivali na preopterećenost nastavnika i tražili finansijsku naknadu za troškove onlajn nastave, ali je ta tema rešavana kroz pregovore, ne štrajkom.
Tokom 2021. i 2022. nastavljeni su povremeni pritisci sindikata, ali manjeg intenziteta. Krajem 2021. zabeleženi su lokalni štrajkovi upozorenja – npr. u novembru 2021. u pojedinim vojvođanskim školama održan je protest i skraćeni časovi u organizaciji sindikata, što je bio znak nezadovoljstva zbog tada aktuelnog pitanja obračuna putnih troškova i drugih naknada ( čuvena tema „topli obrok i regres“). Na nacionalnom nivou, međutim, nije bilo većih obustava nastave, delom zbog i dalje prisutne pandemije, a delom jer je Vlada u tom periodu odobravala nešto veće procente povećanja plata (npr. 2021. oko 5% i 2022. još 7% za prosvetu), nastojeći da ublaži efekte inflacije. Ipak, ti povećanja nisu suštinski poboljšala odnos plate prosvetara prema proseku – prosveta je i dalje bila ispod proseka, što je pripremilo teren za nove štrajkove kada se situacija normalizuje.
2023: UBISTVO U ŠKOLI I ŠKOLOUBISTVO SRBIJE
Godina 2023. donela je novu smenu ministra prosvete (u proleće je, nakon tragičnih događaja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, ministar Branko Ružić podneo ostavku, a nasledila ga je Slavica Đukić Dejanović). Ti događaji su nakratko skrenuli pažnju javnosti na bezbednost u školama – nastavnici su u maju 2023. održali i simboličan protest protiv nasilja (npr. minut ćutanja u učionicama, skup podrške ispred Ministarstva prosvete) – ali to nisu bili štrajkovi u klasičnom smislu. U jesen 2023, sa smirivanjem situacije, sindikati su ponovo aktuelizovali ekonomske zahteve. Inflacija je brzo rasla, pa je realna vrednost nastavničkih plata opet opadala. U pregovorima za budžet 2024. sindikati su zatražili dvocifreno povećanje. Kako nisu bili zadovoljni ponudama Vlade, pripremili su teren za novi talas štrajkova krajem 2023. i početkom 2024. godine.
Radio sam intervju sa direktorom Gimnazije u Čačku, Ivanom Ružičićem, koji je ukazao na borbu protiv učenika i učitelja kao najstrašniju posledicu onoga što se u sistemu dešava:“Ako neko misli da su „učenici“ i „učitelji“ prevaziđeni i nešto što je suvišno u današnje doba, to je potpuno pogrešno. Moramo se vratiti tome da su osnova celog obrazovno-vaspitnog sistema učenici i učitelji i njihov odnos mora biti odnos poverenja i saradnje jer su oni tu (bar bi trebalo da budu) iz ljubavi prema znanju. Jedino tako ćemo sačuvati smisao znanja, učenja i vaspitanja. Škola ne počiva na „policajcima i psiholozima“ i ugaoni kamen „borbe protiv nasilja“ u školi i celom društvu su profesori i odeljenske starešine. To je „kopernikanski obrt“ koji moramo učiniti i sve će doći na svoje mesto. Nama u školi potvrda toga su deca koja dolaze na hor i vikendom i kada god treba, sa radošću i uživaju u tome. Potvrda su i 10 posto učenika škole koji su ove godine učestvovali na državnim takmičenjima iz raznih predmeta i oblasti. Potvrda su i suze kada odlaze iz škole i rastaju se od svog gimnazijskog školovanja. Zbog tih suza vredi raditi i boriti se za smisao znanja i učenja koji je jedini pravi osnov sreće svakog čoveka i svake zajednice.“(7)
Krvavo ubistvo u beogradskoj školi bilo je posledica višedecenijske pinkovizacije Srbije, pretvorene u rijaliti koji je ubio stvarnost. „Luciferijanski džiberluk“ došao je po svoje. Naravno, tako uvek biva – ko s Luciferom tikve sadi, o glavu mu se lupaju.
2024, PRED PAD NADSTREŠNICE
Krajem 2024. prosvetni radnici ponovo su masovno stupili u štrajk, ukazujući da su plate nastavnika i dalje neadekvatne i da se prosveta suočava sa kadrovskim odlivom. Novembra 2024.četiri reprezentativna sindikata zajednički su organizovala cirkularni štrajk – štrajk koji se rotirao po regionima. Prve nedelje štrajka, u školama Beograda i Požarevca časovi su bili skraćeni na 30 minuta; druge nedelje štrajka, od 12. novembra 2024, nastava je skraćena u skoro 600 škola u celoj Vojvodini i u Valjevu. Nastavnici u ostalim gradovima, gde se odvijala puna nastava, solidarisali su se tako što nisu održavali vannastavne aktivnosti (npr. neće prisustvovati sednicama nastavničkih veća, sekcijama i dr.), čime su i oni bili u štrajku, ali bez prekida nastavnih časova. Ovim inovativnim modelom štrajka sindikati su nastojali da maksimiziraju pritisak na vlast, a minimalizuju narušavanje nastave za učenike. Istovremeno, prosvetari su održali više protestnih skupova – okupljali su se ispred zgrade Vlade Srbije i Ministarstva prosvete, tražeći hitne mere da se plata prosvetnog radnika izjednači bar sa prosečnom platom u zemlji. Zahtevan je i konkretan plan za rešavanje problema nasilja u školama i manjka stručnog kadra, jer je sve više mladih nastavnika odlazilo iz obrazovanja.
Reakcija nove Vlade (formirane u oktobru 2024.) u prvim nedeljama štrajka bila je ćutanje. „Iznenađuje nas da premijerka i ministarka prosvete uopšte ne reaguju na štrajk“, izjavili su sindikalni predstavnici sredinom novembra 2024, dodajući da ih niko ne poziva na nastavak dijaloga. Kako je ignorisanje trajalo, sindikati su odlučili da naprave naredni korak – uputili su Vladi pismeni dokument sa novim zahtevom za koji su rekli da je od vitalnog značaja za opstanak školstva. Prema medijskim navodima, taj zahtev se odnosio na posebno povećanje plata za prosvetu preko okvira planiranog budžeta, uz vremenski okvir za uvođenje platnih razreda.
Usled pritiska, sredinom decembra 2024. ministarka Đukić Dejanović započela je razgovore sa sindikatima. Vlada je ponudila određene ustupke (poput vanrednog povećanja od nekoliko procenata i jednokratne pomoći nastavnicima), ali Glavni odbor Unije SPRS je jednoglasno odbio ponuđeni predlog 24. decembra 2024, ocenivši da nije u skladu sa njihovim minimalnim zahtevima. Početkom januara 2025. postignuto je privremeno rešenje – sindikati su pristali da obustave štrajk i vrate nastavu u normalu, dok su pregovori nastavljeni u okviru radne grupe Vlade Srbije za sistemsko unapređenje položaja prosvetara. Tako je višenedeljni štrajk okončan bez jasne pobede, ali je ponovo stavio prosvetu u žižu interesovanja vlasti i javnosti.
Naravno, članovi sindikata nisu bili zadovoljni. Oni su se, ne mogući više da gledaju razaranje Srbije, čiji je simbol pogibija šesnaest ljudi od nestručno rekonstruisane nadstrešnice na autobuskoj stanici u Novom Sadu, krenuli u veliku obustavu rada kao znak podrške studentskom pokretu koji traži promenu do zločinstva korumpiranog klovnokratskog sistema.
ŠESTI MART 2025: GLAS PROSVETE U ČAČKU
Više hiljada prosvetnih radnika, zajedno sa maturantima, studentima i građanima, protestovali su danas od 15.00 do 18.00 u Čačku, na centralnom gradskom trgu.(8)
Prisustvovali u prosvetni radnici iz Čačka, Beograda, Užica, Niša, Požege, Guče, Lučana, Ivanjice, Kraljeva, Kragujevca, Gornjeg Milanovca, Čajetine, Loznice, Novog Sada, Trstenika, Zrenjanina. Nastavnik geografije Dušan Bojanić, koji je četiri dana pešačio od Niša do Čačka, rekao je da se ne sme dopustiti da „partijska knjižica bude ispred đačke i indeksa“, a da, kako je naveo, „zločin bude način ponašanja“. „Došlo je vreme da batinu privedemo zakonu, a ne zakon batini“. Bojanić je rekao da „velika borba 15. marta u Beogradu protiv mafije“, i kako je naveo, „protiv onih koji državu uništavaju i prave od nje svoje lično selo“.
U ime prosvetnih radnika koji su peške došli iz Beograda u Čačak, obratila se profesorka iz Zemuna koja je zahvalila meštanima koji su ih usput dočekivali sa hranom i pićem, kao i saobraćajnoj policiji koja je čuvala njihovu bezbednost. Nastavnica matematike Nela Spasojević, koja je sama pešačila od Trstenika do Čačka, pozdravila je „kolege sa nula dinara plate“:„Svaki prosvetni radnik koji u školi radi za platu nije prosvetni radnik i hvala vam konačno što smo dokazali deci, roditeljima, državi da mi ne radimo za novac“. Istakla je da „obrazovanje potiče od reči obraz“ i , kako je navela, „mi naš obraz ne prodajemo“.
Nastupao je hor sastavljen od horova učenika čačanskih škola, gimnazije i muzičke i hor „Raspevanih prosvetnih radnika iz Požege“.
Okupljeni su nosili zastave Srbije i njhovih škola i transparente na kojima je pisalo „Obraz je skuplji od plate“, „Nismo rođeni sa vizama, nego sa mozgom“, „Ne dirajte ništa, možda se sruši“, itd.
Protest je završen sa 15 minuta tišine za poginule u padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, a pročitana su i njihova imena.
POSLEDICE
Učestali štrajkovi prosvetnih radnika u poslednjoj deceniji ostavili su značajne posledice na obrazovni sistem:
• Skraćenje ili obustava nastave dovodili su do zaostajanja u programu. U većini slučajeva štrajkački zahvati su bili organizovani tako da se održi minimum procesa rada (časovi od 30 minuta), ali je ipak dolazilo do smanjenja obima gradiva koje se obradi na času. U školama koje su imale potpunu obustavu, morala se organizovati naknadna nadoknada časova vikendom ili produžetkom nastavne godine, što je opterećivalo i učenike i nastavnike. Na primer, tokom štrajka 2011. (koji je model mnogim potonjim), u jednom momentu je 55 škola bilo u potpunoj obustavi i te škole su naknadno nadoknađivale. U 2014/15, iako su časovi uglavnom bili skraćeni a ne ukinuti, učenike je zvono koje ranije zvoni remetilo uobičajen ritam nastave. Maturski ispiti i završetak školske godine bili su pod znakom pitanja dok se nije postigao dogovor u aprilu 2015. – tek tada je štrajk prekinut, izbegavajući ozbiljnije pomeranje školskog kalendara.
• Štrajkovi su značili i finansijski rizik za same prosvetne radnike. Prema Zakonu o štrajku, poslodavac (škola/ministarstvo) ima pravo da ne isplati deo zarade za vreme kada zaposleni ne radi. Tokom nekih akcija, Ministarstvo je pokušalo da kazni štrajkače odbijanjem dela dnevnice. Tako je 2018. bilo najavljeno umanjenje plata nastavnicima koji su štrajkovali, ali je pod pritiskom sindikata ta odluka povučena. Ipak, u manjim školama su pojedinci trpeli pritisak – beleženi su slučajevi da direktori „evidentiraju“ nastavnike u štrajku. Ukoliko bi štrajk duže trajao, nastavnici su morali da računaju na smanjenje primanja, što je za mnoge sa ionako niskim platama bilo teško izdržati. S druge strane, sindikati su solidarno pomagali svojim članovima – pravnim savetima (kako da štrajkuju u skladu sa zakonom) i logistički, pa do masovnih protesta čime su smanjili šansu da vlast kazni pojedince.
• Učenici su neposredno osetili štrajkove kroz skraćene časove, a nekada i kroz „rupe“ u rasporedu. Za mlađe uzraste to je značilo potrebu da roditelji organizuju čuvanje dece ako nema nastave, što je izazivalo izvesno negodovanje dela roditelja. Ipak, veliki broj roditelja javno je podržavao zahteve nastavnika, shvatajući da su oni opravdani – krajem 2014. grupe roditelja su čak pokretale akcije podrške štrajkačima, poručujući da „nastavnici zaslužuju dostojanstvene plate“. Na duže staze, štrajkovi su narušili kontinuitet nastave, što se moglo odraziti na znanje učenika. Nastavnici su se trudili da, nakon prekida, nadoknade propušteno gradivo i pripreme učenike za dalje školovanje, ali je opšti utisak da kvalitet nastave trpi kad god se dešavaju ovakvi potresi.
• Česte obustave nastave ukazuju i na dublji problem demotivacije i odliva kadra. Mnogi mladi nastavnici su svedoci da su štrajkovi gotovo „normalan“ deo školskog života, što govori o hroničnom nezadovoljstvu u profesiji. Neispunjavanje obećanja (npr. platni razredi) dovelo je do pada poverenja u institucije – prosvetari su se osećali iznevereno i potcenjeno. Posledica toga je da se manje mladih odlučuje za nastavnička zanimanja, a i među postojećim kadrom neki traže prilike van školstva ili u inostranstvu. Sindikati su upozoravali da će bez sistemskih poboljšanja prosveta ostati bez kvalitetnih kadrova, što dugoročno ugrožava kvalitet obrazovanja. Takođe, status nastavnika u društvu trpi – kad se problemi gomilaju, pa nastavnici moraju da štrajkuju za osnovna prava, opada ugled profesije u javnosti.
• S pozitivne strane, štrajkovi su skrenuli pažnju javnosti i političara na probleme u obrazovanju koji bi inače možda bili zanemareni. Teme poput plata nastavnika, uslova rada u školama, broja učenika u odeljenju, nasilja u školama i slično, dospele su u medije zahvaljujući sindikalnim akcijama. Na primer, priča o tome da je spremačica imala veću platu od sekretara škole zbog nakaradnog sistema koeficijenata postala je poznata tokom štrajka 2012. Takvi primeri pomogli su da se dobije podrška javnosti za zahteve prosvetara. Iako često nisu odmah rešeni, ovi problemi su vremenom počeli da se adresiraju – npr. od 2019. je korigovan deo platnih neravnina za niže koeficijente. Štrajkovi su, dakle, bili i sredstvo da prosveta „dobije glas“ u društvu.
•
UZROCI I SIMPTOMI
Štrajkovi prosvetnih radnika od 2012. do danas odraz su nagomilanih problema u srpskom obrazovnom sistemu – niskih plata, nedovoljnog uvažavanja nastavnika, nepromišljenih reformi i slabog socijalnog dijaloga. Vlasti su na zahteve nastavnika reagovale različito: od delimičnog ispunjavanja (kada bi pritisak eskalirao) do odlaganja i ignorisanja (kada bi krize minule). U ishodu nekih štrajkova prosvetari su izborili povećanja plata i kolektivne ugovore, ali strukturni problemi (poput platnih razreda) dugo su ostajali nerešeni, što je uslovljavalo nove štrajkove. Posledice ovih prekida rada osetili su svi – nastavnici kroz materijalne i moralne teškoće, učenici kroz prekide u nastavi, a obrazovni sistem kroz narušen kvalitet i gubitak kadra. Ipak, borbom za svoja prava, prosvetni radnici su održali temu obrazovanja kao jedan od prioriteta društva, šaljući poruku da bez zadovoljnog nastavnika nema ni kvalitetnog obrazovanja.
Srpsko školstvo je na umoru. Studentska pobuna protiv sistema kolonijalne uprave u ovoj zemlji, čije je oličenje I Ja Sam Ćaci EKSPOprijator Srbije, jeste, u isti mah, i borba za obnovu obrazovanja. Udar na škole i univerzitete našao je iskru u kamenu, i borba se mora nastaviti.
Ako pobedi ćacizam, gubi Srbija. Ako pobedi pobuna uma i morala, nade ima.
Srpsko školstvo je, svojim nemirenjem sa lažju, do sada pokazalo da se može, i sme. Ako se učiteljima i učenicima pridruže i svi ostali, borba će uspeti.
Krajnje je vreme za osvešćenje.
UPUTNICE ( 16. april 2025. godine )
1. https://www.pecat.co.rs/2024/08/srpsko-obrazovanje-od-bolonjizacije-do-anihilacije/
2. https://iskra.co/reagovanja/zivo-blato-srpske-javnosti/
3. https://srbin.info/pocetna/aktuelno/dimitrijevic-borba-za-obrazovanje-kao-neodustajanje-od-smisla/
6. https://www.pecat.co.rs/2017/02/jasna-jankovic-srpska-prosveta-je-tocak-hrcka/
7. https://www.pecat.co.rs/2023/09/ivan-ruzicic-ugaoni-kamen-borbe-protiv-nasilja/
8. https://www.danas.rs/vesti/drustvo/protest-prosvetara-cacak/
Izvori koje je koristila VI:
• Izveštaj Srbija Danas, 1. septembar 2012: Odbijanje predloga Vlade od 2% povećanja plate (Prosvetari odbili vladin predlog za povećanje plata) (Prosvetari odbili vladin predlog za povećanje plata)
• USPRV vesti, 4. jun 2013: Štrajk upozorenja u 239 škola zbog tehnoloških viškova (Ministarstvo: Štrajkuje 135 škola, Unija tvrdi 239 | Unija sindikata prosvetnih radnika Vojvodine USPRV) (Ministarstvo: Štrajkuje 135 škola, Unija tvrdi 239 | Unija sindikata prosvetnih radnika Vojvodine USPRV)
• CSEE-ETUCE, 29. oktobar 2014: Protest četiri sindikata protiv smanjenja plata (štrajk 22.10.2014) (Teacher trade unions in Serbia unite in protest against salary cuts )
• ETUCE, 6. januar 2015: O petonedeljnom štrajku (30-minutni časovi) i jednodnevnoj obustavi 22.12.2014 (Serbian teachers’ strike to protect the teaching profession - European Trade Union Committee for Education) (Serbian teachers’ strike to protect the teaching profession - European Trade Union Committee for Education)
• USPRV, 12. novembar 2016: J. Janković o zaboravljenom sporazumu i štrajku 17.11.2016 (zahtev 12% povećanje) (Vlada zaboravila na sporazum s prosvetarima | Unija sindikata prosvetnih radnika Vojvodine USPRV) (Vlada zaboravila na sporazum s prosvetarima | Unija sindikata prosvetnih radnika Vojvodine USPRV)
• Glas Zapadne Srbije, 29. mart 2017: Najava obustave nastave 31.3.2017. zbog neispunjenog sporazuma iz 2015 (GLAS ZAPADNE SRBIJE - U petak obustava nastave u skolama clanicama USPRS) (GLAS ZAPADNE SRBIJE - U petak obustava nastave u skolama clanicama USPRS)
• Tanjug/TopPres, 25. april 2018: Protest Unije SPRS za pravedne platne razrede i 20% povećanje plata (Prosvetari traže jedinstvene platne razrede -) (Prosvetari traže jedinstvene platne razrede -)
• RTS, 4. oktobar 2018: Pregovori – odluka Ministarstva o povlačenju umanjenja plate za dane štrajka i prekid štrajka (RTS :: Društvo :: Šarčević: Povećanje plata biće veće nego što se očekivalo)
• USPRV, 12. novembar 2024: Izveštaj o drugoj nedelji štrajka – 584 škole sa skraćenim časovima, izostanak reakcije vlasti (Skoro 600 škola od sutra u štrajku, a vlast SNS-a ih ignoriše: Sada imaju novi zahtev i predaće ga Vladi | Unija sindikata prosvetnih radnika Vojvodine USPRV) (Skoro 600 škola od sutra u štrajku, a vlast SNS-a ih ignoriše: Sada imaju novi zahtev i predaće ga Vladi | Unija sindikata prosvetnih radnika Vojvodine USPRV)
• GSPRS Nezavisnost, februar 2011 (arhiva): Podaci o procentu škola u štrajku i minimumu procesa rada (GSPRS Nezavisnost – Strana 348) (GSPRS Nezavisnost – Strana 348).
Izvor: Pravda.rs
