KO NEMA VREMENA ZA ČITANJE

Tekst koji sledi, onaj duži, predgovor je koji je potpisnik ovi redova pisao za izbor eseja o kulturi i umetnosti koji je, u svom „Plavom kolu“, objavila Srpska književna zadruga. (Priređivač ovog izbora Vidovićevih ogleda izražava srdačnu blagodarnost poznaniku Žarka Vidovića, gospodinu Darku Stefanoviću, koji je uložio dragocen trud u sređivanju i priređivanju građe iz njegove ostavštine, i koji je pružio značajnu podršku priređivaču u radu na ovom izboru.) 

Tim objavljivanjem Žarko Vidović je opet pokazao da pripada glavnom toku srpske kulture iz koga je bio, zbog ideologije ( prvo komunističke, pa levo – liberalne ), odstranjen. Sada je, hvala Bogu, tamo gde i pripada – sa velikanima. Pošto je tekst obimniji no što je pažnja većine čitalaca Interneta, evo šta o knjizi piše na sajtu SKZ: “U knjizi se nalaze  Vidovićevi izabrani eseji, a među njima su i oni kultni, koji su obeležili srpsku humanistiku u poslednjih pola veka: „Moderna epoha u umetnosti“, „Slavjanstvo i panslavizam“, „Logos i lirurgija“, „NJegoševa trilogija“, „Meštrovićeva arhitektura – ideološki mrak na Lovćenu“… U svetu koji, kako kaže apostol Pavle, sav leži u zlu, jedan od osnovnih ljudskih zadataka jeste osmišljavanje postojanja, sa svih strana ugroženog silama entropije. Kako slaviti Boga i bitije uprkos zlu?

Vidović je rešenje našao u liturgiji, na kojoj počiva pravoslavna crkva, sabranje onih što su se Bogočovekom pozivu odazvali. Vidović je mislilac koji nam u ovakvim vremenima dođe kao lek na ranu.

Iz predgovora:
Moderna je, po Vidoviću, sam trijumf tehnike. Lišena etičnosti, tehnika se, kaže on, koristi zarad „upotrebe ljudi i trošenja bića“. Pošto čovek više nije svrha, nego
oruđe, trijumfuje duhovna praznina. Uzrok ovom pražnjenju je, što u modernoj epohi, čovek nije ni srećan (jer nema svrhu), ali ni nesrećan (tehnika ga uvodi u samozaborav): „Duh čovekov je jak, bogat, stvaralački i pun samo onda kad je čovek spreman na žrtvu, te kad mu za to nisu potrebni drugi ljudi kao instrumenti“.
Toga danas uglavnom nema. Zato se kultura mora vraćati, ističe Vidović, zavetnim pesničkim veličinama, sa čijeg obzorja nas posmatra NJegoševa Luča.“

ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA ŽARKA IZ LOGORA 

Pišući o Žarku Vidoviću (1921–2016), pesnik i esejista Dragan Hamović ističe da bi ovaj mislilac ostavio dragoceno nasleđe čak i da nam je samo preneo priču o svom učešću u istoriji ličnog i narodnog 20. veka, (a ostavio nam je nezaobilazno delo koje i danas privlači, postavlja pitanja, nudi odgovore, poziva na dijalog): „Vidovićeva priključenija deluju skoro kao neverovatna povesnica, kada se u poredak nanižu: predratno skojevsko opredeljenje, ustaška tamnica u Sarajevu, đurđevdanski uskotračni transport do Jasenovca, spasonosna deportacija u severne radne logore preko beogradskog Sajmišta, beg iz Norveške u Švedsku, politički otrežnjujući susret sa madam Kolontaj, ratne studije u Upsali, povratak u oslobođenu zemlju pravo u zatvore Ozne, nastavak studija u Beogradu i počeci univerzitetske karijere i polemičnog javnog delanja u Sarajevu, profesura u Zagrebu… Konačno, izgnanstvo u Beograd, u mirni kutak Instituta za književnost i umetnost, u intelektualni forum kafane ’Vidin-kapija’ i liturgijsko sabranje Crkve Sv. Marka. Govorio je i pisao s mirom čoveka što je ’ovaj grdni svijet ispitao’, bez roptanja, ali i bez ustezanja, bez samouzdizanja i samožaljenja, uredno plaćajući cenu slobode i svojih pogleda, taj neobični pripadnik još neosvešćenog logorskog naroda, čije logorsko iskustvo treba da natkrili sve unutrašnje podele…“(1)

Naravno da je u svetu koji, kako kaže apostol Pavle, sav leži u zlu, jedan od osnovnih zadataka filosofije osmišljavanje postojanja, sa svih strana ugroženog silama entropije. Kako slaviti Boga i bitije uprkos zlu? Vidović je rešenje našao u liturgiji, na kojoj počiva pravoslavna crkva, sabranje onih što su se Bogočovekovom pozivu odazvali.

EVHARISTIJA KAO TEODIKEJA

Vidovićevo hrišćanstvo je pre svega „liturgizam“ (njegov izraz) – evharistijsko svedočenje o krasoti Tvorca i tvorevine koje proističe iz činjenice da je svet stvoren u radosti i ljubavi. Život je veliko blagodarenje i slavoslovlje, a greh je odbijanje bitija kao dara. Postojanje se poima osećanjem, a ne samodovoljnim razumom, pri čemu apsurd nastaje kad nestane liturgijsko doživljavanje onoga što nam je Bogom darovano. 

Ovakvo stanovište se, smatra Vidović, odražava i u životu naroda kakav je srpski. Jer, ako je život učešće u radosti kojom se Tvorac i Spasitelj raduje nama, onda je i Kosovski zavet izbor smisla zasnovanog na večnoj radosti, a ne na prolaznim zemaljskim interesima. Srbi su se na Vidovdan 1389. zavetno opredelili jer su se, Svetim Savom, opredelili evharistijski – blagodarstveno.(2) 

Zbog toga se, kako piše Vidović u ogledu o NJegoševoj trilogiji, Zavet ne osvešćuje filosofijom, nego pesništvom: „Koliko pesme, toliko Zaveta i toliko zajednice! Kakva pesma, takva zajednica!“ Jer, nacionalna zajednica se ne okuplja oko apstraktnih ideja, nego oko likova, i to nadasve pesničkih likova: „LJude uključuju u nacionalnu zajednicu osećanja koje gaje prema poetskim likovima, te tako naciju kao zajednicu održava Poezija.“

Upravo iz perspektive Kosovskog zaveta, kaže Vidović, ispostavlja se da je zajednica uvek zajednica osećanja, koju podrazumeva i divljenje prema samožrtvenicima i prezir prema odstupničkim likovima nacionalne istorije, pri čemu je prisustvo i jednih i drugih utisnuto u poeziju (takva zajednica ne prezire neprijatelja, nego izdajnika, otpadnika od zavetnosti). 

Zato se u Liturgiji, pred primanje Svetog Pričešća, daje zavet Hristu: „Neću kazati tajnu neprijateljima Tvojim, niti ću Ti dati izdajnički celiv kao Juda, nego kao pokajani razbojnik ispovedam Te: ’Pomeni me, Gospode, u Carstvu Tvome’.“

BITIJE KAO DIVLJENJE I KAMIJEVO SHVATANJE APSURDA

Predsokratovci su, po Vidoviću, imali predosećanje  Istine koja će se otkriti u Hristu kao Logosu čoveka i sveta. Parmenid kaže: τὸ γὰρ αὐτὸ νοεῖν ἐστίν τε καὶ εἶναι. Za razliku od zapadne tradicije, koja νοεῖν prevodi kao „misliti“, Vidović nastojava na tome da je pravo značenje „diviti se“, „sa divljenjem posmatrati“.

Bitije nije isto što i mišljenje (to je metafizički stav u egoizam potonulog razuma), već isto što i osećanje divljenja, radosti i hvale. To je ključ svojevrsne „evharistijske antropologije“: čovek je, da ponovimo, biće koje postoji time što se raduje bitiju i blagodari onome koji ga je sazdao.

Vidović se, u analizama potonuća Zapada u magle nihilizma, uvek opominjao Kamijevog Mita o Sizifu – ključno filosofsko pitanje je, smatrao je francuski mislilac, pitanje samoubistva. Jer, ako čovek ne oseća smisao bitija, pada u apsurdno, koje vodi suicidu. Apsurd nije racionalni konstrukt, nego osećanje da život ne vredi, da se ni u čemu ne može naći svrha. Smisao se, po Vidoviću, ne da razumski dokazati, već se stiče životom, i samim tim pokazuje. Kamijeva teza da „osnovno filozofsko pitanje nije šta je bitije, već da li vredi živeti“ ukazuje na vezu između gubitka liturgijske svesti i pojave apsurda.

Pravoslavlje, naglašava Vidović, nije jedna od religija, koje su uglavnom konstrukcije nepreobraženih osećanja i metafizičkog razuma; kao liturgiza ono je neposredno učešće u slavoslovnom, evharistijskom postojanju. Nema podele na „sekularno“ i „sakralno“, „ovdašnje“ i „tamošnje“: u Logosu se sve zbira i postaje večno. 

Za razliku od monoteističkih religija koje vide Boga kao udaljenog sudiju, pravoslavno hrišćanstvo je poziv na učešće u Božijem životu – pričešće Hristom, Koji je jedno sa Ocem i Svetim Duhom. Cilj nije „ugoditi“ Bogu kao oličenju natprirodnog straha, već sjediniti se sa NJim kroz ljubav, u kairosu susreta otkriti sreću (sreća i jeste „srešta“, na starosrpskom – „susret“; ne možemo biti srećni ako ne sretnemo nekog ko nas ologosi svojim prisustvom).

METAFIZIKA KAO MISAO SOLIPSIZMA

Za Vidovića, metafizika je svojevrsna univerzalizovana magija spekulativnog tipa, koja potiče od intelekta. Samodovoljni razum, oslanjajući se na apstraktne sheme, poistovećuje sebe i stvarnost da bi ugodio strasti kao osećanju lišenosti bitija. Stvarnost treba potčiniti uopštenim pojmovima i tehnikom, pri čemu ideološki utemljeno teoretisanje i zamenska iskustva (svojevrsne intelektualne strasti) zatvaraju čoveka za susret sa Bogom javljenim u istoriji, koji se nastavlja u Crkvi kao poliloškoj zajednici, koji je Logos čoveka i sveta. Od Aristotela do Hajdegera zapadna civilizacija istinu postojanja na silu smešta u Prokrustovu postelju mita o znanju kao moći. S druge strane su, smatra Vidović, Platon i svetootačko učenje crkve od Istoka, po kojima je znanje nekoristoljubivo poznanje u ljubavi, apofatičko prihvatanje Onoga Koji Jeste i onoga što jeste u slavoslavnom samonadilaženju. 

Zapadno hrišćanstvo, aristotelizovano još u doba sholastike, čuva samo spoljašnje obličje vere: poričući istoriju u kojoj se Hristos vaplotio (to se čini u ime utopijskog kolektivizma hegelovskog tipa), ono i pričešće svodi na pukost obaveznog dokazivanja da se prisustvuje skupu, ritualizovanom do iščeznuća nadobredne suštine (a pričešće je radost opštenja sa Bogočovekom, slavoslovna uzajamnost u kojoj Hristos nije samo Bog, nego i brat). 

Po Bogdanu Lubardiću, posledice su krajnje ozbiljne: „Cena je zamena duhovnog za magijsko iskustvo: iskustva interpersonalne zajednice smisla iskustvom samoapsolutizovanog intelekta (’ja’ kao kvaziapsolut), koji, ako je on sve što postoji, zapravo jeste jedno smisla lišeno – ništa. Dakle, cena je ono što Vidović naziva ’metafizika’.“(3)

Metafizike se treba čuvati svuda – naročito kada je reč o umetnosti. 

HERMENEUTIKA NIJE KRITIKA

Pošto bitije nije istovetno sa mišljenjem, nego sa osećanjem bitija, hermenutika ne može biti kritika zasnovana na ideologiji, nego kritičar, kaže Vidović, „ohrabruje prostodušne ljubitelje da umetnost prihvate kao nešto svoje“. Zato je hermeneutika umetnost pokazivanja onog što je samo duhu pokazivo pri čemu je hermeneutičko iskustvo sećanje na duh, na pokazivanje i pokazivost. Harmonija je plod hermeneutike: tako, na primer, Sokrat u Platonovoj „Gozbi“, nije kritičar Diotime, nego čuvar misterije i njene sveštenosti. Hermeneutika je uvek osetljiva za skrivenu preobraženost stvarnog sveta, koji i jeste svet raznolikog iskustva, a ne apstraktnog shematizma metafizike.  

Hermeneutičar ne nameće svoja tumačenja nego raspoređuje naglaske u tekstu koji tumači, kao što dobar izvođač Mocartovog dela ne menja to delo, nego mu daje pečat svoje ličnosti. Zato Vidović ističe: „Metafizičko pretumačivanje umetnosti (kao ’konteksta’ skrivenog u tekstu) istog je porekla kao i zagađivanje prirode (pa i jezika).“ Neposrednost je, uvek i svagda, raskovnik za bravu na dverima umetničkog dela.

Savremeno kritičarsko bežanje od „naivnosti“ je svojevrsna vulgarnost: samo detinje poverenje u Hermesa vodi interpretativnoj „otmenosti“. Vidović nas opominje: „Da bi čoveka, to jest, dušu čoveka, izveo iz Nevida (Aida, Hada, tamnog vilajeta) u svet, a odatle u nadsvet (transcendenciju), Hermesu je potrebna čovekova naivnost.“ Potrebna mu je vera, koju, kao naivnost, preziru trgovaci – „banauzosi“, pa Hermesa, kao „svog“ zaštitnika, smatraju bogom prevaranata i lopova. 

UMETNOST, NAIVNOST, MAGIJSKO ISKUSTVO

Upravo se u duhu poštovanja naivnosti može pojmiti svojevrsna „ganutost“ Žarka Vidovića pri susretu sa „vitezom tužnog lika“, Servantesovim Don Kihotom: „Don Kihot je naivan – i baš to ga čini žrtvom, baš zato je viteštvo izgubilo značaj pred lukavošću i znanjem, vrlinama Novog veka i ’građanstva’. Kad Unamuno hoće da oživi kult Don Kihota kao najviše španske nacionalne vrednosti, onda on računa baš na naivnost Don Kihota. Ali da i u njega naivnost čini čoveka predodređenom žrtvom prevare i nezaštićenim, to se vidi iz toga što je naivnost isto što pripremljenost čoveka za tragediju. Smisao za tragediju je u naivnosti, kad se čovek ne osigurava znanjem.“

Putovanje je uvek ka bestrašću, a samopoznanje koje traži Sokrat, i koje će u hrišćanstvu biti pokajanje, nije ništa drugo do trezvenost koja razlikuje magijsko od misterijskog.

Magijsko samoponištavanje zarad sticanja „okeanskog blaženstva“ (maštovne uronjenosti u Jedno koje je Sve) protivstavljeno je umetnosti kao potvrđivanju „bitija suštih“ – umetnost je, kao i hermeneutika, misterijsko bestrašće, koje oseća smisao kao punotu u naivnom prapoverenju slavoslovlja. Naravno, naivnost se ne može oponašati kultom „primitivne umetnosti“, koja je tipičan plod modernizma, nihilističke strasti koja vodi poništavanju tradicije. Moć novog stvaralačkog početka, smatraju modernisti, treba steći na putu ka „prvobitnosti“ divljaka, ali, po Vidoviću, nanovo stečeno primitivno – magijsko osećanje moći se plaća „brisanjem identiteta“. Naivnost nije u neznanju (zaostalosti, životu van civilizacije), nego u bezazlenosti bestrašća, u detinjoj celovitosti, u celomudrenosti. Zato hermeneutika ne može biti kritičarska narcisoidnost, nego je uživljenost u delo koje nas vodi ka svom jezgrenom značenju.  

Dragoceni put ka tumačenju kao uživljavajućem samonadilaženju je, smatra Vidović, tragedijsko iskustvo. 

TRAGEDIJA I LITURGIJA 

Vidovićev ogled „Tragedija i Liturgija“ spada u njegova najsamosvojnija dela. To se, između ostalog, vidi i po tumačenju osnovnih pojmova ovog žanra: tragične krivice i teorije o tri jedinstva. 

Po Vidoviću, tragična krivica nije ni pravna, ni moralna – najčešće se pod njom podrazumeva ispaštanje zbog tuđeg greha. Susretanje sa tom krivicom vodi ka preobražaju stradanja u slavlje i praznik, pa je, u suštini, pred nama oda u slavu žrtve koja je utemeljila zajednicu, „slavljenje Boga uprkos Zlu“. 

Teatron je svojevrsno bogoprizorište, gledanje neovdašnjeg u kome se obitava na božanski način: saziranje preobražaja sveta pomoću žrtve. Eshil i Sofokle bili su Apolonovi sveštenici, a njihove tragedije bogoslužbena dejstva: tako je u Eshilovoj trilogiji „Prometej Vatronoša – Okovani Prometej – Oslobođeni Prometej“ slavljen Prometej kao donosilac vatre od bogova ljudima. 

Što se tiče jedinstva radnje u tragediji, ono se, na primeru Eshilovog dela, vidi iz činjenice da je glumac, u isti mah, i on sam kakav jeste u svakodnevici, i lik koji je pisac sazdao, ali i mitski Prometej. Jedinstvo mesta znači da je pozorište u Atini u isti mah i stena za koju je Prometej prikovan, a jedinstvo vremena je praznično – ono spaja mitski čas okovanog Prometeja, vreme kada Eshil piše, kao i vreme izvođenja tragedije. 

KAKO KATARZA POSTAJE MOGUĆA? 

Iako je pisaca tragedija u Grčkoj bilo više desetina, ostala su nam dela samo Eshila, Sofokla i Evripida – a sačuvan je samo deseti deo dela koja su napisali. Pa ipak, uočava Vidović, i na osnovu onoga što nam je dostupno shvatamo da antička tragedija, kao, u prvo doba, sakralno dejstvo pred licem bogova (takve su bile i Olimpijske igre), nije isto što i novovekovna (Šekspirova, recimo) drama strasti. 

Pobednik u takmičenju trageda bivao je krunisan – venčan sa božanstvom i sa narodnom zajednicom, koja je tako živela kao praznik i postojala sećajući se prazničnosti. Gledanje tragedije je, na taj način, svojevrsno „praeklisijalno“ iskustvo, koje kasnije u punoti ostvaruje crkva, sabor onih što su se odazvali na poziv Boga. Katarza je zbog toga, veli Vidović, „osećanje punoće u događanju svečanosti“. 

Samo tragedijski se dolazi do svesti, koja nije stanje razuma, nego osećanja: „Slovo, Logos, je svest koja je upravo fenomen osećanja. Jer beslovesnost, tj. nesvesnost, tupost, oguglalost navike i ’običajnosti’ (Hegel) – je bezosećajnost, osećajna tupost“. Zato, po Vidoviću, Aristotelova teza o katarzi koja se postiže putem izazivanja kod gledalaca „straha i sažaljenja“ (saučešća) i ima zasnovanost – „jer svest nastaje upravo saučešćem i kao saučešće, osećanje“. 

Upravo iz osećanja kao saučešća moguće je i uzdizanje čoveka kroz svest o svojoj palosti –to jest, ispaštanja tragične krivice. Pišući, traged osvešćuje tragičnu krivicu kod gledalaca, a crkva, pozivajući na pokajanje, osvešćuje pripadnike liturgijske zajednice.

OD PLATONA DO LITURGIJE

Platonova misao, smatra Vidović, izvire iz tragedije: njegov Sokrat je tragedijska ličnost, a filosof „Gozbe“ pokazuje da se uzdizanje u nadsvetovno može zbiti samo na osnovu poistovećivanja. Tragediju iz pozorišta za mase on prenosi u svoju Akademiju, praslikujući liturgiju koja će stići u Grčku sa propoveđu Jevanđelja. 

Tragedijsko je, da ponovimo, praslika liturgije, u kojoj se, naglašava Žarko Vidović, takođe ostvaruju tri jedinstva – poistovećene su zemna i nebeska liturgija, što se, kairosno, projavljuje u svetom pričešću; Hristos kao arhijerej na nebesima je u isti mah i žrtva na časnoj trpezi, za koju nas poziva; oltar je prostor u kome se, „vo vremja ono“, otkrio Novi zavet, ali i sadašnje prebivalište Hrista; istovetni su vreme Tajne večere, nedeljne liturgije i nebeske liturgije. 

Ako svaka kultura (epoha) ima svoje najviše vrednosti (ostavši bez njih, pretvara se u kulturoliku ljušturu), onda je najviša vrednost Zapada sloboda i dostojanstvo ličnosti, a ona, po Vidoviću, potiče iz tragedijskog iskustva mediteranske kulture, koje je dovrhunjeno hrišćanstvom. Srpski mislilac kaže da „hrišćanstvo samo iz tragedijskog osećanja života može da bude doživljeno kao nasušna potreba čoveka“. Deklaracija o pravima čoveka i građanina izvire iz takve tradicije – ona je bila poništena revolucionarnim terorom, da bi se kasnije obnovila u životu Francuske i drugih evropskih narodnih zajednica. 

Kada je hrišćanstvo sholastifikacijom racionalizovano, čovek je, smatra Vidović, bio žrtvovan pojmu, a to je put u nihilizam. Usamljeni mudraci, poput Kjerkegora, shvatili su da racionalizam poriče ličnost, na kojoj je antičko tragedijsko iskustvo upravo nastojavalo.
Racionalizam se, u epohi moderne, pretvorio u nihilizam. To se odrazilo i na umetnost.

MODERNA EPOHA U UMETNOSTI

U svojoj skripti o civilizaciji i umetnosti, nastaloj još dok je bio profesor Sveučilišta u Zagrebu, Žarko Vidović se osvrnuo na pet epoha civilizacije, od kojih je svaka imala svoj pogled na svet i čoveka: tragovi tih epoha vide se i danas, u moderno doba. Tako se, smatra on, u primitivnoj epohi čovek maštovno osećao nadmoćno nad svetom i prirodom, sklapajući savez sa imaginarnim bićima. Zato je ideal primitivnog čoveka bio mag kadar da kroti duhove i stihije. Obeshrabreni čovek Zapada, pošto je izgubio orijentaciju, pokušava da se „reprimitivizuje“. Okultizam, opijanje, alkohol, droga, perverzije, novac: to su pokušaji povratka u prvotnost arhaičnih moći.

Ako je arhajska epoha značila pripadnost čoveka rodu, a plemenitost podrazumevala dušu u krvi, pri čemu je otac bio obogotvoren, to je značilo da je arhajski čovek time bio zaštićen od samoće. Zbog toga je njegovo načelo, po Vidoviću, bilo - pripadati, pa makar i propadati. Arhajska potreba za pripadnošću se, smatra Vidović, u naše doba pokazuje „u napadnom, prenaglašenom, čak agresivnom ispoljavanju svoje pripadnosti nauci, klasi, partiji, vojsci, jednom sloju itd. To zadovoljstvo se oseća u patetičnoj disciplini čoveka itd.“ Arhajsko se u savremenosti pokazuje i kao tehničko, jer je „sreća tehničke moći“ svojevrsno sredstvo za spasavanje države, nacije i klase. Čak se i umetnici prilagođavaju tehnici: umetnost, uostalom, i postaje tehnika, a umetničko delo se ne stvara, nego se, nekim ideološkim gestom (od manifesta do performansa) proglašava. Iako su sledbenici avangardnih pokreta glasniji od majstora, oni bukom koju prave ništa ne dokazuju. Zaboravljajući da umetnik ne stvara kad mu to omogući tehnika, nego samo kad je sa njim harmonija, savremeni stvaraoci imaju iluziju da je tehnika preduslov umetničkog delanja. 
Moderna je, po Vidoviću, sam trijumf tehnike. Lišena etičnosti, tehnika se, kaže on, koristi zarad „upotrebe ljudi i trošenja bića“. Pošto čovek više nije svrha, nego oruđe, trijumfuje duhovna praznina. Uzrok ovom pražnjenju je, što u modernoj epohi, čovek nije ni srećan (jer nema svrhu), ali ni nesrećan (tehnika ga uvodi u samozaborav): „Duh čovekov je jak, bogat, stvaralački i pun samo onda kad je čovek spreman na žrtvu, te kad mu za to nisu potrebni drugi ljudi kao instrumenti“.
Toga danas uglavnom nema. Zato se kultura mora vraćati, ističe Vidović, zavetnim pesničkim veličinama, sa čijeg obzorja nas posmatra NJegoševa Luča. 

UVOD U TUMAČENJE NJEGOŠEVE ZAVETNOSTI

U ogledu „NJegoševa trilogija“, kojim je Vidović počeo da objavljuje tumačenja najvećeg srpskog pesnika, ukazano je na činjenicu da je vladika Rade svoju trilogiju (Luča mikrokozma, Gorski vijenac, Lažni car Šćepan Mali) napisao za dve godine (1845–1847, mada je Šćepana objavio 1851, kao da se premišljao, pošto je u pitanju  poezija o izdaji zaveta i samoporicanju). Po Milošu Koviću, kao što je Vidović smatrao da su simfonija Pećke patrijaršije i srpskih krajina (i Crna Gora je vojna krajina Mletaka prema Turskoj) važne za konstituisanje srpske istorijske svesti, tako je verovao da je za Srbe ova trilogija ono što je Biblija za Crkvu. 
Osnovno u NJegoševoj trilogiji je svedočenje o uzdizanju Luče (apofatičke ikoničnosti čovekove) u Carstvo nebesko. Zato Vidović naglašava: „Najveća zabluda i najveća smetnja da NJegoša shvatimo jeste da je NJegoš blizak i razumljiv narodu!“ On je nerazumljiv narodu koji se, beslovesnošću epske sujete, vraća plemenskom načinu postojanja – nerazumljiv je kao i Platon Grcima, zbog čega su i bili poraženi jer su izgubili smisao istorijskog trajanja. 

U Luči mikrokozma, smatra Vidović, odnos Boga, čoveka i tvari dat je najširim i najdubljim potezima, pri čemu je ključ za razumevanje speva u javljanju Hrista na samom kraju, Logosa koji se „obuka u čelovječestvo“. NJegošev čovek, predstavljen na putevima od pada do uzdizanja ka višnjem, samonadilaženje (transcedenciju) može doživeti jedino kao dar Božji, pri čemu se u njemu javlja lik, to jest ljubav koja je moć poistovećivanja. Sećanje na taj dar blagodatnog uznošenja jeste ličnost, svojevrsni razgovor Boga i čoveka, čime se obnavlja hristolikost. U tom stanju, čovekovo bitovanje nije biološko – socijalno pretrajavanje u koordinatama palosti, nego postaje platonovska ideja, Luča, uznošenje. Stoga je, po Vidoviću, Luča događajnost samonadilaženja i njegova bit, a ličnost je svest o liku koji je Luča u nama formirala.

U Gorskom vijencu nosilac Luče je iguman Stefan, svedok isihastičkog molitveno – podvižničkog saznanja koje nedostaje vladici Danilu. Nad vladikom je „nebo zatvoreno“ – uprkos tome, smatra Vidović, Danilo nije Hamlet, junak „drame strasti“, kome se očev duh javlja da bi ga naveo na osvetu, jer mu se nebo otvara kad iguman Stefan donese obasjanje Luče. Vijenac nije deseterački spev o „istrazi poturica“, nego je u ovom delu reč o pokušaju dogovora sa „braćom isturčenom“ i o obnovi zavetne svesti. (Ako je, veli Vidović, vladika Danilo „vaploćeni vapaj za rešenjem dramskog sukoba Kosovskog zaveta“, onda su igumani Stefan u Vijencu i Teodosije u Šćepanu rešenje pitanja o smislu). 

U NJegoševoj ranoj pesmi „Srpsko Badnje veče“, koja je „na narodnu“ i koja zaista govori o „istrazi poturica“, igumana Stefana nema zato što nema uzdizanja u one oblasti u kojima je Tvorac, pesnik neba i zemlje, „tvoriteljnom zanjat poezijom“: da bi se ušlo u carstvo nebesko, potreban je duhovni preobražaj, put ka Bogočoveku kao otkrivenju tajne čovekove. Nasuprot tome, u folkloru se u „onaj svet“ ulazi pomoću magijske formule, i on se od zemaljskog sveta kakvotno ne razlikuje – u pitanju je produžetak ovdašnje egzistencije samo „u drugom smeru“ (zato se na grobu mladih „obrće kolo naopako“)

U Šćepanu Malom glas slovesnosti je iguman Teodosije Mrkojević. On Lučom prevazilazi i Turke i Ruse i svoje sunarodnike, i iznad je vladike Save po mudrosti i opitu. Dok ruski izaslanik Dolgorukov nastupa iz perspektive svetovnog znanja, čak i kad je teologija u pitanju, iguman Teodosije, kaže Vidović, svedoči da je bogoslovlje učio po zvezdama. Iako ima i svetovno znanje (o Rusima, Turcima i Šćepanu), suština njegovog znanja je u divljenju Bogu i bitiju. 

Srpska zajednica u Šćepanu Malom izgubila je zavetnu svest: kolo u ovom spevu je parodija kola u Gorskom vijencu jer je ono protiv igumana Teodosija i Luče koju on predstavlja, a na strani Šćepana Malog. Ni Turci nisu u boljem stanju. Vidović ukazuje: „Turci više ne veruju ni u sebe, ni u svoju istorijsku misiju, ni u to da je Bog na njihovoj strani“.

NJegoševa trilogija je, po Vidoviću, ključ za razumevanje istorijskog i nadistorijskog u našem nacionalnom postojanju. Zavetno, vanzavetno, protivzavetno – to su pojmovne koordinate bez kojih se, ističe Vidović, ne možemo orijentisati tamo gde nam samo poezija može pomoći. 

MEŠTROVIĆ PROTIV NJEGOŠA

U ogledu „Meštrovićeva arhitektura – ideološki mrak na Lovćenu“, Žarko Vidović je svoj protest protiv rušenja NJegoševe kapele izložio kao kritiku Meštrovićeve umetnosti. Vidović smatra da Ivan Meštrović nikad nije bio kadar da izvede arhitektonsko delo: „Prostor koji oseća arhitekt i volumen koji oseća vajar isto isto su samo za onoga ko umetnost zamenjuje geometrijom“. Hrvatski vajar je upravo to i činio. Kad se krše zakoni umetnosti, delo ispadne nakazno, kao mitološko čudovište, koje je uvek plod nekog gnusnog sagrešenja. 

Meštrović je, veli Vidović, uvek grešio kad je bio ideolog: u prvi mah, političko – nacionalni (etatizam, velikosrpstvo, jugoslovenstvo, velikohrvatstvo), zatim verski (hram svih vera, rimokatolicizam), ali i estetičarski (secesionizam, romantizam bujnih organskih oblika, konstrukcionizam i geometrizacija). Meštrović je ideolog jer je pseudointelektualac koji je skulptorske promašaje prikrivao arhitektonskim pretenzijama. Cilj mu je bio pragmatičan – da „obezbedi sebi milionske poslove i apsolutni monopol na umetnost i patriotizam u predratnoj Jugoslaviji“. 

Dobijao je „monumentalističke“ zadatke na osnovu društvenog uticaja koji mu je omogućila politička elita Kraljevine Jugoslavije (zbog njegovog Neznanog junaka je srušen grad Žrnov na Avali), ali mnogi njegovi projekti ipak nisu ostvareni, jer su procenjeni kao umetnički slabi. 

Meštrović je, smatra Vidović, racionalista maskiran u umetnika, tipičan plod balkanskog imitiranja metafizičkog puta Zapada ka tehnici kao moći, koja više nije u stanju da ponudi autentičnu umetnost. 

Meštrovićev put je u malom i jeste bio put jugoslovenskog utopizma, koji je počeo kao svojevrsni panslavistički mesijanizam. Prema Vidoviću, tvrdi Miloš Ković, srpsko usvajanje zapadne istoriosofije i metafizike kao opšteobavezujućeg obrasca dovelo je do vere u mogućnost države (ovog puta, južnoslovenske) da uobliči naciju. To je značilo poricanje svetosavskog zaveta kao osećanja i saosećanja što su iznad nauke i pragmatičnog mišljenja. Ako je srpsku naciju stvorila Crkva, po uzoru na Izrailj, srpski intelektualci su imali ulogu fariseja, koji su smatrali da je oponašanje Zapada jedini „put u progres“ za Srbe, koji se zbog toga moraju ujediniti sa svojom „zapadnom braćom“, Slovencima i Hrvatima.(4) Zato se Srpski zavet ne može očuvati bez očuvanja srpske Crkve – Meštrović na Lovćenu je, u doba Titovog komunizma, značio da je Crkva, kojoj je NJegoš pripadao ne samo kao vladika, nego i kao pesnik, potisnuta sa obzorja srpske istorije.

MOGUĆNOSTI SLOVENOFILSTVA

 Vidović je u svojoj studiji o slovenofilima jasno razlikovao panslavizam od slovenofilstva. Panslavizam se zasniva na romantičarskim predstavama o jeziku i folkloru kao osnovi na kojoj se gradi narodnost i ostvaruje uzajamnost onih koji su nastali iz istog korena. Slavjanofili su, pak, smatrali da je osnova Slovenstva može biti samo istina pravoslavne vere koju čuva crkva od Istoka.

Narod nije običajni etnos, nego je duhovna celina koja ima zajedničke moralne vrednosti zasnovane na hrišćanskoj veri i pravnoj svesti. Intelektualci su tu da bi ostali verni „duhu naroda“, i da bi ispunili „proročku“ misiju saziranja logosnog arhetipa narodne zavetnosti. To je suprotno od shvatanja naroda kao kao biološko-folklorne zajednice u panslavizmu.

Na tragu hegelovsko-šelingovskog „istoriosofskog predestinacionizma“, panslavisti su verovali u trajnu datost narodnog karaktera koji upliviše na povesnicu, dok su slavjanofili smatrali, u skladu sa pravoslavnim učenjem o čovekovoj slobodi i moralnoj odgovornosti, da istorija nije rezultat delovanja svemoćnog fatuma nego moralnog izbora pojedinaca, što se očituje i u stavu da se vrednost naroda ogleda u njegovoj privrženosti zakonu, a ne mitologizovanom poreklu.

Panslavizam se trudi da slovensko jedinstvo utemelji u zajedničkoj mitskoj prošlosti, čime sledi ideje pangermanizma. Praslovenska mitologija i folklorno nasleđe postaju merilo samosvojnosti i životnosti naroda. Slavjanofili, naprotiv, odlučno odbacuju mitologiju kao nasleđe paganizma koje je u suprotnosti sa hrišćanskim načelima i moralom. Oni smatraju da prava istorijska vrednost slovenskih naroda počinje primanjem pravoslavne hrišćšanske vere i da sve vrednosti koje se pripisuju „duhu naroda“ moraju biti merene prema hrišćanskim moralnim kriterijumima.

Po Vidoviću, slavjanofili su posedovali i vizantijsku pravnu svest. NJima je bilo važno romejsko pravno načelo vlasti zakona nad vladarima i samim narodom. Država je pravna, a ne nacionalna kategorija: njena suština se ogleda u poštovanju zakona, što se vidi i u poeziji Petra Drugog Petrovića NJegoša, koji propast srpske države smatra posledicom napuštanja pravnog poretka („Naši cari zakon pogaziše“, peva Kolo u Gorskom vijencu). Taj tragedijski pristup istoriji, po kojem se vrednost otkriva čak i u porazu (kao u slučaju Kosova), suštinski se razlikuje od mitološke logike usudnosti.

Svaki čovek je slobodan i odgovoran za sopstvene postupke. Bog se ne javlja u istoriji kao daleki svemoćnik koji predodređuje ljudska dela (kao u rimokatolicizmu i protestantizmu), već kao Logos koji čoveku daruje slobodu. Istorija je plod ljudskih odluka, a ne pantokratorskog Božjeg uplitanja. 

Ideal države u slavjanofilskoj misli je zajednica slobodnih i odgovornih pojedinaca, povezanih ne folklornom običajnošću i etničkom pripadnošću (ona je neporeciva, ali nedovoljna), već pravnim poretkom i verom u ljubav Hristovu. Zato su slavjanofili, iako pravoslavni hrišćani, bili u otvorenom sukobu sa deformacijama hrišćanske vlasti u sukobu sa zapadnjačkom imperijalnošću, koju je Rusija usvojila. Taj sukob, naravno, nije bio samo politički, već pre svega bogoslovski i kulturološki. Carska vlast, oslonjena na protestantski model cezaropapizma, suzila je Rusku Pravoslavnu Crkvu u instrument imperijalne politike. Petar Veliki je ukinuo nezavisnost Crkve i podredio je državi, čime je poreknuta, na romejskoj tradiciji zasnovana, simfonija. Slavjanofili zahtevaju obnovu harmoničnosti u odnosima Crkve i države, gde car nije vladar ni nad čijom verom, nego čuvar zakona.

Boljševička revolucija, po Vidoviću, nije ni bila pobeda komunističke ideologije (pokazalo se – utopističke i krajnje nečovečne), nego poraz jednog demoralisanog režima. Slavjanofili su predvideli mogućnost revolucionarnog prevrata i ukazivali na nužnost demokratizacije države i jačanja lokalnih samouprava kao prepreke apsolutizaciji državne vlasti koja je počela od Petra Velikog.

Slavjanofili se, veli Vidović, suprotstavljaju svakom hrišćanstvu koje opravdava moć, rat i osvajanje u ime nacionalne veličine (to je izraz gordosti). Oni odbacuju kult progresa i nastojavaju na duhovno-moralnom usavršavanju čoveka. Jedini autentični napredak je duhovna revolucija – obraćenje Hristu, što će veliki književnici, Tolstoj i Dostojevski, razvijati u različitim idejnim oblicima: ili kao moralni imperativ (Tolstoj) ili kao duhovno iskustvo (Dostojevski). Na tragu slavjanofilstva, za ove književnike socijalno oslobođenje koje ne vodi moralnom i duhovnom preobražaju jeste samo privid.

Slavjanofili su Srbima uputili otvoreno pismo (pisao ga je Aleksej Homjakov, a drugi su ga potpisali). Oni se dive srpskoj izdržljivosti u očuvanju vere pod turskim ropstvom, a ne folklorno-mitološkom nasleđu koje su panslavisti ideologizovali, veličajući njegovu autentičnost. Dok Vuk Karadžić među panslavistima biva slavan zbog objavljene folklorne građe, koja ukazuje na vitalnost praslovenskog nasleđa, slavjanofili u srpskoj narodnoj književnosti vide potvrdu duhovne i moralne snage pravoslavlja. Mitološko nije vrednost po sebi – vrednost je samo u kulturi koja čoveka čini slobodnim, odgovornim i sposobnim za pokajanje kao preumljenje.

Slavjanofili nisu, smatra Vidović, nikakvi „nazadnjaci“, nego tragaoci za obnovom simfonije između vere, države i etičke odgovornosti ličnosti. NJihovo učenje se suprotstavlja i zapadnom šovinizmu i imperijalizmu, kao i ruskom carskom apsolutizmu i, na puku obrednost svedenom, pravoslavlju, koje je prestalo da bude živa Crkva i postalo institucija potčinjena državi. NJihov cilj, dokazuje Vidović, nije bila moć i društveni uticaj na moći zasnovan, već preporod čoveka i zajednice, utemeljen na slobodi, zakonu i ljubavi. 

PUT ISKUPLJENJA

Žarko Vidović je, ukazujući na preobražaj tragedijskog u liturgijsko iskustvo, uočavao da je Dostojevski, najdublji hrišćanin ruske književnosti, dosegao duh izvorne tragedije: kraj Braće Karamazovih je upravo o tome. Vidović nas podseća: „Mali Iljuša je stradao da očisti i opet proslavi božansku ustanovu oca i očinstva, tj. čovekove bogolikosti, božanskog odnosa čoveka prema svetu. Ono što nisu bili u stanju stariji, generacija roditelja – naime, nisu bili u stanju da proslave ustanovu oca i očinstva, nego su, naprotiv, očinstvo zamračili – to su u stanju tek deca. Za osećanje, a pogotovo za sofrosine kao suštinu osećanja sposobna su samo deca. Osećanje je čednost. A tragedija je osećanje, a ne neka „istorija” ili „um”.“

Na tom putu nalazila se i sva misao Vidovićeva – obnova celosne mudrosti moguća je samo kao čednost. Jer je reč Hrista, Logosa čoveka i sveta: „Zaista vam kažem: ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko.“ (Mt. 18, 3)

UPUTNICE

1.Dragan Hamović, „Žarko iz logora, prevratnik i čuvar Zaveta“, Žarko Vidović kao mislilac književnosti i kulture, urednici Milica Ćuković, Vladimir Dimitrijević, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2023, 63–64
2.Dragan Hamović nas podseća: „Kult junaštva i nadmetanja pripada paganskom sloju, a kult žrtve hrišćanstvu i Kosovskom zavetu. Lazar ne ulazi u boj da pobedi, nego da žrtvom nadraste istorijsku situaciju.“ ( Dragan Hamović, Isto, 50)
3.Bogdan Lubardić, „Žarko Vidović (1921–2016): misao slobode u duhu vere – Logos, Zavet, Pamjat“, u knjizi Žarko Vidović: Biblio – bio – grafija 1948–2015, Zadužbina Žarka Vidovića, Beograd 2018, 16, fusnota 10.
4.Miloš Ković, Žarko Vidović u istoriji srpske istoriografije, Žarko Vidović kao mislilac književnosti i kulture, 33

Izvor: Pravda