Sedimo na klupi pored zgrade Uspenskog manastira, razorene raketama – tragovi rata još dugo neće nestati. A iz srca – zasigurno nikada. Otac Teofan se bavi istorijom manastirske obitelji i selom Nikoljsko. U jednom intervjuu otac Zosima je rekao: „Kao u stara dobra carska vremena kada se govorilo 'služim Otadžbini!' – šta može biti uzvišenije od tih reči služenje Otadžbini?!“
Ocu Teofanu je na početku rata 2014–2015. godine bilo dato da posluži Otadžbini, rodnom Donbasu i njegovim stanovnicima. Od davnina su monasi u Rusiji bili i molitvenici ali i verni branioci Otadžbine. Trojice-Sergijeva lavra stoji i danas kao veličanstven bastion, tvrđava; puškarnice u njenim zidinama svedoče o vremenu u kojem je građena i ulozi koju je odigrala u vreme nemira, u „smutno vreme“. Peresvet i Osljablja, moćni shimnici i ratnici poginuli u Kulikovskoj bici, monasi manastira Preveli na Kritu koji su branili manastirsku obitelj i ostrvo od Osmanlija u XIX veku i od fašista u XX veku, postali su za o. Teofana primer služenja ne samo Bogu, nego i Otadžbini. Kako sam kaže, kada su ga posle dva ili tri dana mučenja, uveli u opštu zajedničku zatvorsku ćeliju, njegov cimer, moskovljanin Andrej Sokolov, ga je pitao: „Jesi li ti sveštenik?! Ti si ovde zatočen zbog vere?“ Odgovor je bio: „I zbog Otadžbine!“
Da ne pogreši u izboru puta, svešteniku je, po njegovim rečima, pomoglo proučavanje istorije Rusije i sela Nikoljsko.
– Hram u selu je bio u zgradi – tamo gde se sada nalazi razorena stanica policije, odmah iza Iverskog hrama. A crkva svetog Vasilija, koja se sada nalazi u centru manastirske obitelji, tokom okupacije je korišćena kao skladište za žito, sve do oslobođenja Donbasa u septembru 1943. godine. Tokom Hruščovljevih progona crkve pokušali su da zatvore i ovu bogomolju, ali bezuspešno: meštani sela to nisu dozvolili. Uzgred, kada smo kopali grob za oca Zosimu, po njegovom blagoslovu dva meseca pre same njegove smrti, našli smo mnogo krhotina ikonostasa Vasilijevskog hrama. U dvadesetim godinama prošlog veka bezbožnici su uništili ikonostas, „opoganili i opustošili“.
A otac Zosima me je zamonašio, potom blagoslovio da se bavim arhivom manastirske obitelji, foto i video letopisom, istorijom, muzejom. Poznavanje sopstvene istorije, upoznavanje poklonika i meštana sa njom važno je za prenošenje istine o prošlosti. Sergej Ivanovič Jadrov, takođe istoričar, preminuo je mesec i po dana pre početka SVO-a, pokoj mu duši, sastavio je hronologiju života sela Vasiljevka i Nikoljsko: ova sela su osnovana od strane seljaka iz Kurske i Orlovske gubernije, poreklom iz sela istih imena. Zato sam, u radu sa mladima – a to je bilo pre početka SVO – često nailazio na izlive nacizma („moskali“ ovako, „moskali“ onako), pa sam im govorio: „LJudi, kada kažete 'moskal', vređate svoje pretke. To što su vam u dvadesetim godinama prethodnog veka ukrainizovali prezimena ne menja činjenicu da ste potomci ruskih seljaka.“ – „A kako to?“ – „Pa tako“ – i počnem da im pokazujem crkvene knjige krštenih, venčanih i umrlih, krštenice, popise, revizije… – „A mi nismo ni znali!“ – E, pa sad znate. To je to „ukrajinstvo“ – sistematsko srozavanje intelektualnog i obrazovnog nivoa, jer se hrani mržnjom, glupošću i nesposobnošću za kritičko razmišljanje. Nažalost, lenjinistička nasilna ukrainizacija Donbasa za sto godina je dala svoje plodove.
– Oče Teofane, danas mi sopstvenim očima vidimo plodove nacizma: razrušene crkve, progone hrišćana, stradanje ljudi, raskol u Crkvi, sivilo „polu-obrazovanja“...
– Večni je duhovni zakon: „Za šta drugoga osuđuješ, u tome ćeš se i sam naći“ – i njegovo ostvarenje i vidimo. Ukrajinski nacisti su osuđivali boljševike zbog terora 1937. godine, ali su plodovi njihovih dela mnogo strašniji. Izgleda kao paradoks, ali to je istina – samo pogledajte šta su uradili!
A kada su ukrajinski vojnici pitali svoje komandire, preko radio veze treba li ubiti bespomoćne monahe i monahinje, komandiri su im odgovarali: „To su FSB-ovci u mantijama“. I tako su po našoj braći i sestrama, „FSB-ovcima“, pucali. Zato je obitelj bila neprestano rušena od marta 2022. do oktobra 2024.
– Zakon „Za šta drugoga osuđuješ, u tome ćeš se i sam naći“ deluje uvek i nemilosrdno. Ali to ne znači da moram sa umiljenjem da gledam na dela Uljanova-Lenjina i njegovih sledbenika, i još da opravdavam njihova zlodela nad ruskim narodom.
– Uljanov-Lenjin je strahota. Ali on je samo plod, logičan i zakonomeran rezultat izdaje koju je samo rusko društvo negovalo u sebi, pa čak i u samoj carskoj porodici. Jer upravo je zbog izdaje došlo do katastrofe u februaru 1917. godine, kada je car s užasom morao da kaže: „Svuda oko nas su izdaja, kukavičluk i obmana“. Sve ostalo je bilo zakonomerna posledica te izdaje. Posle su neki od tih izdajnika pisali memoare o tome kako su „svrgli Cara“, neki su pisali nove zakone iz Tavričkog dvorca, dok se u to vreme raspadala, do tada, pobedonosna ruska armija. Skoropadski je u Kijevu izmišljao „ukrajinski jezik“ i reči koje ranije nisu postojale. U zemlji je vladao teror – i pre „crvenog terora“. Nedavno su na Zajackom ostrvu kod Petrograda pronašli masovnu grobnicu: žene, deca, životinjske kosti… po ostacima odeće, utvrđeno je da su bez suđenja ubijani u periodu od februara do oktobra 1917. godine. Da nije bilo izdaje i zapadomanije tadašnje „elite“, ne bi bilo ni Lenjina, ni Bronštajna, ni drugih – siguran sam. Oni su postali oruđe kazne, pročišćenja za narod koji je izgubio razum. Neka nam Bog da uma i savesti da dostojno prođemo ovu kaznu i naučimo ovu lekciju.
- Oče Teofane, bili ste u zatočeništvu SBU skoro 40 dana, sedeli ste u ćeliji i čekali na smrtnu kaznu. Kada se ovo dogodilo?
- To je bilo 2015. godine. Eno je moja kuća - blizu manastira. Odveli su me iz kuće. Pripadnici SBU su prvo ušli u manastir, ja sam živeo iznad biblioteke u zgradi, a zatim su otišli u moju kuću koju sam gradio za svoju majku. Uzeli su sve što im je palo pod ruku – računar, telefone, stavili su mi lisice i odveli me u zatvor u Mariupolju. „Na ispitivanje“, kako su rekli.
- To jest, na mučenje?
- Da. Prolazio sam kroz ove „procedure“ tamo 37 dana. Imao sam 37 godina – za svaku godinu života - jedan dan mučenja. Trećeg aprila, baš pošto smo upravo odslužili spomen na svetog mučenika patrijarha Germogena, koga su poljski osvajači ubili u zatvoru. Dođem u kuću da čitam – i onda je počeo ovaj „maskenbal“, uvrtanje ruku, lisice… A u mojoj kući su bili eksponati za istorijski muzej, koji je otac Zosima blagoslovio da se osnuje u svoje vreme – pa, sve te eksponate su „drugovi“ ili polomili ili su ih sebi uzeli – sami sebi „poklonili“. Kolekcija je već bila velika, bilo je mnogo artefakata. Ugurali su me u svoj minibus, sedeo sam pozadi, a preko puta mene je bio vojnik, sa mitraljezom uperenim u mene. Komandant mu je rekao: „Ako napravi makar i jedan pokret, pucaj.“ Tako sam pod pretnjom puščanih cevi stigao do Blagodatnog, gde su me prebacili u veliki autobus i odvezli u Mariupolj.
Prva tri dana u mučilištu su bila najstrašnija. Mislio sam da je za mene već došao kraj. Vežbali su na meni mučenje vodom. Pod nadzorom izraelskih specijalaca, koji su još od 2014. godine pokazali svojim ukrajinskim nacističkim kolegama kako se pravilno sprovode torture vodom. Voda ulazi u pluća, a vazduh u jednjak – užasan, divlji bol u stomaku, užas, jednostavno užas. Voda u plućima - uvijaš se kao da imaš tetanus (o tome sam samo slušao) - izvijaš leđa da bi oslobodio pluća - voda ti izlazi kroz nos, vraća se - gušiš se, grcaš - i sve to prate divlji, gnusni komentari, pitanja i komentari potpukovnika SBU (terorističke organizacije). Bio je trenutak kada su hteli da mi izbiju zube drškom pištolja, već su mi je bili prislonili na zube, ali je neko naredio: „Nema potrebe.“
Najviše sam se plašio da ću izdati ljude koji su mi pomagali. Uz Božju pomoć, nisam nikoga izdao – a bez Božije pomoći sigurno ne bih uspeo sam. Otac Zosima mi je govorio: „Mučiće te, dete, ali i to moraš da podneseš i pretrpiš. Nemoj ni pomišljati da se oslanjaš na sopstvenu snagu. Zamoli Boga za pomoć i sve ćeš prevazići. Ali ako se oslanjaš na sopstvenu snagu, postaćeš Juda izdajnik.“ I dok smo se vozili do Mariupolja, stalno sam se molio: „Gospode, ne znam šta će se dalje desiti – poveravam se Tebi! Pomozi mi da nikoga ne izdam, samo me ne ispuštaj iz Tvojih ruku!“ I zaista, imao sam osećaj da me je Bog uzeo u svoje naručje i zaštitio od svega.
U opšte uzev, manje-više sam nekako preživeo tu torturu. Onda sam sedeo u privremenom pritvorskom centru, a pored mene su, u ćeliju, postavili „sadnicu“: zatvorenika koji je pokušavao da od mene dobije informacije koje su bile potrebne istražiteljima – pokušavao je da stekne moje poverenje, govorio mi je svakakve gluposti, da mi uđe u dušu, da nešto sazna. Onda sam sedeo sa kriminalcima - bilo je tuča noževima, pušili su travu, i drogirali se. Ispod mog kreveta je bio „burbulator“: to je sprava za pušenje kanabisa.
- Zaista je tačno: „Blažen je čovek koji ne hodi na veće bezbožnika“ (Ps. 1:1).
- A to je ovde savet koji je sam došao na mesto. To je zaista divan osećaj, uveravam vas. Šta me je spasilo: čitao sam akatist Svetom Nikolaju svaki dan – bratija mog manastira mi je poslala molitvenik. Takođe su mi slali prosforu, neka ih Hristos spase, ali ja nisam mogao toliko da jedem. Onda su me prebacili u pritvorski centar, pa u SBU u Harkovu, a 7. aprila, na Blagovesti, odveli su me na razmenu, a 8. aprila sam već bio kod kuće. Kada sam krenuo prema našima, nacista me je udario po leđima i rekao: „Pa, samo napred!“ Naši ljudi na punktu za razmenu kod Majorska dočekali su nas mirno, poslovno i ljubazno – brzo su nas odvezli do srušenog mosta kod Gorlovke, gde nas je čekao automobil dopisnika ORT TV kanala Jevgenija LJamina, i odmah su me intervjuisali na putu kući u Donjeck.
- Kako se boriti protiv zlobe i zlopamćenja, oče Teofane? To muči dušu čak i zbog mnogo manje strašnih iskustava, od onih, koja su vas zadesila. Kako održati mir u srcu, a da osveta i zloba ne budu cilj života?
- Imam svoje malo iskustvo. Pukovnik SBU koji me je mučio, Saša Haraberjuš, moj ispisnik, drug iz razreda moje sestre, ubio je na moje oči čoveka, kada su me vratili u SBU da snime moje „priznanje“. Fizički veoma jak, uzimao je i podizao žrtvu i bacao ga svom snagom na betonski pod. Obmotao ga je selotejp trakom i bacao – to je bila njegova vežba. I tako ga je treskao o beton, desetine puta. Na džaku koji je bio na mojoj glavi bila je mala rupa. Gledam - momku je lice plavo-smeđe, a već se čuju poslednji uzdasi umirućeg čoveka. Već je samo izdisao – njegova duša je već izlazila iz tela. A onda mu neko kaže: „Druže (druže!) pukovniče, završite: treba da snimimo video.“ I čujem kako nekud vuku telo po podu. Rekli su mi da skinem džak sa glave - video sam široku tamnu traku krvi na podu, mrlje, kapljice krvi... Dolazi stara žena sa krpom i kantom, sve to čisti, riba, spira - uobičajeni posao obične čistačice u podrumu SBU.
- Ovo je potpuno isto kao ono što se može pročitati u Bunjinovim „Prokletim danima“, Šmeljovljevom „Suncu mrtvih“ ili drugim knjigama o crvenom teroru!
- Iako su izgleda mrzeli boljševike, potpuno su usvojili njihove metode. „Za šta drugoga osuđuješ, u tome ćeš se i sam naći“: postali su isti. Smejali su se kada su me mučili: „Šta, misliš da ćeš biti mučenik? Nećeš biti mučenik! Shvatam da je sve gotovo – umirem, a jedina misao mi je bila: „Gospode, oprosti im, ne znaju šta rade.“
- Nisam nimalo siguran da bih imao dovoljno snage za tako nešto.
- Koja je svrha umiranja i smrti sa kletvom na usnama? Ne, ne želim da umrem tako. Zato sam odlučio: bolje je oprostiti, koliko god teško to bilo. Dakle, o ovom Haraberjušu. Moram reći da mu dugo nisam mogao da oprostim, koliko god da sam se trudio. Zatim, nakon što sam pušten iz zatočeništva, dugo sam služio blizu Moskve, a 2017. godine sam otišao na ispovest pred Veliki post. I pomislio sam: „Možda je već dosta bilo, možda je vreme da mu oprostim?“ A on je tada živeo svoj život mirno (pa, ne baš potpuno mirno). Uopšteno, mislim se ja dok putujem u vozu: „Gospode, oprosti mu. I ja opraštam. „Osveta je tvoja - ti ćeš vratiti zasluženo.“ I to je to, smirio sam se, oprostio sam mu od srca. Nedelju dana kasnije, ovaj Haraberjuš seda u auto i auto eksplodira.
- Ali nema likovanja?
- Apsolutno ne. Čak mi ga je pomalo i žao: čini mi se da ima dvoje dece. Žao mi je njegove dece, sa takvim ocem. I njegovih roditelja - sa takvim sinom. Inače, njegovi roditelji žive u Donjecku. Kako se osećaju znajući da su im otac i sin takvo čudovište - na kraju krajeva, on nije samo jednog čoveka mučio do smrti. A onda će ljudi poput njega ponavljati za nemačkim nacistima: „Samo smo postupali po naređenju – nismo krivi.“ Kasnije sam razgovarao sa osobom koja ga je dobro poznavala, rekao mi je da kada bi dovozili naše zatvorenike, Haraberjuš bi uzimao sterilni hirurški instrument i išao da ih muči, čak i kada bi imao slobodan dan. NJegov deda je bio poznati hirurg iz Donjecka i on je mučio ljude dedinim hirurškim instrumentima: zaključavao se u svoju kancelariju i radio ljudima šta god je hteo. Kažu da su krici i vapaji bili zastrašujući - svi bi napuštali taj deo zgrade dok je ovaj dželat orgijao i sprovodio svoje „procedure“.
Postoji neka vrsta duhovnog egoizma u opraštanju, ako se to tako može nazvati: poštujući „tehniku duhovne bezbednosti“, ne dozvoljavaš da te ogorčenost i osveta otruju i ubiju tvoju dušu.
Suprotan primer je, o nemogućnosti oproštaja. Jedan moj prijatelj mi je pričao: zvao ga je kum i pozvao ga da se vide, da popiju piće i popričaju. Krenuo je prema kumu a onda je počelo granatiranje. Shvati o čemu se radi: i pretrčava prema kući svog kuma između granata. Odjednom ugleda ranjenog ukrajinskog vojnika kako leži u lokvi krvi. I prva pomisao, kaže on, bila mu je da pomogne čoveku. „Pojurio sam prema njemu i počeo da vadim zavoj da ga previjem“. A ranjeni vojnik mu kaže: „Dodaj mi taj mitraljez!“ - „Šta će ti mitraljez? Ti si na samrti!“ - „Hoću da te ubijem, da bar još jednog rusa povedem sa sobom u smrt.“ Ovaj ga je pogledao i rekao: „O, pa jel tako? U redu onda, neću da ti smetam“ – rasklopio je mitraljez, bacio sve to i otišao dalje svojim putem, kod kuma da pije votku. Vraća se tuda kasno uveče i vidi da se onaj ukrajinac već ohladilo. Pa šta im je u glavama, u srcima?! Eto taj ukrajinac umire, a želi da ubije bar još nekoga, i to ne vojnika, već barem samo Rusa! I to onoga koji, pokušava da mu spase život.
- Šta je, po vašem mišljenju, razlog za takvo pomračenje uma?
- Mislim da se ovde, između ostalog, projavljuju plodovi Lenjinove politike takozvane „korenizacije“ i podele Rusije po nacionalnom, a ne po regionalnom principu, kako su mu drugi predlagali. On i njegovi saradnici su to seme zla posejali, a to seme je niklo skoro sto godina kasnije. Veštačka podela teritorije bivšeg Ruskog carstva, prema Lenjinovim obrascima, dovela je upravo do ovoga što sada imamo.
- Kako možemo prevazići užas koji danas doživljavamo?
- Čini mi se da je potreban sveobuhvatan pristup kako bi se situacija ispravila. Na primer, pošto Ukrajina toliko veruje televiziji i drugim medijima, onda bi konstruktivne, pozitivne, kreativne informacije trebalo da budu emitovane kroz te medije. Po mom mišljenju, i reforma obrazovanja je neophodna, i to ne samo u Ukrajini, već i ovde kod nas! Počevši od Erismanovih školskih klupa i poštovanja svih ergonomskih pravila, završavajući sa zdravorazumskim, promišljenim, ispunjenim, pristupačnim, kvalitetnim i istinski patriotskim nastavnim planom i programom za sve školske predmete.
- Neko će povikati: „Cenzura!“
- Cenzura i mora postojati. Društvo bez cenzure je necenzurisano krdo. Zar nam psovačina ne iritira i uši i dušu? Najstroža zabrana vulgarnih „takozvanih humorista“ jer ono o čemu se oni „takozvano šale“ uopšte nije smešno: moraju shvatiti da su šale „niže pojasa“ ispod nivoa razvoja i da nas srozavaju do šizofrenog neandertalca. Vulgarizacija majčinstva, ismevanje očeva, našeg sopstvenog ljudskog dostojanstva – to je danas naše okruženje. Želim našoj Otadžbini da se oslobodi svih tih gadosti i molim se za to. Na teritorijama koje preostanu od „nezavisne“ Ukrajine, preporučio bih takve lidere koji bi doprineli kvalitetnom obrazovanju stanovništva – koji bi prenosili istinu, potvrđujući je dokumentima, o Rusiji i Rusima, o tome šta obožavani Zapad zapravo postiže na ukrajinskim teritorijama, kakva je razlika u stavu ruskog naroda i zapadnih „dobronamernika“ prema Ukrajincima, ako to do sada već i sami nisu razumeli. Sve ovo zahteva vreme i pošten rad, naravno. Ali to je, verujem, moguće uz dobru volju. U suprotnom, ova bukvalno „zombifikacija“ se ne može pobediti.
- Da li je ona zaista toliko jaka?
- Zastrašujuća je moć propagande. Može se i mora ona prevazići, ali ne uz pomoć jeftinih parola i slogana, već istinski upornim, stalnim i iskrenim radom. Koji je, inače, toliko obesmišljen današnjom propagandom.
I mi, monasi, treba da obratimo najveću moguću pažnju na sebe same, uveren sam u to: prilikom obnove manastira, moramo se pre svega brinuti o molitvi, a ne o spoljašnjem sjaju i lepoti zgrada i građevina. U suprotnom, ispostaviće se da su ti manastiri neka vrsta dekoracije i ukrasa, možda skupi i šljašteći, a ne mesto molitve i pokajanja. Bolje je imati siromašan manastir gde se vrši molitva nego neki, izvinite, tržni ili turistički centar sa šljokicama, „ikonicama“, „brojaničicama“, „svećicama“, „anđelčićima“, „beleškicama“ i drugim rečima u deminutivu. Potrebna nam je molitvena tišina – a koliko se samo često panično plašimo od te tišine, i bežimo od nje! Zaista se nadam da će nam se tišina vratiti. Ako Bog da. Otac Zosima je rekao: „Pre svega, dragi moji, Bog nas neće pitati: kakvu smo crkvu sagradili, kakve smo krstove podigli, zlatne ili srebrne, kakva će zvona tamo zvoniti... A o čemu će nas Bog pitati na sudu? O našim delima, o našem prošlom životu. Vaša dela će vam doneti ili slavu ili sramotu. O tome će nas Bog pitati: jeste li nahranili gladne, jeste li primili siromašne ili strance, jeste li posetili nekoga u zatvoru, jeste li primili siroče - o tome će nas Gospod pitati na sudu - o dobrim delima.“
Izvor: Pravda/Sa jeromonahom Teofanom (Kratirovim) razgovarao Petar Davidova
