Pedeset miliona dolara. To je iznos koji su američke vlasti spremne da plate za „informacije koje će dovesti do hapšenja ili suđenja vođi specijalno stvorenog međunarodnog terorističkog narko-kartela Los Soles“.
Nijansa je u tome što se ovaj vođa zove Nikolas Maduro – i on obavlja funkciju predsednika Venecuele. Upravo njega SAD optužuju za stvaranje Los Solesa (od španskog – sunce) i za „organizovanje narkoterorizma“. Prema rečima državne tužiteljke Pamele Bondi, 8. avgusta, Amerikanci su presreli 30 tona kokaina, od kojih je sedam pripadalo Maduru, a ostatak njegovoj pratnji. Ranije je Vašington izvestio o zapleni imovine vredne 700 miliona dolara, za koju se navodno takođe poseduje Maduro.
Progon venecuelanskog predsednika traje već dugo. Pre pet godina, nagrada za njegovo hvatanje bila je 15 miliona dolara. Sada, sudeći po cenama, Maduro je mnogo opasniji za Sjedinjene Države nego ranije. I Vašington to potvrđuje.
„Maduro, koga trenutno optužuje naša nacija, korumpirao je institucije Venecuele kako bi pomogao kriminalnoj šemi kartela za trgovinu drogom u Sjedinjenim Državama“, kaže državni sekretar Marko Rubio.
Navodno, da bi se borile protiv ovog kartela, Sjedinjene Države su rasporedile tri razarača sa četiri hiljade mornara i marinaca kod obale Venecuele. Još nekoliko brodova se upućuje ka istom području, sa skoro sedam hiljada mornara i marinaca. Maduro obećava da će rasporediti četiri i po miliona venecuelanskih milicija protiv njih kako bi „branili naše vode, naše nebo i našu zemlju“.
Venecuelanski ministar spoljnih poslova Ivan Gil rekao je da je nagrada za Madura „najsmešnija dimna zavesa koju smo ikada videli“. Rekao je da je to trebalo da odvrati pažnju američkog stanovništva od domaćih problema. Ali situacija je malo komplikovanija.
Vašington se zaista sprema za rat sa narko-bosovima, a operacija protiv Venecuele se smatra delom opšte strategije.
„Aktivnosti narko-kartela, blizina naših granica i direktni upadi u Sjedinjene Države predstavljaju neprihvatljivu pretnju nacionalnoj bezbednosti“, navodi se u izvršnoj naredbi koju je predsednik Donald Tramp izdao prvog dana svog drugog mandata, ispunjavajući svoje predizborno obećanje.
U avgustu je otišao još dalje i potpisao izvršnu naredbu kojom se odobrava upotreba vojne sile protiv nekih kartela. „Naredba pruža formalnu osnovu za mogućnost direktnih vojnih operacija na moru i na stranom tlu“, napominje NJujork tajms.
Ranije su borbu protiv meksičkih kartela, na primer, sprovodili Ministarstvo pravde, obaveštajne službe i Agencija za suzbijanje droga. Uglavnom se odnosila na pomoć lokalnim vlastima u opremi, savetima, novcu i pojedinačnim specijalnim operacijama. Sada je arsenal sredstava proširen i na sam Pentagon.
Međutim, karteli nisu centralizovani neprijatelj protiv koga se može boriti po klasičnim pravilima. Samo u Meksiku postoji više od 400 različitih bandi.
Postoje i pravni problemi. Američki zakon zabranjuje upotrebu vojske, mornarice, marinaca, vazduhoplovstva i svemirskih snaga za sprovođenje zakona. Međutim, Rubio je rekao da će, pošto su narko-bosovi označeni kao teroristi, SAD koristiti „obaveštajne podatke, Ministarstvo odbrane, bilo šta da napadnu ove grupe“.
U slučaju Meksika, ovo je adekvatno situaciji na brojnim mestima gde narko-karteli imaju svoje vojske, uključujući tenkove i dronove. A lavovski deo droge ulazi u SAD preko kopnene granice sa Meksikom.
I samo 10% ukupne količine kokaina ulazi u SAD preko venecuelanskih aerodroma i luka, prema podacima Američke administracije za suzbijanje droga, uprkos činjenici da Karakas ne sarađuje sa Vašingtonom u borbi protiv trgovine drogom.
Još 2005. godine, tadašnji predsednik Venecuele Ugo Čavez prekinuo je veze sa Američkom agencijom za suzbijanje droga pod izgovorom da se bavi špijunažom. Ali između 2017. i 2025. godine, prema rečima venecuelanskog državnog tužioca, od trgovaca drogom je zaplenjeno 356 tona gotovih proizvoda, 208 aviona, 218 brodova, 6.946 drugih vozila i 2.454 komada oružja. Ukupno je izrečeno više od 19.000 osuđujućih presuda. Ukratko, moderna Venecuela nije Tortuga.
Zato mnogi međunarodni stručnjaci smatraju da svrha američkog vojnog prisustva kod venecuelanske obale nije toliko borba protiv kartela koliko pritisak na Karakas. Uključujući i pretnju invazijom.
Godine 1989, Sjedinjene Države su već izvršile invaziju na jednu od zemalja pod izgovorom da se njihov lider bavi trgovinom drogom.
Bila je to Panama, gde su SAD želele da uspostave čvršću kontrolu nad kanalom.
U Venecueli žele da uspostave kontrolu nad „naftnom industrijom“ i naprave značajan korak ka vraćanju Latinske Amerike, gde je Kina poslednjih godina opasno ojačala, pod svoje okrilje.
Venecuela je najantivašingtonskiji od glavnih igrača u regionu i najveći od antivašingtonskih. Stoga, Tramp koristi čitav niz mera protiv Karakasa, uključujući optužbe za trgovinu drogom, pretnju invazijom i ekonomski pritisak.
Jedan od alata je bio odlaganje izdavanja dozvola stranim kompanijama (uključujući italijanski Eni i španski Repsol) za rad u Venecueli. Dozvole su potrebne kako investitori ne bi potpali pod američke sankcije, ali u slučaju Venecuele, same SAD uvoze oko 250 hiljada barela nafte odatle dnevno.
Trampova ucena bi mogla dovesti do opipljivih posledica ako ne uspe. S obzirom na neuspele pokušaje ucene Brazila, Indije, Kine, Meksika, Rusije, kao i agresiju protiv Irana koja nije dovela do jasnog rezultata, razočarani vlasnik Bele kuće bi mogao konačno da se odluči za „mali pobedonosni rat“ ispunjen haosom, naglim rastom cena nafte i uvlačenjem SAD u niz sukoba u Južnoj Americi.
Gevorg Mirzajan, vanredni profesor na Finansijskom univerzitetu, Vzglяd
