Nedavno sam imao priliku da budem u jednom malom selu u Donbasu, koje je rat podelio gotovo tačno po pola: jedna polovina, u kojoj se nalazi manastir Uspenja Presvete Bogorodice, je pod kontrolom Rusije, a drugi deo istog sela držale su snage Ukrajine i NATO-a. Polako se stanovnici vraćaju, počinju da obnavljaju ili iznova grade kuće. Život se vraća, ljudi ponovo počinju da se osmehuju. Štaviše – smeju se. U selu bez humora ne možeš, to svi znaju. Ali ovde je humor poseban: one sa „manastirske“ strane zovu Rusima, a oni svoje komšije zovu natovcima. A svi, ako bolje oslušneš, govore ukrajinski.
Jedan lukavi deda iz sela mi reče: „Ukrajinci su takvi Rusi koji previše vole da se raspravljaju. Toliko to vole, da su sami sebe i raspravili.“
Nisam imao šta da prigovorim – suviše je očigledno: koliko li je takvih sela i gradova, koje je rat podelio, a čiji stanovnici više ne u šali, nego sasvim ozbiljno, jedni druge smatraju tuđima.
Sada sam u Hersonskoj oblasti, na Crnom moru. Meštani mi sa užasom kažu da više ne razumeju svoje rođake i komšije s kojima su celog života delili i radost i nevolju, a danas su ratom podeljeni. Nije stvar u jeziku – svi oni govore ukrajinski, što je za ove krajeve sasvim prirodno. Stvar je u duši, u srcu, u glavi – tu prolazi prava podela. Ono što se na jednoj strani smatra normalnim, na drugoj deluje kao potpuna ludost. Sa jedne strane je normalno zabraniti svoj maternji, zapravo ruski jezik, i tražiti da ga zabrane svuda u svetu. Sa druge strane, za takve zahteve psihijatar u Donbasu ili u Hersonu napisao bi potvrdu sa dijagnozom, na ukrajinskom: „Psihijatrijski slučaj“.
Jedna strana uzvikuje „Sieg heil“, podižući ruku u nacistički pozdrav, a druga zaključuje da treba dovršiti posao očeva i dedova, koji, izgleda, nisu uspeli da do kraja iskorene nacizam.
Pri tom, nacizam ovde nije toliko ideologija, koliko jeftina, šarena laža koja omogućava „da se osetiš Evropljaninom“. „Test the West“ – bio je nekad davno reklamni slogan za neke cigarete. I ako većina ljudi pre ili kasnije shvati koliko su takva „testiranja“ opasna, agresivnim grupama mladih to izgleda prihvatljivo: ne moraš da misliš – sve je već smišljeno za tebe; simbolika i parole su spremne; uniforma sašivena; pravila ponašanja jasna.
Vučji čopor – s vođom i strogom hijerarhijom. A ako vođa poželi da se povuče – rastrgnuće ga njegovi iz čopora. Zato će on nastaviti da igra u ovom teatru apsurda i bezumlja, mada možda prezire i glumce i samu predstavu. Ali igra će trajati – kupljene su karte, napravljene opklade. Pravi igrači, oni iz senke, neće te pustiti da izađeš iz začaranog tog kruga.
Glumca Zelenskog možda možeš čisto sa ljudske strane i da žališ: Jevrejin koji podržava nacizam u Ukrajini. Iako, stvar nije u nacionalnosti: Lavrov je već pominjao jevrejske korene Hitlera – digla se bura od Tel Aviva do NJujorka. Problem je u tome što sadašnja vlast onoga što je ostalo od Ukrajine jednostavno ne može da odustane od uloge koju su joj namenili gospodari – da se igra nacizma. Da, opklada je izgubljena, karta prošla i izgubila, pobediti Rusiju u pravom, ozbiljnom ratnom sukobu je nemoguće. Zato su i najviši nacisti napustili Ukrajinu i žive ili u Britaniji, ili u EU, ili u „istorijskoj otadžbini“. Ali ostali su lako povodljivi tinejdžeri, kojima je „igrati se Hitlera“ prilika da se pohvale svojom nezavisnošću, „snagom“ i ostacima intelekta. To i rade – u Poljskoj, na primer. Gde su ih, „jadne ukrajinske izbeglice“, pohapsili i proterali. Ali ne na front, nego u Nemačku – jer logika i EU nisu jedno te isto.
Ne sumnjam da će se manastirsko selo u Donbasu obnoviti. Video sam da ljudi tamo rade jedni za druge, pomažu jedni drugima koliko mogu. I verujem da neće dozvoliti da se u njihovoj sredini pojavi ni trunka nacizma. Kod Rusa ta vakcina deluje.
A da li će se Ukrajinci s druge strane setiti svog civilizacijskog korena – ne znam. Voleo bih da u to verujem.
Ostale tekstove ovog autora pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
