Piše: Petar Davidov
Ako braća Srbi s punim pravom pamte, slave i poštuju Vidovdan, onda je za ruskog čoveka isto tako radosna pobožnost, dobra uspomena i pažljiva molitva – Dan Krštenja Rusije. To nije samo datum u kalendaru: upravo kada su postali pravoslavna, brojna slovenska plemena su postala Rusi. Pre krštenja su bila – Vjatiči, Kriviči, Radimiči i drugi, a posle krštenja su postali – Rusi. Do krštenja – obična plemena, posle krštenja – jedinstven narod koji je svoj život povezao sa Hristom.
Do čega dovodi odbacivanje Boga, videli smo sasvim nedavno – HH vek je očigledno i jasno svedočanstvo.
To da postoje večne vrednosti, koje su važnije od materijalnih, mnogi teško prihvataju. Kako to: umreti na Kosovu, izabrati Carstvo Nebesko, umesto da jedeš mnogo, živiš bogato i brčkaš se u luksuzu kao svinja?! Divlji su ti Srbi, časna reč. Kako to: usuditi se da kažeš da na ruskoj zemlji nema mesta izopačenjacima i satanistima, da se usudiš da pišeš reč „Bog“ velikim slovom i da za sebe i svoj narod najvažnijim smatraš duhovne, a ne berzanske vrednosti?! Divlji su ti Rusi, uvek sam govorio.
Smatrati Jevanđelje važnijim i potrebnijim od televizora – to je, već znate, potpuna jeres. Ubeđivati sebe i druge, da je Hristos važniji od bilo kog predsednika – takve kretene treba progoniti! Uostalom, reč „kreten“ potiče od francuske reči chretien – hrišćanin. Eto kakvi smo mi – bezumni, Srbi i Rusi. Dobro je, ako je to Hrista radi.
Nema nikakve koristi od naše ludosti za Hristom ako se rasuđuje po zemaljskim merilima. Naprotiv: tursko ropstvo, GULAG, ratovi, perestrojke, obojene revolucije i sva druga „uterivanja u zemaljsku sreću“. Sve same bolne uspomene i stradanja. Ali, po rečima svetih otaca, bez stradanja ne možemo da se približimo Bogu: Bog kažnjava onoga koga voli. To znači – nije izgubio nadu u nas, još nismo potpuno beznadežni i izgubljeni u NJegovim očima.
Jednom sam razgovarao sa sveštenikom u pravoslavnom manastiru o tome da li je živo hrišćanstvo u Nemačkoj. On je uzdahnuo i gorko rekao: „Germany is hopeless.“ Ne znam i nisam siguran, ali izgleda da je u pravu. Čudno je to i paradoksalno ali: narod čuva i sačuva svoju samostalnost samo ako sledi Hrista, ili bar pokušava da sledi. Pa kakvi smo mi, Rusi i Srbi, bez Boga? – beda i sramota. Ako naš čovek, samo malo odstupi od vere – ne dobijemo Engleze, Francuze ili Nemce, već neke bezlične, u svojoj duhovnoj ispraznosti klonirane „opšte-evropljane“.
Tako da, izvinite – ali radije ću ja kod Srba. Ili ću sedeti kod kuće, na severu Rusije.
Međutim, Srbi su sami došli. U staru Vologdu, na severu Rusije. Ivan IV je veoma poštovao ovaj grad. Hteo je čak da naš grad proglasi za prestonicu, ali smo iz skromnosti ustupili taj status Moskvi. I dobro smo uradili – šta će nam Lenjinov mauzolej?
Srbi nisu došli tek tako, već sa zadatkom. Odlučili su da prikažu film „Hristovi ljudi. Naše vreme“ reditelja Jovana Markovića. I sam Marković je došao i vodio projekciju. Film govori o progonu Pravoslavne crkve u Ukrajini, o novom progonu hrišćana.
Moglo bi se reći: čemu sve to? A odgovor je jednostavan – uverio sam se da u vestima daleko da se sve kaže, da se užas položaja Crkve u Ukrajini ne vidi i shvata u površnim novostima i izveštajima. U filmu je, zahvaljujući Jovanu i njegovim kolegama, pokušano da se ne samo ispriča priča o progonu, već i da se pokažu razlozi i uzroci progona Crkve.
Marković mi reče: „Mi često sami snosimo krivicu za svoje nevolje. Imamo, mi Srbi, stalnu krvavu ranu – Kosovo i Metohiju. Ali tu ranu smo sami sebi naneli – setite se reči patrijarha Pavla o sudbini Kosova.“ Isto važi, kaže on, i za druge muke. Ni Ukrajina nije izuzetak.
„Čim se narod prevari i probrcne, čim sa verom prigrli evro, dolar, kapućino kod Bečke opere i čipkaste gaćice – čim Boga stavi na drugo mesto, dobije – šta? Ono što je dobila i Ukrajina.“
Nema tu zluradosti. Samo upozorenje. Kakva zluradost ako ti brat strada? Pre su to tuga, očajanje i bol: šta si, brate, učinio od svoje zemlje…
Tako da, hvala Srbima za ozbiljan film. I za povod da razmislimo zahvaljujući Kome i Čemu možemo sebe još uvek nazivati ljudima. A i za teško, ali pravedno upozorenje: u pitanjima vere – nema nemara i to se ne sme olako shvatati. Ne dozvolite da se vera koristi kao dodatak, kao nešto „sporedno“. O, koliko je danas takvih u Rusiji! Potpuno ozbiljno govore da je Pravoslavlje – samo „jedan od elemenata u izgradnji moćne države“. Mislim da takve glupake Ivan IV ne bi ni vodio do Moskve – rešio bi ih se odmah tu na licu mesta.
O ozbiljnosti u pitanjima vere je govorio još jedan gost – Nemanja Kusturica. Da, mnogi ga češće zovu Emir, ali kršteno ime mu je – Nemanja. On je ukazao na značaj autentične kulture: ona može biti prava samo ako se ne stidi svojih hrišćanskih korena, već ih voli i živi po njima.
Možda se neko zapita – šta je zaboravio svetski poznati reditelj i muzičar u provincijskom gradiću Vologdi? On sam kaže: nije zaboravio – već otkrio za sebe sever Rusije. To je sveta zemlja: stotine i hiljade svetaca, znanih i neznanih – prepodobni, mučenici, ispovednici, svetitelji, pravednici… I ne samo zemlja – već i ogromna kulturna baština: književnost, arhitektura, istorija…
„Da li mnogo Srba zna za ruski sever?“ – a sa stidom odgovaram: ne znaju ni svi Rusi. Neke od takvih je sramota i zvati Rusima: neka grupa „liberalno“ orijentisanih građana, koji govore ruski, pokušala je da okleveta Rusku Pravoslavnu Crkvu i sve pravoslavne, iskoristivši pojavu Kusturice. Ali to je jeftin trik. A takvih ima, kažu, i u Srbiji. Mi smo se bavili pametnijim stvarima.
Recimo – odlučili smo da reči pretvorimo u dela: dosta je da se samo priča o srpsko-ruskoj ljubavi i prijateljstvu – vreme je za zajedničke projekte.
Zaključak su izveli Nemanja Kusturica i njegovi prijatelji: bilo bi veoma dobro da velika Srbija i mala Vologodska oblast započnu tešnju saradnju. Povoda ima koliko hoćeš: od kulture do privrede i industrije.
A, kako mala Vologodska oblast? Za Ruse možda i jeste mala – nije Sibir. Ali za Srbe: 300 km sever–jug, 700 km zapad–istok – to je baš lepa teritorija. Ujedno ćemo se i prisetiti i naših ogromnih prostora.
Dakle, dragi Srbi – dobro došli na sever Rusije! A i mi ćemo rado – kod vas. Kod vas je toplo.
Izvor: Pravda
