Povodom fotografije Jovice Kostića: 

UMESTO UVODA 

Uoči početka nove školske godine, šaljem tekst svog dragog kolege i saborca,profesora srpskog jezika i književnosti, Slobodana Nikolića,da se vidi šta o stanju u Srbiji misli istinska prosveta. ( V.D. )

Deco moja, ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom (Prva poslanica apostola Jovana 3, 18)

Čini mi se da je među nama (nadam se da se ne varam, no to jedino Sveti zna), posle mnogo vremena, zemaljska a božanska mladost koja nas ponovo uči čovečnosti, ali ne onoj koja će tek doći u punini, nego onoj koja postavlja temelj za ljudskost.

Nepristajanje na laž i podvale, ucene i mržnju, neukost i drskost, sirotinjstvo i strah, potkazivanje i bogaćenje stvarima, udvorištvo i ravnodušnost, na obraz hijene i strvinara, golo nasilje i vulgarnost tela, lice te mladosti svetli pred svetom. Ono je na krštenju dobilo svoje ime – saborna požrtvovanost. 

Fotografija Jovice Kostića svedoči novozavetni događaj koji nas podseća šta je najvažnije: „I sede Isus prema hramovnoj blagajni i gledaše kako narod meće novce u nju. I mnogi bogati metahu mnogo. / I došavši jedna siromašna udovica metnu dve lepte, koje čine jedan kodrant. / I dozvavši učenike svoje reče im: Zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od svih koji meću u hramovnu blagajnu. / Jer svi metnuše od suviška svojega; a ona od sirotinje svoje metnu sve što imaše, svu imovinu svoju.“ (Marko 12, 41-44)

Ova divna starica, zabrađena marom u starodrevni stid koji nas čistotom nadmašuje u svim našim dostignućima i pomislima, stoji sama nasuprot svih onih vašarskih i umornih majki i očeva, baba i deda, namučenih sopstvenom prazninom i bestemeljnošću, koji gledaju samo sebe i koji, Bože blagi, govore da bi i svoje dete dali dželatu pod nož jer veruju tamnom gospodaru. U jednom delu Srba zacarilo se zlo da roditelj ne veruje sopstvenoj krvi od krvi i telu od tela, a veruje tuđim glasovima iz kutije; očevi i majke izdaju svoje sinove i kćeri, sinovi i kćeri se rugaju svojim očevima i materama. Kao da smo kontaminirali svaki smisao i pretvorili ga u ruinu. No, svako svedoči svoju dušu, svoje čovečansko poslanje – oni dele, ona ujedinjuje, oni razbacuju, ona sabira, oni ništavilu povlađuju, ona blagovesti, oni pokopavaju u glinu, ona vaskrsava u nebesa. 

„Zar vi mislite da u miru trajete, a ne da je zemlju vam celu zahvatio rat? [...] Često onaj ko izbegne bitku i kopalja huk vrati se domu, a u kući ga stigne samrtna kob...“ (Kalin iz Efesa, 7. vek pre Hrista). Ne završava se sve našom udobnošću i zadovoljstvom ograničenim na samoljublje. Ostavimo u nasleđe sopstvenoj deci, ako ništa drugo, čist obraz vidljive zemlje, jer „lasno ćemo mi za vaše blago, lasno ćemo, ako jesmo ljudi“, kako reče serdar kotarskih uskoka i morlaka Stojan Mitrović (Janković). Mi smo do potiranja izobličili ne božanski, nego najosnovniji ljudski moral.

Ta staramajka, ta ruka i taj plod u njoj, jasno vidljivih bridova, nasuprot nejasnih obrisa detinjeg sveta koji, pun radosti i glasova nade, dolazi iz udaljene izmaglice, govori jedno: Ponovo smo živi!, dopunjujući i smislom „popravljajući“ Platonov epigram koji navodi Diogen Laertije („Ja sam jabuka. Neko ko te voli bacio me tebi. Pristani, Ksantipo, jer i ja i ti smo rođeni da se osušimo“). Ako ovo ne razumemo to je stvar naše praznine. Sve preko ovoga dolazi nakon groba.

U toj ruci, u toj majčinskoj smernosti i sramežljivosti praiskonske ženstvenosti, i toj jabuci kao da su se slili sav zakon i svi proroci, sva čovečnost i sva pravda. To je jabuka iz prastarog vrta na istoku, ma i ne bila to voćka za koju se kazuje da je kušaše naši praroditelji (no, u žitiju Svetog Efrosinija kuvara čitamo da je on iz boravka u raju u viđenju koje je imao u ovaj svet doneo tri zaista opipljive jabuke kao svedočanstvo da je bio u stvarnom naselju koje neozleđeno padom postoji od postanja sveta). Ostalo nije vredno pomena.

Nasuprot i svetovnoj i bogoslovskoj učenosti, nasuprot svim zakonima sveta, nasuprot reklamnom, pritvornom i nedostojnom licemerstvu revnovanja da oprostimo jedni drugima (jedni uvek opraštaju, drugi nikad, jer đavoiman zna za pokajanje, ali svojom voljom neće da ga prihvati, jedni se sastaju isključivo sa vlastodršcima i pozivaju na mir, ali ne osluškuju drugu stranu poverenih im duša (kakve god da su u njihovim očima), jer je očinstvo briga i za „otpale“ koji žive u drugom univerzumu (kako reče o njima „glava“ kuće Hristove kod Srba), o deci koja su pretnja državi (!), a nisu to ni Zadruga ni Parovi ni kockarnice ni kladionice ni sekte ni gazde podzemlja ni prodavači nečislih opijata ni ekstremna, skoro pa metafizička, podmitljivost, nisu to ni prostitucija ni sodomija ni prodavci sopstvene očevine ni kupci nepostojećih diploma niti stado beslovesno kojem tek treba propovedati Gospoda vaskrslog), stoji pravda. Rat je lako započeti, ali ga je teško dovršiti. Šta ćemo, „brižni oci“ i spasitelji ove zemlje, sa „svetom i blaženom“ decom Božijom koja drže čekiće i noževe, pištolje i batine, palice i mržnju, a koju štite kordoni „narodne“ žandarmerije, šta ćemo sa „pravednim“ handžar-bilmezima i skotovima-akindžijama, zatočenicima smrti i umno uštrojenima kojima niko ne vidi lica čak i kad ih gleda u oči? Doduše, kad vidim lice njihovog poglavice hvata me praiskonska jeza. Oni ne mogu ništa drugo osim zlobe da podberu i požanju. Naravno, njima ide pomilovanje i poneki orden. Šta ćemo sa „zlatoustim i mudronosnim“ učiteljima sa Informera i Kurira koji šire „čovekoljublje, pamet, trpeljivost i obrazovanost“ na svim kanalima, sa onima koji su „hristopodobni i svepraštajući“, jer za takve se moli i takvima se obraća jedan vladika. I od njih mi dolaze slike adskog trajanja u cerekanju zveroobraznosti. Odakle dolaze i gde su rasli ti horor-fantomi? Oni kao da se iz petnih žila upinju da potvdre da su oglodak i patrljak tmine vlasti.

Ovako je Solženjicin u prvoj knjizi Arhipelag Gulag 1918–1956. opisao donji registar sovjetske vlasti (da li samo sovjetske?): „Kada te budu utrpavali u „Staljin“, ti ćeš očekivati da i tu nadeš drugove po ne-sreći. Svi tvoji neprijatelji i mučitelji ostali su s one strane rešetke, s ove im se ne na¬daš. Odjednom, ti podigneš glavu prema kvadratnom prorezu srednje police, prema tom jedinom nebu što ti je ostalo, i vidiš u njemu tri-četiri - o, ne, ne lica, ne ni majmunske njuške, majmunske su i dobrodušnije i produhovljenije! Ne ni maske – maska mora nečim ipak da podseća na lice - ti vidiš surove gadne face s izrazom podsmeha i pohlepe. Svaka od tih spodoba gleda na tebe kao pauk koji se ustremljuje na muvu. NJihova paukova mreža je rešetka - upao si! Oni krive usta kao da imaju nameru da te sa strane ugrizu, šište kad prozbore, kao da im to šištanje pričinjava više zadovoljstva od samoglasnika i suglasnika artikulisanog govora, koji kod njih ionako samo glagolskim i padežnim završecima podseća na ruski, sve drugo je obična zbrka.

Ti čudni goriloidi najvećim delom su u majicama: u kupeu je velika zapara. NJi¬hovi žilavi crveni vratovi, njihova kilava ramena, njihove tetovirane grudi nisu iskusili zatvorsko iscrpljivanje. Ko su oni? Odakle su? Iznenada se s jedne od tih polica obesi krstić... da, aluminijumski krstić na uzici. Ti se zaprepastiš, ali i malo uspokojiš: ima među njima i vernika, dirljiva stvar, ništa strašno se neće desiti. Kratka radost: taj isti „vernik“ počne da bljuje psovke i na krst i na veru (psuju delimično i na ruskom) i uperi ti u oči makaze od prstiju, ne da te samo prepadne, već da ti ih oba u taj mah izvadi. Sva njihova filozofija i vera sastoji se u tome gestu: „Ima da ti ih iskopam, mrcino!“ Spremni su, eto, da ti i oko spršte kao kakvu bubu - kako onda nešto drugo na tebi ili pri tebi da poštede? Krstić se njiše, ti još neiskopanim očima zuriš u tu divlju maskaradu, gubiš moć rasuđivanja: ko je, ti ili oni, sišao s pameti? Ko silazi s pameti?

U jednom trenu sve navike ljudskog opštenja s kojima si proveo život pucaju i lome se. Tokom čitavog tvog ranijeg postojanja - naročito do hapšenja, ali i posle njega, pa ako hoćeš i u toku istrage - ti si drugim ljudima kazivao red, i oni ti odgo¬varali rečima, a te reči su uvek nalazile odziv, njima se čovek mogao ubediti, razuveriti, složiti se. Ti se sećaš različitih ljudskih odnosa: molbe, naređenja, zahvalnosti; ovo što te je ovde snašlo izvan je tih reči i tih odnosa. Jedna od tih spodoba, kao njihov izaslanik, a to je najčešće kakav žgoljavi maloletnik, čija su bahatost i bezobzirnost zbog toga triput odvratniji, spušta se i kreće, sotona, da odvezuje tvoju vreću i hara po tvojim džepovima, ne da ih pretrese nego da se kao svojima posluži. Od toga momenta ništa što je tvoje nije tvoje, ti sam si - lutka od gutaperke na koju su natakarene neke suvišne stvari, a i one se lako mogu svući. Ni tom zlom divljančetu, ni onim divljanima gore, ništa ne možeš recima objasniti, ne možeš ih ni odbiti, niti im šta zabraniti, niti ih za šta zamoliti. Oni nisu ljudi, to ti odmah postaje jasno. NJih treba jedino - tući. Tući, i to bez oklevanja, bez gubljenja vremena u pomeranju jezika! Tući - ili mališu, ili one krupne spodobe gore. [...] Da bi se odvažno tukao, čovek mora da bude spreman za borbu, da je očekuje, da vidi njen cilj. Ovde su svi ti preduslovi isključeni: kako nikad ranije nije imao dodira s podzemljem, čovek i ne očekuje takvu borbu. Što je najvažnije, on savršeno ne shvata njenu neophodnost, on je sve do sada (glupo) zamišljao da su njegovi jedini neprijatelji plave šapke. Trebaće mu još škole dok ne shvati da su tetovirane grudi samo zadnjice plavih šapki, da je njihovo otkriće: „crkni ti danas, ja ću sutra“ upravo ono što epoletuške ne govore javno, ali ga smatraju i za svoj zakon. Uhapšenik novajlija želi sebe da smatra za političkoga: on je za narod, država protiv njega i naroda. A ovde ga neočekivano, iz pozadine i s boka, napadne nekakva nečista i đavolski spretna sila i njemu se sve dotadašnje podele pobrkaju, sva mu inteligencija ode u paramparčad. (I trebaće mu podosta vremena da se sredi i pojmi da nečastivi i tamničari prde u istu tikvu.)“

Postoje ljudi koji ne žele da prime ma kakvo dobro, koji dragovoljno zadržavaju u sebi nečiste duhove, podobno novozavetnoj priči o besomučnicima i krdu svinja u zemlji Gadarinskoj (Matej 8, 28-34; Marko 5, 1-17; Luka 8, 26-37). Postoje oni koji ne da ne žele pokajanje, već ne žele ni osnovnu, prirodnu čovečnost. To je i dalje velika tajna ljudske slobode i božanskog htenja i promisli, ali mi je nosimo na našim plećima. Neka mi Bog, ako hoće, oprosti za izrečeni sud. Znam da nisu svi sa ove strane dobri i čestiti, niti su svi sa one strane pogani i zlodušni, ali barem verujem da za dobro treba revnovati i žrvovati se, a ne za poslušnost nepomeniku priležan biti. Šta ćemo, ljubitelji poretka na krvi i pretnjama, ucenama i krađama, zasnovanog, šta sa onima koji nisu kao vi? Za takve se ne oglašavate kad im nanose i duševnu i telesnu muku, oci časni i braćo po Hristu, Srbi dični. U „Naše dane“ (Disova pesma iz 1910. godine!) imamo novog Lava Jermenina, ali čekamo da nam se, po milosti sviše, ukažu Prepodobni Teodor Studit i(li) Sveti patrijarh Nikifor. Najsmislenije je pročitati obraćanje Vladike Nikolaja Valjevcima od 26. septembra 1937. godine povodom Konkordata ili Govor patrijarha Varnave o pravoslavnoj Novoj 1937. godini (čak i ukoliko je autorstvo možda sporno), jer je pred nama nova, po razmerama i činovima, samo obuhvatnija, lukavija i prepredenija, konkordatska kriza koja nije samo crkvena, već sušto egzistencijalna. Ni u jednom redu nisu pogrešili, a ako jesu, rado se priključujem njihovim omaškama, pogotovo „rđavom“ uvidu jednog vladike svetitelja i jednog čestitog sveštenomučenika patrijarha.

Nasuprot velsovskom dodiru zla, stoji ova svetla malena nevesta dobrote kao zalog onoga što smo zaboravili, a čemu nas je svojim životom stalno učio pravedni patrijarh Pavle – Budimo ljudi. Ispred nas je u isti mah majka Jevrosima, verna Gojkovica, sestra vojvode Prijezde, licem k licu tu su, u liku ove bake, Nadežda Petrović i Delfa Ivanić, Jefimija i kneginja Milica, Mara Branković i Olivera Lazarević, Jelena Balšić i Milunka Savić, Stojanka majka Knežopoljka i Storučica majka, sve one naše mnogobrojne znane i neznane nekadašnje čestite žene, matere, sestre i staramajke, koje su nas učile požrtvovanosti i dobroti u sabranju jednih sa drugima. Svima njima se duboko poklanjam i prizivam da njihov duh ponovo stane među nas, i muške i ženske. NJeno stajanje i njen put svod su nebesni koji se širi po svima nama i ne da nam stati. Žrtvena pravda govori iz nje. Svetootačko učenje o neprijateljima? Da, uvek ga treba držati i moliti se i za one koji tvore gadosti, podobno Hristovoj zapovesti i iskustvenom podvigu Prepodobnog Pajsija Velikog ili Svetog Siluana Svetogorca („Bog će kazniti sve bezbožnike. Oni će goreti u večnom ognju!“, reče jedan pustinjak ocu Siluanu. „Reci mi, molim te, kada bi ti bio u Raju i odatle gledao kako se neki muče u adskom ognju, zar bi mogao da ostaneš miran?“, upita Siluan. „Ali, oni su krivi“, ustvrdi pustinjak „LJubav to ne trpi, treba se moliti za sve ljude“, pouči ga svetitelj). No, ako neko ne želi svoje preobraćanje iz tmine, šta tu može nemoć čovekova. Gospode, ako je moguće, sve nas spasi! Ali, svako mora da bude svestan sopstvenog greha u pomislima, rečima i, napokon, delima. To bi trebalo da čine i učitelji i učenici i očevi i sinovi, rečima i delima, a ne samo rečima. Sablazan je uvek na vratima. Ova fotografija me upućuje na rasuđivanje o gordosti kao materi svih pogibeljnih strasti – samoživosti, mržnji, osvetoljubivosti, preziru, nepomirljivosti... Ona me leči barem na trenutak. Sasvim dovoljno. Da budemo čovečniji a ne vlastodržniji. Da ne budemo Sodomljani, nego deca nebesa. Nama je potrebna evharistija sa Hristom, a ne sa zemaljskim truležnim vladarem. Sve vreme slušamo samo bubnjeve rata, mržnje, nakaznosti i zlobe, gledamo samo porugu, porugu, porugu, tikvane i njihove budalaštine koje ponavljaju do bljutavosti. Postajemo, i to udžbenički ubrzano, zemlja narko-kartela, don Pablos’s State, Kolumbija i karneval sirotinje, kolonijalna izlučevina. I to u svim pravcima, duhovnom najpre. A odatle ide svako drugo porobljavanje, odatle nadolazi svaka smrt. Naša otadžbina je šuplji bunar bez dna, ono što su Heleni tačno nazvali hadom. Vlast u našoj otadžbini kao da ima neiscrpni kancerogeni izvor, nagon ka raspadanju čak i samog raspadanja, kao da umnožava nestajanje. NJeni su interesi da se sve u Srbiji kolonizuje za potrebe (ne)znanih transnacionalnih koncesija. Ona podvostručuje negaciju, ona je zluradi dželat bez sudstva, nepatvoreni nakot podzemnog gazde, pramulj svih naših mana ušuškan u duh samohvale. Ona se svodi na tri z – ziratno zemljište zla. Živimo ujedno Orvelovu 1984., Solženjicinov Arhipelag Gulag, Bergmanovo Zmijsko jaje, Vavrin Malj za veštice i Skotovog Savetnika. Srbija se trenutno u potpunosti temelji na onome što imaju sve diktature (imala je to i ranije, i u 19. i u 20. veku, ali ne ovakvih razmera i žestine kao danas), na zastrašujućem i monstruoznom kodeksu dominikanske inkvizicije – Malleus Maleficarum-u Jakoba Šprengera. Mi smo sedimentni u istorijskog gluposti, a za eshatološke tajne, koje su naši stari životom čuvali, više nismo zainteresovani. Pa gde smo to sada, zaboga? Ovo je još blagi obraz govorenja, jer vlast razume samo pregadnu psovku i predebelu motku, samo kurjački i razbojnički jezik kazivanja. Prestali smo da merimo ljudsku vrednost i prešli samo na vaganje berzanske mutljavine sveobimne pornografije. Srce i pamet vrhuške široki su samo u tri stvari – podlosti, ponižavanju i otimačini. U svemu ostalom njihovi putevi nisu čak ni uski, jer druge staze za njih uopšte i ne postoje. Makar bio i gori od njih (a jesam), samo da ne budem kao oni. Bože, udeli nam koji glas mira i privremene utehe barem preko ovih ljudi i ne dopusti da nežrtveno stradamo! Ova vlast ima samo nasilnost i tako zastareo i providan mehanizam podmetanja mržnje, ali i oružje koje ide ruku pod ruku sa glupošću i nasiljem. Pameti, domišljatosti i trezvenoj popustivosti nema ni na najdaljem horizontu niti joj je do toga. Ona je nalik na ogavni skolops, na kužni zadah 21. stoleća, istovetna meri ovog sveta, onome što je Jozef K. zaključio nakon parabole i njenog tumačenja koji mu je predočio zatvorski sveštenik (nimalo slučajno zatvorski): Od laži se gradi poredak u svetu. Knez tame je prezadovoljan (ovom vlašću). Ogorčih se, kao izvesni pop iz Kostenice u 17. veku, i prizivam boga s neba da vidi šta se čini na zemlji. Gde smo to sada? Kao kad ko seče i teše, tako se razleteše kosti naše do čeljusti paklenih (Psalam 141, 7). Tu smo, do samog korena neljudskosti, u središtu najdubljeg plača. Hvala vam, vlasti demonska, na tome.

Ovo govorim kao nedostojni i neoblagodaćeni hrišćanin, ovo kazujem po ljudskoj slabosti. Ali po sili Vaploćenog, vera moja glasi: Hristos vaskrse svakome!

Govoreći na Cetinju povodom dobijanja NJegoševe nagrade 1987. godine, Borislav Pekić je tačno ocrtao putanju našeg sveta: „Gde su u ovom prosvećenom, naprednom veku vrednosti kojima je NJegoš pevao, gde tajne života za kojima je tragao? Gde je Istina? Gde je Pravda? Dobrota? Sloboda? Gde je čovečnost, Blagodarnost, Plemenitost? Gde Odanost, Časnost? Gde je izbor Carstva nebeskog, izgubljenost u sebičnosti, ravnodušnosti i bespuću naše civilizacije? Gde su vrline bez kojih je život besplodno umiranje, a postojanje ne zaslužuje više od zaborava?“ Evo, časni Borislave, gde su visine i dubine koje si potraživao – u njoj i njima. Od njih nam stiže ljudskost koju prepoznajemo i za kojom vapimo, a ne beslovesnost, ekstremna mržnja i utovljeno zlo koje viđamo od tiranina i njegovih medijskih repatih kohorti, što i svetovni i duhovni „mirotvorci“ prenebregavaju. I vladičanske mitre su postale kao papske tijare. Imamo nekretnine, besomučno ih zidamo, imamo znanje, dičimo se njime, ali u veri manjkamo. Barem smo u tome stigli protestante i rimokatolike. Jedno je propoved, drugo je delo. Oko svih kruži mamona gordosti, pohlepe i, napokon, novca, te prokletinje kojoj bespogovorno ugađamo. Moći i vlasti malo ko od nas umiče. Gordosti još manje. Prvi sam među grešnicima, prvi koji bi trebalo da ćuti, jer „sam sa više grehova što čekaju na moj mig no što imam misli da ih njima odenem ili mašte da im dam oblik ili vremena da ih izvedem“ (Hamlet), ali i kao takav nedostojan dajem svoj glas ljudskosti.

Zar moramo da ponovo stojimo pred mrtvima da bismo se setili živih? Zar moramo opet da se stidimo pred humkama stradalih da bismo se setili obraza, da bismo ponovo pozvali život da uđe među nas? Zar po ko zna koji put moramo da se saglasimo sa Ahmedom Nurudinom koji veli: „Potapa me strah kao voda. Živi ništa ne znaju. Poučite me, mrtvi, kako se može umrijeti bez straha, ili bar bez užasa.“ Možemo li nešto da naučimo i od živih na ovoj zemlji? Imamo pred sobom srednji vek, imamo manastire i književnost, slikarstvo i muziku, junački izvojevane ratove na udivljenje svetu, imamo jezik čudesan i svetitelje i umetnike i naučnike, nasleđe i hrišćansko i prehrišćansko, ali danas nemamo ništa. Samo goli kurjaci u pomami lova koji se razmeću neukošću, nepravdom, glupošću koja se vozdiže kao temelj propasti. Sve nam se, zahvaljujući nama samima, prvenstveno vlastodršcima i podrepašima, urušava. Ništa novo pod kapom nebeskom, jer kao što je odavno znano, pred politikom padaju svi razlozi, pa čak i oni savršeno nelogični. Deco i starice, poučite nas milosti i radosti čuvanja čoveštva. 
Sav svoj život ona je unela u tu ruku i tu jabuku iz svog voćnjaka koje zajedno rastu i rastu i nadrastaju i ovu zemlju i ovaj narod i svu zemlju i sav narod i postaju jedna natprirodna ruka blagosti koja obgrljuje i teši ceo svet. NJeno se lice ne vidi, ne znam koliko ima leta, ne znam o njoj i njenom životu ništa, ali znam da nosi sve ono što je novozavetna pouka kojom nas ta milosna žena, iz pradavnih vremena iznedrena, osenjuje, a koju nam blagovesti Hristos  – LJubi bližnjega svoga kao samoga sebe (Matej 22, 36-40). Ta nepoznata starica čista je privrženost smislu. Rasparčani smo bili do sada, ali nas njena nadmoć i dobrota mladih duša ponovo ujedinjuju. Gledajući njih kao da čujem, vremenski dalek, ali smislom blizak, glas cara Davida: LJubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog Tvoj uljem radosti više nego drugove Tvoje. (Psalam 45, 7)

Sveti Vladika Nikolaj nas, u svom delu Kroz tamnički prozor pisanom u Dahauu, pametno podučava: „Tako naglo se počeo bio kvariti narod, da je srljao neizbežnoj propasti. Ili propast države ili propast naroda. Bog je udarao blagovremeno po onom što je jeftinije, da bi sačuvao ono što je skuplje. Propala je država, ostao je narod. Dokle ima kućanika biće kuće, ali ako nestane kućanika, ko će obnoviti porušenu kuću. [...] No, dozvolite da vam zatrubim u uši jednu strašnu reč sa ovog svetog i strašnog mesta: ako opet budemo nevaljali i bogootpadni kao što smo bili, udariće Bog i po državi i po narodu, pa će oboje propasti zauvek. I bićemo podsmeh, i priča i opomena ostalima. [...] Kad je Srbija stvarana, veliki ljudi stanovali su u malim kućama. Kad je Srbiju zamenila Jugoslavija, mali ljudi živeli su u velikim palatama. Sva vojska Karađorđeva, koja je digla Ustanak, mogla bi se smestiti u palatu jednoga jugoslovenskog velmože u Beogradu. Narod je gunđao, ali postepeno i sam hodio po primeru svojih velmoža, zlatoljubaca i čovekomrzaca. Zbog novca ubijani su ljudi, paljene kuće, sklapani brzi brakovi, razvođeni brakovi, deljene zadruge, stvarane partije, zavađana braća, prljano ime srpsko, odbacivana vera, izdavana svetinja, prodavana otadžbina.“ Valjda nas ovi ljudi na Kostićevoj fotografiji barem donekle kao narod opravdavaju i pred licem ovog sveta i pred licem Božijim. Nadam se da je ovo miholjsko leto vlasti.

Setih se kako mi je majka jasno oslikavala ovaj svet govoreći staro osvedočeno iskustvo – Kod bogatog na glas, kod sirotog na čast. Na ovoj fotografiji uviđam da je ona bogatija od svih nas, bogatija dubinom i milošću vaseljene. Kao i moji roditelji koji su mi kazivali o obrazu i čestitosti, a koje, nažalost, nisam sačuvao neukaljanim. Hvala im svima na učiteljstvu o dobru i Dobrom. 

Neka uz ovu čestitu ženu i čestitu i radošću natopljenu decu prilegnu Zmajevi stihovi iz 1869. godine: „Sejmo, braćo, seme uma, / Vid’te kako sporo niče... [...] Sporo niče, al’ valjano, / Sporo, ali pouzdano, / Sporo, ali čudno, silno, / Sporo, ali izobilno. [...] Pa ta snaga sad tek usta, / Ta se snaga sad tek javlja, / Pred njom trulež beži, pada / U dubinu zaboravlja.“ (Sejmo, braćo, Jovan Jovanović Zmaj)

Ova deca nisu rukotvorene, ona su žive ikone Živoga Boga, i neka budu takvi doveka sa ovom čudesnom staricom! NJihova dobrota je naš dodatni štit. Samo da ne dopustimo da nam se u srca nastani zloduh mržnje. Onda se smrt smestila u nas i nemamo čemu da se nadamo niti šta da branimo. Onda smo isti kao oni protiv kojih vojujemo, i vidljivih i nevidljivih, onda smo nasuprot duhu koji veje iz ove žene, dece i jabuke. Nas, osim vere, nade i ljubavi, osim pravde, milosti i istine, osenjuju i ove tri stvari. Moramo čuvati i mi njih, moramo ih braniti od onostrane nečisti. Pokušajmo da na njima, kao na najplodnijoj oranici, posejemo unutarnje seme za ljudskije sutra. Samo da čaša stradanja, koja su nužna, budu po meri naših snaga, a ostalo neka Gospod nadomesti. Svako neka da koliko može, svako neka priloži svoju jabuku i dosta je. Svako neka da svoj stoti obol na tas pravde i dosta je. Davno bismo bili u miru i nekakvoj normalnoj istoriji (ako je moguća). Budimo barem nokat na ruci ove starive i ove dece. No, bol nas, ipak, sve sustiže.

Neka je sve ovo zanos bez pokrića, neka je ovo obmana bez nade, neka je ovo pronevera uzdanja, neka je čak i bolni poraz koji može doći, ali je barem put čovekov na najmanjoj stazi podviga ka naselju ljudskosti, makar to bilo i izdisanje, a ne u nepomičnom grobu predaje beznađu i bezakonju. Dok ne izađemo ka drugom nismo izašli ni ka sebi, a ko izađe odatle taj sebe nikada nije ni napustio. To je natprirodni put istine, hteli mi to ili ne. Znam da sam i sam po svemu među najnedostojnijima u svom naraštaju, ali sam trezven pred sopstvenim grehom i trudim se da se, koliko je to u mojoj volji i snazi, očistim od njega i budem za sečivo noža bolji prema drugima i sebi. LJudi na ovoj fotografiji me tome podučavaju. 

A tek ćemo saznati koliko ima ovakvih žena oličenih u čitavim porodicama i pojedincima koji su uradili isto što i ona – dali poslednje da bi pokazali Krst i žrtvu kao temelj čovečnosti i sastradalnog života.

Sve ovo može da dobije i svoje naličje, može da se izvrgne ruglu, pa da sva ova deca postanu isti kao i oni naspram kojih su, ali su svima na tren pružili radost i veru u čovečniji i nosiviji dan, barem su nam ugotovili predah od podzemne ljudske tmine.

Gospode, od svih tačaka našeg postojanja koje si dao svetu i čoveku, samo te za jednu molim – za izvor milosti koji je nad svakim zakonom. NJega nam ne oduzmi, nego ga umnoži da bismo svi, i oni koji su za Tebe i oni koji vojuju na Tebe, a svi kroz pokajanje i smirenje, živi bili. Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo i istine nema u nama (Prva poslanica apostola Jovana 1, 8)

Ovde da bude konac delu. Ponavljam – ne znam ko je ova žena, odakle je došla, da li je sama ili sa nekim, niti je to važno, jer ona je sve. Ona je čista sveta duša i čista duša sveta. Bog da je udostoji Carstva Nebesnog. Ne znam ni kakav ni kad će da bude sud NJegov, ali verujem da je ona već tamo. Idemo za njom...

Na Preobraženje Spasovo, 
avgusta 2025. godine

Izvor: Pravda