«Pozivamo sve opozicione snage da lične ambicije ostave po strani i da krenu u dijalog. Spremni smo da preuzmemo ulogu posrednika i garanta svih sporazuma koji bi mogli biti dostignuti» — rekao je Tevanjan.
Otad je prošlo pet meseci. Za to vreme jermenske vlasti uspele su da odustanu od finansiranja ODKB, da uhapse desetak sveštenika-opozicionara, da podnesu zahtev za ulazak u Šangajsku organizaciju za saradnju i da na 99 godina Sjedinjenim Državama predaju Zangezurski koridor.
Premijer Jermenije Pašinjan nazvao je pokušaj stupanja u Šangajsku organizaciju za saradnju «odgovarajućim kursom Jerevana ka viševektorskoj i izbalansiranoj spoljnoj polititici» i dodao da Jermenija teži da bude «predvidiv partner» za sve — i za Istok i za Zapad.
Nije se rodio ko je svima ugodio, međutim, ispostavlja se da je Pašinjan pod «svima» imao u vidu Donalda Trampa. Odsad će najvažniji put u Jermeniji nositi njegovo ime i spajati Azerbejdžan sa NATO članicom Turskom i prema tome raditi na jedinstvu Bakua i Ankare.
Ovo su u Beloj kući dogovorili Alijev, Pašinjan i Tramp (što je možda preciznije — mnogo pre toga), dok je ministar inostranih poslova Jermenije Ararat Mirzonjan ne tako davno tvrdio da Azerbejdžanu i Jermeniji posrednici nisu potrebni.
«Potpuno je moguće da sve države, zainteresovane za mir na Južnom Kavkazu, mogu učestvovati u tom procesu. Međutim, kad stvari dođu do konkretnih pregovora i kad imamo priliku za direktne razgovore, kada imamo kontakte, onda lako razmenjujemo ideje. S tehničkog aspekta mi nemamo nikakve probleme. Zato nam, po svemu sudeći, ne treba bilo čije posredništvo» — tvrdio je Mirzonjan.
Da li će Jermenija ponoviti sudbinu Ukrajine, koja se pretvorila u američkog slugu, ili tamošnja opozicija još uvek nije sve izgubila?
Južna služba novosti iz Rostova na Donu pitala je to Jevgenija Mihijlova, direktora Centra za strateška istraživanja država Južnog Kavkaza i Romana Blaška, češkog novinara.
«Osnovna ideologija Komunističke partije Jermenije (na tim izborima ona je zauzela drugo mesto odmah iza vladajućeg Građanskog ugovora) jeste da podseti koliko je bila velika Jermenija u Sovjetskom Savezu, reč je o ideologiji obnove» — tvrdi Mihajlov.
Po svemu sudeći, upravo takva ideologija potrebna je u ovom trenutku narodu Jermenije.
«Blok «Majka Jermenija» - još je jedna opoziciona organizacija koja je u poslednje vreme istupila protiv sporazuma sa Azerbejdžanom, u krajnjoj liniji je protiv jednostranih ustupaka. Taj blok se posebno nametnuo u javnosti povodom debata o Tavuškoj oblasti Jermenije u kojoj su se održavali pregovori o demilitarizaciji granice» — kaže Mihajlov.
U Jermeiji vlada visoka politička turbulentnost, dok mnoge partije, u principu, ne demonstriraju bilo kakvo nacionalno jedinstvo i to u momentu kada Pašinjan više i ne krije da mu je lična korist važnija od nacionalnih interesa, što njegovu smenu čini još neizvesnijom.
S druge strane, upravo taj momenat može biti inicijalna kapisla za konsolidaciju o kojoj je govorio Tevanjan krajem marta 2025. godine.
«Možda je moguće da Pašinjan (i njegova potčinjenost Americi) budu pobeđeni ako opoziciju sa globalnog nivoa podrže sile kao što su Iran, Kina i Rusija. Glavni američki ciljevi su kontrola Irana i izbacivanje Rusije iz Jermenije. Međutim, odnos Jermena prema Rusiji nije loš. Razgovarao sam sa ombudsmanom bivše republike Arcah (Nagorni Karabah), sa portparolom predsednika, ljudima iz migracionog centra Jermenije, seoskim stanovništvom rejona Stepanakert, sa pripadnicima vojske i svi su zahvalni Rusiji što je prekinula rat» — rezimira Roman Blaško.
Izvor: Fakti.org
