Gospodin Jarujev je na ove teme govorio kako u Rusiji tako i na različitim forumima u Republici Srbiji i Republici Srpskoj.
Da razmotrimo ovu temu, hoćemo se osloniti na teoriju DŽona Fridmana „Jezgro (centar) – periferija“. Ako budemo pratili ovu teoriju,saznaćemo da se različite varijante svetskog poretka na ovaj ili onaj način uklapaju u principe unipolarnog, bipolarnog i multipolarnog sveta. Razlika je u količini takozvanih „centara moći“ koji određuju pravac razvoja država.
Osim jezgra (centra stvaranja kompetencija sa visokim životnim standardom), postoje i poluperiferija (sa prosečnim životnim standardom), periferija (sa visokim životnim standardom elita i niskim za ostalo stanovništvo) i izgnanici pod sankcijama sa siromašnim stanovništvom.
Tokom ljudske istorije države su se takmičile za sfere uticaja na različite načine – od direktnog potčinjavanja teritorija i borbe za kolonije do stvaranja saveza i alijansi. Razmeru jezgra razmatramo uz tri kriterijuma: vojna moć, diplomatski uticaj, ekonomski potencijal. Na osnovu toga delimo jezgra na nivoe: lokalni, kontinentalni, svetski (vidi gore). Razmotrimo skoriju istoriju Rusije i balkanskih zemalja sa tačke gledišta formiranja centara moći.
RUSIJA: OD IMPERIJE DO IMPERIJE (GRAFIK br. 1)
Kada je Ruska imperija 1914. godine ušla u Prvi svetski rat, u svetu je postojalo najmanje šest centara razvoja (Rusija, Nemačka, Francuska, Austrougarska, Britanija, SAD) i niz drugih centara u obliku kolonijalnih imperija (Osmanska, Holandija, Španija, Italija, Japan), koje su bile u stanju razvoja ili pada. Posle Prvog svetskog rata Austrougarska se raspala na lokalne države, a Ruska imperija se dosta brzo vratila na svetski nivo kao SSSR.
Nakon Drugog svetskog rata formiran je bipolarni model: prvi pol na čelu sa SSSR ujedinjavao je zemlje socijalističkog bloka, drugi na čelu sa SAD ujedinjavao je zemlje kolektivnog Zapada. Postojao je i niz zemalja Pokreta nesvrstanih koje su imale nezavisno viđenje svog razvoja. Sukob osnovnih polova – SSSR i SAD – odvijao se po scenariju međusobnog nuklearnog odvraćanja.
Posleratna privreda SSSR brzo se razvijala u okviru industrijsko-tehnološkog ciklusa, ali se njen razvoj korak po korak usporio zbog smanjenja brzine uvođenja inovacija. Jezgro je degradiralo i u međunarodnom sistemu podele rada SSSR je zauzeo mesto isporučioca resursa, a ne visokotehnoloških proizvoda (uprkos naučnim dostignućima). U stvari SSSR je kombinovao u sebi i jezgro i periferiju. Životni standard stanovništva je konačno padao, što je uticalo na privlačnost socijalističkog sistema.
SAD je izvršio vojnu i ekonomsku integraciju jezgara (centara) predratnog multipolarnog sveta (osim SSSR), formirajući od njih poluperiferiju, i prelaz u peti tehnološki ciklus. Jezgro i poluperiferija zapadnog sveta takođe su formirali sistem transnacionalnih korporacija i mehanizme funkcionisanja svetskih tržišta resursa, kapitala, visokotehnoloških proizvoda i robe široke potrošnje. Preko transnacionalnih kompanija i sistema međunarodne podele rada Zapad je uspeo da integriše deo privreda periferije, što je povećalo životni standard stanovništva na ovim teritorijama i kao rezultat povećalo cenu međunarodnog uticaja na njih za socijalistički blok na čelu sa SSSR.
Istovremeno sa ovim procesom SSSR i SAD su sklapali međunarodne ugovore, koji su smanjili potencijal i motivaciju nuklearnog odvraćanja, a nastala je i iluzija o neaktuelnosti ovog koncepta. Krajem 1980-ih godina došlo je do pitanja integracije SSSR u strukturu svetske privrede koju je stvorio zapad, u zamenu za odricanje od ambicija „pola svetske politike“. SSSR je odlučio da krene po ovom scenariju.
1991. godine, zbog tehničkog i ekonomskog pada, SSSR se raspao, svet je postao unipolaran, a SAD je ostao glavni centar moći. Pravni naslednik SSSR – Rusija – na neko vreme je prešla sa svetskog na kontinentalni nivo (1991-1996.).
U unipolarnom modelu počeo je prelazak na šesti tehnološki ciklus, vezan za digitalizaciju svetskog tržišta. U sistemu podele rada Rusiji je dodeljena uloga isporučioca materijalnih resursa i talenata. Odvija se deindustrijalizacija.
Zapad je razradio instrumente geopolitičke ekspanzije koji nisu regulisani postojećim međunarodnim pravom.
Od 1996. do 2014. godine Rusija je tehnološki ostajala na nivou periferije, u zemlji su se razvijale ekstraktivne industrije, a sistem stvaranja kompetencija je degradirao. Ovo vreme se može nazvati „periodom prividne jednakosti“. Prodajom resursa Rusija je postupno dobijala određenu ekonomsku težinu, ali je istovremeno prebacivala periferiju Ruske imperije i SSSR pod kontrolu kolektivnog Zapada, jer samo „kolektivni Zapad“ sa tačke gledišta SAD može imati periferiju u unipolarnom modelu.
Za Rusiju (i zemlje postsovjetskog prostora) važio je model izvoza investicionog kapitala. Uz to, kako bi država opstala u multipolarnom sistemu, investicioni kapital mora da razvija suverenu privredu. U procesu funkcionisanja svetskog tržišta po unipolarnom modelu počeli su da se pojavljuju obrisi novih centara kompetencija na periferiji, čiji je razvoj Zapad kontrolisao od 1999. godine (G20).
2014. godine sukob za kontrolu Ukrajine doveo je do kraja „period prividne jednakosti“. 2014-2022. godine su vezane za pripremu eskalacije oko Ukrajine. Za Rusiju je ubrzana derusifikacija stanovništva Ukrajine postala provokativni marker. 2022. godine sukob je prešao u vojnu fazu.
Nekog trenutka SAD se nadao da će Rusija preći u zonu ”izgnanika” sa sledećom degradacijom – ekonomskom, vojnom, diplomatskom i državnom u celini. Ali odsustvo podrške SAD od strane zemalja BRIKS+ i globalnog juga u celini dovelo je do kraja vreme unipolarnog sveta (1991–2022). Svet i Rusija su se vratili multipolarnom modelu.
Tako je Rusija za 100 godina napravila puni krug i vratila se na pozicije početka HH veka. Što potvrđuje interesovanje za diplomatiju Ruske imperije. Tadašnji pristupi i geoekonomska logika aktuelni su za razumevanje i rešavanje sadašnjih spoljnopolitičkih zadataka.
BALKAN OD 1870. DO 2022. godine (GRAFIK br. 2)
Posle rusko-turskog rata 1877-1878. godine na Balkanskom poluostrvu su se pojavile nezavisne države Srbija, Crna Gora, Rumunija, Bugarska. 1821. godine nakon borbe Grčka je stekla nezavisnost. Uz nagli razvoj Ruske imperije, jačanje i širenje Austrougarske, uspon Nemačke i pojavu sopstvenih interesa Velike Britanije i Francuske na Balkanskom poluostrvu, Osmansko carstvo je gubilo uticaj u regionu zbog tehničke zaostalosti i srednjovekovnog modela vlade.
Rast nacionalne samosvesti naroda Balkana i različita usmerenost interesa spoljnih igrača pretvorili su region u arenu sukoba interesa, koji su prerasli u stalne vojne sukobe. (Dijagram br. 1. Multipolarni svet 1870-1945. g.).
Za Srbiju je prioritet bio izlaz na more, za sve ostale – širenje sopstvenih teritorija na račun suseda. Ekspanzija spoljnih igrača u stvari se izražavala u povlačenju elita balkanskih zemalja na svoju stranu u globalnim sukobima. To je dovodilo do krvoprolića i prekrajanja granica. Ovakav model je važio do kraja Drugog svetskog rata.
Pojedinačno balkanske zemlje nisu mogle da značajno povećaju ekonomski potencijal. Kako bi preživeli, morali su da situaciono ulaze u koalicije sa spoljnim igračima, uključujući i pitanja ekonomskog razvoja i u procesu prelaska ka novim tehnološkim ciklusima.
1945-1991. godine su postale period bipolarnog sveta i nuklearnog odvraćanja (dijagram br. 2). Bugarska i Rumunija su se priključile socijalističkom bloku. Grčka i Turska su ostale kapitalističke. Jugoslavija i Albanija su više težile socijalističkom bloku, iako sa svojom specifikom. SFRJ se usmerivala na kompromisni sistem u privredi. Albanija – na izolacionizam sa komunističkom ideologijom.
Posle raspada SSSR i prelaska sveta na unipolarni model (1991-2022., dijagram br. 3), generalno je nestao socijalistički sistem. Balkanske zemlje, osim Srbije i BiH, integrisane su u EU i NATO nizom vojnih sukoba po različitim scenarijima. Zemlje koje su ušle u zapadni blok pod uslovima odricanja od suvereniteta i jedinstvenog razvoja dobile su povećanje prosečnog životnog standarda stanovništva. Degradacija sistema provere i ravnoteže dovela je do brojnih sukoba na Balkanu i u SSSR.
RUSIJA I BALKAN U NASTAJUĆOJ ARHITEKTURI MULTIPOLARNOG SVETA
Trenutno se odnosi u međunarodnoj areni postupno grade na način multipolarnog sveta. Multipolarnost u politici pretpostavlja postojanje u svetu više polova moći, koji su najmoćnije države vodeće nezavisnu spoljnu politiku. Centar moći može biti ne samo supersila, već i alijansa država. NJima na ovaj ili onaj način teže druge zemlje.
Kad se radi o Balkanu centri moći koji određuju situaciju jesu Evropska unija („proksi“ SAD), Ruska Federacija i zemlje BRIKS-a (Indija, Kina, Iran).
BRIKS je još uvek u fazi formiranja i razvoja sopstvenih pristupa i standarda osnovnih parametara međunarodnog i društvenog poretka. O tome svedoči i program foruma BRIKS, koji je održan u novembru 2023. godine u Sankt Peterburgu. A u njemu su učestvovali i predstavnici Balkanskog poluostrva, uglavnom Srbije.
Balkanske zemlje, integrisane u EU i NATO, trenutno nemaju dosta realnog suvereniteta i kretaće se u okvirima politike Zapadnog bloka.
Jedine zemlje u Evropi koje grade svoju odnosno nezavisnu unutrašnju i spoljnu politiku jesu Srbija i Bosna i Hercegovina (zbog stava jednog od entiteta, Republike Srpske). Tako Srbija ostaje zemlja van vojnih blokova, a Bosna i Hercegovina nabavlja minimum naoružanja.
MOGUĆNOSTI PRIVREDNE SARADNJE (GRAFIK br. 3)
Takođe su na Balkanu samo Srbija i BiH zadržale nezavisnost u usvajanju ekonomske strategije, ostale balkanske zemlje su tu funkciju delegirale višem nivou, SAD i EU.
Srbija se posebno trudi da sačuva ekonomsku nezavisnost diverzifikujući strane investicije. Kako je ”Balkanski Diplomat” pisao u prošlom broju časopisa, Srbija je prema podacima iz 2021. godine privukla 3886 miliona evra stranih investicija, uključujući 1762,4 miliona evra iz zemalja EU, 630,4 miliona evra iz Kine i 39,9 miliona evra iz Rusije.
Ekonomska integracija Rusije je moguća sa balkanskim zemljama koje nisu deo zapadnog bloka. Sada se vrši trgovina robom proizvedenom u okviru 2.,3.,4. tehnoloških ciklusa.
Neophodno je voditi računa o geoekonomskim rizicima (okruženje zemljama NATO i Evropske Unije). Kretanje robnih tokova može biti veštački ograničeno sankcijama, uprkos tome da se ono odvija u okviru sporazuma sa Evroazijskom ekonomskom unijom. Uzimajući u obzir ove faktore, neophodno je razvijati saradnju u industrijama koje su minimalno zavisne od geoekonomskih rizika. To su pre svega nauka, obrazovanje, digitalizacija, softver, dvosmerna lokalizacija proizvodnje (u oblastima gde ima potražnje), mediji i kultura.
Da bi se ojačale pozicije Rusije kao jednog od polova, potrebno je razvijati kompetencije u okviru šestog tehnološkog ciklusa. Karakterisaće ga razvoj robotike, biotehnologija zasnovanih na dostignućima molekularne biologije i genetičkog inženjeringa, nanotehnologije, sistema veštačke inteligencije, globalnih informacionih mreža, integrisanih saobraćajnih sistema velikih brzina. Na putu razvoja u ovom pravcu Ruska Federacija može uključiti Srbiju i BiH (RS) u proces tehnološkog rasta.
Gledajući u budućnost, Ruskoj Federaciji su potrebni projekti svetskog nivoa sa lokalizacijom pojedinačnih projektnih kancelarija na Balkanu. Istovremeno, važno je ponuditi integraciju mladima Balkana prilikom realizacije takvih projekata.
Treba uzimati u obzir to da se značajan deo naprednih kompetencija stvara u okviru globalnih korporacija (ne samo u naučnim zavodima). Lokalizacija vodećih kompanija Rusije u Srbiji i BiH (RS) doprineće ekonomskoj integraciji u obostranu korist. Srbiji i BiH (RS) potrebna je podrška rukovodstva i zakonodavnih organa zemalja u stvaranju privlačnih uslova i dugoročnih garancija za to. Od strane Rusije takođe je neophodno da se stvore uslovi za lokalizaciju srpskih preduzeća.
Uzimajući u obzir kolosalne rizike za Srbiju i BiH, po mom mišljenju je bolje da se one trenutno drže neutralnosti.
Saradnja sa ostalim balkanskim zemljama moguća je samo u okviru onoga što će SAD i EU dozvoliti: to su resursi i proizvodi niske dodate vrednosti (1., 2., 3. tehnološki ciklus). Teško je graditi perspektivne projekte sa ovim zemljama. Ostaju samo ograničeni informacioni resursi za prenošenje stava Rusije stanovništvu ovih zemalja. Bitno je sačuvati postojeće projekte i elemente narodne diplomatije. Na nivou stanovništva ostaće interesovanje za saradnju sa Ruskom Federacijom uprkos veštačkim preprekama.
PERSPEKTIVNI SCENARIJI
Politolozi sada vide mogućnost da se situacija razvija po više scenarija. Razlog je takve multivarijantnosti kako u velikom broju igrača, preplitanju njihovih interesa, obilju faktora koji određuju njihovo moguće ponašanje, tako i u tome da se odluke često donose uz kršenje formalne logike i interesa zemalja učesnika procesa (dijagram br. 4).
Uz jačanje multipolarnog modela i odricanje od težnje za unipolarnošću sa dominacijom EU, periferija kolektivnog Zapada će se smanjivati (takođe i zbog ulaska u BRIKS). Neke od zemalja koje su sada na poluperiferiji kolektivnog Zapada preći će na periferiju, sa svim dolazećim ekonomskim posledicama.
Mnogo sad zavisi od toga koje će zemlje ući u sukob između Rusije i Ukrajine i da li će doći do drugih sukoba. Poželjni scenario za Rusiju nakon postizanja rezultata u sukobu na teritoriji Ukrajine jeste prelazak u zonu multipolarnog sveta sa daljom integracijom u okviru BRIKS+.
Istovremeno, da bi se izbegao rizik zadržavanja na poluperiferiji, potrebno je nastaviti politiku supstitucije uvoza u ključnim industrijama, zaštite od izvoza kapitala, razvijati kompetencije u okviru 5., 6., 7. tehnoloških ciklusa, i graditi međunarodni sistem podele rada u okviru BRIKS+.
Za Rusiju je bitno stvaranje tehnoloških klastera i kompanija svetskog nivoa (poput Rosatoma), državno stimulisanje razvoja preduzetničkog ekosistema i integracija sa istim ekosistemima zemalja BRIKS+.
Sankcije zapadnog bloka uvedene Rusiji započele su proces stvaranja svetskog tržišta bez Zapada kao regulatora. Ono što će ubrzati izlazak svetske periferije iz zapadne kontrole jeste pre svega stvaranje sopstvenog finansijskog sistema i centara tehnološkog razvoja BRIKS+ u okviru 5.,6.,7. tehnoloških ciklusa.
Izvor: Pravda
