UMESTO UVODA

Judžin Majkl DŽons (rođen 4. maja 1948) je američki pisac, bivši profesor, medijski komentator i sadašnji urednik časopisa “Culture Wars”. Rimokatolički tradicionalista, bavio se razornim dejstvom sekularizma na hrišćanstvo u SAD. Prošao je kontrakulturnu revoluciju, vratio se rimokatolicizmu, sukobio se sa ultraliberalnim kolegama na katoličkom Sent Meri koledžu gde je predavao književnost, dao otkaz, i krenuo u borbu. DŽounsov rad se prvenstveno bavi odnosom između Rimokatoličke crkve i sekularne kulture, posebno efektima seksualne revolucije na Crkvu i kulturu.

Neke od knjiga: Degenerisani modernisti: modernizam kao racionalizovana seksualna razuzdanost; Dionisov uspon: rađanje kulturne revolucije iz duha muzike; Žive mašine: Bauhaus arhitektura kao seksualna ideologija; Libido Dominandi: seksualno oslobođenje i politička kontrola; Čudovišta iz podsvesnog: uspon horora u književnosti i na filmu; Pokolj gradova: urbana obnova kao etničko čišćenje; DŽon kardinal Krol i kulturna revolucija; Obmana iz Međugorja: Kraljica mira, etničko čišćenje, uništeni životi; Jalovi metal: Istorija kapitalizma kao sukoba između lihvarstva i rada; Uspon Logosa: istorija krajnje stvarnosti, itd. DŽouns je putovao širom sveta, od Poljske do Irana i Tanzanije, i držao predavanja u odbranu tradicionalih vrednosti. Polovinom maja 2024. gostovao je u Beogradu. NJegovo tadašnje obraćanje je autobiografski – filosofsko, kao i mistički – političko: bavi se prevarom u Međugorju, razbijanjem Jugoslavije, nastankom i razvojem Novog svetskog poretka, ali i postepenim raspadom američke Imperije, čiji je puritanizam završio u satanizmu. DŽounsovo obraćanje Srbima nam daje onu pesničku nadu koju je opevao Rajko Petrov Nogo stihovima:“Iz novih fresaka stara tuga veje/ Nije sve propalo kad propalo sve je“.

SUSRET SA BEOGRADOM

Poslednji put sam bio u Beogradu u maju 1988. Sećam se mračnog grada, uličnog automobila i obroka u Mekdonaldsu. Imam ponavljajuću noćnu moru koja se vrti oko tri stanja uma: izgubljen sam u stranom gradu; Moram negde da stignem; Ne znam kako do tamo. Taj grad bi mogao biti Beograd, ali noćna mora može biti zasnovana i na mom sećanju da sam stigao u Prag usred noći i pokušao da pronađem stan Mihiala Semina. To bi moglo biti zasnovano i na mom iskustvu višesatnog čekanja  da me pokupe na aerodromu u Stokholmu ili da sam možda prisutan u severnom delu Teherana.

Ako spojite sve te noćne more zajedno, imate paradigmu ljudskog stanja. Bačeni smo u život, a onda nekako moramo da nađemo put tamo gde treba da budemo. Grad je ljudsko stanje, ali grad je i ljudska istorija, koja je uvek zbunjujuća, ali uvek racionalna na načine koje je ponekad teško razumeti. Pokušavamo da se sastanemo sa Logosom, što znači razumevanje našeg mesta u božanskoj drami poznatoj kao ljudska istorija.

KAKO NAS SPASAVA BOŽJI PROMISAO

Bog ima plan za ljudsku istoriju koji podrazumeva njegovu suverenu volju, a i naše učešće. U maju 2022. sreo sam nepoznatu crnkinju na mostu u ulici La Sal, preko puta reke Sent DŽozef, koja je bila u poplavi zbog prolećnih kiša. Prišla mi je i pitala da li imam mobilni telefon. Kada sam joj rekao da sam jedina osoba u Saut Bendu koje ga nema, rekla mi je da će se ubiti. Zatim je preskočila ogradu i stala na platformu, dok se najverovatnije spremala da skoči u besnu reku, 15 metara ispod. Nakon moje kratke molitve, na kraju sam je nagovorio da se popne nazad na trotoar, gde ju je i pokupio obližnji policajac. Nikada je više nisam video, ali sa apsolutnom sigurnošću znam da, u slučaju da sam napustio svoju kuću pet minuta ranije ili pet minuta kasnije, ja je ne bih je sreo na mostu, a da je nisam sreo možda bi se i ubila . 

Bog je u večnosti planirao taj susret, ali sami ishod našeg susreta zavisio je od slobodne volje ove dame, a i moje. Mogao sam da je jednostavno odgurnem u stranu, ali ona je potom mogla da skoči u reku, umesto da okleva na ivici. Nijedna od tih mogućnosti nije bila ono što je Bog želeo i NJegova je volja bila ostvarena.

BEOGRAD POSLE MEĐUGORJA

Bio sam zbunjen kada sam stupio u Beograd. Upravo sam došao iz Mostara, gde sam se bio sastao sa biskupom Pavlom Žanićem, sa namerom da razgovaramo o Međugorju. Naivni Amerikanac koji naiđe na mračne tajne Evrope poznat je i česti karakter u američkoj fikciji. Roman Henrija DŽejmsa “Amerikanac” je dobar primer. Tako je i njegova novela „Dejzi Miler“, koja je zasnovana na romanu “Mramorni faun” Natanijela Hotorna, najbolji primer koji mogu da dam o američkom provincijalcu koji pokušava da razume svoje mesto u glavnom toku ljudske istorije, koji je u njegovo vreme bilo poznat kao Evropa.

Dakle, 1988. bio sam Kristofer NJumen, heroj iz Amerike, donoseći svoje pojednostavljene američke kategorije na Balkan, a Balkan je Evropa na steroidima. Stigao sam u biskupovu kancelariju u Mostaru misleći da je Međugorje zasnovano na sukobu liberala i konzervativaca, kako Amerikanci razumeju te pojmove, ali mi je biskup na lošem nemačkom i francuskom objasnio da je reč o buntovnim franjevcima i lažljivom detetu koje je otac Ivo Sivrić nazvao „pankerica“, reč koju ni sam nije u potpunosti razumeo.

Da budem iskren, želeo sam da Međugorje bude istinito. Želeo sam da Međugorje bude priča o tome kako je seljačka odanost Bogorodici trijumfovala nad komunističkim ugnjetavanjem. Čak sam bio voljan da Međugorje posmatram kao priču o iskrenoj seljačkoj deci koja trijumfuju nad lošim biskupom. Pre nego što sam uopšte kročio u Bosnu, Međugorje se iskristalisalo u mom umu kao balkanska verzija Ratova zvezda: privlačni mladi američki pobunjenici koji trijumfuju nad starcima, bili oni biskupi ili komunistički aparatčici.

Što je još važnije, čitaoci mog časopisa su želeli da ova priča bude istinita, a što je još važnije, dva milionera koji su se pretplatili na moj časopis, finansirali su mi put do Jugoslavije na način koji je ukazivao da ću doći do još više novca ako im ispričam priču koju žele da čuju. Sa njihove tačke gledišta, priča je već bila napisana: „Sveta deca se suočavaju sa lošim biskupom“ bila je jedna verzija. „Marijanska pobožnost trijumfuje nad komunizmom“, bila je druga. Međugorje je bilo južnjačka verzija onoga što je Solidarnost donosila u Poljskoj. Bila je to poslednja bitka antikomunističkog krstaškog rata, a Amerika je pobeđivala na svim frontovima —i na Balkanu, i u Gdanjsku.

INDIJANA DŽONS U RIMU: POBEDNIČKI POGLED SA KROVA 

Iz Beograda sam potom odleteo u Rim, gde sam upoznao Frenka Šekspira, koji je tada bio američki ambasador pri Svetoj stolici. Frenk mi je rekao da je njegova ćerka upravo sa pevačem Majkl DŽeksonom  obišla Vatikan, ali umesto da pričam o Majklu DŽeksonu, postavio sam Franku pitanje: „Da li je CIA umešana u Međugorje?“ Ovo pitanje je ukazivalo na to da je istraživački novinar u meni, koji je Edipov avatar i koji je želeo da sazna istinu uprkos upozorenjima da odustane od grčkog hora, bio u ratu sa američkim propagandistom u meni.

„Ne mogu da odgovorim na to pitanje“, rekao je Frank odmah, „međutim“, nastavio je posle pauze, „to je nešto što bi smo mogli podržati”. To sam shvatio kao diplomatsko „da“. Ali, da budem siguran, koristeći Zakon o slobodi informacija, pisao sam na adresu CIA i tražio njihov dosije o Međugorju. Dobio sam odgovor u vidu 20 stranica dokumenata, od kojih je 19 bilo zatamnjeno, kao i račun na 135 dolara. Tada sam napisao pismo odbijajući da platim, a CIA je potom odustala. Dakle, danas pred vama stoji čovek koji je opelješio Centralnu obaveštajnu agenciju za 135 dolara i dočekao šansu da ispriča važnu priču.

Frenk je bio dovoljno ljubazan da me u svojoj blindiranoj limuzini odveze do hotela u blizini Vatikana koji su vodile časne sestre, Il suori francescani. Još uvek se prisećam osećaja moći koji me je obuzeo, posebno kada smo stigli u hotel i kada sam izašao ispred ostalih poklonika. Sećam se da sam se popeo na krov i stajao tamo dok se grad Rim prostirao pred mojim nogama. Osećao sam kao da stojim na vrhu sveta. Bio je to trenutak preobraženja. Američka imperija je bila na ivici da porazi Imperiju zla ( Sovjetski Savez, nap.prir.), kako je to opisao Ronald Regan, a papa Jovan Pavle Drugi je bio partner u tom plemenitom poduhvatu. Frenk mi je rekao da je bio u prostoriji kada se papa Jovan Pavle sastao sa predsednikom Reganom, koji mu je pokazao detaljnu satelitsku fotografiju mase okupljene u Varšavi koja je prisustvovala misi u junu 1979., kojom je inaugurisana poslednja faza antikomunističkog krstaškog rata. Sećam se da mi je Frenk rekao koliko je papa bio zadivljen detaljima fotografije. Papa Jovan Pavle Drugi i Ronald Regan su zatim prekinuli privatni sastanak na kome su izneti detalji o tome kako će se antikomunistički krstaški rat nastaviti. Faks mašine su poslate u Gdanjsk, a brojni fotografi su poslati u Međugorje da snime fotogeničnu decu koja će postati filmski junak Luk Skajvoker i njegovo društvo, noseći brojanice umesto svetlosnih sablji, u svom poduhvatu koji treba da porazi Imperiju zla.

Kada je Regan izašao sa sastanka, Šekspir ga je pitao da li želi da ispriča bilo kakvu podrobnost. Regan je tada izložio ceo plan, a ja sam bio upoznat sa tim planom. Bio sam persona koji ja stajala na krovu hotela sestara franjevki u Rimu ispod mojih stopala. Milioneri, koji su plaćali moj put, omogućili su da postanem pravi Indijana DŽons. Uostalom, zašto da ne? Prezivam se DŽons i živim u Indijani. Ko je imao veće pravo na tu titulu?

OBMANA IZ MEĐUGORJA

Ali, avaj, sve je to bila laž. Vidioci su lagali od početka. Biskup Žanić, koji je decu Međugorja lično ispitao, hvatao ih je u brojnim kontradikcijama  i nikakva propaganda CIA-e nije mogla da me ubedi u suprotno. Moja zbunjenost je nestala kao magla koja se diže pod jutarnjim suncem, a san o Međugorju kao o Ratovima zvezda na Balkanu pukao je kao mehur od sapunice koji naleti na borovu iglicu. Kada se u septembru i oktobru 1988. pojavila serija članaka koje sam napisao o Međugorju, reakcija je bila žestoka, kao i neverica. „Mislio sam da ste najveći katolički novinar u Americi…” glasilo je tipično pismo uredniku, „sve dok niste napisali ovaj sramni tekst koji napada Blaženu Mati”.

Brat poznatog političara Peta Bjukenena je napisao pismo u kome me je obavestio da se moli Blaženoj Djevi Mariji da dobijem srčani udar i umrem. Kada se prašina konačno slegla, probudio sam se sa činjenicom da sam izgubio tri četvrtine pretplatnika na svoj časopis. U poređenju sa ovim, moje isključenje iz akademskog sveta izgledalo kao piknik po sunčanom danu. Spalio sam svoje mostove sa univerzitetima deset godina pre ovoga. Sada sam upravo spalio svoj most sa katoličkim krilom antikomunističkog krstaškog rata u trenutku njegovog trijumfa.

MOGAO SAM DA SE PRODAM

Jedino što sam shvatio je da pametan urednik saopšti svojim čitaocima ono što žele da čuju, a ne ono što zna da je istina. Trasimah je bio u pravu kada je rekao da je istina mišljenje moćnih. Nikad se više nisam čuo sa tim milionerima. Kao što je Marlon Brando rekao u “Na obali”: „Mogao sam da budem takmac”. Trebalo je da ostanem u blindiranoj limuzini ambasadora Šekspira i da sklopim dogovor sa CIA-om. Mogao sam da postanem, kako je to rekao DŽordž Hanter Vajt, „mali misionar” koji širi jevanđelje amerikanizma, četvrte velike svetske religije po profesoru Gelernteru, Jevrejinu sa Univerziteta Jejl. Mogao sam da budem kao Majk Pompeo, koji se hvalio da laže kao agent CIA, ostavljajući nas da razmišljamo da li nam on, poput čoveka sa Krita koji je rekao “da su svi Krićani lažovi”, govori istinu. Mogao sam da budem poput pokojnog gospodina Vajta, agenta CIA-e koji je „zdušno radio u vinogradu Giospodnjem jer je bilo zabavno, zabavno, zabavno. Gde bi drugde punokrvni američki dečak mogao da laže, ubija i vara, krade, obmanjuje, siluje i pljačka uz dozvolu i blagoslov Svevišnjeg?”

Prvi prilog je mogao biti članak koji „vidioce“ iz Međugorja pretvara u borce za slobodu. Mogao sam da prodam svoju dušu Velikom Satani  za dobru cenu. Zna se kako prolazi ko s đavolom  tikve sadi, a da sam ja tada sadio tikve sa đavolom, ne bih vam sada sve ovo pričao, jer bi drugi deo sadnje bio moj članak koji opravdava bombardovanje Beograda. Treći deo bi bio članak koji opravdava ubistvo Moamera Gadafija od strane Hilari Klinton i prosto uništenje najprosperitetnije zemlje u Africi. Četvrti deo bi bio članak koji bi opravdao invaziju i uništenje Iraka, što je dovelo do smrti pola miliona dece, kao što je Medlin Olbrajt primetila sa odobravanjem .

Peti deo bi bio članak koji opravdava državni udar u Ukrajini 2014. koji je doveo do rata u kojem Rusi sada pobeđuju. Šesti deo bi bio članak koji bi opravdavao izraelski genocid u Gazi. Kao što sam rekao, mogao sam da budem kandidat, ali da jesam završio bih kao Majkl Novak, ili Ričard DŽon Nojhaus, ili, što je najgore, DŽordž Vajgel. Vajgel je još jedan katolik koji zbog svoje sinekure unutar Vašingtona neumorno navija za krvoprolića, a ta se krv proliva u službi satanske imperije poznate kao Amerika.

TAMNO NEBO NAD BERLINOM

Godinu dana nakon što mi je Satana ponudio carstva ovog sveta ako pristanem da padnem na kolena i poklonim mu se na onom krovu u Rimu, srušio se Berlinski zid. Kao i svi ostali, i mene je zahvatila trenutna euforija. Moja supruga, moj najstariji sin i ja posetili smo Berlin u proleće 1975. Dok smo prolazili kroz prelaz Čekpoint Čarli, na putu do sovjetskog ratnog spomenika, videli smo zid kao simbol neuspeha komunizma u nameri da zadrži svoj narod od prebega u potrošački raj Zapada. 1989. radovali smo se što smo videli zid koji nestaje.

U proleće 2013. vratio sam se u Berlin prvi put od moje prve posete 1975. godine, na vrhuncu Hladnog rata u kojem je zid podelio taj turobni grad. Berlin je bio pun novih zgrada, a jedno od najvećih i najnovijih bilo je novo sedište BND, naslednika Štazija, kombinacije CIA-e i FBI-a, koji je nekada štitio Nemce na zapadu od komunista na istoku. Pošto su komunisti odavno otišli, pitao sam svog domaćina: „Ko je sada neprijatelj?“ a on je bez oklevanja odgovorio: „Nemački narod“.
Zid je nestao, ali je američko osvajanje nemačke kulture bilo očiglednije nego ikada. Neposredno zapadno od Brandenburške kapije, nova američka ambasada proglasila je novo američko jevanđelje prebacivši zastavu duginih boja preko pleća statue Berlinskog medveda. Propratni tekst je obavestio svet da je homoseksualac Rik Grenel, u svom zvaničnom svojstvu ambasadora Sjedinjenih Država u Nemačkoj, koristio Berlinskog medveda i gej zastavu prebačenu preko medveđih pleća u znak sećanja na ubistvo nekoliko homoseksualaca u diskoteci Puls u Orlandu, Florida. Čineći to, Grenel je sodomiju, hteli to mi ili ne, učinio delom američkog identiteta a krstaški rat za prava homoseksualaca temom svih Amerikanaca, a time i svih Nemaca koji žive pod okriljem Američke imperije. Amerika više nije bila samo Novi Izrailj, ili „četvrta velika svetska religija“. Za skoro 40 godina koje su razdvajale moju prvu posetu Berlinu od moje druge, Amerika je postala jedna velika homoseksualna diskoteka.

ČUDNOVATA 1979. GODINA: PREKRETNICA  

Kako je Amerika došla do toga, deo je priče koja je počela deset godina ranije u čudnovatoj 1979. godini. 15. jula 1979. predsednik DŽimi Karter održao je govor na nacionalnoj televiziji u kojem je identifikovao ono za šta je verovao da je „kriza poverenja” među Amerikancima. Ta „kriza poverenja“, prema Karteru, bila je „nevidljiva“, ali je pogodila „u samo srce, dušu i duh našeg nacionalnog bića“. To je izazivalo „sve veću sumnju u smisao naših života“ i „gubitak jedinstva i svrhe postojanja  naše nacije“, a to je uzrokovano gubitkom vere u Boga, što je Amerikance navelo da „veličaju materijalna uživanja i potrošnju. ” Amerikanci su otkrili da „posedovanje stvari i njihovo konzumiranje ne zadovoljavaju našu potrebu za smislom“. Iako nikada nije koristio taj termin u emisiji, Karterovo obraćanje postalo je poznato kao „beseda o bolešljivosti“, podsmešljiv izraz koji je proizašao iz kolektivnog američkog nesvesnog jer je veoma dobro opisao amorfnu prirodu problema kojim je Karter pokušao da se pozabavi.

„Bolešljivost“, uprkos činjenici da je Karter nikada nije upotrebio u svom govoru, bila je prava reč koja opisuje ne samo stanje američke unije već i stanje celog sveta u toj neprepoznatoj i čudnovatoj 1979. godini. Evo i kratkog rezimea zašto je 1979. bila prekretnica u svetskoj istoriji:

－ 1. januara 1979. Narodna Republika Kina i Sjedinjene Američke Države uspostavile su formalne diplomatske odnose nakon 30 godina napetosti.
－27. januara 1979. Deng Sjaoping je priznao neuspehe socijalizma i čak je izjavio da Kina treba da se ugleda na „buržoaske zemlje“ u njihovoj praksi demokratije.
－Februara 1979. Iranci su svrgli šaha i vratili ajatolaha Homeinija iz izgnanstva u Parizu da bi stvorili prvu islamsku republiku na svetu.
－U junu 1979, Pol Vejrih i DŽeri Falvel osnovali su protestantski savez “Moralna većina”.
－U junu 1979, papa Jovan Pavle Drugi stigao je u Varšavu da služi misu za milion svojih sunarodnika Poljaka i da pokrene lanac događaja koji će poslati komunizam na smetlište istorije.
－U avgustu 1979. Pol Volker je postao šef Sistema federalnih rezervi, koristeći tu funkciju kao platformu sa koje je pokrenuo rat protiv inflacije. To je milione Amerikanaca koštalo zaposlenja.
－ U avgustu 1979 . Irska republikanska armija uspela je da ubije lorda Mauntbatena, poslednjeg vicekralja Indije, digavši u vazduh njegov čamac tokom lordovog odmora na irskoj obali. Istog dana IRA je postavila pažljivo osmišljenu zasedu ispred severnoirskog grada Vorenpointa koja je odnela živote 18 britanskih vojnika.
－U novembru 1979. grupa islamskih militanata zauzela je Veliku džamiju u Meki.
－4. novembra 1979. stotine iranskih studenata upali su u ambasadu Sjedinjenih Država u Teheranu, uzevši za taoce 66 Amerikanaca. Pedeset i dva taoca ostala su u zatočeništvu naredna 444 dana.

U decembru 1979. Sovjeti su izvršili invaziju na Avganistan, čime su ujedinili islam, Katoličku crkvu i Velikog Satanu SAD u svetskom džihadu protiv ateističkog komunizma. Četiri meseca pre nego što je ajatolah Homeini došao na vlast, Katolička crkva se izborila sa „slabošću“ tako što je 58-godišnjeg Poljaka po imenu Karol Vojtila uzdigla na Petrovu stolicu. Za razliku od ajatolaha, papa Jovan Pavle  je video komunizam kao glavnu pretnju verskom i društvenom poretku sveta u to vreme. Zabrinutost pape Jovana Pavla za komunizam bila je dovoljno razumljiva. NJegovo celokupno sveštenstvo u Poljskoj bavilo se tim  problemom, ali ovaj papa nikada nije osećao da komunizam ima monopol nad svetskim bolestima. Prema Vojtili, „slabost“ iz 1979. proizilazi iz „dehumanizujućih tendencija moderne kulture – pretnje koju je video koliko u divljem modernizatorskom kapitalizmu Zapada, tako i u ateističkom materijalizmu Istoka.“ Duh vremena 1979. godine je podigao globalni ustanak protiv materijalizma.

Predsednik Regan i papa Jovan Pavle Drugi bili su dobrovoljni saradnici, ali ajatolah, uprkos saradnji sa DŽordžom H. V. Bušom da skine DŽimija Kartera sa predsedničke funkcije, mrzeo je Velikog Satanu i grubo je odbacio papine namere da okonča talačku krizu, jasno stavljajući do znanja da je ovaj savez bio delo Zeitgeista, a i napomenuo je njegove pojedinačne učesnike.

KRAJ SEKSUALNE REVOLUCIJE

U Kerilovom izveštaju o 1979, koji smo koristili za navođenje činjenica o ovoj godini, nedostaje bilo kakvo pominjanje seksualne revolucije i reakcije na istu, koja se dogodila kasnih 70-ih, iako je u velikoj meri uticala na uspon ajatolaha u Iranu, a i u ranim danima papstva Jovana Pavla Drugog, kada su disidenti iz Humanae Vitae ( rimokatoličke oranizacije za pravo na život od začeća, nap.prir. )  poput Čarlsa Karana i dalje imali prednost. Kerilova liberalistička pristrasnost zaslepljuje ga pred činjenicom da je godina 1979. bila vezana za odbacivanje seksualnog oslobođenja u jednakoj meri kao i za odbacivanje komunizma. On takođe propušta priliku da nam saopšti da su Reganove demokrate, koji su napustili Demokratsku partiju svojih očeva da bi glasali za republikanca Ronalda Regana, to učinili zato što je Regan tvrdio da je protiv abortusa. Za njega su glasali, drugim rečima, iz moralnih razloga. Radna snaga Amerike koju su uglavnom sačinjavali sindikalno organizovani katolici i koji su glasali za Regana, to sigurno nisu uradili iz ekonomskih razloga.  Reganovo insistiranje na razbijanju Sindikata kontrolora letenja je to i pokazalo. Takođe, uspon ajatolaha nije imao nikakve veze sa antikomunističkim krstaškim ratom, već je bio reakcija na seksualnu revoluciju 1960-ih, nešto što je postalo očigledno kada su pristalice ajatolaha spalile bioskope zbog porno - filmova koji su se u njima bili prikazivali. 
Seksualna kontrarevolucija je takođe bila delo Duha vremena i nije bila  smišljena namera kontrarevolucionara. Najbolji primer za to je bio uspon holivudskih horor filmova. Film “Alien”( „Osmi putnik“), koji je prikazan 1979., iste godine je osvojio Oskara za najbolje vizuelne efekte, a bio je, na mnogo načina, reakcija na porno - klasik “Duboko grlo” iz 1973. godine.  U kratkom periodu do 1979. oralni seks je u glavama seksualnih revolucionara prestao da bude zabavan, pošto su oni godinama abortirali svoje potomstvo, imali ljubavne brodolome ili zaraze usled veneričnih bolesti, i sve to nakon prethodne čudnovate godine,  1964. Ta godina je bila poznata i kao godine nastanka kontraceptivne pilule. 

Polni akt je za mnoge seksualne revolucionare postao jedno odurno i zastrašujuće iskustvo. Američka kolektivna griža savesti zbog abortusa našla je svoje psihičko oslobađanje u gledanju čudovišta koje je osmislio umetnik Hans Giger, saradnik na filmu „Osmi putnik“. Jedno od njegovih likovnih čudovišta, koje je umetnulo svoj penis u usta glumca DŽona Harta, uzrokovalo je eksploziju Hartovog stomaka. U toj filmskoj parodiji na ljudsku seksualnost, a i trudnoću, ostvarila se snažna katarza koja je bila veoma duboka za ljude koji koji su preživeli deceniju takozvanog seksualnog oslobođenja. Horor filmovi poput “Osmog putnika” i “Noći veštica” (koji je prikazan godinu dana ranije) dali su, oslobođenim, ali i dalje zbunjenim, veteranima seksualne revolucije svojevrsno olakšanje jer su im dozvolili da istovremeno spoje dve kontradiktorne tvrdnje. Prva tvrdnja je da je seksualno oslobođenje dobra stvar. Taj iskaz je ujedno očuvao njihove reputacije progresivnih individua. Druga tvrdnja je da je to oslobađanje uništilo njihove živote.  

Sa druge strane, vođe seksualne kontra-revolucije iz 1979. nisu imali ništa zajedničko sa veteranima seksualne revolucije, osim nadirućeg talasa odbojnosti koji ih je i doveo na vlast.

LUKAVSTVO UMA I SVETSKI DUH

Hegel bi taj talas odbojnosti nazvao Svetskim duhom. Prema Hegelu, „um je vladar sveta.“ To znači da je u suštini istorija sveta racionalan proces, koji, kao u slučaju horor filmova, često koristi „lukavstvo uma“ zarad suprotstavljanja namerama svojih protagonista. Um je i oblik univerzuma i beskonačna energija koja pokreće materiju.Pošto je istorija racionalan proces, univerzalna istorija je manifestacija „Duha čija je priroda uvek jedna te ista, ali koji ovu jedinu prirodu razvija u fenomenima postojanja.“ Formulišući svoju filozofiju istorije, Hegel, kao što je Koplston istakao, „zaista tvrdi da se ovo može primeniti na istoriju poput hrišćanskog učenja o Božjem promislu“, čak i ako ga „Hegelova metafizika navodi na zaključke koji nisu zaključci hrišćanskog bogoslova.“
Zbignjev Bžežinski je 1979. namamio Sovjete u zamku Avganistanskog rata kao osvetu za američki poraz u Vijetnamu. 

Godine 1979. bio sam namamljen u sličnu zamku u Saut Bendu u Indijani, gde me je angažovao takozvani katolički koledž da predajem američku književnost. Otpušten sam godinu dana kasnije zbog protivljenja abortusu. Ako je istorija imala značenje, sigurno nisam znao kako se to odnosi na mene dok su me otpuštali, pitajući se kako ću izdržavati svoju porodicu tokom najgore recesije posle one koja je usledila 1929. Ta recesija se desila jer je Pol Volker podigao kamatne stope na astronomsku visinu od 20 odsto da bi smanjio inflaciju. Pitajući se da li ćemo moja porodica i ja morati da gladujemo, iznenada sam dobio priliku da pokrenem časopis koji nas finansijski izdržava do današnjeg dana.

KAKO SE ZLO OKREĆE NA DOBRO 

Kada me je jedna od feministkinja koja me je otpustila suočila sa člankom koji sam napisao, rekla sam joj ono što je praotac Josif rekao svojoj braći: „Zlo koje ste nameravali da mi učinite Bog je okrenuo na dobro.“ Ta rečenica se može naći u poslednjem poglavlju Knjige postanja i upravo ta činjenica je ključ koji otključava naše razumevanje ljudske istorije. Bog je gospodar ljudske istorije, ali je čoveku, vrhuncu Svog stvaranja, dao pravo da čini zlo jer mu je dao slobodnu volju. Bog me je namamio u Saut Bend da dobijem otkaz. Da sam to znao, nikada ne bih napustio udobnosti Filadelfije u kojoj sam prethodno živeo. Ali, otpuštanje nije bilo kraj priče. Bio je to početak još jedne bolje priče, one koja je bila deo velike priče poznate kao ljudska istorija. Prema Kristoferu Dosonu, Avgustin Iponski bio je prvi čovek koji je razumeo vreme. Prvi čovek koji je pisao o filosofiji sa shvatanjem važnosti vremena bio je Đanbatista Viko, koji je inspirisao Hegela, koji je inspirisao mene, a ja sam tu da pokušam da inspirišem vas.

A ONDA JE DOŠLA 1989. GODINA 

Dakle, šta se dogodilo 1989? Berlinski zid je pao, ajatolah Homeini je umro, a njegov naslednik, ajatolah Hamnei, je uveo kontrolu rađanja u Iran, što je izazvalo najveći pad populacije u istoriji kontrole rađanja. Hamnei je izdao revoluciju upravo je nastavljajući. Najveći zastupnik kontrole rađanja u Iranu pre ajatolaha Hamneija bio je iranski šah Reza Pahlavi, prijatelj Dejvida Rokfelera i neprijatelj ajatolaha Homeinija. 

Jednom sam čak i imao tu sreću da održim govor o seksualnom oslobođenju kao obliku političke kontrole u džamiji u Teheranu. Posle mog razgovora, pitao sam dvadesetak prisutnih oženjenih muškaraca koliko dece imaju i otkrio sam da nijedan oženjen muškarac nema ni jedno jedino dete. Ukoliko se ta situacija dramatično i uskoro ne promeni, jedna od najstarijih kultura u ljudskoj istoriji prestaće da postoji nakon 2.500 godina istorije. Ajatolah Hamnei se od tada izvinio za svoju odluku i molio Alaha za oproštaj, ali ostaje jednostavna činjenica da je osujetio Zeitgaist iz 1979. On je kapitulirao pred trovanjem sa Zapada koje je njegov prethodnik odbacio. 
Da li to znači da čovek može da osujeti Božje namere vezane za ljudsku istoriju?

KAKO JE BILO NA ZAPADU? 

Nešto slično se dogodilo na Zapadu. Misa pape Jovana Pavla u Varšavi juna 1979. godine  uticala je na raspad Sovjetskog Saveza 1991. Umesto da proglase pobedu u Hladnom ratu i vrate trupe kući, neokonzervativci su odlučili da prošire NATO na istok kao pripremu za uništenje Rusije, zemlje koja je izazvala iracionalnu mržnju među Jevrejima zbog pogroma koji su se krajem 19. veka desili u Rusiji, i zbog kojih su mnogi napustili Rusiju. Ti pogromi su počeli nakon što je pripadnik jevrejske terorističke grupe “Narodna volja” 1. marta 1881. bacio bombu na cara Aleksandra Drugog u Sankt Peterburgu, pritom ga i ubivši. To je izazvalo reakciju koja traje do današnjeg dana. Da bi se osvetili ruskom narodu, Jevreji su morali prvo da razbiju Jugoslaviju, a da bi to uradio, NATO je morao da napadne Srbiju.

USPON LOGOSA, KAPITALIZAM I LARI KING NA RTS-U

U oba slučaja, uspon Logosa u ljudskoj istoriji je zaustavljen zbog uspona kapitalizma. Kapitalizam je državno sponzorisano lihvarstvo. Lihvarstvo je ono što je Jevreje dovelo na vlast u Americi tokom ere Regana i Margaret Tačer, koje je bila doba preprodaja korporacija na Volstritu, uz pomoć zaduženja i premeštanja proizvodnih kapaciteta van Amerike. To je uništilo američku proizvodnju, čije je sedište bio industrijski Srednji Zapad, inače u žargonu poznat kao “Glavna ulica”.

Vi znate mnogo više o tome šta se dešavalo u Srbiji devedesetih, ali bih želeo da vam ispričam jedan incident o mojoj umešanosti u NATO napad. Naslov prvog poglavlja “Prevare zvane Međugorje”, moje druge knjige o fenomenu Međugorja, bio je „Duhovi sela Šurmanci“ i opisuje zločin koji se dogodio za vreme Drugog svetskog rata. Ustaše su zarobili seljake iz Šurmanaca, pobili ih, a zatim ih pobacali u jamu na drugoj strani brda gde su navodna ukazanja Gospe počela nekih 40 godina kasnije. Gradonačelnik Šurmanaca je postavio prvo poglavlje moje knjige na sajt tog grada i to je dovelo do telefonskog poziva koji sam dobio od jedne gospođe koja je odrasla u Indijanapolisu. Ona sada živi u Beogradu i udata za jednog od producenta RTS 1, najstarije televizije u Srbiji.

Tokom našeg telefonskog razgovora, rekla mi je da je svako veče morala da vadi svoje dete iz inkubatora pošto je NATO bombardovao bolnice i druge civilne infrastrukture. Kasnije se ova žena pojavila u mojoj kući u Saut Bendu sa svojim mužem, koji mi je ispričao priču o tome kako je Lari King, voditelj poznate TV emisije, rezervisao studio na beogradskoj TV stanici na određeno vreme, kako bi mogao da intervjuiše vladine zvaničnike. Kada je shvatio da su svi ljudi iz CNN-a napustili zgradu 15 minuta pre zakazanog intervjua, naredio je opštu evakuaciju baš na vreme kako bi izbegao napad krstareće rakete koja je pogodila studio u vreme predviđeno za intervju. Zaključak koji je čovek izvukao iz ovog incidenta bio je očigledan. Lari King je bio agent CIA-e koji je bio saučesnik u onome što bi se moglo definisati kao pravi ratni zločin. Nepotrebno je reći da ova priča nikada nije ispričana na CNN-u.

POVRATAK U MEĐUGORJE 

U proleće 1996. vratio sam se u Mostar. Kamenje poznatog ( miniranog ) mosta je ležalo u tirkiznim vodama prelepe Neretve, ali je istočna obala te reke sada pripadala Islamskoj Republici Bosni. Odseo sam u hotelu Euro koji je bio okružen oklopnim transporterima na kojima je belim slovima bilo ispisano KFOR. Možda sam tada znao za šta se zalažu, ali sada ne znam. Sećam se da sam doručkovao u bašti tog hotela. Sećam se fontane i šljunka koji su prekrivali tlo bašte, ali, što je još važnije, sećam se da sam slušao Amerikanca koji je očigledno bio zadužen da ponovo sastavi zemlju koju su Amerikanci uništili. Bašta je bila mala, a njegov glas bučan, pa pretpostavljam da je držao govor za dobrobit svih  i kako će da preuredi Balkan. Pričao je kako je jednu grupu hrvatskih vojnika uklonio iz scenarija jer su držali bistu Ante Pavelića. Siguran sam da je pričao i o drugim grupama s kojima se moglo sarađivati, ali ubrzo se tema pomerila na njegovu ćerku i sukobe koje je imao sa njom jer se prethodno razveo od njene majke. On je, drugim rečima, bio klasični Amerikanac, što će reći, čovek koji je hteo da donese demokratiju i slobodu na Balkan što bi bila kompenzacija za njegov neuspešan brak. On je bio tipični Amerikanac, to jest propovednik sa pištoljem.

KAKO NASTUPA PORAZ ZAPADA? 

U proteklih 30 godina, Američka imperija je ušla u period fatalnog opadanja, što je pitanje američkog identiteta učinilo još bitnijim. U svom delu „Poraz Zapada“, Emanuel Tod tvrdi da je kolaps američke imperije izazvan slabljenjem protestantizma, koji opisuje kao njegovu skrivenu gramatiku. Amerika se sada suočava sa porazom u Ukrajini jer je protestantizam, koji je „u velikoj meri bio ekonomska snaga Zapada, mrtav.“ Tod zasniva svoje razumevanje protestantizma na Maksu Veberu na način koji je tipičan, ali koji zavarava. Protestantizam je možda skrivena gramatika američkog carstva, ali Tod, francuski Jevrejin, ne razume da je satanizam skrivena gramatika protestantizma. Prema Todu, Zapad se zasniva na tri revolucije koje stvaraju „odabrani klub koji uključuje samo Englesku, Sjedinjene Države i Francusku. Engleska Slavna revolucija iz 1688. godine, američka Deklaracija o nezavisnosti iz 1776. i Francuska revolucija iz 1789. su osnivački događaji ovog uskog liberalnog Zapada.” „Cela protestantska sfera“, da upotrebimo Todovu terminologiju, zasnovana je na revoluciji.

Sa Todove liste važnih revolucija upitno je bila odsutna revolucionarna decenija četrdesetih godina 17. veka, koja je za četiri desetleća prethodila Građanskom ratu u  Engleskoj. Tod je iz nekog razloga izostavio prvi primer revolucionarnog duha i u Engleskoj i u Novoj Engleskoj, današnjim SAD - puritance, koji su dvostruko značajniji zbog svoje otvorene i očigledne veze sa jevrejskim revolucionarnim duhom, ali i zbog toga što je jedan od najistaknutijih poznatih puritanaca bio  DŽon Milton, čovek koji je napisao protestantski ep “Izgubljeni raj”. Tu je Milton prikazao Satanu kao sveca i zaštitnika protestantizma. Satanizam je bio putanja Anglo-Amerikanaca i njihovog carstva otkako je Satana održao svoj čuveni govor na početku protestantskog speva „Izgubljeni raj“. Kada je Persi Biš Šeli hteo da zapali vatru pobune u Irskoj, nije mogao da nađe bolju frazu od one koju je Satana upotrebio da probudi demone u paklu kada je na kraju tog govora u Miltonovom rekao: „Probudi se, ustani ili zauvek padni.” Satana počinje tako što se oprašta od neba, ali ubrzo prelazi na stvar predlažući nepisani ustav Američke imperije:
Nakon što je 1660. umro puritanski diktator Oliver Kromvel, Englesku je zapljusnuo talas gađenja zbog ekscesa puritanizma, što je najbolje simbolizovala rulja koja je ekshumirala Kromvelov leš i obesila ga. Kromvelova glava se odvojila od tela tokom ovog čina skrnavljenja, a gde se nalazi ni do danas nije poznato. Ipak, njegov revolucionarni duh je napustio Englesku dok mu je glava još bila na ramenima i migrirao je preko Atlantika u Masačusets, gde je vek kasnije postao pokretački duh Američke revolucije.

Ralf Valdo Emerson je sigurno čitao „Izgubljeni raj“. Znamo to jer njegov najpoznatiji esej „Pouzdanje u sebe“ odjekuje istim satanističkim duhom i kadencom. 

Um je samosvojan i sam po sebi
Može napraviti raj od pakla, pakao od raja.

Naučivši to od Miltona, Emerson je zaključio da „ništa konačno nije sveto osim integriteta vašeg sopstvenog uma.“ Kada je generacija odgajana na Bibliji rekla: „Ali impulsi koje dobijamo mogu biti odozdo, a ne odozgo“, Emerson je uzvratio, pozivajući se na Satanu: „Izgleda da nisu takvi, ali, ako sam ja đavolje dete, ja ću onda živeti od đavola.” Emerson je dobio ideju da je „đavolje dete“ iz kalvinističkog principa potpune izopačenosti, koju je odbacio dok je u isto vreme zadržao satansku suštinu protestantskog revolucionarnog duha.

Emersonov komšija Natanijel Hotorn dobio je isto kalvinističko nasleđe. Kao i Emerson, on ga je odbacio, ali nikada nije mogao da prihvati Emersonov naivni optimizam. Hotorn je ostao zatočenik mračne šume koju je opisao u „Mladom Gudmanu Braunu”, nakon što je junak Braun ostavio svoju ženu Fajt da bi se sreo sa đavolom. Suočen sa đavoljim iskušenjem, sve što je Mladi Gudman Braun mogao da kaže jeste da ga je „vera držala neko vreme“ pre nego što je primljen u „zajednicu vaše rase“, koja smatra da je „Zlo prava priroda čovečanstva“.

Vera je neko vreme održavala američku Republiku, ali nastanak američke imperije posle Drugog svetskog rata predstavljalo je jedno dugo poniranje u satanizam. Poput Satane, mračne figure koja je mladog Gudmana Brauna dočekala u šumi, puritanski sveštenik objašnjava da „zlo mora biti vaša jedina sreća“. Amerika, ako pod tim mislimo na četvrtu veliku svetsku religiju, od tada ima jedan dugi pakt sa đavolom.

Semjuel Hantington ulazi u srž stvari kada nam kaže da je „puritansko nasleđe postalo američka esencija.“Ali, suština je samo jedna strana medalje Bitija. Druga strana je poznata kao egzistencija. Američki puritanizam je nastao kao konfrontacija između kalvinizma, koji je odgovarao esenciji, i divljine, koja je odgovarala egistenciji. Puritanska religija je morala da se prilagodi stvarnosti postojanja pre nego što je mogla da postane američka suština, koju Hantington opisuje kao „naciju oslobođenja“ i „vizionarsku republiku“.

Bezimeni američki gospodar svemira kojeg sam sreo u Mostaru u proleće 1996. bio je izaslanik „nacije iskupitelja“ i „republike vizionara“, a Srbija je bila na udaru Satanine „iskušiteljske prakse“, što je druga reč za genocid. Tačnije, to je genocid ako ne uspete, a socijalni inženjering ako uspete da se iskupite.
 Američka divljaina prepuna šuma je naterala puritance da modifikuju kalvinizam kako bi preživeli u neprijateljskom ambijentu. U metafizičkom smislu, egzistencija je modifikovala esenciju. Razumevanje potpunih implikacija ideje da egzistencija prethodi esenciji počelo je u 13. veku, kada je imala neposredan uticaj na umetnost, uzrokujući da Đoto „raskine sa vizantijskim modelima“, kako je rekao Vazari. To je takođe imalo implikacije na nauku, dozvoljavajući Albertusu Magnusu da empirijski sagleda svet koji je bio bremenit Logosom.  Svet je stvorio Bog Otac, a iskupio ga je Ovaploćeni Sin Božji, Isus Hristos.

U Americi, esencija je srela egzistenciju - kao što je Frederik DŽekson Tarner istakao - na liniji prema Zapadu, poznatoj kao Granica, koja je postala izazov što je definisao američki identitet. Polazeći iz Bostona ili DŽejmstauna, engleski protestant je uzeo pištolj, koji mu je omogućio da puca na jelene i brani se od Indijanaca, i usput je postao Amerikanac. Amerikanci su oduvek bili propovednici sa oružjem.

Efekat preokretanja odnosa između egistencije i esencije koji su Evropljani nasledili od Grka bio je toliko dubok da je izdržao traumatični efekat protestantske reformacije i napravio svoj put u Novi svet.  Revolucionarno razumevanje dva aspekta postojanja u delu Tome Akvinskog imalo je i pozitivne i negativne posledice, u rasponu od pozitivnog efekta koji je imalo na razvoj američke arhitekture braće Grin do negativnog efekta „zakonske klauzule“ u  procesu Planirano roditeljstvo protiv Kejsija, koja je osnažila pravo na abortus. Tada je sudija Kenedi izneo mišljenje koje je i Milton mogao da stavi u usta Satone da je„u srži slobode pravo da se definiše sopstveni koncept postojanja, značenja, univerzuma i misterije čovekovog života.”

Tokom većeg dela američke istorije, neuspesi su bili brojniji od uspeha, primoravajući Amerikance koji traže identitet da biraju između dve podjednako odvratne paradigme, koje je najbolje oličavao prirodni čovek Hak Fin koji se poistovećuje sa biblijskim Adamom, čovekom načinjenim od blata, ili sa udovicom Daglas, koja predstavlja „civilizaciju” u ratu sa prirodom. Pošto je Amerika bila, kako nam kaže Hantington, protestantska nacija, nikada nije naučila da blagodat usavršava prirodu, jer je to bila katolička ideja koja je uvek lako mogla biti odbačena. Lik Haklberija Fina, divljeg deteta koje ne priznaje zakone civilizacije, još uvek je sa nama. Upravo to je navelo DŽordža Bernarda Šoa da smatra da je Amerika zemlja koja je prešla iz varvarstva u dekadenciju, a da na tom putu nikada nije pronašla civilizaciju.

Američka potraga za civilizacijom se nastavlja. Izgledi za uspešan ishod te potrage i povezivanjem sa američkim identitetom znatno su manji sada nego kada ih je Samjuel Hantington artikulisao pre skoro četvrt veka. Pružanje jasne metafizičke osnove za tu potragu je, međutim, korak, ma koliko skroman, u pravom smeru.
Pokazujući izvesnu zaslepljenost sopstvene perspektive, Emanuel Tod identifikuje grupu slepaca odgovornih za pomračenje bele protestanstke elite kao „neokonzervativce“, to jest „neokone“. „Neokon“ je, da se razumemo, šifrovana reč za ( hristofobnog ) Jevrejina. Kao što je Sun Cu rekao, ako ne znate ko ste i ne možete da identifikujete neprijatelja, izgubićete svaku bitku.

Sveti Pavle je takve opisao  kao  hristoubice i „neprijatelje ljudskog roda“ (1. Solunjanima 2:14-5). Izraelski genocid u Gazi to je učinio očiglednim celom svetu, uključujući mnoge mlade Amerikance koji sada demonstriraju protiv izraelskog genocida na univerzitetima širom zemlje. Amerikanci više nemaju kolektivni identitet. Zemlja je podeljena između većine, koja se ne slaže sa našom spoljnom politikom, i manjine koja od toga profitira. Osnovni politički problem sa kojim se američki narod suočava u ovom trenutku je jevrejska kontrola svakog aspekta naše kulture, uključujući potpunu kontrolu našeg političkog procesa.
Policija koja je pozvana da suzbije te demonstracije sa tako očiglednom i neopravdanom brutalnošću obučena je u Izraelu da tretira američke građane isto kao i Palestince. Tokom rata protiv Srbije, ja sam se sa mnogim Amerikancima okupljao na mostovima, kao što su to činili i Srbi, da pokažemo solidarnost sa Srbijom i našu nesreću zbog besmislenog rata koji se vodio u naše ime. Tada smo svi bili Srbi. Sada smo svi Palestinci. Sami Izraelci su doprineli razvoju ove globalne svesnosti, koja se promolila kroz pukotine američke imperije u kolapsu.

U uvodu „Filozofije prava“, Hegel opisuje šta se dešava kada se imperije sruše:“Minervina sova počinje svoj let tek u sumrak.“

Minervina sova počinje da leti tek kada nas sumrak prekrije. Jedina uteha koju možemo da izvučemo iz kolapsa „Gestalt des Lebens“ poznatog kao Američka imperija je prepoznavanje satanizma koji je bio njegova skrivena gramatika od trenutka njenog nastanka. Minervina sova počinje da leti tek kada se sumrak spusti na nas. Poput sove koja je tradicionalni simbol mudrosti, bolje vidimo kada je svetlost prigušena. Umiranje svetlosti, međutim, ne bi trebalo da dovede do očaja jer je uvid suštinski element svesti, a svest je neophodan, mada ne i dovoljan, uslov za političku promenu. Kao u vreme Aleksandra Velikog, koji je učinio da grčki jezik bude “lingua franca” civilizovanog sveta, globalna imperija je rodila globalnu svest uprkos svojoj zlobi jer Bog uvek izvlači dobro iz zla. Hegel je ovaj božanski atribut nazvao „lukavstvom uma“. Logos se sada uzdiže u sve većoj tami jer, kako je rekao Sveti Jovan u prologu svog Evanđelja – „Logos je Bog“. Reč je Bog. Hvala vam što ste mi dozvolili da večeras podelim ovaj trenutak sopstvene svesnosti sa vama.

PREVEO: ALEKSANDAR TEODOROVIĆ/ REDAKTURA I PRIREĐIVANJE: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ 

Izvor: Pravda