Nikola Vitorf,  Imperator Nikolaj, izdavač  Demohrišćanska zajednica, ur. Pavle Marinković,Perko Matović, Beograd, godina izdanja originala 1940, reizdanje 2025.

ZNAČAJ PRAVOSLAVNE MONARHIJE

U noći između 16. i 17. jula 1918. ubijen je poslednji hrišćanski pravoslavni car – Nikolaj Drugi Romanov. Prvi hrišćanski car bio je Konstantin Ravnoapstolni, a poslednji je bio Mučenik. 

Od ravnoapostolnosti do mučeništva – to je mera i provera hrišćanske monarhijske državnosti kroz vekove. 

Za razliku od Crkve, koja je prizvana da bude nebo na zemlji (iako, naravno, na njivi Božjoj, pored žita, ima i kukolja), i da ljude privodi Hristu ljubavlju, a ne inkvizitorskim nasiljem, zadatak države nije u tome da stvori raj na zemlji. Moralni smisao postojanja države jeste upotreba zemaljskih sredstava, od prava do sile, radi ograničavanja zla i podržavanja dobra (Rim. 13,3–4). Kako je govorio Vladimir Solovjov: ona ne treba da pokušava da stvori zemni raj nego da spreči da na zemlji ne zavlada pakao.

Između Crkve i države mogu se uspostaviti četiri vrste odnosa: simfonija, kad Crkva i država sarađuju na spasavanju ljudskih duša i ohristovljenju društva, čega je simvol dvoglavi orao pod krunom s krstom (pravoslavna monarhija, od cara Konstantina do Nikolaja Drugog Romanova, koja je, povremeno, bila ugrožena cezaropapizmom, nastojanjem monarha da preuzme vlast nad Crkvom); papocezarizam (kada crkveni poglavari žele i političku vlast i moć, što je, vekovima, bio izazov za vatikanski model hrišćanstva); sekularizam (kada je Crkva odvojena od države, ali njihov odnos je zasnovan na načelu uzajamne trpeljivosti i uvažavanja, kao i saradnje u oblastima značajnim za napredak zajednice); borbeno bezbožništvo (kada država stremi da ukloni Crkvu iz javnog života i preuzme vlast nad pogledom na svet svojih građana, čemu, posle nacizma i komunizma, stremi globalistički sekularizam ).

CAR JUSTINIJAN O SIMFONIJI 

Nije nimalo slučajno da je Bog blagoslovio da pravoslavni imaju monarhijsku vlast od doba Svetog cara Konstantina do Cara Mučenika Nikolaja Drugog Romanova. Očito je da je pravoslavna monarhija uvek bila najoptimalniji oblik državne vladavine, bar kad je Crkva u pitanju: dvoglavi orao pod krunom s krstom svedočio je o stremljenju da i Crkva i država služe Hristu. Suštinu tih odnosa opisao je Sveti car Justinijan u predgovoru sa Šestu novelu svog kodeksa: “Najveći darovi koje je božanska blagost podarila ljudima jesu crkvena i svetovna vlast, od kojih prva služi za božanske stvari, a druga štiti i pazi ljudske. Obe potiču od jednog istog načela i uređuju ljudski život (…) Ako je sveštenstvo u svakom pogledu bezgrešno i verno Bogu, a svetovna vlast vlada pravično i ispravno državom koja joj je poverena, iz toga ishodi sklad koji će ustanoviti sve što je korisno za ljudski rod.“ 

Ruski mislilac Mihal Nazarov ističe: “Kako je Lav Tihomirov primetio u „Monarhijskoj državnosti“, odnos dve vlasti u pravoslavnoj simfoniji podseća na odnos duše i tela. U skladu sa tim, ovde temelje postavlja Crkva, koja prilikom krunisanja nad carem vrši Svetu Tajnu Miropomazanja. Ovo ga, naravno, ne čini automatski pravednim, ali mu – posredstvom patrijarhovog polaganja ruku (…), pomazanja svetim mirom i pričešćivanja na isti način kako se pričešćuju i sveštenici, daje posebne darove Svetoga Duha, prava i obaveze pomazanika da, zajedno sa Crkvom i kao njen poseban član, služi izvršavanju Božje volje.“

Zato su Sveti Oci tvrdili da pravoslavna carska vlast sprečava pojavu antihrista, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva. Godine 1904, uoči prve revolucije u Rusiji, Sveti Jovan Kronštatski je rekao: “Rusijo, ako otpadneš od vere, kao što su mnogi intelektualci već otpali, nećeš više biti Rusija, ili Sveta Rusija. I ako ne bude bilo pokajanja u ruskom narodu, onda je kraj sveta blizu. Bog će uzeti pobožnog cara i poslaće bič u liku nevernih, surovih, samoproglašenih vladara, koji će natopiti celu zemlju suzama i krvlju.“  

I to je počelo da se zbiva u februaru 1917, u Rusiji.

O tome govori i knjiga koju čitalac ima u rukama. 

CAR KAO SIMVOL NADE U VASKRSENJE 

Knjiga Nikole Vitorfa, vernog ruskog monarhiste, predstavlja apologiju Cara Mučenika Nikolaja Drugog Romanova. Ona svedoči o njemu  kao ličnosti i vladaru, koji je bio uzvišeni svedok pravoslavnog učenja o carskoj vlasti kao služenju Hristu. 

Zato je, za Vitorfa, Car sa svojim mučeništvom pre svega simvol nade u vaskrsenje ne samo Rusije, nego i čovečanstva:“Guši se svet u prljavim talasima ljudske zlobe. Na krmilo svetskog broda stali su Nepoverenje i Nepouzdanost. Izgubljena je vera ne samo u Boga, ne samo uzajamnost ljudske vere jednoga u drugog, nego i vere u samoga sebe.  Kao u mračnoj noći luta čovečanstvo po ivici beskrajne provalije, ali još svesno toga, još strahujući da će se stropoštati u njene mračne dubine, grozničavo se hvata za ono u čemu se potsvesno nada naći oslonca, sećajući se starih vremena. I kada već izgleda da je on tu, da je nađen, da je siguran i pouzdan da je već u rukama - ponova ga nestaje, kao što nestaje i onog što u stvari ne postoji. Kao jutarnja magla se isparava fatamorgana poverenja i pouzdanja. U mračnim oblacima se skriva Božanstvena svetlost - munja. U mračnoj noći čovečanstva skriva se svetlost ljudskog duha - duha nepokolebivog poštenja, duha ljubavi prema bližnjima i gotovosti na žrtvu za njih - duha Nikole Drugog i mnogih malih neznanih junaka, junaka moralne hrabrosti. I kao što će u mračnoj i burnoj noći sevnuti munja i pokazati put zalutalom putniku, tako će i u noći čovečanstva sevnuti munja duhovne svetlosti, osvetliti do tada neznani grob poslednjeg Ruskog Cara, obasjaće svojom svetlošću vence na njemu - vence od ljudskih suza i čovečanske krvi i pokazaće onaj put kojim će čovečanstvo krenuti - put od mračnih dubina moralnoga pada ka svetloj površini duhovnog uspona.“ 

Velike ličnosti su u svom vremenu često neshvaćene, a njihova prava vrednost sagledava tek sa istorijske distance, smatra Vitorf. Nikolaj Drugi je bio simvol celovitosti i duboke nacionalne svesti, zastupnik ideje sveštene simfonije i unutrašnje harmonije ruske države. To su Rusi pojmili tek posle pada monarhije. 

PRE REVOLUCIJE 

Revolucije, kažu, nastaju zbog teških i nesnosnih uslova života jednog naroda. Zemlja nazaduje, ljudi žive u bedi, svuda tiranija, i onda počinje revolucija. 
A kako je bilo u Rusiji?

Za dvadeset godina vladavine cara Nikolaja Drugog Romanova, stanovništvo Rusije uvećalo se sa 125 na 175 miliona ljudi. Godine 1897. nacionalni dohodak bio je 1410 miliona zlatnih rubalja, a 1913. je bio 3417 miliona zlatnih rubalja. Zlatne rezerve su porasle sa 687 na 2300 miliona. Rod pšenice je 1890. godine iznosio 32 miliona tona, a 1913. godine 64 miliona. Proizvodnja bakra je porasla za 375 posto. Od 1914. do 1916. godine izgrađeno je 2130 kilometara pruge. Čak je i Lenjin morao da prizna da je Rusija s kraja XIX i početka XX veka imala najbržu stopu industrijskog razvoja u svetu.  

Još za vreme carice Katarine Druge uveden je, prvi u svetu, zakon koji je zabranjivao noćni rad žena i dece. Godine 1912. uvedeno je obavezno socijalno osiguranje za radnike. Predsednik SAD Taft tom prilikom je izjavio: „Vaš imperator je uveo radničke zakone savršenije od onih kojima se u sadašnje vreme diče demokratske države“.

Stanje u obrazovanju takođe se poboljšavalo. Godine 1908. uveden je zakon o obaveznom osnovnom školovanju kojim je predviđeno da se nepismenost ukloni do 1928. godine. Do 1913. bilo je 130 000 škola, a budžet za školstvo je naredne godine, desetostruko uvećan, iznosio 400 miliona rubalja.
Prema podacima sovjetske statistike, objavljenim 1920. godine, 86% mladih od šesnaeste do dvadesete godine znalo je da čita i piše. Sve je to pripremila carska Rusija. U knjizi Amerikanca Morisa Fridberga „Ruska klasika u sovjetskom omotu“ piše da je 1913. Rusija po izdavaštvu druga u svetu, sa 34000 naslova u 109 miliona primeraka godišnje.

STANJE MEĐU SELJACIMA

Godine 1916, u rukama seljaka nalazilo se 88,1 milion hektara zemlje. u rukama plemstva 26,6 miliona hektara, a Crkva je bila vlasnik 250 000 hektara.
Agrarnom reformom koju je 1906. sproveo Stolipin, svaki seljak je mogao da izađe iz seoske opštine i da dobije zemlju u lično vlasništvo. Car Aleksandar Treći osnovao je Agrarnu banku koja je seljacima omogućavala da otkupljuju zemlju od plemića, dajući im zajmove na 50 godina, uz kamatu od 2%. Do Prvog svetskog rata, Sibir je naselilo 4,5 miliona seljaka. Zemlja u Sibiru bila je jeftina. Cene prevoza seljačkih porodica do Sibira bile su subvencionisane: porodica sa 640 kila tereta bivala je vožena po ceni od 24 rublje umesto zvanične, oko 230 rubalja. Seljaci su prevoženi u toplim i čistim vagonima.

EKONOMSKO I POLITIČKO U CARSKOJ RUSIJI  

Od početka vladavine cara Nikolaja do 1910. bilo je podignuto 345 bolnica.

Edmon Teri, urednik jednog francuskog časopisa za ekonomiju, je u knjizi „Ekonomski preobražaj u Rusiji“ napisao da, ako će, ako nastavi privredni razvoj takvim tempom, Rusija uskoro biti najjača država Evrope. U to vreme. Pol Valeri je pisao: „Tri su čuda svetske istorije: antička Grčka, italijanska renesansa i Ruska Imperija“.

Kakav je bio odnos prema političkim kažnjenicima? Lenjin, u sibirskom progonstvu, ima kuću, policiji se javlja jednom sedmično, nosi lično naoružanje, dobija poštu i štampu. Lenjin, Staljin, Trocki, koji su robijali u doba carske Rusije, preživeli su tamnicu i izveli revoluciju. Zatim su, da bi stvorili „srećnije društvo“, pobili na milione nevinih. 

Vitorf ističe da je Ruska imperija pred revoluciju dostigla vrhunac civilizacijskog razvoja. Primeri poput Puškina, Tosltoja, Dostojevskog, Mendeljejeva ili Rahmanjinova služe kao dokaz autohtone genijalnosti, koju je viši sloj društva, pod stranim uticajima i obuzet levičarskim ideologijama, zanemario. Inteligencija je prihvatila zapadne ideje parlamentarizma i socijalizma bez kritičkog odmeravanja istorijskih posledica primena ovih ideja u ogromnoj državi koja je imala različit istorijski put od Zapada.

USPOMENE VELIKOG KNEZA

Veliki knez Aleksandar Mihajlovič iz doma Romanova ostavio je svoje uspomene, u kojima govori o stanju Rusije uoči revolucije. On primećuje da je zemlja ubrzano krenula u razvoj kapitalizma, potpuno nespremna za tako nešto. Samo 1913. u Moskvi je 40 000 ljudi živelo od berze!

Trijumvirat novobogataša (Jaroščinski, Batolin, Putilov) osvajao je Rusiju – i svi su im se klanjali: od ministara finansija do revolucionara. Sibirska banka je finansirala Maksima Gorkog i on je u Petrogradu izdavao dnevne novine „Novi svet“ boljševičkog pravca, kao i mesečnik „Anali“. U obe publikacije sarađivao je Lenjin. Obe su pozivale na rušenje države. U kući bogataša Paramonova nađeni su nepobitni dokazi da je on finansirao širenje revolucionarne literature u Rusiji. Suđeno mu je, i osuđen je na dve godine robije, ali je dao veliki prilog za izgradnju spomenika o tristagodišnjici doma Romanova i pušten je iz zatvora. Čuveni industrijalac Sava Morozov finansirao je Lenjinovu „Iskru“ koja je radnike Morozovljevih fabrika pozivala na štrajk. Ovaj nesrećnik je govorio da je „dovoljno bogat da sebi dozvoli luksuz finansiranja svojih neprijatelja“. Morozov se ubio pre početka Prvog svetskog rata, a Lenjinovi sledbenici su kasnije svu njegovu imovinu konfiskovali.

Godine 1916. na frontu je, posle pobeda Brusilova, stanje bilo bolje no ikad; ali, u pozadini je kuvalo, i revolucionari su se spremali da carevini zabiju nož u leđa. Veliki knez Sergej rekao je svom bratu Aleksandru da Nemci, osećajući blizinu poraza, neće prezati ni od čega, a pre svega će gledati da u pozadini Rusa izazovu revoluciju.

Aleksandar Romanov je pokušavao da uveri cara i caricu da je revolucija blizu, ali u tome nije uspevao. Carica nije mogla da veruje da će narod okrenuti leđa svom voljenom Baćuški.

IZDAJA GENERALA 

Međutim, kad se car Nikolaj  odrekao prestola u korist svog brata, knez Aleksandar nije mogao da veruje: „Niki je verovatno izgubio razum. Od kada se to Samodržac sve Rusije može odreći od Boga mu date vlasti zbog meteža u prestonici izazvanog nedostatkom hleba?“ Kada su se sreli, car mu je pokazao telegrame svojih generala, koji su tražili njegovu abdikaciju. Glas mu je zadrhtao kad je došao do telegrama svog bliskog rođaka, velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, koji je takođe zahtevao abdikaciju.

Prvo naređenje Privremene vlade bilo je sasvim „demokratsko“: vojska treba da bira sebi oficire i prestaje ukazivanje počasti oficirima od strane vojnika. Veliki knez Sergej tim povodom kaže: „To je kraj ruske armije! Sam Hindenburg ne bi morao ništa tome da doda. Viborški garnizon već je poklao svoje oficire. Ostali će požuriti da ih u tome slede“.

Car se obratio svom štabu moleći ih da i dalje služe Otadžbini. Stari generali su plakali. Daje se zakletva Privremenoj vladi. Knez Aleksandar kaže: „Ne znam kako se osećaju ostali, ali lično ne shvatam kako se zaklinjati na vernost grupi intriganata koji tek što su pogazili datu zakletvu (caru, nap. V. D.) Sveštenik izgovara reči koje ne želim da čujem. Prvi put za trista četiri godine postojanja monarhije na molebanu se ne pominje ime carevo“.

POTPUNA TRULEŽ DRUŠTVA

Veliki knez Aleksandar svedoči o potpunoj truleži visokih krugova ruskog društva. LJudi poput Borisa Savinkova pokretali su revoluciju. Savinkov je bio zemljoposednik, čovek iz visokog društva, pesnik, pripovedač, „Kazanova“ i – „sportista revolucije“ (tako su ga zvali!) On je govorio: „Revolucija i kontrarevolucija mi ne znače ništa! Ja hoću akciju!“ A za to vreme, Savinkovu, koji je iz Francuske rukovodio ubistvima carskih činovnika, plaćani su honorari za romane objavljivane u Rusiji! Veliki knez Aleksandar piše: „Ministar unutrašnjih poslova nije ni sanjao da dobra polovina ruskih revolucionara, među kojima su bili i Savinkov, Trocki, Černov i drugi ima mogućnost da nastavi svoj teroristički posao zahvaljujući honorarima koje primaju od ruskih izdavača!“

Veliki knez Aleksandar s gorčinom zaključuje: „Presto Romanova nije pao pod pritiskom preteča Sovjeta ili mladih bombaša, nego nosilaca plemićkih prezimena i dvorskih zvanja, bankara, izdavača, profesora i drugih društvenih delatnika, koji su živeli od širokogrudosti carevine. Car bi uspeo da izađe u susret potrebama radnika i seljaka; policija bi se obračunala s teroristima. Ali bilo je sasvim uzaludno pokušati da se ugodi mnogobrojnim pretendentima na ministarska mesta, revolucionarima iz redova dvorjana, opozicionim birokratama, vaspitanim na ruskim univerzitetima“.

UPLIV PREVRATNIČKIH IDEJA

Za Vitorfa, Car Nikolaj je bio vladar izrazitog moralnog integriteta, skromnosti i nacionalne posvećenosti. On je povremeno bez pratnje šetao ulicama Petrograda, jer je imao poverenja u svoj narod. Narod ga je oduševljeno pozdravio prilikom krunisanja 1896. Ali, od samog početka, car se sukobio sa liberalnim slojevima aristokratije i inteligencije,  koji će kasnije postati okosnica revolucionarne opozicije.

Rusija, po Vitorfu, nije srušena od strane boljševika, već iznutra, izdajom elita, inteligencije, štampe i vrha vojske. Po Vitorfu, Nikolaj Drugi je bio mučenik istorijskih okolnosti, koji je, na na način hristolik, stradao za one koji su ga mrzeli. 

Sledbenici radikalnog marksizma, poput Struvea, Lenjina i Plehanova, bili su pokretači procesa koji će dovesti do boljševičkog terora. Zapadne i tuđe ruskoj duši, revolucionarne ideje su pobedile zahvaljuući svom iracionalnom i kobnom uplivu na elite otuđene od naroda, koje su verovale da dižu revoluciju u ime naroda. 

Povodom revolucionarne 1905. godine i uvođenja parlamentarizma, na šta je Nikolaj Drugi u skladu sa okolnostima pristao, Vitorf izlaže Carevu unutrašnju dilemu između potrebe da ostane veran tradiciji ruskog samodržavnog monarhijskog načela i pritiska koji ga je primoravao na ustupke. Posebno se ističe uloga grofa Vitea, u tom trenutku vodeće ličnosti u državom aparatau, koji se okreće protiv monarha i, po Vitorfu, prvi ga izdaje. Trebalo je potkopati moć i autoritet monarhije.

CAR REFORMATOR

Značajna pažnja se posvećuje i reformama koje su, prema autoru, pokrenute lično od strane Nikolaja Drugog. Ukaz o školstvu, zakon o vanbračnoj deci, agrarna reforma i uspostavljanje fizičkog vaspitanja, mogu se pripisati isključivo Caru, iako zvanično pripadaju ministrima poput Vitea i Stolipina. Na taj način, Vitorf rehabilituje Nikolaja Drugog kao aktivnog reformatora i odgovornog modernizatora, čiji se doprinosi namerno minimizuju u revolucionarnim narativima.
Car nije bio nikakav „slabovoljko“ i povodljivac, kaže Vitorf, i dodaje da "samo apsolutne neznalice osnova psihologije mogu tvrditi da je Car bio duševni slabić". Višestrano obrazovan, moralno i logički dosledan, on je, smatra Vitorf, skoro platonovski uzor idealnog monarha.

Ipak, u doba socijalne, ideološke i vojne raslabljenosti carstva, došlo je do opadanje monarhijske moći koja je trpela napade sa liberalne, revolucionarne, čak i monarhističke strane. Svi su mislili da znaju i mogu da vode Ruisju boljeod njenog potonjeg vladara. 

UDARI NA PRESTO 

Period nakon Oktobarskog manifesta iz 1905. Godine, kada je uvedena Državna duma, Vitorf karakteriše kao "trenutak poslednje ruske slave". Posle toga, svaka godina je vodila u propast. S jedne strane, na presto su se okomili parlament i štampa; s druge strane, čak i odani monarhisti, poput Stolipina, nisu mogli da se snađu. Stolipin počinje da guši patriotske organizacije, ne pronalazeći oslonac ni u levici, ni u desnici. Po Vitorfu, Stolipin se od simvola nacionalne obnove kreće ka nekoj vrsti diktatora, koji se, u ime svoje vizije obnove države, odriče saradnje sa pravoslavnim monarhističkim krugovima.  Po Vitorfu,  liberali i umereni reformatori, a ne boljševici, prvi su rušili monarhiju. Boljševici su samo nasledili ruševine: oni su bili  svojevrsna kazna Božija, puka posledica duhovnog, moralnog i političkog kraha.

Posle Stolipina je nastupio period premijera Kokovceva, koji se u knjizi prezrivo karakteriše kao „politički fantom“, bez jasnog karaktera, volje ili ideologije. Taj je kasnije, u svojim memoarima, pravdao sebe i klevetao Cara.

Onda je došlo, veli Vitorf, do zavere unutar Dume, i uspostavlja se veza između oficira i liberalnih poslanika, koji pripremaju teren za nasilnu promenu vlasti. Posebno je naglašena uloga Gučkova, Rodzjanka, Šuljgina i generala Aleksejeva u obezglavljivanju monarhije, i političkom i vojnom.  

CAR I NJEGOVA PORODICA

Iako, kako rekosmo, optuživan da je slabe volje i lišen inicative, Car se pokazao u pravom svetlu u Prvom svetskom ratu. NJegov asketski duh, odanost porodici i duboka religioznost odrazili su se i na njegovo ponašanje tokom rata; pre svega na njegovu odluku da lično preuzme funkciju vrhovnog komandanta, što je u javnosti često tumačeno kao politički nepromišljen gest. Po Vitorfu, to je vrhovni čin žrtvene odgovornosti. Carev boravak u Vrhovnom štabu u Mogiljevu bio je ispunjen molitvom, radom, i brigom za svoju vojsku. 

Vitorf posvećuje pažnju i ulozi Careve porodice, posebno carice Aleksandre Fjodorovne, koja je često bila meta liberalne štampe i optuživana za popustljiv odnos prema Nemačkoj ( tobož, ona je Nemica, i služi nemačkim interesima ), kao i za uticaj Grigorija Raspućina. Vitorf nastoji da demistifikuje laž o Raspućinu kao mračnom simvolu dekadencije i da ga prikaže kao čoveka pobožnog u svojim namerama, ali koji u jednom potpada pod uticaj aristokratskih krugova što ga koriste za svoje ciljeve  s ciljem da diskredituju sve postupke carske porodice. Poštovanje poslednjih Romanova prema Raspućinu kao bogomolniku iz naroda bilo je neshvatljivo zapadnjačkoj, sekularizovanoj inteligenciji, a narodu je sugerisano da Raspućin radi za ruske neprijatelje, Nemce. 

DOLAZAK FEBRUARA 

Prvi svetski rat bližio se svom kraju, pobedonosnom za Rusiju. Car Nikolaj bio je na čelu vojske, koja je trpela gubitke, ali i pobeđivala. Kakva je stvarna slika ruskog vojnog uspeha bila, pisali su, kasnije, stranci. Francuski maršal Foš je rekao: „Ako Francuska nije bila zbrisana sa karte Evrope, pre svega ima da zahvali Rusiji“. Vinston Čerčil je tvrdio: „Zaboravili smo najteži podvig imperatora Nikolaja Drugog, koji je u veoma nepovoljnim uslovima doveo Rusiju na prag pobede. U februaru je imperator stajao na kormilu vlasti, i armija se čvrsto držala, stalno udarajući na prve nemačke linije; front ni u čemu nije oskudevao; pobeda nije dolazila u sumnju“.

Oni koji su, međutim, želeli da Rusiju slome nisu mirovali: iskoristili su odlazak cara Nikolaja u štab da bi izazvali pobunu u Petrogradu, koja je počela 22. februara (7. marta po novom kalendaru). Ulični nemiri nastali su sutradan, a izdajnici iz Državne dume formirali su Privremeni komitet, koji, sa Savetom radničkih i vojničkih deputata, zauzima vlast u prestonici 27. februara (12. marta). U Pskovu, 2/15. marta 1917, car Nikolaj se, pod strahovitim pritiscima i pretnjama, odriče prestola u korist sina Alekseja, a zatim u korist brata Mihaila. U Mogiljovu ga hapse  8/21. marta, kada će to učiniti i sa caricom Aleksandrom i njenom decom u Carskom Selu.

Sutradan se Car Nikolaj pridružuje svojima. Od tada počinje golgota Carske Porodice, koja se okončava u noći između 16. i 17. jula 1918, kada su boljševici ubili cara, njegovu ženu i decu, a koja biva proslavljena kao mučeništvo na Preobraženje 2000. godine, u hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, kada je Carska Porodica pribrojana liku Novomučenika i Ispovednika zemlje ruske postradalih od bezbožnog boljševizma.   Što se Rusije tiče, nju je poveo Kerenski (Kerenson) sa svojim Privremenom vladom, koja je, nesposobna i izdajnička, vlast dala u ruke komunističkim oskrnaviteljima.       

VELEIZDAJNIŠTVO

Cara su, po Vitorfu, izdali generali, pre svega načelnik glavnog štaba ruske carske armije, Aleksejev. NJegova komunikacija sa šefom Dume, Rodzjankom i ostalim političkim akterima iz Petrograda poslužila je kao osnov pripreme za abdikaciju. Na taj način, čin Carevog odricanja od prestola predstavljen je ne kao izraz slabosti, već kao posledica višestruke zavere i izdaje visokih oficira.

Car je uoči abdikacije zapisao da su „svuda izdaja, kukavičluk i prevara“: ove reči se ne odnose samo na političku stvarnost, nego i na moralni kolaps elite. Napušten, predan izdajnicima, osuđen, ali veran svom pozivu i istini, Car Nikolaj je istinski mučenik. Time on prestaje da bude samo vladar, a postaje simvol ruske vere, časti i državnosti.Čak i kada abdicira pred novim vlastima, on ostaje istinski vladar, sluga Gospodnji, što je u oštrom kontrastu sa podlošću novih gospodara Rusije, liberalnih politikanata. Vođi prevrata, već pomenuti Kerenski, Šuljgin, Rodzjanko su, po Vitorfu, neuravnotežene, ambiciozne ili moralno korumpirane ličnosti koje ne razumeju istorijsku težinu vladanja. NJima je izgledalo da je lako vladati šestinom planetarnog kopna. Zato su ih boljševic tako lako počistili oktobra 1917. 

KO JE STAJAO IZA FEBRUARSKOG PREVRATA? 

Početkom dvadesetog veka, u Rusiji oživljava rad masonskih loža. Po svedočenju masona M. Marguliesa, 1909. u Peterburgu bile su organizovane tri lože: „Polarna zvezda“. „Feniks“ i „Vojna loža“. Jedan od ključnih boraca protiv monarhije, delatnik Državne dume, Gučkov, delovao je na propagiranju masonerije među visokim oficirima. On je, po svedočenju poznatog ruskog državnika Vitea, shvatio da je revolucija 1905. propala jer je vojska bila na strani cara. Zbog toga je počeo da se zanima za vojnu tematiku, učlanjavajući oficire u „Vojnu ložu“. Gučkov je bio u vezi sa turskim masonima, čiji je stavljenik Kemal Ataturk sa svojim „mladoturcima“, srušio Osmansko carstvo. General Suhomlinov je 1909. otkrio zaverenike, i razjurio ih iz prestonice. Ali, tajni dogovori i tajni znaci su ostali.

U najbitnijim trenucima Prvog svetskog rata, načelnik Generalštaba bio je general Aleksejev, u koga je car imao poverenja. Međutim, Aleksejev je stupio u tajnu prepisku s Gučkovim, neprijateljski raspoloženom prema tronu. Aleksejev je vršio veliki pritisak na cara da se odrekne prestola.

NEUSPEH POKRETA BELIH

Kasnije, pokret „belih“, generala koji su okupili vojsku radi borbe protiv boljševika, imao je otvoreni antimonarhistički karakter. „Beli“ su uglavnom bili republikanci, koji su čak govorili: „Makar i s đavolom, ali protiv boljševika!“ Vladika Venijamin (Fedčenkov) seća se da mu je jedan „beli“ oficir rekao: „Kako ćemo mi, sitni đavoli, pobediti velike đavole, boljševike?“ Trocki se seća da su se on i njegovi saborci najviše plašili da „beli“ ne proglase nekog od Romanova za cara, i tada bi se boljševički poduhvat završio neuspehom. Ali, to se nije desilo.

Masoni su u Rusiji delovali u najvećoj tajnosti; u sedmom članu ustava lože „Feniks“ pisalo je: „Uslovi postojanja Bratstva u zemlji lišenoj elementarnih prava čoveka i građanina, nalažu neophodnost naročito strogog čuvanja tajnog karaktera organizacije, kao i u drugim zemljama gde se masonstvo zvanično ne priznaje i gde biva gonjeno“.

Masoni u Dumi uglavnom su bili pod rukovodstvom levičarsko-bezbožničkog Velikog Orijenta Francuske. Za vreme Stolipina, svaki pokušaj legalizacije loža bio je presečen u korenu. Stolipin je onima koji su tvrdili da su masoni čisti „humanitarci“ rekao da u Rusiji ima dovoljno legalnih humanitarnih organizacija i da se svako ko to želi može u njih učlaniti.

KNEZ KROPOTKIN SVEDOČI 

Poznati ruski anarhista, knez Kropotkin, znao je šta masonerija predstavlja u doba smene starog režima. On u svojoj knjizi „Velika francuska revolucija“ otvoreno kaže: „Šta je sprečilo borbu partija da ne poprimi najsuroviji vid od samog početka? Verovatno ono intimno i bratsko opštenje, uspostavljeno još pred revoluciju u masonskim ložama Pariza i Provincije, između svih uglednih delatnika tog vremena, pogodovalo je tom jedinstvu delanja… Skoro svi ugledni revolucionari pripadali su masoneriji, a Filip Orleanski bio je veliki nacionalni majstor sve do 13. maja 1793. godine. Robespjer, Mirabo, Lavoazje pripadali su iluminatskim ložama koje je osnovao Vajshaupt.“

Kropotkin je, na primedbe socijaldemokrate Bonč-Brujeviča da socijaldemokrata i progresivac ne mogu da pripadaju masoneriji, odgovarao: „A zašto? Mislite da tome smetaju običaji i obredi masona? To su sve gluposti! Masoni su, pre svega, svetska politička, vekovna organizacija. I naš revolucionarni pokret će izgubiti mnogo ako ovako ili onako ne bude povezan sa masonerijom, koja ima svoje konce u Rusiji, i, naravno, u Petrogradu, u najrazličitijim sferama“.

POVEZANOST SA MASONERIJOM

Sa masonerijom su u Rusiji bili povezani svi „levi“ elementi: „Savez oslobođenja“, „Konstituciono-demokratska partija (kadeta)“, socijalni revolucionari (eseri), itd. Bonč-Brujevič, kasnije Lenjinov saradnik, tvrdio je da je Kerenski dugo bio pripreman od strane masona da stane na kormilo države kad padne monarhija.
Masoni su bili i menjševici Galjperin, Čhelidze, Gurevič, Smirnov, itd.Ruska inteligencija je sva bila u okultizmu: teosofija, antroposofija, rozenkrojcerstvo opijali su Aleksandra Bloka, Andreja Bjelog, Vjačeslava Ivanova, Dimitrija Mereškovskog, Zinaidu Hipijus, Maksimilijana Vološina, Skrjabina, Brjusova, itd. Kako je pisao Berđajev u „Samopoznanju“, „oni nisu gospodarili okultnim silama, okultne sile gospodarile su nad njima“. U Carskom Selu, dakle pored samog monarha, mnoga ugledna lica bila su u martinističkim masonskim ložama koje je u Rusiji, početkom XX veka, obnovio francuski okultista Papis.

SVEDOČI JELENA BLAVACKA

Sve ove lože i družine ispunjavale su ono što je osnivačica teosofije, Jelena Blavacka, zapisala u jednom svom članku 26. 4. 1894: „Naš cilj nije širenje induizma, nego uklanjanje hrišćanstva sa lica zemlje“. Ana Bezant, još jedan ideolog teosofije, pisala je: „Nikakva filosofija, nikakva teologija nisu svetu doneli ništa tako vredno da se uporedi s blagom vešću ateizma. Čast i slava tim naprednim borcima progresa, toj počasnoj avangardi armije slobode. Čast i slava onome ko je, da bi ispravio zemlju, zaboravio na nebo, onome ko je, iz usrdnosti prema čoveku, zaboravio na Boga“.

Opet su masoni spremali borbu za „slobodu, jednakost, bratstvo – ili smrt“. Kao i 1789. u Francusku, umesto slobode, jednakosti i bratstva, 1917. u Rusiju je došla smrt.

JOŠ O ABDIKACIJI 

Dok su bili u ropstvu februarskih revolucionara, Car je pričao o svojoj abdikaciji, što je zabeležila dvorkinja Ana Virubova. Prvo je rekao da „kad bi ga cela Rusija molila na kolenima da se vrati na presto, on to nikad ne bi uradio“. U glasu su mu bile suze kad je govorio o tome da su najbolji njegovi prijatelji i bliski rođaci tražili od njega da napusti presto. Pokazivao je telegrame svojih generala i velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča Romanova: niko mu nije ostao veran. Hteli su da se on trona odrekne u korist carevića Alekseja, da bi preko deteta  mogli da vladaju: „Ne dam im svog sina. Neka izaberu drugog, na primer, Mihaila, ako se on oseti dovoljno jakim“. Mihailo je bio Nikolajev rođeni brat. 

Pričao je i o delegatima Dume koje su kozaci hteli da pobiju, ali im je Car rekao: „Sad je kasno“. Kad je Car sa svojom majkom, Marijom Fjodorovnom, odlazio iz Mogiljeva, narod je klečao duž puta od dvorca do železničke stanice.

„Zašto se niste obratili pozivom narodu, vojnicima?“, pitala ga je Virubova. “Narod je bio nemoćan, a mogli su da mi pobiju porodicu. Žena i deca su mi sve što mi je ostalo!… NJihova zloba je uperena protiv carice, ali nju neće niko moći ni da dirne, osim preko mene mrtvog…“ Zatim je tiho rekao: “Nema pravde među ljudima.“ Jedino što je tražio od svojih neprijatelja bilo je: “Dajte mi da ovde živim sa porodicom, makar kao običan seljak, pošaljite me u najveću zabit domovine, ali nas ostavite u Rusiji.“

Veliki broj dvorjana napustio je Romanove. Ostali su istinski odani, koji su ih voleli. Car je u novim okolnostima pokazao trpljenje i mužastvo, predajući se sasvim volji Božjoj.

CAREVI DNEVNICI

Car je od mladosti vodio dnevnik, u kome je zapisivao uglavnom najosnovnije činjenice o svojoj delatnosti. Dnevnik mu je, pre svega, služio da bi kasnije mogao da se seti šta je radio i s kime se viđao. Pa ipak, nije svaki zapis čisto telegrafsko beleženje zbivanja. Recimo, u ponedeljak 27. februara 1917, on piše: „U Petrogradu su počeli neredi pre nekoliko dana; nažalost, u njih se uključila i vojska. Odvratan je osećaj da sam tako daleko, a da primam, u odlomcima, loše vesti!“ A 1. marta, kad nije uspeo da se probije ka Carskom Selu: „Bruka i sramota! Nisam uspeo da dođem do Carskog Sela. A misli i osećanja su sve vreme tamo! Kako je jadnoj Aliks (carici, nap.V.D.) teško da sama preživljava sva ta osećanja! Da nam Gospod pomogne!“ 2. marta, u četvrtak, car Nikolaj piše o tome da su svi glavnokomandujući generali bili za njegovu ostavku: „Uveče su iz Petrograda stigli Gučkov i Šuljgin, s kojima sam pregovarao; predao sam im prerađeni manifest. U jedan po ponoći otišao sam iz Pskova s teškim osećanjem preživljenog! Svuda su izdaja, kukavičluk i prevara“. 

Kada je, 3. marta, saznao da se i njegov brat odrekao prestola, jetko je prokomentarisao (jer je Mihail bio nagovoren da podrži „Ustavotvornu skupštinu“ antimonarhista): „Ko zna ko ga je nagovorio da potpiše takvu gadost!“ Kada se, 9. marta, rastajao sa svojim kozacima, zapisao je: „Srce mi se umalo nije pocepalo (…) Teško, bolno, turobno“.

U ROPSTVU

Kada je, 10. marta u petak, bio sa svojima, vidi se da mu je lakše, iako je pod stražom: „Bez obzira na uslove u kojima smo se našli, misao da smo skupa raduje i teši“. A 27. marta: „Počeli smo da se spremamo za pričešće, ali za početak ova priprema nije baš radosna. Posle Liturgije došao je Kerenski i molio nas da porodične susrete ograničimo na vreme obroka, i da s decom budemo odvojeno. Tobož, to mu je neophodno da bi umirio poznati Sovjet radničkih i vojničkih deputata (komuniste, nap. V. D.) Morali smo da se pokorimo da bismo izbegli neko nasilje“.

Sve vreme Car piše o svojoj deci - igra se s Aleksejem, čita kćerima knjige. A 18. aprila, po starom kalendaru, bio je 1. maj, po novom kalendaru. Car ironično piše: „Sad je na Zapadu 1. maj, pa su naši balvani rešili da ga proslave paradom na ulicama uz muziku i crvene zastave“. Samo toliko, ali ubistveno tačno: balvani!
Cara je pogađalo kad vidi kako se oficiri sklanjaju pred vojnicima, po nalozima revolucije! Komandant straže Kobilinski molio je cara 26. juna da ne pruža ruku oficirima, ako nekog ima u blizini (to im se uzimalo za zlo) i da se ne pozdravlja sa stražarima, jer se dešavalo da oni ne odgovore na pozdrav.

Svaku pobedu ruske vojske car je radosno beležio i pisao: „Slava Bogu!“ Radovao se čak i uspesima Privremene vlade, pa i Kerenskog. Teško ga je pogađalo kad se ruske trupe, pod utiskom boljševičke propagande, povlače s fronta. Tada je pisao: „Sramota i očajanje“. Na dan Aleksejevog rođenja 1917. car se moli za svog sina: „Da mu Gospod da zdravlje, trpljenje, krepost duha i tela u ova teška vremena. Išli smo na službu, a posle doručka na moleban, na koji su doneli ikonu Znamenje Majke Božje. Bilo je naročito toplo moliti se pred njenim svetim likom skupa sa svim našim ljudima“.

CAR I NAROD U DOBA SLOMA

Dok jedan deo ruskog naroda prihvata novi režim iz straha ili oportunizma, drugi se prepušta haosu, a treći je moralno paralizovan. Nestala je vera u Boga i sveštenu misiju Rusije, koja je, kako smatra Vitorf, ne samo država, nego i svetotajinski prostor koji je mogao postojati samo u okvirima monarhije. Kada se sveštena monarhija uruši, pada i duhovna vertikala naroda.

Ubrzo nakon odricanja od prestola, Nikolaj je izolovan i izložen poniženjima, koja podnosi sa hrišćanskim smirenjem. Car se brine o svojoj deci, čita duhovnu literaturu, održava red u domu i ispoljava izuzetnu staloženost i unutrašnji mir. Rusija se ruši, a Romanovi se mole Gospodu za spasenje otadžbine. 
Rođen na dan Svetog Jova Mnogostradalnog, Car je podvrgut i političkom zaboravu i ropstvu: iako rob Privremene vlade i kasnije boljševika, on ostaje duhovno slobodan. Ni u jednom trenutku nije odustao od svoje vere, ni od poverenja u Božiji promisao. Za razliku od onih koji su mu okrenuli leđa, generala, ministara, aristokrata i političara, on ostaje dosledan onome što je doživljavao kao službu Bogu i hrišćanskim načelima državnosti. Car ostaje veran Bogu i sebi u periodu posle abdikacije, u doba zatočeništva i mučeništva Carske porodice, i spreman je za konačno stradanje u Jekaterinburgu. Tako je prineta duhovna i moralna žrtva za vaskrsenje ruske države i naroda.

NIKOLAJ JE ZNAO SUDBU 

Vitorf piše:“Od prvih dana svoga života Nikola Drugi predvideo je i znao svoju sudbinu. Znao je da mu poput Hrista pretstoji penjanje na Golgotu, radi budućeg srećnijeg i zdravijeg života pokoljenja, koja će tek sledovati. On je to znao i svesno je koračao ka svome mučilištu. Ako je istina da su oči ogledalo duše, onda se i u njegovim očima ogledalo razumevanje kobne neumitnosti sudbine. Nije svako mogao da izdrži pogled njegovih očiju. Taj pogled kao da je prodirao, kao da je prolazio kroz onoga na koga je padao, a u njemu se videla beskrajna patnja i tuga, kao i saznanje neminovnosti žrtve. Car je predosećao svoj tragični udes. U njegovoj Bibliji koju je stalno nosio sa sobom na svima svojim putovanjima, bila je svega jedna rečenica podvučena crvenom olovkom, a ta rečenica je glasila:„Ono čega sam se plašio, desilo se. Ono, čega sam se bojao, došlo je k meni ...” Sa takvim predosećanjem koračao je Car Nikola Drugi kroz život. I nije se prevario.“

Bio je to put Jova Pravednoga.

Dok je carska porodica u ropstvu pokazivala sabranost i mir, privremena vlada i Sovjeti su se utapali u haosu, neredu, ideološkim razdorima i moralnom rastrojstvu. Ukidanjem carske vlasti nije došlo do obnove, već do anarhije, što Vitorf tumači kao dokaz da su legitimitet i harmonija bili neraskidivo vezani za Nikolaja Drugog i svešteno carevanje njegovo. 

SLOM RUSIJE POSLE FEBRUARA

U martu i aprilu 1917. počeo je slom Rusije: u centru Vitorfove pažnje je takozvana "Naredba broj 1" Sovjeta radničkih i vojničkih deputata, koja faktički ukida jerarhiju u vojsci. To je tačka bez povratka: od tog trenutka Ruska armija više ne postoji kao organizovana sila, što direktno dovodi do sloma fronta. Tu naredbu podržali su oficiri koji su prethodno izdali Cara, čime su pokazali svoju moralnu trulež. 

U knjizi Vitorfa je prikazana i mračna uloga Aleksandra Kerenskog. Iako je među liberalnim apologetima ocenjivan kao čovek koji je pokušao da balansira između starog i novog, Za Vitorfa je on zlonamerni nesposobnjaković, oportunistički političar bez jasne vizije. Kerenski je „maska“ iza koje se sprema dolazak boljševika. NJegovo učešće u hapšenju Careve porodice i dozvola da se Nikolaj Drugog transportuje u Toboljsk je čin sramnog kukavičluka, a ne pragmatizma.
Kolika je bila zbunjenost naroda posle svrgavanja cara, svedoči francuski diplomata Moris Paleolog, koji je u petrogradskim crkvama video mnoge kako neutešno plaču. Jedan vojnik - revolucionar je rekao: „Treba nam republika, ali moramo imati dobroga Cara na njenom čelu“… Jedna žena: „On nam je bio Car… Sad nikoga nemamo“. U to vreme, car je napisao i obraćanje vojsci, ali su članovi Privremene vlade odbili da ga štampaju, bojeći se da bi ih vojska mogla rastrgnuti, videvši Carevo rodoljublje i brigu za Rusiju.

Protojerej Sergije Bulgakov se seća da je, kad se pronela vest da se Car odrekao prestola, bila Krstopoklona nedelja Velikog posta: „Novine su već pretile „popovima“ ako se budu molili za Cara. Zapovedili su da se ne pominje (ne sećam se tačno – da li pre abdikacije; mislim – posle). Na taj način, Rusija je pošla na svoj krsni put onog dana kad je prestala da se otvoreno moli za Cara“.

PLAČ NAD SUDBINOM CARSTVA

Car se, na dan prestanka pominjanja svoga i svoje porodice, na liturgiji, skupa s majkom, caricom Marijom Fjodorovnom nalazio u Štabu. 

General Kondzorevski se seća: „Kad je đakon na Velikom Vhodu umesto „Najblagočestivijeg, najsamodržavnijeg“ počeo da proiznosi nešto čudno i tako svima tuđe o Privremenoj vladi postalo je nepodnošljivo, i svima su suze pošle iz očiju, a B. M. Petrovo – Solovjevo, koji je stajao kraj mene, prosto je ridao“.

General-major Dubenski je primetio načelnika Štaba, generala Aleksejeva, kako kleči i moli se. „Nije mi bilo jasno za šta se moli Aleksejev“, kaže Dubenski, s obzirom na izdaju cara od strane Aleksejeva i drugih generala. Kad je car s majkom krenuo ka automobilu, da bi napustio svoj dotadašnji Štab, bio je okružen oficirima i vojnicima, koji su ga tužno pozdravljali poslednji put.

A u Petrogradu ludilo. Sve se pali, ruši: prodavnice, sudnice… U Moskvi, piše prota Bulgakov: „Svi su se radovali, svi su likovali, crveni Dionis hodio je po Moskvi i sipao u rulju svoje crveno piće (…) Video sam i osetio da je došao crveni prostak, da život postaje prostački i nizak, i da više nema Rusije. (…) Bila je Krstopoklona nedelja Velikog posta. To su, naravno, svi zaboravili, a ja sam imao najteža predosećanja od te simvoličke podudarnosti“.
Brzo se pokazalo da je intucija Bulgakova bila više nego ispravna. 

ZABLUDE KOD DELATNIKA CRKVE  

Arhiepiskop volinski Evlogije seća se stanja u gradu Žitomiru, koji je važio za jedno od središta monarhizma: „Prvi revolucionarni dani u Žitomiru; rulja na ulicama, „marseljeza“, crvene zastave, crvene trake… Sveštenici, činovnici, svi – nose crvene trake (…) Jeromonah Jovan (iz pastirskog učilišta), bez obzira na post, pozdravlja me sa: „Hristos vaskrse! Hristos vaskrse!“, a kad mu kažem da bude malo uzdržaniji, on veli: ‘Vi ne shvatate!'“

U Crkvi je situacija bila tragična. Mnogi episkopi su hteli da ugode Privremenoj vladi, čiji su pojedini ministri tražili od Sinoda da „skine“ pomazanje s cara i oslobodi narod od zakletve caru. To se ipak nije desilo.

P. S. Lopuhin, svojevremeno sekretar Svetog Jovana Šangajskog, pisao je: „U času odricanja Gospodar se osećao duboko usamljenim, a okolo „kukavičluk, podlost i izdaja“, i na pitanje: kako je on mogao da se odrekne svog carskog služenja, treba reći: on je to učinio zato što smo se mi odrekli carskog služenja, vlasti posvećene i osveštane“.

Sveti Sinod Ruske Crkve je 9. marta 1917. blagoslovio Rusiju „na njenom novom putu“, a 22. jula 1917. govorilo se da je za Rusiju nastalo novo, „blagoprijatno leto Gospodnje“. Kratkovido!

Već 2. avgusta 1917, posle vesti o pobuni u vojsci i raznim revolucionarnim zlodelima, Sinod se plašio „bliske propasti Rusije“. 

CAREUBISTVO

Vitorf opisuje careubistvo kao čin ritualnog bezumlja i najmračnijeg satanizma. Ipak, u svemu tome prisustvujemo najdubljem hrišćanskom smirenju žrtava, molitvi koja traje i u trenutku streljanja, i sasvim smo svesni sličnosti sa stradanjem prvih hrišćana.

Po Vitorfu, boljševici su bili sluge antihrista, a svi izveštaji, naredbe i svedočenja pokazuju da je ubistvo bilo unapred planirano, pri čemu je reč o simvoličkoj likvidaciji pravoslavne Rusije. Nikolaj Drugi postaje više od istorijske ličnosti, to jest smerno nošenje krsta ga ikonizuje na putu hristopodobnosti.
Beli su, kada su oslobodili Jekatrinburg od boljševika, krenuli u potragu za posmrtnim ostacima sa ciljem da se nađe istina o stradanju Romanovih. Vitorf, mnogo pre kanonizacije Carskih Mučenika, smatra da će oni jednog dana biti uneti u pravoslavni kalendar.

GOLGOTSKI PUT

Kao što je Hristos vaskrsao posle Golgote, tako će, po Vitorfovom uverenju, i ruski narod ponovo naći svoju samoistovetnost u istini, veri i ljubavi prema Caru. Monarhija, uostalom, nije puka politika, nego je i blagodatna mistika Crkve od Istoka: u simfoniji Crkve i Carstva spasavale su se mnoge i mnoge ljudske duše. Liberali koji su u Rusiji propovedali slobodu i ljudska prava, smatrajući da ih monarhija „guši“, završili su kao saučesnici u revoluciji koja je donela teror, glad i duhovnu pustoš.

Nikolaj Drugi nije samo stradao, nego je stradao svesno: poput ranih mučenika, ostao je dosledan i nije pokušao da se spasava po cenu izdaje. U tome se krije najveća snaga njegove ličnosti: on je u duši već bio pripremljen za Golgotu. NJegova porodica je stradala zajedno s njim, ne samo na talasu istorijske nužnosti - oni su poneli krst kao svedoci celokupnog poretka koji je uništen. Istorijski izvori i svedočanstva o njihovom životu u zatočeništvu u Vitorfovom delu analiziraju se sa posebnom pažnjom: opisuju se scene porodične molitve, ispovesti, redovnog posta i pričešća, kao i smirene podnošenje fizičkih i moralnih poniženja. 

RAT PROTIV SVIH SVETINJA

Da li je moguće da je Nikolaj Drugi, uprkos svom karakteru i pobožnosti, bio odgovoran za slabljenje monarhije? Vitorf odgovara da su baš njegove vrline bile ono što je izdajničkim kvazielitama smetalo. Car je preuzeo grehe svog naroda, ne zato što je bio kriv, već zato što je bio jedini dostojan da ih ponese. Rodzjanko, Gučkov, Aleksejev i drugi su bili ljudi bez sluha za istoriju, ljudi zaslepljeni sopstvenom ambicijom. Ošamućeni zapadnim modelima parlamentarizma, bili su ( i oni i njihovi istomišljenici ) spremni da žrtvuju jedinstvo, suverenitet i duhovnu vertikalu ruske države.
U revoluciji, nastupio je slom Svete Rusije. Ono što je još pre godinu ili dve bilo nepojmljivo, ruganje Caru, hule na pravoslavlje, napadi na tradiciju, sada postaje opšteprihvaćen način opštenja. Štampa, inteligencija i umetnici prednjače u ponižavanju onoga što je do juče predstavljalo temelj ruske državnosti. Taj proces nije bio spontan: radi se o metodično vođenoj kampanji dehristijanizacije i desakralizacije ruske istorije.

POŠTOVANJE CARSKE SVETOSTI 

Car je bio poštovan i u srpskim i u grčkim pravoslavnim krugovima. Počelo je sabiranje svedočenja o njegovoj svetosti, objavljivanje njegovih pisama, dnevnika, i svedočenja o njegovom stradanju. Bila je to priprema za onaj trenutak koji je Vitorf smatrao neminovnim - priznanje Cara Nikolaja kao svetitelja i obnovitelja ruskog duha u eshatološkom smislu.

Rusija, iako uništena na spoljašnjem planu, čuva, kaže Vitorf, klicu obnove u sebi. Ta klica nije politički pokret, niti ideologija, već ličnost Cara Nikolaja Drugog, simvol stradanja i pravde Gospodnje. Kada Rusija bude spremna da ponovo izgradi svoje postojanje na vrednostima vere, časti i žrtve, vratiće se svojoj pravoj istorijskoj misiji. Car se uklapa u tradiciju svetih strastoterpca, u kojoj se strada ne zbog svoje politike ili grešaka u vođenju države, već kao svedok istine, vere i pravoslavnog poretka. 

Nikolaj Drugi se, kao Božji pomazanik, u pravoslavnoj svesti ne doživljava kao običan monarh, već kao nosilac božanskog poretka. NJegovo svesno prihvatanje stradanja, umesto bekstva ili predaje, jeste hristolika žrtva. U tom svetlu, čitava carska porodica, uključujući caricu Aleksandru i decu, pojavljuje se kao domaća crkva koja svedoči svojom krvlju. 

Iz carevih dnevnika i prepiske sa suprugom Vitorf pokazuje da je Car sve vreme bio svestan bremena svoje službe. Raspet između ljubavi prema porodici i odgovornosti prema Bogu i Rusiji, Nikolaj pokazuje da je duboko osećajna ličnost, koja u tišini i molitvi traži odgovore na najteža istorijska pitanja.

ŽRTVOPRINOŠENJE

Lik Nikolaja Drugog postaje ogledalo ruskog naroda: on je stradao zato što je ruska duša dozvolila da dobrota bude napuštena, a istina osramoćena.

Ali, Car je ostao da Dobrotu i Istinu svedoči do kraja. 

Takav je morao da bude isečen, kao Sveta Žrtva. Vitorf opisuje komadanje njegovog tela posla ubistva, na mestu gde će posmrtni ostaci Romanova biti uništavani:“Čuju se potmuli udarci sekire. To se seče drvo za lomaču. Uskoro je nasred proplanka naslagana gomila većih i manjih cepanica, granja i suvog lišća.  Tada visoko uzleće sekira nad mrtvim Carem. Zastaje trenutak u vazduhu i naglo se spušta. Čuje se tupi udarac o meso i slabo pucketanje kostiju. To je znak za sveopšte kasapljenje. Sevaju sekire, sliva se sa njih još neusirena, skoro topla krv, prska na ruke i lice, pršti mozak i ponekad visoko uzleti u vazduh, zalepivši se za sekiru, parče mesa. Meso Cara 180 miliona Rusa, meso čoveka. U vazduhu ga dočekuju topli i nežni zraci sunca i blagi povetarac. Unakaženi delovi se bacaju na lomaču.“

Ruska istorija posle Nikolaja Drugog postaje istorija izgnanstva - fizičkog, duhovnog i moralnog. Boljševizam se pojavljuje kao „anti-carstvo“, kao potpuno odbacivanje hrišćanske etike i istorijskog pamćenja. U tom svetlu, Nikolajeva žrtva dobija smisao samo ukoliko postane temelj obnove. Ali, kako je Vitorf naglašavao, ne političke,  nego, pre svega, duhovne obnove. Ono što je izgledalo kao nacionalna katastrofa trajni je podvig i svedočanstvo vere. 

ZAPADNI I ISTOČNI OTPOR ZLU

Vitorf ukazuje na licemerje „zapadnih saveznika“, čije su elite praktično odobrile abdikaciju, a potom zatvaranje i ubistvo porodice. Naročito oštra kritika upućena je engleskoj kraljevskoj kući, koja je, iako bliski rođaci, odbila da primi Romanove u izgnanstvo. To, prema autoru, pokazuje duboku razliku između pravoslavnog i sekularnog poimanja dinastije i vlasti.

Dok je zapadni model otpora često povezan sa revolucijom, pobunom, oružjem i rušenjem, Nikolajev otpor zlu bio  je smirenje. On se nije borio protiv svojih dželata, nije pozvao narod na pobunu, nije uzvratio mržnjom. Naprotiv, prihvatio je da se žrtvuje za svoj narod. Borba protiv zla dolazi iz unutrašnje postojanosti vere, a ne iz političkog pragmatizma. To je trajnije pobedništvo od svake oružane revolucije. 

Car Nikolaj je arhetip hrišćanskog vladara u 20. veku. NJegovo mučeništvo je univerzalno, jer je stradao od istog duha koji je stvorio logore, genocid, strašne ideološke tiranije i obesmišljavanje ljudske ličnosti. 

SRBI, NE ZABORAVIMO CARA

Careva odluka da stupi u Prvi svetski rat koji ga je lišio i krune i života, nije, po Vitorfu, bila rezultat agresivne strategije „ruskog imperijalizma“, već pokušaj da se zaštiti Srbija i spase savez sa Francuskom i Engleskom. Nikolaj je prikazan kao čovek koji je molio za mir i pokušavao da spreči sukob, ali čija su upozorenja u Berlinu i Beču bila ignorisana. Car je, smatra Vitorf, bio vizionar koji je predložio Hašku konferenciju i utemeljio međunarodno pravo, ali je žrtvovan interesima sila kojima postojanje carske Rusije nije nimalo odgovaralo.

Vitorf podvlači Carevu neposrednu i iskrenu podršku srpskom narodu u trenucima najveće opasnosti po Srbe, kada je Germanstvo svim silama htelo da ih slomi. Carev odnos prema Srbima i njihovoj borbi za slobodu nije bio geopolitička strategija, nego, pre svega, izraz bratske ljubavi. Nikolaj Drugi, uprkos unutrašnjem pritisku, u dva ključna momenta pruža ruku Kraljevini Srbiji: 1914, na samom početku rata, i kasnije, tokom srpskog povlačenja preko Albanije. To je primer njegove moralne uzvišenosti, nasuprot koristoljubivoj logici velikih sila.

CAR NIKOLAJ I CAR LAZAR

Zato je njegovu žrtvu Sveti vladika Nikolaj poredio sa žrtvom Svetog kneza Lazara:“Od ove ljubavi nema veće, da ko položi život svoj za bližnje svoje - reči su Hristove. Ruski car i ruski narod stupajući nespremni u rat za odbranu Srbije nisu mogli ne znati, da idu u smrt. No ljubav Rusa prema braći svojoj niti je ustuknula od opasnosti niti se ubojala smrti. Smemo li mi ikada zaboraviti, da je ruski car, sa decom svojom i sa milionima braće svoje, otišao u smrt za pravdu srpskog naroda?

Smemo li prećutati pred nebom i zemljom, da naša sloboda i država staju Rusiju više nego nas? Moral Svetskog Rata, nejasan, sumnjičen i osporavan na raznim stranama, predstavlja se u ruskoj žrtvi za Srbe u jevanđelskoj jasnosti, nesumnjivosti i neosponosti. A nesebičan motiv, nezemni moral pri žrtvi za drugoga - nije li to privoljenje carstvu nebeskome? Rusi su u naše dane ponovili Kosovsku dramu. Da se car Nikola privoleo carstvu zemaljskome, carstvu sebičnih motiva i sitnih računa, on bi na svu priliku i danas sedeo na svome prestolu u Petrogradu.

Ali se on privoleo carstvu nebeskome, carstvu nebeskih motiva i jevanđelskog morala; zbog toga je izgubio glavu i on, i čeda njegova, i milioni braće njegove. Drugi Lazar, i drugo Kosovo! Ova nova kosovska epopeja predstavlja novo moralno bogatstvo Slovena. Ako iko u svetu može i treba da ovo razume, Srbi i mogu i družni su ovo razumeti.“

Car je, smatra Vitorf, najveći srpski prijatelj među ruskim vladarima, čime je bio povezan sa slovenskim svetom. NJegovo stradanje povezalo ga je sa svima pravoslavnima. 

Izvor: Pravda