Piše: Vladimir Dimitrijević
KAKO JE IZGLEDAO SUD INKVIZICIJE?
Ako se neko okomi na hrišćanstvo kao religiju, uvek pomene inkviziciju. Pravoslavni je, bar institucionalizovano, nisu imali, ali rimokatolički i protestantski Zapad jeste. Rimokatolička inkvizicija bila je obrazac za svaku drugu.
Prvo se, u vremenu milosti, svim optuženima nudi da se predaju, dođu i ispovede svoju zabludu. Zatim se dotični hapse. Kad se zločinac uhvati dolaze svedoci, tajni i javni, zaštićeni i nezaštićeni, po mogućstvu ljudi iz okruženja osumnjičenog. Još je papa Aleksandar 1261. dao odobrenje da se mogu prihvatiti i svedočenja samih jeretika.
Od druge polovine 16. veka pojedinačne prijave su mogle biti pismene i anonimne. Mada je prikrivanje identiteta teorijski bilo zabranjeno dekretom pape Bonifacija Osmog, ono je u stvarnosti često primenjivano. Anonimnost optužitelja je bila kritikovana, jer je lako moglo da dođe do lažnih prijava.
Osumnjičeni nema advokate. Još sabor u Valensiji 1248, kojim je predsedavao papin legat, odbio je pomoć advokata optuženima, jer sud je sud, a ne humanitarna ustanova. Da bi optuženi priznao da je kriv, primenjuje se metoda među pravnim stručnjacima poznata kao VEXATIO DAT INTELECTUM, to jest OTVARANJE DUHA, koju je odobrio papa Inocencije IV svojom bulom AD EXTRIPANDA. Jednom rečju, da ne dužim, citiraću odlomak iz knjige dva genija zapadnog prava, gospode Sprengera i Institorisa, koji su u svom delu „MALLEUS MALEFICARUM“ („MALJ ZA VJEŠTICE“) objasnili kako se optuženima otvara duh: „Krvnik i njegovi pomoćnici neka se pripreme za ispitivanje na mukama, a zatim neka okrivljenika svuku (...) Dok se sprave postavljaju, neka sudija sam ili uz pomoć dobrih ljudi podstiče onog koji treba da bude izložen mukama da dobrovoljno prizna istinu. Ako on neće da prizna, sudija ga izručuje krvniku i njegovim pomoćnicima da ga vežu za uže ili da oseti druge sprave. Tada neka krvnik i njegovi pomoćnici odmah pohitaju da to urade, ali ne radosno nego uplašeno. Zatim ga, na molbu nekih, treba opet osloboditi, povući u stranu i ponuditi mu da prizna jer će tako, ako prizna, izbeći smrt.“
Ovi pravni stručnjaci (pravni?) preporučuju krivcu koji prizna treba obećati da neće biti osuđen na smrt, a kad prizna, onda dovesti drugog islednika koga to obećanje ne obavezuje.
Ako dugo neće da prizna, onda sudija koristi formulu: „Mi, unapred imenovane sudije, određujemo da se ti, N. N, nastaviš ispitivati na mukama, da bi iz tvojih usta izašla istina“.
U praksi Martina del Ria, jezuite, koji je 1599. objavio studiju „DISQUISTIONUM MAGICARUM LIBRI SEX“, piše: „Veštice treba ubijati, ako i nisu otrovale nijednog čoveka, ako i nisu naškodile usevima i životinjama, ako i nisu Nekromantkinje, samo zato što su u savezu sa đavolom, što se sastaju s njim i rade ono što se tamo radi“.( vidi 1)
NISI SUBJEKT, NEGO OBJEKT PRAVA
Novosadski profesor prava, dr Ištvan Feješ, podseća:“Sud je mogao započeti postupak na osnovu bilo kakvih glasina i drugih indicija.(...) Kad je utvrđen corpus delicti, i započela specijalna inkvizicija, okrivljeni je uhapšen, preliminarno saslušan i pozvan da dokaže svoju nevinost. Važila je prezumpcija krivice. Sud je imao neograničene mogućnosti da odredi pritvor. (...) Presudu je donosilo sudeće veće isključivo na osnovu spisa, dokazi se nisu izvodili. Presuda je mogla glasiti i na određivanje torture. U svim značajnijim slučajevima, presuda je slana višem sudu na prethodno odobrenje, pa je tek nakon toga saopštavana okrivljenom. Pravnog leka u pravom smislu nije bilo. Okrivljeni je imao krajnje nepovoljan položaj. Pravo na branioca u istrazi nije imao. Zatvoren, sam ništa nije mogao učiniti za svoj spas. (...) Sveukupno posmatrano,okrivljeni je faktički bio lišen pravnog subjektiviteta u postupku. On je bio objekt postupka.“(2)
Zapamtimo: objekt postupka.
JEDNO PODSEĆANJE IZ 2007. GODINE
Davne 2007. godine napisao sam tekst o sukobima u Srpskoj Crkvi koji su se tek zahuktavali. Zvao se, ironično, „Mudri kao golubovi i bezazleni kao zmije“. Upozoravao je da sukobi u SPC imaju potencijal dabudu tragični po budućnost celog naroda i njegove dalje podele.
Između ostalog, citirao sam ruskog filosofa Vasilija Rozanova, koji je svojevremeno pisao: "Kako je hrišćanstvo, tako dobronamerno prema čoveku, ipak došlo do inkvizicije? Jer prelom sa "da" na "ne", prelom u ubeđenjima, u veri, idealima, nigde ne nalazimo! Stvar je u tome što raskida nema! Ne može se reći da su 1000 godina "mazili po glavi", a onda "počeli da spaljuju". Ničeg sličnog! Nikakvog preloma, reformacije, bure: tihi dašak. Dašak, dašak, miluje kosu, slatko, jestivo, opet dašak, nesreća, opet slatko, još slađe, dašak, dašak, čuo se nečiji vapaj, ali sve je zamrlo, dašak, dašak, odnekud ispadoše ekseri, ispadoše igle, nekoga su na smrt izmučili, dašak, dašak, da li je dobro, da li je loše, sve se meša, sve je neshvatljivo, dašak, dašak. Inkvizicija je ušla u Crkvu na "diferencijale"... Niko je nije ni primetio! Kada su onih 5–6 kardinala, koji su naredili da se "spali", stvarno nekoga "spalili", nikom ni na pamet nije palo da odlučno pita: "Jesu li oni pali u jeres? Da li da se od njih odvojimo?"“
I dodao sam, te, 2007, i ovo:“Ne dao Bog da se nađemo u situaciji da se polemike braće u Hristu pretvore u teške sukobe i verbalne lomače za spaljivanje inakomislećih. Da ne bude sa nama ono što je rekao Sveti Grigorije Bogoslov: "Povod vaših sporova je Trojica, a istinski uzrok je neverovatna mržnja". Jer, to će ugroziti samo jezgro naše crkvenosti. U svom tumačenju prvosvešteničke molitve Hristove "da svi jedno budu" (Jn. 17, 21). Sveti Jovan Zlatousti veli: "Spasitelj to često ponavlja da bi pokazao da crkveni mir može da privuče više nego čudesa". Jer, zbog naše nesloge mogu neznabožci da pohule na ime Božje (Rim. 2, 24). Svi se moramo potruditi da se na nama ne ispune reči Svetog Vasilija Velikog: "Neki su izmislili zaštitu Pravoslavlja kao oružje u uzajamnom sukobu. Skrivajući svoje lično neprijateljstvo, oni se prave da ratuju za pobožnost".
Toga ne treba da bude.
Možemo se razlikovati u mišljenjima, ali Hristos nam je jedan, i NJegovi smo učenici po LJubavi koja je Istina.“
Tako sam pisao 2007. godine.
I, naravno, moj tekst nije imao nikakvog uticaja. Kao što se i moglo očekivati.
ŠTA PREDSTOJI?
Posle svega, sada, kada se spremaju najstroži sudski postupci prema ljudima u SPC koji imaju drugačija politička mišljenja ( jer, ne sudi im se zbog dogmatike, nego – tako izgleda, tako se doživljava od strane onih koji gledaju procese, i nacionalne, i sudske – zbog oštrih kritika na račun režima Aleksandra Vučića, podrške studentskom ustavobaniteljskom pokretu i želje da jerarhija SPC ide putem patrijarha Pavla, koga je Žarko Vidović zvao „brat vladika srpski“(3) ), ostaje nam da se setimo reči episkopa Atanasija ( Jevtića ), koji je, mada ni sam nije uvek uspevao da izbegne zamke argumentacije ad hominem prema inakomislećima, o kanonima trezveno pisao, a povodom lečenja raskola Srba u Americi:“I još nešto: pozivanje samo na „kanone" može postati ubistvena „kanonada" koja razara, ako je to pozivanje na produženje rascepa i produbljenje rana u Telu Pravoslavne Crkve Hristove. Jer takvo pozivanje na „kanone" samo svedoči da je izgubljen osnovni duh samih Svetih Kanona - ljubav i mir u Duhu Svetom, izgrađivanje Crkve a ne nastavljanje razdora i raskola, bez bitnijih razloga, kojih pitanje je da li je bilo sasvim dovoljnih da se dođe do ovoga do čega se u svakom slučaju nije smelo doći, ni na jednoj strani“.( vidi 4 )
Sveti Ignjatije Kavkaski ( Brjančaninov ) svojevremeno je rekao šta će biti sa hrišćanskim Istokom:“Naše vreme nalikuje na poslednje. So bljutavi. Među najvišim crkvenim pastirima sačuvalo se tek slabo, pomračeno, nejasno i nepravilno razumevanje slova, razumevanje koje ubija duhovni život u hrišćanskom društvu, koje uništava hrišćanstvo...Hrišćanstvo je delo, a ne slovo.“(5)
I dodavao je:“Sudeći po duhu vremena i previranju u umovima, treba pretpostaviti da će zdanje Crkve, koje se klati odavno, brzo i strašno biti uzdrmano. Niko to ne može da zaustavi, niti da se odupre. Sredstva kojima bi se pomoglo pozajmljuju se od sveta, neprijateljski raspoloženog prema Crkvi, ali ona pre mogu da ubrzaju NJen pad nego li da ga zaustave".(5)
Kao kad se nasloniš na drvenu kuću koju su pojeli termiti – spolja je sve u redu, ali nasloniti se ne možeš, jer se ruši na prvi dodir.
O ČEMU JE OVAJ TEKST?
Tekst koji nudim na uvid čitaocu ne staje ni na čiju političku stranu u sporu; on ne poziva na pobunu protiv jerarhije i poretka; on se ne bavi ni teologijom tužitelja, ni teologijom optuženih. IPAK, OVAJ TEKST POZIVA NA BUDNOST I TREZVENOST LJUBAVI, I GLAS JE PROTIV DUHA INKVIZICIJE, KOJI BI DA OD ČOVEKA U CRKVI NAPRAVI OBJEKAT, A NE SUBJEKAT PRAVA. I TO NE BILO KAKVOG PRAVA, NEGO PRAVA KOJE NAM JE HRISTOS PODARIO SVOJOM KRVLJU.
Pomolimo se svetom apostolu Pavlu da nas umudri, jer preteška vremena idu, a baš on nas je opominjao:“Jer se sav zakon ispunjuje u jednoj reči, u ovoj: „LJubi bližnjeg svog kao sebe samog“. Ali ako se među sobom koljete i jedete, gledajte da jedan drugoga ne istrebite“. ( Galatima 5, 14-15)
UPUTNICE ( 2. AVGUST 2025. GODINE)
1.Ugovor s đavlom : procesi protiv čarobnjaka u Evropi a napose u Hrvatskoj / uvodne studije napisao, dokumente priredio i tumačenjima popratio Vladimir Bayer, drugo izdanje, Zora, Zagreb 1969.
2.https://zbornik.pf.uns.ac.rs/wp-content/uploads/2018/08/doi_10.5937_zrpfns48-7570.pdf
3. drustveniudar.com/svestenik-bez-crkve-sasa-petrovic-i-americki-projekat-raskola-u-spc/; vreme.com/vesti/slucaj-blagoja-pantelica-kako-je-teolog-postao-trn-u-oku-spc-a-a-kriminalci-nisu/; teologija.net/odgovor-patrijarhu/; n1info.rs/vesti/dva-teologa-pred-crkvenim-sudom-slobodna-misao-je-izgleda-veci-greh-i-od-silovanja-i-od-pedofilije/
4. Ep. Atanasije (Jevtić): Znak preporečni, Beograd, 1994., intervju „Proleće je burno i vetrovito“
5. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/931-averkije-kad-so-obljutavi-1
Izvor: Pravda
