POVODOM JEDNOG PISMA

Nedavno sam dobio elektronsko pismo od jedne studentkinje iz Banjaluke. Upoznali smo se i razmenili nekoliko reči prošle godine, kad sam bio u njenom gradu. Zabrinuta zbog stanja u Srbiji, javila mi se sa svojim nedoumicama. (Objavljujem, u vidu pitanja, delove njenog pisma, bez kurtoaznog uvoda, koji nije bitan za temu). Nastojao sam da joj odgovorim sa svom ozbiljnošću za koju sam sposoban, a svoj odgovor smatram načelnim, pa ga i objavljujem.

Osnovno moje stanovište je jasno: režim Aleksandra Vučića je antisrpski i razoran u najdubljem smislu te reči. Od njega se Srbi nemaju čemu nadati, što se vidi od dolaska na vlast Srpske napredne stranke(1). Ni Srbi u Srbiji, ni Srbi van Srbije se ničemu ne mogu nadati od Vučićevog režima, osim dalje izdaje i prodaje svih naših prava i sloboda. Izdaće Srpsku kao što je izdao i Kosovo i Metohiju. Zato se moramo boriti za srpsku vlast koja će biti i nacionalna i demokratska, zasnovana na širokom saglasju i razumevanju nasušnih narodnih potreba i interesa. 

O tome sam,  kao autor ili koautor, objavio i nekoliko knjiga.(2) 

Tekst koji predstoji je pisan na ovoj liniji, sa osvrtom na načelne probleme današnjeg opstanka srpskog naroda. 

NA UDARU SILA NEMERLJIVIH

PITANJE

Pratim i dešavanja u Srbiji. Ruku na srce, nije lako gledati sve ove udare na srpsku zemlju - sa svih strana, izgleda, neko nešto otima ili razara.

ODGOVOR

Sasvim ste u pravu: nama, od kada živimo na ovom tlu, tuđini ne daju da živimo. O tome sam, svojevremeno, priredio mali rečnik srbofobije, gde se vidi da smo, vekovima, nepodobni za život na Balkanu. Mrzeli su nas svi, od Marksa i Engelsa do Hitlera, i od habzburških planera širenja na Istok do Bila Klintona i ostalih NJu Ejdž sinova pakla. Naravno, razlozi su različiti, ali, pre svega i iznad svega, mi smo pravoslavni narod koji je zaustavio prodor Vatikana na Istok. I to nam se ne prašta. Ustaše su bile samo udarna pesnica Zapada. To i jeste sudbina hrišćana u ovom svetu, jer je Gospod rekao da će goniti i NJegove kao što su gonili NJega. Uopšte nije lako nositi takav krst. Ali to je krst koji nam je dat zato što Gospod zna šta možemo da ponesemo.  

I danas smo, to je bar svakom normalnom jasno, okruženi neprijateljima sa svih strana.  Srbija i Srpska nalaze se u položaju Kraljevine Jugoslavije uoči Drugog svetskog rata: sa svih strana su u NATO okruženju, kao što je Jugoslavija bila u okruženju Trojnog pakta. I onda i sada se spremao pohod Zapada protiv Rusije, pa je Srbe, kao „male Ruse“, trebalo trajno pacifikovati. Zato osećam brigu, iskrenu i ozbiljnu, i za Srbiju i za Srpsku, i jasno mi je da unutrašnja kriza može voditi ozbiljnim posledicama i zbog udara spolja. Ipak, u ovakvim vremenima turbulencije, moramo biti analitični, naprežući se do kraja kada je u pitanju poimanje onoga što se zbiva. 

ZBUNJENOST POVODOM PROTESTA 

PITANJE 

Protesti u poslednje vreme doneli su i scene koje su, barem meni, neprihvatljive. Trenuci kada je Novi Pazar, makar simbolički, postao „centar Srbije“, uz povike Alahu ekber i otvorene separatističke poruke, duboko su uznemirujući. Za mene to nije pitanje tolerancije - već pitanje identiteta i opstanka.

ODGOVOR

Meni je sasvim jasno da ste uznemireni različitim stvarima koje ste mogli da vidite u toku protesta u Srbiji. ( Koji su, da ne zaboravimo, počeli jer je jedan nenarodni režim kriv za pogibiju šesnaestoro ljudi pod novosadskom nadstrešnicom u jesen 2025: kriminal i korupcija režima ubili su ljude, i to je Srbiju diglo na noge ). I Vaša uznemirenost nije nikakvo čudo – protesti kao što su ovi nisu i ne mogu biti jednoznačni. Tu, kao i svakoj napetoj društvenoj i političkoj situaciji, ima mnogo mulja, i mnogo potrebe da se situacija razbistri. Ipak, osnova protesta je vapaj srpskog naroda za pravdom jer je na vlasti u Srbiji nenarodni  režim koji je, pod maskom patriotizma, uništio sve bitne nacionalne interese, a sprema i konačnu rasprodaju naših resursa strancima. Taj vapaj najdublje su izrazili studenti, o čijem protestu sam takođe više puta pisao. Šaljem na uvid tekst, iz koga, po logičkom sledu, možete videti na šta mislim.(3) 

Ne može se ni zamisliti kakva bi zla mogao da nam nanese neki otvoreno drugosrbijanski režim, osim da nas streljaju na ulicama. Sve što se može prodati, prodato je. Sve što se da izdati, izdato je. Srbija je zemlja na kolenima; a ako ona trajno padne, onda nikome od Srba na Balkanu neće i ne može biti dobro. Ja se iskreno nadam da Vas patriotska retorika Vučićevog režima ne zavarava. To ne znači da sam ja za „drugosrbijance“ za čije bi vlasti bi neko vređao srpska stradanja sa one strane Drine i Save, i dopuštao bilo kakvo separatističko ludilo da se rascveta u hiljadu crnih cvetova. Ali razmislite: u poslednjih godinu dana, zahvaljujući politici Vučićevog režima, dvadeset posto Srba se iselilo sa Kosova i Metohije.(4) Da li je to patriotizam koji će sprečiti nevolje u Raškoj oblasti? Da li će takav Vučić spasiti Republiku Srpsku od udaraca koji joj neprijatelji spremaju?

OPASNOST LIČNOG REŽIMA

Kako je, još 2019, rekao profesor Milo Lompar:„Ovo je četvrti autoritarno-diktatorski režim koji ima presudnu podršku zapadnih činilaca. Gori je od ličnog režima kralja Milana koji je Tajnom konvencijom predao državnu suverenost Austro-Ugarskoj. Gori je i od diktature kralja Aleksandra koju su podupirale francuske banke. Po istorijskom učinku, najbliži je totalitarnom režimu Josipa Broza koji je, sa decenijskom američkom podrškom, stvorio uslove za poništavanje srpskih nacionalnih prava. (...)Potopljeni u teškoće potrošačkog društva, uplašeni propagandom vlasti, ispunjeni hedonističkom kulturom, građani ne uspevaju da se orijentišu i kada shvataju razmere događaja čije posledice trpe. Ustanove nacionalnog značaja, SPC, SANU i Beogradski univerzitet, urušavaju se naočigled javnosti i zahvaljujući postupcima svojih članova gube svaki ugled i dostojanstvo“.(5)

U doba urušenih institucija, studenti Srbije su ustali da učine što se učiniti može. Ako ne uspeju, na dugo vremena nas čeka pustoš i zatiranje. U toku je strahotna rasprodaja svega što je Srbiji preostalo. (6)

DA LI SMO SAMO NAIVNI ILI ŽELE DA NAS UNIŠTE

PITANJE

To me navelo na dublje razmišljanje: jesmo li mi kao narod zaista toliko naivni? Ili smo samo zaboravni?

ODGOVOR 

Mi smo i naivni i zaboravni, ali mi smo, pre svega i iznad svega, narod koji se toliko napatio da je pravo čudo da nas i ovoliko ima, i da smo i ovoliko svesni. Nama od 1918. stalno oduzimaju pobede, i ne samo to: ubijaju nas, strahotno. 

Mi smo, vekovima, bili na udaru Germana koji su maštali o prodoru na Istok i činili sve da nas uklone sa prostora koji nam je Bog dao za život. Tako je vojvoda Karlo Habzburški 1718, dok je ratovao protiv Turaka i dok su mu Srbi u tom ratu pomagali,  izdao zapovest svojoj komandi da broj potomaka Svetog Save mora stalno držati pod kontrolom, s tendencijom da se smanji; kajzer Vilhelm u Prvom svetskom ratu bio je odlučan:“Te bitange bi trebalo naterati da pokleknu!“(7) 

Hermanu Nojbaheru, svom specijalnom izaslaniku za Balkan, Hitler je govorio sledeće:“Mi nikad ne smemo dozvoliti da na Balkanu jedan narod postane suviše moćan, narod koji ima osećaj političke misije i istorijske uloge. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu, a i velike, ambiciozie ciljeve koji čak idu do Egejskog mora. Imam ozbiljne primedbe na to da takav narod u njihovim nastojanjima i ambicijama ja još posebno ohrabrim i podržim.(...) Srbi su narod koji je određen da ima državu i koji je kao narod održan. NJihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga. Zbog toga će oni uvek zastupati velikosrpsku ideju.Ono što dolazi iz Beograda znači opasnost(…) Nemačka mora do kraja suzbijati sve planove o Velikoj Srbiji. Ne sme se stvoriti srpska vojska. Prihvatljivija čak stanovita komunistička opasnost”(7).

A šta su bile posledice ovakvih stavova?    

Kada su Beč i Berlin  rešili da se zauvek obračunaju sa Srbima, to je izgledalo konclogorski. Nije im bilo dosta što su klali i ubijali u kaznenim ekspedicijima 1914 (Arčibald Rajs je samo u decembru te godine zabeležio maskar preko 1400 srpskih muškaraca, žena i dece), nego su rešili da sumnjivce bace na dugo logorsko umiranje. I ostvarili su naum, umnogome.(8)

LOGORI ZA SRBE U PRVOM SVETSKOM RATU

Srbi su Evropu sreli u konclogorima u Nađmeđeru, Ašahu, Mauthauzenu ( da, da, u onom istom koji je radio i u Drugom svetskom ratu; Nemci su znali da im može zatrebati, pa ga nisu ni rušili), Rabsu, Nežideru, Boldogasonju, Drozendorfu, Aradu, Cegledu, Karlštajnu, Paksu, Lopronju, Braunau, Sobošlou, Grosau, Milčinu, Kenigsrbriku, Deđmeđeru. Šest užasnih logora za Srbe osnovali su germanski saveznici Bugari na teritoriji svoje države. U austro-nemačkim i bugarskim logorima je vreme Prvog svetskog rata bilo je preko 260 hiljada državljana male i okupirane Kraljevine Srbije.    

Da ne zaboravimo: preko 156 hiljada zarobljenih srpskih vojnika i oficira bačeno je u logore na teritoriji Austrije, Nemačke i Bugarske. 

Konclogor Braunau u Češkoj primio je pet hiljada dečaka od sedam do petnaest godina, koji su živeli u tako teškim uslovima da je polovina njih umrla. (Eto otkud nadahnuće ustašama za dečje konclogore – iz kulturne i mile im Europe!) Od 1823 studenata Beogradskog Univerziteta, 350 ih je poginulo u ratu, a preko PET STOTINA ih je bilo u logorima. 

Poznati istoričar Đorđe Stanković navodi i imena drugih logora na južnoslovenskim teritorijama „crno – žute monarhije“ (opet uzori za NDH delatnost): Maribor, Šentilj, Koprivnica, Virovitica, Osijek, Tenje, Čepin, Dalj, Belišće, Donji Miholjac, Petrovaradin, Pleternica, Pačetin, Bobota, Sisak, Turanj, Poganovci, Bršadin, Žljebić. U jesen 1914, veli Stanković, bečki „vitezovi“ su „čistili“ srpska sela uz Drinu i pedesetak „sumnjivih“ sela u Sremu – iz tih krajeva je u logore odvedeno oko šezdeset hiljada ljudi, krivih zato što su rođeni kao Srbi. U Doboju je u logoru bilo između trideset i četrdeset hiljada omrznutih im „šizmatika“, koje su čuvali muslimanski šuckori. Pošto su logoraši obdan i obnoć bili na otvorenom, polovina ih je umrla…

Tako je bilo u Prvom svetskom ratu. Glavne ubice su često bili rimokatolici i muhamedanci našeg porekla, koji su odanost Beču dokazivali zločinima nad svojim biloškim srodnicima pravoslavne vere.

„Al` rekosmo „Braća!“ i sve oprostismo“, zapisao je Vladika Nikolaj u svojoj Službi Novomučenicima Srpskim. I nastade Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
A onda je došao Drugi svetski rat.

DRUGI SVETSKI RAT

Kako je Srbima bilo u Drugom svetskom ratu?

Hrvat jugoslovenske orijentacije, Nikola Nikolić, zatočenik jasenovačkog logora, pisao je, u svojoj knjizi o jednom od najvećih užasa 20. veka:“Svake sekunde, svake desetine sekunde jaukne smrtno ranjeno dijete, i ona majka što pod srcem nosi čedo svoje. Svake sekunde vrisne smrtno ranjen mladić, starac, svake sekunde prsnu desetine lubanja, sjevaju sekire, noževi, bradve. Svake sekunde prskaju mozgovi stotina ljudi, djece, majkki, svake sekunde šikne krv iz arterija, brizne iz vena. Svake sekunde zamiru refleksi iskolačenih, izbezumljenih očiju, svake sekunde šilo smrtnog straha probode stotine srdaca. Svake sekunde grcaju i guše se u krvi stotine i stotine! Svake sekunde...“(9)    

Tako je bilo u NDH, koja je obuhvatala Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu. A u Srbiji Nemci, Bugari, Mađari, Arnauti – svako ubija Srbe kako stigne, i što više, po mogućstvu. 

Ishodi?

Kakav nam je, dakle, bio 20. vek? 

NAŠI GUBICI U PROŠLOM  VEKU

Za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. godine,  istoričar LJubodrag Dimić napisao je, potresan u svojoj činjeničnosti, tekst „Srpske žrtve u 20. veku“ („Iskra“, 1.juni 1999.).  Da ga čujemo:„U ovom tragičnom veku Srbi su se borili u pet ratova za svoje preživljavanje, u kojima su iskusili i doživeli dva genocida, dva građanska rata, dve strane okupacije, pobedili u dva oslobodilačka rata, izgubili dva puta svoju državu i stvorili novu državu tri puta. U poslednjoj deceniji ovog veka, uz pomoć SAD i ujedinjene Evrope, Srbi su doživeli egzodus širokih razmera i izgubili svoje etničke teritorije. Od 24. marta 1999., Srbi vode svoj šesti rat u 20. veku sa jedinim ciljem da prežive, braneći svoje živote i svoju državu, čuvajući svoju tradiciju i identitet koji ne mogu opstati bez Kosova i Metohije.
U Prvom balkanskom ratu 1912., u kome su se borile balkanske države Srbija, Grčka i Bugarska protiv Turske, srpske žrtve su iznosile 30.000 ranjenih i ubijenih vojnika. Nerešeni politički i teritorijalni sporovi balkanskih država uzročili su Drugi balkanski rat 1913. godine u kome je Srbija pobedila, ali materijalno iscrpljena sa žrtvama od 41.000 vojnika.

Dva svetska rata svela su srpski narod gotovo na demografski minimum.'Demografski kolaps' Srbije u Prvom svetskom ratu popeo se brojčano na oko 1.250.000 poginulih (402.435 vojnika i 845.000 civila), i oko 500.000 invalida sa trajno smanjenom radnom sposobnošću; demografski gubitak (ubijeni, nerođeni i radno nesposobni) iznosio je 35 odsto celokupnog stanovništva Srbije. Najveći gubitak pretrpelo je muško radno stanovništvo (između 18-55 godina) - 62 odsto celokupnog stanovništva (53 odsto ubijenih i 9 odsto invalida). Takvi gubici izazvali su iskorenjenje čitave nacije i uzrokovali trajne, nerešive posledice u patrijarhalnim srpskim selima (sa 22 odsto više žena nego ljudi). Ratovi za oslobođenje i ujedinjenje koji su trajali više godina (1912-1918) u kojima su se Srbi borili na strani Saveznika (Francuske, Engleske, SAD, Rusije, itd.) utrošili su mnogo životne snage i iznurili srpski narod, porodili 'ratnu iscrpljenost', 'slabost', 'stagnaciju' i gubitak čitavih generacija.

Kosa smrti u Drugom svetskom ratu odnela je najmanje 1.000.000 srpskih života (tačan broj nije nikada ustanovljen jer je komunistička vlast u Jugoslaviji 1946. godine ometala rad Komisije za utvrđivanje zločina okupatora iz političkih razloga). Kada se uključe zarobljeni i ranjeni, demografski gubitak srpskog stanovništva iznosio je preko 20 odsto. Nastanjen na teritoriji cele Jugoslavije, srpski narod je bio rasčerečen i izložen opasnosti biološkog, nacionalnog i kulturnog uništenja.

U periodu nemačke okupacije, više od 80.000 Srba je ubijeno, uglavnom u logorima smrti, specijalnim zatvorima, kaznenim ekspedicijama i odmazdama u kojima je 100 Srba ubijano za jednog ranjenog, a 150 za jednog ubijenog nemačkog vojnika. Više od 350.000 Srba je nasilno odvedeno u nemačke logore.

Na teritoriji italijanskog protektorata Velike Albanije (sa uključenom Metohijom), više od 10.000 Srba je pogubljeno, a najmanje 80.000 Albanaca je tu naseljeno. U mađarskoj okupacionoj zoni, samo u toku 1941. godine 10.000 Srba je ubijeno (od toga broja, 4.000 Srba je bačeno u smrznut Dunav, upravo na mestu gde je most koji je ovih dana razorio NATO svojim bombama). Rezultat bugarske okupacije bio je 20.000 ubijenih i 50.000 proteranih Srba. Zločin počinjen na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske imao je najveće proporcije. Teroru je izloženo 1.900.000 ljudi. Prema nemačkim izvorima, 700.000 Srba je ubijeno u Hrvatskoj, 250.000 pokršteno i preko 400.000 proterano u Srbiju.

Zločini su počinjeni protiv srpskog stanovništva u toku godina razbijanja Jugoslavije. Razbijanje SFRJ je obavljeno putem oružane secesije obilno pomognute od međunarodne zajednice. Načelo teritorijalnog integriteta jedne države i nepovredivost njenih međunarodno priznatih granica (Povelja UN, Zaključni akt Konferencije za saradnju i bezbednost u Evropi) nije poštovan u slučaju Jugoslavije. Pravo samoopredeljenja vezano je za federalne jedinice. Srbi su izuzeti iz univerzalnog prava na samoopredeljenje. NJihova obaveza da žive sa drugim nacijama u zajedničkoj državi je prenebregnuta. Diplomatsko priznavanje secesije omogućilo je građanski rat koji je počeo u Hrvatskoj 1991. i proširio se na Bosnu i Hercegovinu 1992. i bio oglašen agresijom.

U tim ratovima Srbi su pretrpeli teže gubitke od drugih naroda u Jugoslaviji. U 1990-im godinama oko 500.000 Srba su zauvek napustili Hrvatsku (emigrirali ili bili proterani). Prema nekim izvorima, 1991. godine je 723.665 Srba živelo u Hrvatskoj; danas ih ima 130 000 – 150 000. Stoga, demografski gubitak iznosi skoro 600 000 Srba. Prema procenama stručnjaka, broj srpskih žrtava u Hrvatskoj bio je 8.000 - 10.000. A od ukupnog broja žrtava u Bosni i Hercegovini (ocenjen na 80 000), više od 30 000 su Srbi.

U prvoj deceniji ovoga veka, Srbi su bili u većini u Makedoniji, Kosovu, Metohiji i Sandžaku (50,4 odsto). U Bosni i Hercegovini, oni su predstavljali većinu celokupnog stanovništva (43 odsto) i bili su u većini u 28 od 53 sreza. Srbi su živeli u kompaktnim grupama u Hrvatskoj, u Slavoniji (21 odsto) i Dalmaciji (17 odsto stanovništva). Predstavljali su brojčanu većinu u 20 srezova. Stotine hiljada Srba su bili primorani da napuste Kosovo i Metohiju. U periodu 1971-1981, broj Srba koji su emigrirali sa Kosova i Metohije bio je 13 puta veći od broja koji se tamo nastanio. Na kraju ovoga veka, očigledno je da su teritorije na kojima su Srbi živeli etnički ispražnjene. Političkom represijom, njihovo prisustvo u Hrvatskoj je smanjeno na postotak koji statitistički nije značajan. Danas predstavljaju samo 30 odsto stanovništva u Bosni i Hercegovini.

U međuvremenu u toku je razaranje Beograda po 42. put u njegovoj istoriji!“ Tako je, 1999, pisao profesor Dimić.

OPOMENA ŽARKA VIDOVIĆA

A kad izbije rat na Balkanu, prvi na udaru su Srbi.    Veliki broj „komšija“, Hitlerovih saveznika iz Drugog svetskog rata, spremni su da nas gaze u ime Novog poretka, i da nas opet bacaju u konclogore. A Srbiju vode ljudi koji buncaju o miru i EU integracijama, slepi pred činjenicama doba u kome živimo.

Zato se, po meri sila, treba spremati za novu borbu i nova stradanja. Treba se setiti Žarka Vidovića, srpskog filosofa i logoraša u Norveškoj u Drugom svetskom ratu ( tamo je preko tri hiljada Srba ostavilo svoje kosti ), izgovorene u intervjuu „Pečatu“ 2013:“Ipak, jedina i poslednja nacionalna elita bila je ona sabrana u logorima. U logore su dopremljeni ljudi iz partizana, četnika i 80 odsto njih koji nisu bili ni u jednom od ova dva pokreta. Oni su jednostavno bili Srbi i bili su u logorima baš zato što su Srbi, bez obzira na političku orijentaciju. Drugo, niko od njih nije bio siguran da li će preživeti, i vodili su računa o svemu, kao da ih sutra Bog može upitati ko su i šta su. Nama koji smo bili u logoru u Norveškoj, stalno je bilo na umu da neko može upitati kako su se držali ti Srbi. I mi smo se držali časno. Jer smo smatrali da nas istorija i zavet obavezuju da se tako držimo. (…) Kada smo se vratili u Jugoslaviju Tito nije dozvolio da logoraši osnuju svoju zajednicu, nego nas je svrstao u tzv. Savez boraca, jer se više plašio logoraša nego boraca. Tito je znao da su logoraši preživeli smrt, da su otpremljeni u logore kao Srbi i da je njima svaka ideološka podela strana. A ako niko u posleratnoj Jugoslaviji nije postavljao pitanje srpstva, logoraši su morali, jer su jedino oni čuvali živo pamćenje na logore i činjenicu da su tamo bili ne zato što su komunisti ili antifašisti, nego zato što su Srbi. Od tada se rađa osećanje da Evropa neguje neprijateljstvo prema Srbima. Potvrda toga bilo je napretek. Setite se da je Buš prilikom svog boravka u Zagrebu 2008. godine u jednom intervjuu zahvalio Hrvatima kao proverenim, starim saveznicima, iako je Hrvatska sa NDH bila najzločinačkija država u nacističkom bloku“(10).

Ne smemo zaboraviti svoje slobodarsko iskustvo, bez koga prestajemo da budemo Srbi. Ne zaboravimo ni 1914, kada smo, čuvajući svoje dostojanstvo, na Drini i Kolubari ustali protiv višestruko jačeg neprijatelja; pamtimo da smo 27. marta 1941. rekli NE Hitleru; sećajmo se da smo prvi digli ustanak u okupiranoj Evropi te iste 1941; znajmo da se nijedan naš vojnik, čak ni kolaboracionista, nije našao na nemačkoj strani na Istočnom frontu protiv Rusije; bez obzira što će nam biti teško ako budemo branili slobodu, biće nam još teže ako padnemo u ropstvo. A sve ovo znači – Srbi su mali veliki narod, bez obzira na sve padove i promašaje, i klovnokratsku političku „elitu“ koja bi da se odreknemo sebe zarad Vavilonske kule zvane EU.

Ili, kako bi rekao Aleksa Šantić:    „Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,/ al strah nam neće zalediti grudi. / Volovi jaram trpe, a ne ljudi,/  Bog je slobodu dao za čovjeka“.

KRAJIŠKO ISKUSTVO I TOMPSON

PITANJE     

Sličan utisak sam stekla i nakon koncerta Tompsona. Dolazim iz Krajine. Mi smo, narodski rečeno, uvek na liniji fronta - duhovnoj, kulturnoj, identitetskoj. Dok se u Srbiji mnogi čude što je uopšte bilo toliko ljudi na tom koncertu, kod nas je preovladao komentar da Tompson „više nije što je bio“, jer nastup nije bio dovoljno ustaški. Mi, koji živimo uz granicu, znamo na šta su sposobni. Mi to gledamo svaki dan. Mi nemamo luksuz da zaboravimo. Zato se pitam: Kako je moguće da se kod nas tako lako zaboravlja? Da li je u pitanju naivnost, ili samo neznanje, mada se često ispostavi da je to jedno te isto?

Je li moguće da isti taj odnos prema Sandžaku objašnjava i odnos prema Kosovu?

Problem sa kojim se Vi suočavate, kao neko ko je poreklom iz Krajine, jedan  je od osnovnih problema Srpstva - predugo smo živeli odvojeno jedni od drugih, sa umnogome različitim istorijama: Srbija pod Turcima – prva je počela da se oslobađa, još 1804; Stara Srbija – oslobođena 1912; Bosna i Hercegovina pod Turcima i Austro – Ugarskom, oslobođena 1918; Krajina i Dalmacija pod Mletačkom republikom, pa pod Habzburzima, do 1918; Lika, Kordun, Banija, Slavonija, Srem, Banat, Bačka -  oslobođeni 1918. Boka Kotorska pod Turcima i Mlečanima, pa pod Bečom, do 1918. Crna Gora relativno samostalna, mada je i ona, do Svetog Petra Cetinjskog, bila vojna krajina Mletačke republike. To je jedan od uzroka zbog kojih se ne razumemo dovoljno – bila su nam različita istorijska iskustva, a država u kojoj smo živeli zajedno bila je Jugoslavija, a ne Kraljevina Srpska. Jugoslavija je, i pre i posle rata, imala ideologiju koja je Srbe više udaljavala jedne od drugih, nego što ih je spajala.  

Ali, nemojte zaboraviti: ako je Kninska Krajina, odakle ste Vi, imala jaču srpsku samosvest, naročito kada su u pitanju hrvatski šovinisti, to je, između ostalog, bilo zato što su u Krajini za vreme Drugog svetskog rata dominirali pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, dok su mnogi Ličani, Kordunaši i Banijci, silom okolnosti, otišli u partizane, a neki od njih su postali deo Titove vojske koja je 1944. nemilosrdno ubijala ravnogorce i slobodoljupce u Srbiji koju je Broz okupirao. Srbi su se, avaj, osvešćivali, i u jugoslovenskoj Hrvatskoj i drugde tek kad je počeo raspad SFRJ. Najveći broj oni koji su se u SFRJ izjašnjavali kao „Jugosloveni“ bili su, u stvari, Srbi. Meni je jedna devojka iz Krajine, pre dvadesetak godina, rekla:“Da nije bilo Tuđmana, mi ne bismo ni znali da smo Srbi“. Zaborav je, između ostalog, bio plod okolnosti samoporicanja, ali i užasa koje smo preživeli: mnogi su bežali u zaborav da bi mogli da žive. Kako živeti sa svešću da neko stalno želi da te zakolje samo zato što si to što jesi? 

BUDUĆNOST JE U MLADIMA

Moram da kažem još nešto: mladi Srbi su svesniji celine Srpstva više nego ikad. I svesniji su Kosova i Metoije više nego ikad. I svesniji su Republike Srpske više nego ikad. Pa ipak, kad nemaš jaku državu koja tu svest može da pretoči u realnu odbrambenu snagu, onda nije nimalo jednostavno. Mnogima i mnogima je jasno ko je Tompson, ali šta se tu može kad prava Srba u Hrvatskoj nema ko da štiti? Ipak, važno je da samosvest ostane. I treba je čuvati i nadgrađivati.  I Srbi su svi i svuda – od Skopske Crne Gore do Bele Krajine, od Banjaluke do Velike Hoče, od Subotice do Vranja, od Čačka do Herceg Novog. Ne moraju da žive u istoj državi, ali treba da žive u istom Zavetu. 

Mladi ljudi se bore za Srpstvo, ali se ne mire sa kriminalnim Vučićevim režimom. Ako Vučićev kriminalni režim pobedi mlade Srbe, oni će zauvek otići iz Srbije. I srpsko pitanje biće trajno rešeno, u skladu sa željom naših neprijatelja. 

SRPSKA JE ZAISTA STUB SRPSTVA

PITANJE

Mnogi moji vršnjaci sa Kosmeta često govore kako je Republika Srpska „bastion srpstva“. Uvek sam se pitala a zašto to nije Srbija? Kako je moguće da neko iz Metohije prvo vidi Srpsku kao stub? Možda je odgovor u tome što ovde, kod nas, još uvek živi duh borbe i otpora. Možda se u Srbiji prečesto traži opravdanje u „modernom svetu“ i „evropskim vrednostima“, pa se zaboravlja da svet ništa nije zaboravio, samo mi zaboravljamo ko smo i gde smo.

Naravno da Srbi, ne samo iz Metohije, Republiku Srpsku vide kao stub Srpstva, upravo zbog njenog stradanja i borbe koja je dovela do njenog nastanka. Pa ipak, dok Srbija ne bude slobodna i nacionalno demokratska država, kadra da brani interese svih Srba na Balkanu, rizici su preveliki i za samu Srpsku. Može li korumpirana i od Zapada ucenjena vlast da odbrani Srpsku od NATO agresije koja se sprovodi u raznim vidovima ( za sada, bez upotrebe oružja )? Može li porobljeni Beograd da se založi za slobodnu Banjaluku?

Moje je mišljenje da ne može. Boreći se protiv Vučićevog režima, borim se za Srpstvo, a ne za NATO globalizam. To se, naravno, podrazumeva, ali nije suvišno da se napomene, zbog udbaških kvazinacionalista koji svakog što je protiv Vučića optužuju da radi za NATO pakt i drugorbijanštinu.  

PICULA NIJE MERA SRPSKIH STUDENATA, ALI VUČIĆ JESTE VOĐA „OBOJENE REVOLUCIJE“

PITANJE 

I na kraju, zar smo zaista prestali da pamtimo? Zar su nam Picula, Severina i razni „izleti u inostranstvo“ važniji od onog što su nam istorija i vekovi ostavili kao opomenu? Kako objasniti ovakve pojave u srpskom narodu? Da li je reč o lakoverju ili o sistemskom nerazumijevanju stvarnosti? Da li nam kao nrodu preti trajni gubitak pamćenja?

Možda među studentima koji su se bunili protiv Vučićevog režima ima onih koji su verovali Piculi i Severini, ali takvih nema mnogo. Oni koji su išli u Brisel i Strazbur nosili su poruku za koju se znalo da je EU neće čuti, jer EUkratiji Vučićeva vlast odgovara. Da je Milošević na unutrašnjem planu radio ono što radi Vučić, urušavajući sve institucije i gazeći svaki zakon, trideset bi ga puta bombardovali NATO „demokratizatori“. Milošević im nije odgovarao, jer je pružao, makar i slab i nedovoljan, otpor prekrajanju Balkana. Ovako, kao što sam već mnogo puta rekao, Vučić im savršeno odgovara, pa ga ni ne diraju. On je blokader koji je blokirao Srbiju na putu ka sebi. On je vođa „obojene revolucije“, a ne studenti. 

O tome advokat Vladimir Vujović, u tekstu „Vlast obojene revolucije u Srbiji“, jasno piše:“Naime, pod pojmom obojene revolucije obično se podrazumeva politički pokret koji ima za cilj da se u određenoj državi sprovede smena one vlasti, koja se ne ponaša u skladu sa interesima zapadnih sila, pre svega SAD-a i EU. U tu svrhu, takav politički pokret ima značajnu finansijsku, medijsku i političku pomoć navedenih zapadnih faktora. Krajnji cilj smene vlasti, koja treba da bude sprovedena delovanjem tog pokreta, jeste da se na vlast dovede ona politička, ali i kulturna i duhovna, vrhuška, koja će omogućiti saobražavanje politike i postupanja te države i naroda geopolitičkim interesima zapadnih činilaca moći. Ti geopolitički interesi se odražavaju u promeni suverene politike države, odustajanju od odbrane i zaštite njenih nacionalnih interesa, predaji delova teritorije te države na upravljanje zapadnim silama ili zastupnicima njihovih interesa u okruženju, raspoređivanju vojnih trupa i oružja na njenoj teritoriji, promeni kulturne politike u cilju vrednosnog pounutrašnjenja i prihvatanja kao normalnog statusa okupiranog i potčinjenog, potpunom ustupanju prirodnih, energetskih i privrednih resursa države zapadnim privrednim i finansijskim moćnicima, stavljanje čitavog ekonomskog i bankarskog sistema u službu zapadnih ekonomskih interesa.  Kada se priroda sadašnje vlasti u Srbiji sagleda sa stanovišta prethodno izloženih ciljeva sprovođenja obojene revolucije, postaje očigledno da, zapravo, ta vlast predstavlja vlast obojene revolucije. Po svom unutrašnjem osećanju i po spoljnim izražajima takvog osećanja, dakle po svojim namerama, postupcima i posledicama tih postupaka, vlast SNS-a jeste vlast obojene revolucije. To se najbolje vidi po pitanju Kosova i Metohije, kao najdramatičnijem i najznačajnijem pitanju srpske političke stvarnosti, koje se, svojom iskonskom zavetnom snagom, večnom aktuelnošću i sveprožimajućim obavezujućim dejstvom u svim sferama i prema svim učesnicima društvenog, javnog delovanja, odražava i utiče na sve ostale aktuelne i buduće činioce te stvarnosti. Naravno da se narečena obojena priroda ove vlasti jasno ispoljava i u pogledu Republike Srpske, srpskog naroda i legitimnih nacionalnih interesa i prava Srba u Crnoj Gori, kulturne politike ove vlasti, odnosno potpunog nedostatka iste, devastacije sistema osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, ekonomske eksploatacije u najgorem značenju, davanjem nacionalnog bogatstva u bescenje, iskopavanja litijuma, eksploatacije rudnog bogatstva, kao i u i mnogim drugim značajnim oblastima.“(11)

Vrlo jasno – Vučić je sluga zapadnih interesa, i čelnik „obojene revolucije“ koja razara Srbiju.

AKO – ONDA

Ako vlast Vučića i njegovih klovnova ne bude poražena na slobodnim izborima, i ako se uspostavi prelazna Vlada koja će imati mandat da nas iz predpolitičkog vrati u političko i iz predustavnog u ustavno stanje, pripremajući prve slobodne izbore posle 2012.godine, Srbija će nestati. Studenti su podneli ogromnu žrtvu boreći se za obnove Srbije i njen oporavak. Da li će ta žrtva biti uzaludna u političkoj mrčavi današnjeg Srpstva u neprijateljskom okruženju, ostaje da se vidi. Ali, način na koji su studenti stali pod zastavu države Srbije i nastojali da odbrane svoje pravo na opstanak i napredak u ovoj zemlji lep je primer neodustajanja od Smisla. 

UPUTNICE (7.8.2025. godine )

1.    https://stanjestvari.com/wp-content/uploads/2025/03/6.%D0%B0.-Svedocanstvo-delovanja-SNS-na-Srbiju-od-dolaska-na-vlast-cirilica.pdf
2.    https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/klovnokratija-dr-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf; www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/569-ni-dana-bez-srama-knjiga-o-klovnijadi-zvanoj-vucic.html; pravda.rs/fileadmin/slike/2023/11/22/%C4%8Dvoro_ja_parizersa_komuna_kona%C4%8Dno.pdf; www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/knjiga-izdaja-bez-potpisa-kosovski-zavet-2012-2023.pdf
3.    https://www.pravda.rs/lat/2025/6/11/vladimir-dimitrijevic-student-nije-zapalaio-zito-nego-baklju/
4.    https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/vest-ispod-radara-o-20-odsto-srba-koji-su-napustili-kim-i-koga-je-za-to-jos-briga/
5.    http://www.nspm.rs/hronika/milo-lompar-vucic-stvara-stanje-trajnog-drzavnog-udara.-on-sistematski-obmanjuje-gradjane-dao-je-usmenu-saglasnost-ali-pravno-obavezujucu.-potom-se-zaklanja-iza-okolnosti-da-nije-nista-potpisao.html
6.    https://srbin.info/vuciceva-rasprodaja-srbije-i-posta-ce-biti-doojos-2-javna-preduzeca-menjaju-formu/#gsc.tab=0
7.    Mala knjiga velike mržnje/ Rečnik srbofobije, www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/mala-knjiga-velike-mrznje-recnik-srbofobije-vladimir-dimitrijevic.pdf
8.    https://www.pecat.co.rs/2010/03/vek-logora-za-srbe-dvojno-knjigovodstvo-smrti/
9.    https://stanjestvari.com/2019/12/10/nadezda-vinaver-bogovi-zla-knjiga-o-jasenovackom-logoru/
10.    https://www.pecat.co.rs/2013/03/dr-zarko-vidovic-logorasi-su-poslednja-srpska-nacionalna-elita/
11.    http://www.nspm.rs/politicki-zivot/vlast-obojene-revolucije-u-srbiji.html

Izvor: Pravda