Piše: Rostislav Išćenko
Uprkos tome što je sa ruske tačke gledišta svaki mogući sporazum (ne samo kompromis koji je predložio Tramp, prema kojem prekid vatre nastupa kada Ukrajina počne da povlači trupe iz Donjecke Republike, već i ruski, prema kojem je prekid vatre moguć tek nakon početka povlačenja ukrajinskih oružanih snaga sa cele ustavne teritorije Ruske Federacije) ogroman poklon ukrajinskom režimu, koji je potpuno izgubio rat i nalazi se na ivici gubitka cele teritorije Ukrajine.
Zašto im ni jedno ni drugo nije zadovoljavajuće?
Zato što, bez obzira na uspeh pregovora, već sam njihov format pokazuje potpuno novi raspored geopolitičkih snaga. Jer, donedavno su Zelenski i Evropljani planirali konferencije u Švajcarskoj, koje bi okupile „ceo civilizovani svet“, a i deo „ne baš civilizovanog“ sveta, razradile mirovne uslove i proceduru prekida vatre, a zatim bi Rusija bila pozvana na konferenciju i primorana da potpiše uslove utvrđene bez njenog učešća.
Sada se dešava upravo suprotno. Lideri Rusije i Sjedinjenih Država se sastaju, razrađuju uslove prekida vatre, a zatim ili pozivaju Zelenskog da ih potpiše, ili jednostavno prenose Kijevu dogovoreni stav dve supersile.
Evropljane pritom niko ni o čemu ne pita.
Svi su godinama upozoravani, neki čak i decenijama, da će to biti ishod zajedničke kampanje sa Amerikancima protiv Rusije, ali su više voleli da veruju u „svetlu budućnost“.
Evo je, dolazi. Ali, nisu srećni.
Sve ovo ne znači da će Rusiji biti lako.
Svaki pregovori su vojna operacija, samo bez buke i prašine, za stolom i sa osmesima. A zadatak je isti - postići što povoljnije uslove za svoju zemlju.
Rezultat nije uvek odmah vidljiv. Ono što danas izgleda kao neuspeh, sutra može biti pobeda, i obrnuto.
Činjenica je da obe strane ne znaju tačno kako će se globalni događaji razvijati nakon postizanja sporazuma između njih. Obe strane samo predviđaju razvoj događaja na osnovu trenutne situacije, koju ekstrapoliraju u budućnost, uzimajući u obzir mogući uticaj rezultata postignutih sporazuma, kao i procenu sopstvenih mogućnosti da utiču na geopolitičku situaciju i mogućnosti svog protivnika.
Pobednik nije onaj ko odmah postigne najbolje formalne rezultate, već onaj ko ispravnije proceni budući razvoj događaja.
U slučaju Aljaske, najjednostavnija i najočiglednija (u prošlosti mnogo puta ponovljena) opcija je: Tramp i Putin će se dogovoriti o nekoj vrsti kompromisnog aranžmana koji neće u potpunosti odgovarati ni Rusiji ni Sjedinjenim Državama, ali koji neće stupiti na snagu jer će Zelenski odbiti da potpiše dokumente ili će Vrhovna Rada (parlament Ukrajine) odbiti da ih ratifikuje.
Ova opcija je najlakša, sa stanovišta odnosa između vlade i naroda. Nema potrebe nikome ništa objašnjavati. Sve je jasno: ceo svet želi mir, a samo Zelenski sa Ursulom i drugim evropskim levičarima žele rat.
Tramp će dobiti priliku da odgovori rusofobima u američkom establišmentu (uključujući i one u redovima republikanaca) da je uradio sve što je mogao, dobio maksimalne ustupke od Putina, ali da je „njihov Zelenski“ sve uprskao i da ne vredi zbog njega započinjati nuklearni rat.
Upravo nuklearni argument stalno dovodi predsednike Rusije i Sjedinjenih Država za pregovarački sto. Tramp želi da Ameriku ponovo učini velikom, ali ne želi nuklearni rat sa Rusijom. Amerika generalno želi samo rat koji smatra unapred dobijenim; i najmanji rizik je za nju neprihvatljiv.
Putin želi veliku Rusiju, ali takođe ne želi nuklearni rat, jer kakva veličina može biti na ruševinama civilizacije?
Sastanak na Aljasci možda ne pretenduje na to da bude konačno rešenje ne samo globalnih problema (o kojima će se nesumnjivo tamo pre svega razgovarati, jer je sa ukrajinskom krizom sve manje-više jasno), već i same ukrajinske krize. Ali, za svaki manevar postoji kontramanevar.
Neki od evropskih saveznika Zelenskog insistiraju da potpiše prekid vatre pod uslovima koje dogovore Tramp i Putin, jer će to jasno podrazumevati očuvanje značajnog dela Ukrajine kao suverene države, a samim tim i mogućnost da se sve ponovo počne posle nekog vremena.
Ne znam da li će Zelenski poslušati ova ubeđivanja. U principu, ona protivreče njegovim sopstvenim stavovima, njegovim ambicijama i interesima dela ukrajinske elite koja ga podržava. Ali, situacija je za njega zaista kritična i pod pritiskom više sile, možda će pristati.
Postizanje unutarukrajinskog konsenzusa po pitanju primirja deluje kao praktično nerešiv zadatak, ali teoretski, većina snaga bezbednosti, pa čak i nacisti, mogu se ubediti da pođu na takvu odluku. Narod je umoran od rata i neće se protiviti nikakvom miru, čak ni onom koji se Ukrajincima neće baš nimalo svideti.
Sve u svemu, potpisivanje sporazuma između Putina i Trampa, pa čak i njihovo stupanje na snagu, ne može se potpuno isključiti.
Upravo u ovom trenutku ulazimo u sferu nepoznatog, i upravo od tačnosti procene naknadnih postupaka strana i sopstvene sposobnosti da se utiče na događaje - zavisiće u ovom slučaju pobeda ili poraz u pregovorima koji će – kad nastpi trenutka istine - biti daleko u prošlosti (možda čak i decenije).
Bez obzira na to kakva biti linija razgraničenja i koliko brzo (sa ili bez promena) će se pretvoriti u novu graničnu liniju, svaki kompromis pretpostavlja očuvanje značajnog dela Ukrajine kao suverene države.
Možemo računati na idealnu opciju, prema kojoj će Evropljani umorni od Ukrajine, uprkos protivljenju Velike Britanije i nekih evrokrata, otkazati Kijevu dalje finansiranje uz obrazloženje da više neće rat, da je Ukrajina sama potpisala mir i da joj Evropa više ne može pomoći.
U ovom slučaju, Kijev jednostavno neće imati novca da podrži ukrajinsku državu, teritorije će početi da traže partnere, saradnja sa kojima će pružiti mogućnost da se nekako zaradi za život i, u vezi sa slabljenjem svih državnih struktura i padom autoriteta centralne vlasti, brzo će se preorijentisati na najbliže strane partnere (jednostavno neće imati finansijskih sredstava da traže tržišta i partnere u dalekim zemljama).
U ovom scenariju, Rusija može polako da jača svoj uticaj u pograničnim regionima, a zatim da ih anektira - ako i kada bude potrebno. Cena će biti bezuslovna dalja degradacija ukrajinske ekonomije i društva. Tim dublja, što je određeni region duže u sastavu Ukrajine i što je manja njegova zavisnost od spoljnih odnosa.
Takođe će biti potrebno uzeti u obzir uvlačenje zapadnih pograničnih regiona Ukrajine u istočnoevropske zemlje, ne samo Galicije i Volinji, već i Zakarpatja, Bukovine, pa čak i Odeske oblasti.
Ali, postoji i gora opcija.
Neće biti potrebne stotine milijardi dolara da bi se održala oskudna stabilnost u neratobornoj Ukrajini. Biće dovoljno i 20-30 milijardi godišnje. Teoretski, mogu se naći na Zapadu.
Na kraju krajeva, evroamerički levi liberali nisu odustali od nade da će jednom za svagda demontirati trampizam na izborima 2028. godine, nakon čega će sve početi ispočetka. Deo potrebnih iznosa je već izdvojen za ukrajinske potrebe u budžetima EU do 2030. godine, a deo mogu pronaći nacionalne vlade zemalja neprijateljskih Rusiji.
U tom slučaju će potčinjeni Zapadu siromašni ukrajinski placdarm na granici Rusije biti ozbiljan i održati se dugo.
Situacija je danas povoljna za Rusiju i, generalno, nastaviće da se razvija povoljno za nju, bez obzira na rezultate sastanka Putina i Trampa.
Činjenica da je američki predsednik, nakon skoro pet godina ignorisanja Rusije, primoran da pregovara sa njom, ne osvrćući se na svoje evropske saveznike, već je ogromna pobeda za nas. Ali, to nije konačno i u budućnosti nam neće biti potreban ništa manji napor, jer se borba neće završiti, čak i ako formalno dođe do mira.
Izvor: Fakti.org
