Piše: Vladimir Dimitrijević
Evo šta on kaže:“Prolazio sam žurno jednog ranog popodneva hiruškim šok – odeljenjem da vidim neke od svojih bolesnika. LJubisava sam znao samo iz izveštaja kolega, da je mlađi čovek, da je operisan od zastarelog gnojenja u trbuhu i da jedva ako se izvuče iz teškog stanja. Pogledah prema njegovoj postelji i htedoh proći, kad on, spazivši me, povika za mnom jakim glasom:
-Doktore,... doktore...!
Upitah se u tom trenutku šta bi on mogao baš od mene da traži, pa se vratih. Ulazeći u sobu vidim: čovek seo na postelju, na licu mu sija blag osmejak i izraz kao da se rešio svih briga, a stav kao da govori da se u njemu nešto značajno zbiva. I u magnovenju, svodeći svoje znanje o „njegovom slučaju“ i upoređujući ga sa ovim iznenadno povoljnim njegovim izgledom, pomislih: šta je sad ovo. I pre no što moja misao dobi završan oblik, ja začuh radostan glas pun svečanog uzbuđenja:
- Doktore, ja umirem! 'Odite ovamo da se pozdravimo!
Zbunih se. Pomislih najpre da je čovek u bunilu, pa priđoh autoritativno, kao što doktori umeju, njegovoj postelji, pipnuh puls i trbuh, pa da ga utešim rekoh: - Nemojte, LJubisave, niste vi tako loše! Budite strpljivi, biće bolje!
Međutim, LJubisav nije mario za moj pregled, i ponet nekim saznanjem, a potpuno svestan, odgovori mi:
- Ma ne, doktore, ja zaista umirem. Ja znam da moram umreti. Takva je moja bolest. Nego sam vas zvao da se od vas oprostim i da kažete svojim kolegama da im zahvaljujem na svemu što su za mene učinili. Potrudili su se koliko su mogli...
Videći pred sobom svesna čoveka u njegovom svečanom trenutku, videći u njegovom liku neku duhovnu vrednost koju nisam ni slutio, ja se osetih kao na molitvi, izmakoh se i stadoh gotovo mirno, posmatrajući s poštovanjem kako se ovaj seljak oprašta sa životom. A on, sedeći na svojoj samrtničkoj postelji poluuzdignute glave, svaki put krsteći se širokim pokretima, govoraše otprilike ove reči:
- Bože, hvala Ti na daru! Hvala Ti na ovoliko koliko sam poživeo! I opet: Bože, hvala Ti na daru!
Dok je mene hvatala vrtoglavica od njegove „teologije“, i dok sam razmišljao kako pred sobom vidim savremenog Jova, čudeći se od kud mu u ovom trenutku tako kristalno jasan hrišćanski stav prema smrti, i dovijajući se da pogodim u kojim se to okvirima njegov duhovni život mogao dotle razvijati, - priznavao sam da ovakvo shvatanje života kao dara Božjeg i ovako jasne reči u samrtnom času ja, koji po svome pozivu decenijama ispraćam na onaj svet i neuke i učene, još ne čuh. Glava kao da mi je gorela od ovih razmišljanja. Video sam i po treći put: svečan znak krsta, i čuo reči: „Bože, hvala Ti na daru!“ Pa onda:
- Sveti Alimpije, zaštitniče moga doma, Krsna Slavo moja, pomozi mojoj deci da sačuvaju veru. Neka te i ona uvek slave!
Činilo mi se da sam bio na bogosluženju, a da je LJubisav stajao pred oltarom. Ali u nedoumici šta kao lekar da kažem čoveku, izlazeći samo rekoh: - Biće dobro, LJubisave, biće dobro!
I dok sam žurio dalje za nekim drugim poslom, razmišljao sam: „Svako bi mogao da pozavidi LJubisavu na ovakvom umiranju. Takvom smrću bih i ja voleo da umrem! Znam pouzdano, Gospode, bićeš milostiv slugi Tvome LJubisavu!“
Kad sam kroz sat – dva završio svoj posao, odoh ponovo da vidim šta je bilo sa LJubisavom. Reče mi sestra:
- LJubisav je umro u 15 časova. Polako se gasila svest. Zvao je neke članove svoje porodice. I najzad, srce je prestalo da kuca...
Šta, dakle, na to da kažem? Taj čovek, daleko od svojih najbližih, nemoćan i tako reći zatvoren na takvo jedno mesto koje zna samo za muku i bol, gde se iznemoglo, nekad polusvesno ili nesvesno, pati i ne retko oprašta sa životom, - ponašao se kao da njegova životna drama tek sada ide ka vrhuncu. Kao da se odigrava u prisustvu duhovnih bića koja ga gledaju. Kao da je stao pred samog svoga Stvoritelja, pa mu ničije društvo više i ne treba. A on se prema svome Stvoritelju, svestan svoga „biti li ne biti“, ponaša kao prema milostivom ocu, koga voli, i ta ga ljubav ispunjava smislom i srećom i u smrtnom času“.
Sveštenik Živko Todorović, paroh u rodnom mestu Svetog vladike Nikolaja, Leliću, godine 1957. ostavio je zapis o seljaku i solunskom borcu, Dragiću Radosavljeviću, iz tog istog sela.
Dragić je bio čestit domaćin, pobožan čovek koji je redovno išao u crkvu i pomagao joj. Mnogo je poštovao Vladiku Nikolaja i voleo Svetog Justina Ćelijskog, koji se u to vreme podvizavao blizu Lelića.Iako nepismen, bio je vešt zidar. Sveštenik o tom seljaku – bogomolniku beleži:“NJegova glavna karakteristika kao čoveka bila je ta što je bio dobar radnik i zemljoradnik, a pored svega toga najviše je voleo da nedeljom i praznikom dođe u crkvu. Kad bi došao u našu crkvu, znalo se u njoj njegovo mesto: kad stane stajao je u stavu mirno, od početka do kraja službe, nikud se nije pomicao i cela ga je crkva gledala. LJudi su se na njega ugledali kako treba u crkvi stajati i vladati se. I sveštenik je imao šta da nauči od njega, od njegovih pokreta i ponašanja. Iz njegovog je lica zračila neka čudna pobožnost, koja je na druge slala neku blagost i oplemenjivala one koji su se sa njim družili/…/. Jednoga dana, kad se nabrojilo vreme njegovog zemnog života, čika Dragiću je došao čas da mre. Zove mene jedan od njegovih sinova, i kaže: „Tata 'oće da se ispovedi i da se pričesti, pa dođi, molim te, oče“. Ja pođem i nađem dedu gde sedi na stolici kraj kreveta. Kad me vide, on reče: „E, oče, ja 'oću da se ispovedim“. I onda rač po reč, čovek po čovek, ispoveda se on Bogu preda mnom. Tištalo ga je, između ostalog, da li je greh što je ratovao. On ne zna da li je koga ubio, ali pretpostavlja da je u ratu morao dok je pucao i dok je kao podnarednik komandovao. Onaj ko se brani taj ne ubija, to je odbrana slobode i časti svoje Otadžbine. Posle ispovesti i pričešća ja sam otišao kući.
Čika Dragić je onda zovnuo svog sina Nikolu i kazao mu: „Sine, sedi ovde kraj mene... E sine došlo je vreme da se rastanemo, da ja idem Bogu na istinu“. Potom je zamolio sina da ga izvede na prag kućni. Kuća im je bila stara, pola brvnara, pola zidanica. Bilo je jutro i hteo je da vidi sunce. „Na prag kućni 'oću da sednem, veli, i 'oću da gledam u sunce sa nebeskog svoda. Mnogo sam ga puta gledao i divio se suncu kao stvorenju Božjem koje nas greje i obasjava. 'Oću sada da ga poslednji put vidim. Došlo je vreme da se selim iz ovoga sveta u nebeski svet“.
Onda se pomoli ovako: „Jarko nebesko sunce i Gospode Bože, Stvoritelju naš, hvala Ti što sam išao kroz ovaj svet. Hvala Ti što si me doveo kući iz ratova. Hvala Ti, Gospode, što sa ovog praga mogu i sad da gledam sunce koga sam rado i kao dete danima i godinama gledao sa ovog praga. Hvala Ti što kosti moje nisu ostale negde u borbama na Kajmakčalanu, ili u nekoj drugoj bici. Hvala ti što si me udostojio da dođem ovde i da se oprostim sa mojom kućom i sa mojim kućnim pragom, preko koga su prelazili deca moja i unučići moji. Da se oprostim sa kućom mojom u koju su ulazili žeteoci moji i kopači moji i kosioci moji. Hvala Ti, Gospode, što mogu da se oprostim sa celom mojom rodbinom. Hvala Ti, što mogu da pozdravim sunce jarko, koje je obasjavalo goste što su o Slavi dolazili meni, o svetom Nikoli mome i o Preslavi mojoj Spasovdanu. Hvala Ti, Bože, što sam doživeo ove godine. Hvala Ti što si me naučio i uputio u crkvu da idem. Hvala i Vladici Nikolaju što je ozidao crkvu u Leliću. Hvala Ti, Gospode, za sve, hvala Ti!“
Kad je to sve lepo izgovorio, onda je rekao sinu: „E, sad, moj dragi sine, oprosti ako te je otac tvoj nekad uvredio... Vrati me sine, opet u kuću da celivam ikonu slave moje, Svetog Nikole“. Kad je poljubio ikonu reče: „Sad me spusti u postelju i zapali mi sveću. Sad ću dušu Bogu da predam“. Kad je sin Nikola sve to uradio, starac je još dva - tri puta pogledao sina, prekrstio ruke na grudima, nasmešio se dva - tri puta otvorio usta i – dao Bogu dušu“.
Tako su umirali srpski pobožni domaćini, „što u domu svome/ pališe kandila Bogu Predvečnome“, kako zapisa Sveti vladika Nikolaj u svojoj „Nebeskoj Srbiji“.
Izvor: Pravda
