Piše: Vladimir Dimitrijević
Šta se to dešava u celom svetu kad su pravoslavni u pitanju?
Progon pravoslavnih, ozbiljan i odlučan, pokrenut je na sve strane.
Pastva Jerusalimske patrijaršije strada u ratu istrebljenja koji Izrael vodi protiv Palestinaca.
Manastiru Svete Katarine na Sinaju, kome je još islamski vođa Muhamed obećao zaštitu, egipatska država preti oduzimanjem imovine.
Antiohijska crkva, jedna od najstarijih pravoslavnih patrijaršija na svetu, već deceniju i po je na krvavom udaru islamskog ekstremizma, koji ubija njene vernike, ruši hramove i manastire, da bi ovih dana dočekala pokolj koji je jedan islamski terorista, čovek – bomba, izveo 22. juna 2025, u hramu Svetog Ilije u Damasku.
Na Ukrajini je Carigradska patrijaršija, čiji je pokrovitelj Vašington, stvorila bezakonu strukturu zvanu „Pravoslavna crkva Ukrajine“, a neonacistički režim Zelenskog progoni episkope, sveštenike i vernike kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve, zatvara hramove i manastire, udara na najveću svetinju, Kijevo – Pečersku Lavru. U trenutku dok ovo pišemo, ukrajinski nacional – socijalizam pokušava da poglavara Ukrajinske crkve, mitropolita Onufrija, rođenog i odraslog na svojoj zemlji, liši državljanstva, zbog čega se vodi i sudski proces.
U Litvaniji, Letoniji i Estoniji radi se na tome da se tamošnje autonomne crkvene zajednice, koje su u okviru Moskovske patrijaršije, „autokefalizuju“ pomoću Carigrada.
Na kanonskoj teritoriji Srpske crkve deluju raskolničke grupacije koje bi da stvore lažne „autokefalije“ – „Crnogorsku crkvu“, „Hrvatsku crkvu“, pa i „Kosovsku pravoslavnu crkvu“.
U Grčkoj, vlast Konstanina Micotakisa uvodi antihrišćanske zakone, poput legalizacije „istopolnih partnerstava“.
Na Zapadu, u toj kolevci „ljudskih prava i demokratije“, niko ne diže glas u odbranu slobode veroispovesti pravoslavnih. Naprotiv: kao da se raduju gledajući ove procese.
KAKO ZAPAD RAZUME PRAVOSLAVNE
Osnovna pretpostavka po kojoj Zapad, navodno, ne razume pravoslavlje samo na prvi pogled deluje kao tačna. Poznati srpsko – američki politički mislilac, Srđa Trifković, nas je već odavno upozorio da „neprijateljske reakcije zapadne elite na pravoslavlje nisu samo „predrasude“, odnosno da nisu izazvane njenim nerazumevanjem ove tradicije, nego naprotiv – da su takve reakcije uzrokovane pravilnim procenama postmoderne zapadne elite koja pravoslavlje precizno identifikuje kao prepreku za realizaciju njenih političkih, ekonomskih i kulturnih ambicija u modernom svetu.“
Karl Bilt, siva eminencija svetske „duboke države“, 24. marta 2014. je naglasio da je nova Putinova linija, protiv Zapada i dekadencije, zasnovana na „pravoslavnim konzervativnim idejama“, i da Kremlj hoće da napravi „pravoslavnu tvrđavu protiv Zapada“.
Zato treba sasvim razgraditi kanonsku teritoriju Moskovske patrijaršije, i sve autonomne crkve u njenom sastavu predati pod vlast Carigradske patrijaršije, koja služi osovini Vašington – Vatikan.
SITUACIJA U JERMENIJI
Da krenemo od najnovijih događaja, to jest od rata protiv samostalne pozicije jermenskog episkopata. Predsednik ove države, Nikol Pašinjan, koji je odavno okrenuo leđa Rusiji, a počeo da kleči pred NATO Zapadom, udario je na vrh Jermenske apostolske crkve, koja, iako nije sasvim pravoslavna po dogmatici, pripada etosu i istorijskom predanju hrišćanskih zajednica Istoka. NJen narod pretrpeo je od Turske jedan od najstrašnijih genocida u ljudskoj istoriji, kada je, 1915, preko milion ljudi poklano na najsuroviji mogući način jer ih je turska vlast sumnjičila da su stali na stranu carske Rusije. Jermenska crkva i danas ima dobre odnose sa Moskovskom patrijaršijom, što je, očito, nekom zasmetalo.
Pašinjan je napao jermenskog katolikosa Garegina Drugog, optužio ga za nemoral i antidržavne stavove, samo zato što episkopat i sveštenstvo Jermena ne podržavaju Pašinjanovo odricanje od Nagorno Karabaha, koji je predat Azerbejdžanu posle sukoba 2023.
EMIR KUSTURICA O HAPŠENJU KARAPETJANA
Da je stvar više nego ozbiljna, videlo se kada je Samvel Karapetjan, ruski državljanin, vlasnik grupe "Tašir", uhapšen 18. juna 2025. pod optužbom da je javno pozivao na preuzimanje vlasti. Krivični postupak je pokrenut nakon što je dan ranije javno stao u odbranu Jermenske apostolske crkve.
Tim povodom, slavni srpski reditelj Emir Kusturica je naglasio: „Za nas je Pravoslavna crkva poslednja linija odbrane, uporište onoga što ja nazivam civilizacijski slobodnim svetom. Naša sloboda meri se asketskim naporima koji se izražavaju u kreativnosti, društvenom jedinstvu, poštovanju Liturgije i u svemu što stvara slobodu koja se prenosi sa čoveka na čoveka, a ne kroz osvajanje jednih od strane drugih“.
Kusturica je naglasio da je Karapetjan, koji je inače ruski državljanin, uhapšen samo zato što je, na Internetu, ustao u odbranu poglavara Jermenske crkve. Zbog toga je optužen da je hteo „nasilnu smenu vlasti“:“Ako je neko pisao o pretnjama crkvi na društvenim mrežama, a drugi ga zbog toga pritvore, to je najviši nivo ‘Orvelovskog društva’.“
Po Kusturici, isto radi Zelenski na Ukrajini, a režim Mila Đukanovića je pokušao da otme imovinu Srpske crkve u Crnoj Gori, ali ga je litijski pokret zaustavio.
ŠTA KAŽE JERMENSKA DIJASPORA
Glavni urednik jermenskog lista „Kalifornijski kurir“ u Los Anđelesu, Arut Sasunjan optužio je jermenskog predsednika Nikola Pašinjana da svojim progonom jermenskih episkopa i Karapetjana skreće pažnju sa problema koje je napravio: od predaje Nagorno Karabaha Azerbejdžancima do korupcije.
Sasunjan je istakao: „On često izmišlja neki problem da bi dezorijentisao javnost i skrenuo pažnju sa problema koji je sam stvorio“. Pašinjan hapsi i proganja one koji u samoj Jermeniji drugačije misle:„A ako je u pitanju disident koji nije državljanin Jermenije, nego predstavnik dijaspore, kao ja, onda ga ne puštaju u zemlju. Već ima mnogo takvih slučajeva – ljudi su vraćeni na aerodromu zbog tzv. 'crne liste' koju vodi Služba nacionalne bezbednosti“.
Hapšenje Karapetjana je udar na jermenski narod:“Karapetjan je dobrotvor međunarodnog formata koji je izneo mnoge korisne projekte u Jermeniji. NJegovo hapšenje je sramota. Pašinjan se meša u pravosuđe, meša se u crkvena pitanja – to je pravo kršenje zakona“.
Ali, niko od zvaničnika sa NATO Zapada ne kritikuje Pašinjana. On je njihov čovek.
HAPŠENJE JERMENSKOG EPISKOPA
A 25. juna je uhapšen poglavar Tavušske eparhije jermenske apostolske crkve arhiepiskop Bagrat Galstanjan. Sud ga je osudio na dva meseca zatvora. Bagrat Galstanjan je lider opozicionog pokreta „Sveta borba“. Vodio je proteste naroda posle potpisivanja jermensko-azerbejdžanskog sporazuma koji predviđa odricanje od Nagorno – Karabaha. Jermenski jerarh je optužen da je, sa istomišljenicima, hteo nasilno svrgavanje vlasti i izvršenje terorističkih napada. U savremenoj istoriji Jermenije nije bilo presedana kada je episkop zatvoren. Nikol Pašinjan se na tome ne zaustavlja: on optužuje Katolikosa svih Jermena Garegina Drugog za učešće u zaveri protiv države i kršenje crkvenih zaveta.
Što više državna vlast Jermenije bude stajala na stranu Zapada, to će progoni jermenskih hrišćana biti sve ozbiljniji.
STANJE U MOLDAVIJI
Represivne mere u Moldaviji preduzete su i protiv Moldavske crkve, koja je autonomna u okviru Moskovske patrijaršije.
Cilj svih represivnih mera koje režim Maje Sandu sprovodi u Moldaviji jeste da od te bivše sovjetske republike, po ugledu na Ukrajinu, napravi novu Antirusiju.
Poslednja u nizu takvih mera je udar na Moldavsku mitropoliju i sprečavanje jednog od njenih episkopa, Markela, da, uoči Velike subote 2025, otputuje po Blagodatni oganj u Jerusalim. Bivši predsednik Moldavije i čelnik Socijalističke partije Igor Dodon istakao je da se ovo nikada ranije nije desilo u modernoj istoriji zemlje. On je to nazvao terorističkim činom protiv pravoslavne vere.
Pored Moldavske crkve, autonomne u oviru Moskovske patrijaršije, kojoj pripada oko sedamdeset odsto stanovnika, tu je i Besarabska mitropolija, koja je deo Rumunske pravoslavne crkve. Predstavnici Besarabske mitropolije su svojevremeno tvrdili da je Kišinjevsko-moldavska mitropolija „okupaciona struktura Moskovske patrijaršije sa infiltriranim agentima ruskih obaveštajnih službi“. Naravno da to nema veze sa kanonima Crkve od Istoka, nego je plod činjenice da je Rumunija u NATO paktu. I NATO pakt na svaki mogući način treba da od Moldavije napravi placdarm za rat protiv Ruske Federacije.
MOLDAVIJA – JOŠ JEDNA ANTIRUSIJA?
Raskol u Moldaviji počeo 1992. godine, kada je mala grupa sveštenika iz Moldavske mitropolije Moskovske patrijaršije rešila da su oni Rumuni, i da treba da se prisajedine Rumunskoj crkvi. Politička partija Narodni front, koja se zalagala za ujedinjenje Moldavije sa Rumunijom, podsticala je ovaj proces, pa je Rumunska crkva krajem 2007. godine osnovala četiri eparhije u okviru takozvane Besarabske mitropolije.
Rumunska država i crkva preko Besarabske mitropolije nastoje da zagospodare čitavim crkvenim prostorom u Moldaviji. I ovo je jedan od načina da se pravoslavlje geopolitički zloupotrebi. Beneficijar ove geopolitičke zloupotrebe je, opet i opet, NATO pakt.
Udar na Moldavsku crkvu samo je jedan od niza načina da se Moldavija pretvori u Antirusiju.
U Moldaviji su u toku procesi ukidanja obrazovanja na ruskom jeziku, progon opozicije (tuje hapšenje lidera autonomne Gagauzije Evgenije Gucul i posledični bezakoni sud nad majkom dvoje maloletne dece), čistka u medijima (režim Maje Sandu zatvorio je niz televizijskih kanala i više desetina internet portala).
MOBILIZACIJA PROTIV RUSIJE
Sile koje vode ka stvaranju antihrišćanskog poretka svakako se neće zaustavljati. Moldaviju pripremaju za ono što se planira u NATO budućnosti - veliki napad evropskih zemalja na Rusiju. Istorijske okolnosti jasno govore da EU, pošto je izgubila sve orijentire i odavno se potčinila globalističkom imperijalizmu, nema drugog rešenja osim da nasrne na zemlju za koju veruje da ima resurse i koja može obezbediti funkcionisanje liberalnog kapitalizma na duži rok.
U tom smislu, svi narodi u okolini Moldavije su potencijalne žrtve budućeg rata. Dovoljno je setiti se na koji je način Rumunija ubačena u rat protiv Sovjetskog Saveza: više od 300 hiljada Rumuna poginulo je boreći se na strani Hitlera protiv svoje jednoverne braće.
Zato se pokreće borba između rumunskog i moldavskog identiteta (između ostalog, i crkvenog), pri čemu NATO vlast u Bukureštu ima novac i resurse, mada mi vidimo da u Rumuniji ogroman broj ljudi ne želi rat sa Rusijom, ali se opoziciji, koja je protiv antiruskog rata i zauzima tradicionalističke i patriotske pozicije, ne dozvoljava da dođe na vlast.
Mnogi smatraju da, ako sadašnja vlast ostane u Moldaviji, kanonska Moldavska crkva će verovatno biti zabranjena.
GLAS GONJENE CRKVE NA UKRAJINI
LJudi koji organizuju obračun sa pravoslavljem nemaju nikakvih skrupula, što se najbolje vidi u Ukrajini sa zatvaranjem Kijevsko-Pečerske lavre i zabranom pristupa moštima svetitelja.
Naravno, tu su i već pomenuto oduzimanje državljanstva mitropolitu Onufriju, poglavaru kanonske crkvene zajednice, progoni i hapšenja episkopa i sveštenstva, nasilne mobilizacije sveštenika s ciljem da se šalju na front radi pogibije, otimanje hramova, premlaćivanje „nepodobnih“, itd.
Mitropolit zaporoški i melitopoljski Luka obratio se svim pravoslavnim jerarsima sveta i istakao da je u januaru 2019. godine, carigradski patrijarh potpisao tomos o autokefalnosti za novostvorenu organizaciju, koju je nazvao „Pravoslavna crkva Ukrajine“.
„Jednim potezom pera, legalizovane su strukture koje je cela porodica pravoslavnih crkava, uključujući i carigradsku, smatrala kao nekanonske. To je učinjeno protiv volje i želje miliona pravoslavnih Ukrajinaca, verne dece Ukrajinske pravoslavne crkve, koji su više puta tražili od prvojerarha, koji se nalazi u Istanbulu, da ne preduzima takav korak, jer će takve akcije neizbežno dovesti do još većeg raskola u pravoslavlju u Ukrajini, kao i direktnog napada na kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu. Na našu veliku žalost, poglavar Fanara nije nikoga poslušao. Kao rezultat toga, u crkvenoj sferi Ukrajine je izbila katastrofa, koja se proširila na celu Pravoslavnu Crkvu“.
Katastrofa traje, i trajaće. Rat je tek počeo.
O ČEMU JE REČ?
U Estoniji, parlament je usvojio zakon koji bi značio zabranu Estonske pravoslavne hrišćanske crkve, koja je takođe imala autonomiju u okviru Moskovske patrijaršije, ali je predsednik Estonije Alar Karis dva puta odbio da potpiše takav zakon jer je protivustavan.
„Naša crkva je autonomno versko udruženje koje deluje u Estoniji: živimo na ovoj zemlji, poštujemo zakone ove zemlje, sledimo i poštujemo njene vrednosti, od kojih je jedna od najvažnijih sloboda veroispovesti“, istakli su u Estonskoj crkvi.
Ovome je prethodilo proterivanje poglavara Estonske crkve, mitropolita Jevgenija. Ministarstvo unutrašnjih poslova Estonije saopštilo je da mitropolit Jevgenije ugrožava bezbednost zemlje, te je zbog toga odlučeno da mu se ne produži boravišna dozvola.
Estonija, koja je NATO satelit, ima svoju „Crkvu – favorita“. To je Carigradska Patrijaršija.
STANJE U GRČKOJ
Sve jelinske Pomesne Crkve, osim Jerusalimske Patrijaršije, stale su na stranu ukrajinskih bezakonika koje je Carigrad legalizovao kao „Pravoslavnu crkvu Ukrajine“. Ovo je bio spoljašnji pritisak kome se, iako je bilo episkopa koji mu nisu podlegli, ipak nije odolelo. U isto vreme, država Grčka, koja je u zagrljaju NATO pakta i njegove aksiologije, krenula je u radikalni obračun sa hrišćanskim vrednostima grčkog društva.
Nedavno su svetogorski pustinjaci, povodom posete grčkog premijera Atosu, izdali saopštenje u kome su optužili vlast za dehristijanizaciju njihove otadžbine. Vlast na čijem čelu je Kirijakos Micotakis, kažu svetogorski starci, radi na ukidanju svetosti i jedinstvenosti ljudske ličnosti, pretvarajući je iz iz ikone Hrista i Boga, u običnu kariku u lancu serijskih brojeva; putem toga preti opasnost da ljudi budu porobljeni i neizbežnom antihristu, mesiji antihrišćanskih novosvetskih sila (Otkr. 13:15-18). Namećući, na jednoj strani, utrobno čedomorstvo kao ženino pravo da odlučuje o svom telu, a na drugoj primoravajući ljude da se vakcinišu eksperimentalnim preparatima koji se nazivaju „vakcinama“, Micotakisova Vlada krši temeljna ljudska prava. To je činila i u doba korona – krize u Grčkoj, kad je sprečavala molitvena i bogoslužbena sabranja na najveće hrišćanske praznike, i sve to „u ime zdravlja“.
Najveći udarac na grčki hrišćanski etos, kažu svetogorski starci, bilo je usvajanje „istopolnih brakova“ u februaru 2024. godine.
Lažni desničar je, kažu svetogorski oci, postigao u Grčkoj sve što radikalna levica nije uspela.
ULOGA CARIGRADSKE PATRIJERŠIJE
Kada se svi ovi procesi sagledaju, skoro u svima njima, na ovaj ili onaj način, učestvuje Carigradska ptarijaršija.
Prestonica pravoslavnog, Istočnog Rimskog carstva, Vizantije, države koja je trajala najduže u istoriji čovečanstva (Konstantinopolj - Carigrad - Drugi Rim), ima neprocenjivo mesto u istoriji svih pravoslavnih naroda, a naročito Slovena, kojima je poslala Svetu braću Kirila i Metodija. Justinijanova Sveta Sofija, crkve i oltari, mošti i ikone, podvižnici i mučenici Carigrad čine drugim Jerusalimom.
Pa ipak, Carigrad odavno nije glavni grad Vizantije. Vizantije više nema.
Još tridesetih godina 20. veka, pravoslavni kanonolog Sergije Trojicki je upozoravao: „Nema sada ni velikog grada Sv. Konstantina, o kojem govore kanoni Pravoslavne Crkve, nema centruma pravoslavlja, Carigrada, a postoji turska varoš Stambul, koja je čak u Turskoj izgubila položaj prestonice. Patrijarh carigradski ne samo da je izgubio svoju titulu i prava etnarha, nego mu se osporava i sama titula patrijarha, i krajem 1930. godine turske su vlasti zvanično objavile, da u Stambulu ne postoji „Rum - patrikahane”, tj. grčki patrijarh, nego postoji samo „rum - bašpapazlik”, tj, grčki poglavica popova. (...)“
Turska i dalje carigradskog patrijarha ograničava u njegovim pravima, a Sveta Sofija je, za vreme Erdogana, opet pretvorena u džamiju.
MOĆNI ZAŠTITNICI FANARA
Zato je sasvim razumljivo da je Fanar morao da traži moćne zaštitnike van Turske. Našao ih je u SAD, gde je veoma snažna grčka dijaspora, čiji se glas pažljivo sluša u Beloj kući, Senatu i Kongresu, i čiji naznačajniji predstavnici imaju počasne titule „arhonata” Carigradske patrijaršije. Ali, ne samo u Vašingtonu, nego i u Vatikanu, čiji politički uticaj u svetu, čak ni danas, nije zanemarljiv. Još od doba carigradskog patrijarha Atinagore i pape Pavla Šestog, koji su (Atinagora bez konsultovanja ostalih Pomesnih Crkava) skinuli anateme iz 1054. i izdali tzv. „Tomos ljubavi” teče proces približavanja Fanara i Vatikana, koji se nastavlja i danas, u doba pape Leona Četrnaestog.
Ovoliko druženje s predstavnicima papizma uticalo je, između ostalog, i na carigradskog patrijarha Vartolomeja, makar kad je doživljaj vlasti u Crkvi u pitanju.
PRVI BEZ JEDNAKIH
Carigradska patrijaršija danas sebe ne shvata samo kao „prvu među jednakima”, nego i kao Crkvu koja ima „isključivu privilegiju da deluje u vanteritorijalnom kapacitetu u odnosu na Crkvu u Dijaspori, kao i da ima pravo da sudi u sporovima. Ovo pravo Crkvi Konstantinopolja daje 28. kanon Četvrtog vaseljenskog sabora održanog u Halkidonu 451. godine” (tako piše u tekstu „Kanonska crkvena jurisdikcija Vaseljenske patrijaršije”, koji se nalazi na zvaničnoj Internet prezentaciji Carigrada.) Ovu tezu zagovaraju carigradski kanonolozi, koji tvrde da Konstantinopoljska patrijaršija mora postati ne samo „posrednik u nesporazumima”, nego i „koordinator i glasnogovornik ujedinjenog Pravoslavlja”, kao i jedini davalac autokefalnog statusa širom vaseljene.
Carigradski patrijarh tako prestaje da bude prvi među jednakima, i postaje „prvi bez jednakih“.
PRAVOSLAVNI NE PRIHVATAJU FANARIOTSKI PAPIZAM
Ovakve, kriptopapističke pretenzije odavno su naišle na kritike drugih Pomesnih Crkava. Već pomenuti Sergije Trojicki, ukazivao je na to da Carigradu nijedan vaseljenski sabor nije dao pravo upravljanja i suda nad drugim Pomesnim Crkvama, nego da je Četvrti vaseljenski sabor ovaj patrijaršijski tron izjednačio s tronom rimskog episkopa, pape (koji je u to vreme bio pravoslavan) - po časti. Zašto? Zato što su u Konstantinopolju, Drugom Rimu, bili car i njegov senat (dakle, iz političkih, a ne „mističkih” razloga). Trojicki je, na osnovu kanonskog predanja Crkve, dokazao da Carigrad nema prava ni na jednu od dijaspora drugih autokefalnih Crkava, mada je to pravo pokušao da pribavi već pomenuti patrijarh Meletije Metaksakis, krivac za grčki kalendarski raskol, ubeđeni ekumenista i anglofil na jednoj i panhelenistički šovinista na drugoj strani.
Pretenzije Fanara zasnovane su na zaboravu osnovne činjenice: kako rekosmo, od 1453, Carigrad je Istambul, i nije više prestonica Vizantije. Svima pravoslavnima je žao što je tako, ali je tako; težak položaj Carigradske patrijaršije ne može biti opravdanje za njene vatikanolike pretenzije na prvenstvo vlasti u Crkvi od Istoka - jer, ponovimo, u njoj prvenstva vlasti nikad nije bilo.
ŠTA NAS ČEKA?
Rat koji se vodi, i čiji je glavni cilj odlaganje stvaranja multipoloranog svetskog poretka, pri čemu Zapad mašta o tome da slomi Kinu i Rusiju kako multipolarnost nikada ne bi postala planetarna stvarnost, prenosi se, između ostalog, i u oblast religioznog života onih zemalja koje su na udaru NATO pakta. Kada se ovaj rat okonča (mi se nadamo – pobedom multipolarnosti), onda će se i stanje u uzajamnim odnosima pomesnih pravoslavnih Crkava popraviti i vratiti u normalno, to jest kanonsko stanje.
Izvor: eagleeyeexplore.com
