Huan Martin Rutineli već 15 godina radi na argentinskom brodu i trenutno je stariji mehaničar. Atlantski okean, istočna obala Južne i Severne Amerike su njemu dobro poznata mesta. Posao je težak, ali je i plata pristojna. Režim rada je sasvim zadovoljavajući: tri meseca na brodu i isto toliko vremena na odmoru. Mnogi su, međutim, zbunjeni: umesto da se „odmara kao mornar“ negde na ostrvima sa palmama i drugim „baunti“ uživanjima, Huan kupuje kartu i leti na drugi kraj planete, u Rusiju. „U moju voljenu Rusiju“, pojašnjava on.
Tokom protekle tri godine, glavna svrha i cilj njegovih putovanja nije bio turizam, već volonterski rad na raznim mestima u Donbasu: centri za pomoć izbeglicama; renoviranje kuća; izgradnja; bolnice; isporuka socijalne pomoći... Sreli smo se i razgovarali, u Sveto-Uspenskom Vasiljevskom Nikoljskom manastiru, koji je nedaleko od Ugljedara. Manastir se oporavlja posle skoro tri godine boravka na prvoj liniji fronta: svo to vreme ljudi su ovde ginuli; Konstantno granatiranje uništilo je mnoge zgrade, nijedna nije ostala neoštećena. Stoga je neophodna pomoć u obnovi manastira. A među mnogim ljudima koji žele da pruže takvu pomoć je i argentinski mornar Huan Martin Rutineli. Zajedno sa Mihailom, prijateljem iz Taganroga, rade na restauraciji Sveto-Nikolajevskog ženskog manastira.
- Ovo mi je prvi put da posećujem Uspenski manastir. Iako već treću godinu zaredom dolazim u Donbas. Gotovo od početka SVO dolazim u ove krajeve iz Argentine.
- Šta dovodi argentinskog mornara, čoveka sa drugog kraja sveta, u ove krajeve?
- Nemam ruske korene, nemam ruske pretke. Ali od detinjstva sam imao interesovanje koje je preraslo u poštovanje, uvažavanje, a zatim i u ljubav prema Rusiji. Počelo je kada sam imao 12 godina – gledao sam TV seriju o Drugom svetskom ratu. Serija, mora se reći, bila je vrlo kvalitetna i otkrivala značaj Rusije, njenu ulogu u pobedi nad fašizmom. Sećam se da sam bio zapanjen kako su Rusi mogli bukvalno sami da pruže otpor, a zatim i da pobede tako jakog neprijatelja, iako država, budući u potpunoj izolaciji, nije imala nikakve šanse za pobedu; bez Božje pomoći ovo je nemoguće. Ovo zaprepašćenje me je podstaklo da nastavim da proučavam Rusiju, njenu kulturu, istoriju, književnost i Pravoslavlje.
Moji najbolji prijatelji u Pomorskoj akademiji u Argentini svi su bili Rusi, ili su se ili odavno doselili ili su bili potomci emigranata. Pre sedam godina sam prvi put došao u Rusiju – kao turista, želeo sam da vidim svojim očima, da osetim svim svojim bićem zemlju o kojoj sam čuo i slušao, čitao, razmišljao, u koju sam se zaljubio „na daljinu“, uopšte govoreći jednom rečju. I ispostavilo se da me je ono što sam video na licu mesta nateralo da priznam, da osetim svim srcem: evo ovo je moje mesto u svetu. I zaljubljenost koju sam već imao pretvorila se u pravu, istinsku ljubav. Stoga ne iznenađuje što svaki odmor, a ti odmori za profesionalnog mornara nisu mali, dva i po meseca, provodim u Rusiji, u Donbasu. Mislim da je ovo dobar ritam i režim: dva do tri meseca na brodu – dva do tri meseca u Rusiji. U početku sam po deset meseci provodio na brodu, ali sam onda prilagodio svoj raspored. I postepeno se turizam pretvorio u putovanja, pa čak i u hodočašća: da, video sam zemlju, divio se dobrim promenama, zapanjujućoj lepoti prirode, ljudima, ali onda je izbio rat. A gde bih drugo mogao biti ako ne na onim mestima gde bih mogao pomoći Rusima? Ako kažem da volim Rusiju, onda same reči neće biti dovoljne: moram da dokažem i pokažem svoju ljubav delima, to je logično.
Ono što se ovde sada dešava menja ceo svet. Moja prva reakcija je bila šok, kao i kod mnogih drugih, čini mi se. Zatim smo se moji prijatelji i ja umirili, smirili, razmislili o svemu i došli do zaključka da je, nažalost, sve upravo u tom pravcu išlo: Rusija i Rusi previše smetaju Zapadu. I tokom prvog sledećeg svog odmora sam požurio ovamo u Donbas da pomognem na bilo koji način. Nisam baš ni razmišljao mnogo o tome – samo sam krenuo i to je to.
- U čemu se sastoji vaša pomoć? Može se pomoći i delima, i rečima, i dobrim i ljubaznim razgovorima, prikupljanjem sredstava i molitvom.
- Mislim da sam uspeo da spojim sve ove načine i metode. Naravno, molio sam se i nastavljam da se molim za Rusiju, a zatim sam kontaktirao volonterske organizacije u Rostovskoj oblasti i predložio saradnju. Priznajem da sam se u početku jako plašio da će mi ljubazno odgovoriti: „Hvala vam na želji da pomognete, ali pošto ste stranac, možete imati poteškoća“ ili nešto slično u tom stilu. Ali momci su odgovorili vrlo, znate, „ruski“, kratko, jasno i precizno: „U redu. Čekamo vas. Dođite.“ Spakovao sam stvari i došao. I nisam ni na sekundu požalio zbog toga za sve ove godine.
Posao se sastojao, između ostalog, u obezbeđivanju izbeglicama svega što im je potrebno, isporučivanju i dostavljanju humanitarne pomoći na razna mesta, lekova, hrane, odeće, radio sam i kao medicinski brat kad je bilo potrebno, pomoć se ponekad sastojala čak i u običnom razgovoru. Moram reći da su takvi razgovori važniji nego što se na prvi pogled čini: otvoreni, prijateljski razgovori su ljudima veoma važni. Ponekad ti razgovori dovode do suza.
- Kakvi su vaši utisci o ljudima sa kojima radite? Kakvi ljudi žive u Donbasu iz ugla gledanja jednog Argentinca?
- Prvo, što sam primetio, to su zaista otvoreni i prijateljski raspoloženi ljudi, bez obzira na godine. Sa dobrim smislom za humor, uprkos teškim vremenima. Plašio sam se da će me pogledati popreko - ipak sam ja stranac. Ali ispostavilo se obrnuto: „O, Argentina – Jamajka: pet – nula! Ajde ulazi prijatelju!“ Drugo, ljudi su mnogo pričali o tome šta su morali da prežive i izdrže tokom rata, i te priče, po mom mišljenju, dostojne su knjiga, filmova i programa, kako bi ceo svet znao šta se zaista ovde dešava, a ne šta kažu zapadni mediji. Ili južnoamerički mediji, uzgred budi rečeno, takođe. I jedan od mojih zadataka svaki put nakon povratka kući u Argentinu jeste da ispričam priče o onome što sam ovde video svojim očima, čuo svojim ušima, odnosno da donekle prenesem ta saznanja.
Za običnog, prosečnog stanovnika Južne Amerike, Rusija je, uprkos svim dostignućima i napretku medija i komunikacija, veoma daleko. Međunarodne vesti ne zanimaju ljude, i mnogi ne vide međusobnu povezanost istorijskih i geopolitičkih procesa u Rusiji koji neizbežno utiču i uticaće na život u Latinskoj Americi, i širom sveta. Verujem, i vidim, da sve što se dešava u svetu zavisi od toga šta se i kako dešava upravo ovde u Rusiji, koliko god se neko trudio da se to ne primeti.
Ako se pogleda pažljivije reakcija mojih zemljaka na vesti iz Rusije, primetio sam sledeće: oni koji čitaju, razmišljaju, sumnjaju, ili su neutralni (što ne znači i ravnodušni), ili u potpunosti podržavaju Rusiju. A oni koji upijaju propagandu (a ona postoji i veoma je agresivna) imaju negativan stav prema Rusiji. Ali najčešće podržavaju.
Prijatelji me pitaju kako se nosim sa taim selidbama i stresom. Pa kako se nosim? – Bez problema se nosim. LJubav prema Rusiji je ozbiljna stvar.
- Često čujemo da je, navodno, „sve ovo ruska propaganda, koja kategorično tvrdi da u Ukrajini postoji nacizam“. Mnogo komunicirate sa izbeglicama. Prema vašim zapažanjima, da li je sve ovo „ruska propaganda“ ili nacizam zaista i dalje postoji u Ukrajini?
- Sve je jasno, sve se jasno vidi: sudeći po onome što mi izbeglice govore, nacizam i fašizam postoje u Ukrajini. I to postoji ne samo u svakodnevnom životu, već i u državnoj politici.
- Ono što vidi čovek koji je prestao da bude turista i ozbiljno se upustio u realni, svakodnevni život zemlje i njenih ljudi, veoma se razlikuje od njegovih početnih predstava. Kako se vaš stav prema Rusiji promenio za protekle tri godine?
- Mogu sa sigurnošću reći da se ljubav samo povećala, ojačala, postala svesnija ili tako nekako.
- Uprkos tome što je rat odvratna stvar, i u situaciji ste da svašta vidite i gledate?
- Apsolutno. Neko mi je nedavno rekao: „Kada govoriš o Rusima, uvek kažeš 'mi', a ne 'oni'.“ Zašto je to tako? A ja odgovaram: „Čini se da tako i jeste, a zato što ne vidim nikakvu razliku između sebe i Rusa.“ Što se tiče rata: kao što sam video, nikome ovaj rat nije manje potreban nego Rusima. Rusi niti žele ovaj rat niti su ga ikada želeli. I oni, verujte mi na časnu reč, imaju čime da se bave i mimo rata. Oni žele da rade i da grade jer su po prirodi graditelji i stvaraoci a ne rušitelji – šta će njima rat!
Stigao sam u Moskvu u septembru 2022. godine, a nekoliko dana kasnije počela je mobilizacija. Putujem tada, vozom za Taganrog i usput vidim vozove sa mobilisanim vojnicima – potpuno su isti kao i njihovi dedovi - pre tri generacije! I gledao sam te momke više ne očima radoznalog gledaoca ratne serije, već očima jednog od svojih, ako smem tako da kažem. Onog čoveka kome vi niste stranci i koji vama nije stranac, već koji brine i moli se za vas.
- Zašto ste ovog puta došli da radite u pravoslavnom manastiru? Postavljate prozore, ojačavate zidove – katolik u pravoslavnom manastiru!
- Pre svega, svi smo mi hrišćani, pa zašto ne bih mogao da pomognem pravoslavnima, a? Drugo, zanima me pravoslavlje – a gde ću ga bolje upoznati nego u manastiru koji je skoro tri godine bio na samoj liniji fronta, gde su monasi i monahinje sve vreme živeli u podrumu, neki od njih su poginuli, ceo manastir je uništen? Treće, zahvalni su nam na pomoći koju im pružamo – bio bi greh zloupotrebiti ovu zahvalnost.
- Gde ste naučili tako dobro ruski jezik?
- Počeo sam da ga učim pre oko 20 godina (zahvaljujući ruskim klasicima), zatim sam imao praksu u Vojno- pomorskoj akademiji sa prijateljima; zatim na brodu gde ima mnogo mornara koji govore ruski; posle – aktivna praksa ovde, u Donbasu. I da ne želiš naučio bi – a ja želim da naučim! I uopšte, treba da znate da imate mnogo više prijatelja u svetu nego što mislite.
Izvor: Pravda/Intervju vodio Petr Davidov
