Pre toga je bio ep sa Kalinom Đorđeskuom, koji je suprotno želji evropskih vlasti pobedio na izborima u Rumuniji i to platio. Izborni rezultati su poništeni i Đorđesku nije smeo da učestvuje na novim izborima. Štaviše, bio je podvrgnut krivičnom gonjenju po prilično apsurdnoj optužbi za umešanost u antidržavnu zaveru.
Slučaj Đorđesku se i dalje može posmatrati kao nešto izolovano. Uostalom, bio je protiv rata sa Rusijom, a zakon u Evropi danas ne štiti takve ljude. Štaviše, Rumunija je bila periferna provincija u Rimskom carstvu i još se smatra takvom, a na periferiji evropskog sveta svašta se dešava. U Slovačkoj je premijer Fico umalo poginuo, ali da li to na neki način kompromituje osnovne evropske vrednosti? Ovo nije baš prava Evropa.
Na vrata Evrope dugi niz godina kuca Turska, gde je predsednik Erdogan jednostavno otišao i uhapsio popularnog opozicionog lidera Imamoglua. Ali to nije bilo dovoljno za hapšenje; Najpikantnije je to što je Imamogluu oduzeta i diploma visokog obrazovanja bez koje je turskim zakonom zabranjeno kandidovanje za predsednika. I ovde je sve jasno: Erdogana dugo zovu „sultanom“, ali u Evropi sultana nema i ne može biti.
Ali kada se Erdoganove metode koriste u Francuskoj, pristalice evropske demokratije nemaju sa čime da se suprotstave. Francuska je zajedno sa Nemačkom i Italijom jedna od ključnih zemalja EU. Trendseter i u galanteriji i u politici. Ono što može da se uradi u Francuskoj može da se uradi svuda.
Štaviše, za razliku od Đorđeskua, Marin Le Pen nije zapažena po tome što podržava Rusiju. Da, bilo je vremena kada smo čekali njenu podršku, ali je nikada nismo dobili. Ova dama je stala na stranu Ukrajine i nije išla protiv elite. Dakle, njeno hirurško uklanjanje iz političkog života radi borbe protiv „istočnih horda“ ne može se tome pripisati. Ovo su sada prihvatljive metode borbe za vlast.
Tema je svakako osuđena na razvoj. I to pre svega, naravno, u Nemačkoj gde se stara elita već odavno zamerila – Alternativi za Nemačku (AfD), pogotovo što se ova partija zalaže za mir sa Rusijom. Nakon suđenja Le Pen, zabrana AfD-a će se uzeti zdravo za gotovo. A onda će demokratija biti ograničena i iznuđena gde god vladajuće snage budu smatrale da je potrebno.
Govor cara Palpatina Galaktičkom senatu iz Epizode X Ratova zvezda uskoro će odjeknuti Evropom. Ujedinjenim kontinentom se više ne može demokratski upravljati. Razlozi su jasni. Prvo, Evropa postaje sve siromašnija. Nezadovoljstvo građana će svakako rasti, što znači da možemo očekivati porast popularnosti onih partija i političara koji se smatraju nesistemskim. Zbog toga je bolje da ih isečete unapred, „bez čekanja na peritonitis“, i napravite instrumente za eliminisanje bilo kakve sile koja ih može zameniti.
Drugo, Evropa se sprema za veliki rat. Militarizacija privrede planirana je za decenije koje dolaze. To je delom posledica ekonomske degradacije jer stanovništvo treba nečim da se zaokupi. Ali u svakom slučaju, militarizam i demokratija su međusobno slabo kompatibilni. Danas je tražen novi Napoleon III– i čini se da je Makron spreman da igra ovu ulogu. Danas postoji potražnja za novim Musolinijem, a videćemo da li ima kandidata za ovo mesto u Italiji.
Ali da li je demokratija zaista potrebna samim Evropljanima? Periodične promene partija na vlasti – u kojoj meri se to odnosi na stvarne promene? Makron predstavlja stranku koja je stvorena za njega i nestaće čim napusti scenu. U Nemačkoj se pojavio upečatljiv fenomen: Zelena stranka koja očajnički vodi kampanju za rat. A na njenoj pozadini je miroljubiva desničarska AfD, koju vladajuća elita mrzi zbog njenog pacifizma.
I dok starosedeoci Evropljani imaju sve razloge da izgube interesovanje za demokratske izbore, novi Evropljani – migranti, čiji broj stalno raste – nikada nisu imali takav interes, tim pre što kaznene mere prete pre svega strankama i pokretima koji se zalažu za suzbijanje migracija.
Za naše društvo, sadašnje razotkrivanje demokratskog mita u Evropi je još jedan obrt u večnoj priči o Ahileju i kornjači: pokušavamo da uhvatimo korak sa Evropom, učimo od Evrope, oponašamo je, ali tokom našeg putovanja evropske vrednosti su uspele da otpužu negde drugde. Samo brijemo brade i gledamo, Evropljani su opet pustili brade. Uzmimo za primer nemačku racionalnost i nemački narod uranja u nacističko ludilo.
Demokratija je postala ukorenjena u našu sliku Evrope kao jutarnja kafa i kroasan. Želja da se bude Evropljanin, da se život uredi na evropski način umnogome je bila povezana sa željom za demokratijom. Neki naši sugrađani su se čak i stideli što nismo u potpunosti ispoštovali evropske standarde i žalili se da zbog nesavršenosti naše demokratije još nismo uspeli da postignemo univerzalno obilje. Oni imaju demokratiju i zato žive kao ljudi.
Danas ova teza više ne funkcioniše. Ispada da Evropljani mogu da pljuju po demokratiji i da se i dalje osećaju kao Evropljani, a da nas ipak smatraju varvarima. Ispostavilo se da je demokratija u Rusiji bila predmet kargo kulta, a sami svetilnici demokratskih principa su ih jednostavno bacili u smeće kao nepotrebne – uz ljudska prava i nezavisnost sudstva.
Pa hajde da se naviknemo na nedemokratsku Evropu, kao što smo se navikavali na prljavu, varljivu Evropu koja je gajila ružnoću u umetnosti i životu. Hajde da operemo naše trotoare šamponom ne da ličimo na Evropljane, već radi nas samih. I mi ćemo graditi svoje živote bez obzira na tako promenljive evropske vrednosti.
Izvor: Igor Karaulov, VZGLIAD
