4. avgusta 2025. se navršava tridestogodišnjica operacije Oluja. Malo poznata van bivše Jugoslavije, vojna kampanja izazvala je genocidnu kataklizmu koja je nasilno proterala celokupno srpsko stanovništvo Hrvatske. Švedski političar Karl Bilt nazvao je to „najefikasnijim etničkim čišćenjem koje smo videli na Balkanu“, a hrvatske snage su divljale po područjima samoproglašene Republike Srpske Krajine, koja su tobož štitle trupe Ujedinjnerih nacija, pljačkajući, paleći, silujući i ubijajući širom pokrajine. Do 350.000 stanovnik je izbeglo, mnogi peške, i nikada se nisu vratili. U međuvremenu, hiljade su pogubljene po kratkom postupku.
Dok su se ove jezive scene odvijale, mirovne snage UN zadužene za zaštitu Krajine posmatrale su bez intervencije. U međuvremenu, američki zvaničnici su snažno negirali da su užasni masakri i masovno raseljavanje predstavljali etničko čišćenje, a kamoli ratne zločine. Vlade zemalja članica NATO-a bile su daleko više zainteresovane za „sofisticiranost“ vojne taktike Zagreba. Jedan britanski pukovnik koji je predvodio posmatračku misiju UN u tom području je uzviknuo: „Ko god da je napisao taj plan napada, mogao je da ode na bilo koji NATO koledž u Severnoj Americi ili Zapadnoj Evropi i dobije ocenu A-plus.“
Široko zanemareni dokumenti koje je pregledao časopis The Grayzone pomažu u objašnjenju zašto su hrvatske snage tako visoko ocenjene: Operacija Oluja je u svakom pogledu bila NATO napad, koji su izveli vojnici naoružani i obučeni od strane SAD i direktno koordinisani sa drugim zapadnim silama. Uprkos javnom podržavanju dogovorenog mira, Vašington je nezvanično ohrabrivao Zagreb da upotrebi maksimalnu silu, čak i dok su njihovi ultranacionalistički hrvatski posrednici planirali da napadnu sa takvom svirepošću da će celokupno srpsko stanovništvo zemlje „praktično nestati“.
Usred razgovora o političkom rešenju u Ženevi, visoki hrvatski zvaničnici su privatno razgovarali o metodama za opravdanje svog predstojećeg blickriga, uključujući napade pod lažnom zastavom. Uvereni u kontinuiranu podršku svojih zapadnih pokrovitelja usred krvoprolića, hrvatski lideri su se hvalili da samo treba da unapred obaveste svoje NATO podržavaoce o planovima koje prvae. Kada se prašina slegla i srpsko stanovništvo iz Hrvatske bilo potpuno očišćeno, hrvatski zvaničnici su se tajno sastali sa američkim zvaničnicima kako bi proslavili svoj „trijumf“.
Ričard Holbruk, veteran američke diplomatije koji je tada služio kao pomoćnik državnog sekretara u administraciji Bila Klintona, rekao je predsedniku Hrvatske da, dok su SAD „javno rekle… da su zabrinute“ zbog situacije, „nezvanično, znali ste šta želimo“. Kako je jedan od Holbrukovih pomoćnika zapisao, hrvatske snage su „unajmljene“ kao „psi“ Vašingtona da unište Jugoslaviju.
Nakon proterivanja srpskog stanovništva iz zemlje, novoformirani hrvatski režim se mogao računati da će sprovesti američku dominaciju ne samo nad Balkanom, već i šire u Evropi. Etničke tenzije koje je NATO podsticao u regionu i dalje tinjaju i iskorišćene su za pravdanje stalne okupacije.
Bivša Jugoslavija je užasno oštećena operacijom Oluja. Međutim, iz perspektive NATO-a, vojna kampanja je pružila plan za naredne posredničke sukobe i vojne udare. Vašington je ponovo stvorio strategiju naoružavanja ekstremističkih stranih boraca kao udarnih trupa na nizu ratišta, od Sirije do Ukrajine.
Fašisti koje podržava Zapad teže etnički čistoj Hrvatskoj
Tokom 1980-ih, zapadne sile – posebno Velika Britanija, Nemačka i SAD – tajno su sponzorisale rast nacionalizma u Jugoslaviji, nadajući se da će podstaći raspad multietničke federacije. NJihov izabrani zastupnik u Hrvatskoj, Franjo Tuđman, bio je fanatični etnonacionalista, otvoreni poricatelj Holokausta, rimokatolički fundamentalista i bivši pristalica secesionističkih ekstremističkih grupa. Ove frakcije su započele teroristički pohod početkom 1970-ih, otimajući i dižući u vazduh avione, napadajući jugoslovenske diplomatske objekte u inostranstvu, a 1971. godine ubivši Vladimira Rolovića, ambasadora Beograda u Švedskoj.
Nakon porasta hrvatskog separatističkog nasilja u Jugoslaviji, Tuđman je otišao na robiju u martu 1972. godine zajedno sa svojim bliskim saradnikom Stepjanom Mesićem zbog njihovih ultranacionalističkih stavova. Kasnije je, u doba uvođšenja višepartijskog sistema, Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) koju su oni osnovali, osvojila većinu glasova i većinu poslaničkih mesta u hrvatskom Saboru. U tom procesu, Tuđman je postao predsednik, a Mesić premijer. Kako je hrvatski nacionalizam rastao, Srbi su masovno proterivani iz državnih agencija.
Tokom predizborne kampanje, Tuđman je željno prizivao „Nezavisnu Državu Hrvatsku“, marionetski entitet koji su stvorili nacisti, a kojim su divljački upravljali lokalni kolaboracionisti od aprila 1941. do maja 1945. godine, opisujući tu fašističku konstrukciju kao „izraz istorijskih težnji hrvatskog naroda“. Na drugom mestu Tuđman je otvoreno rekao: „Hvala Bogu, moja žena nije ni Srpkinja ni Židovka“.
Ove izjave odražavale su monstruoznu strategiju koju je Tuđman izložio u februaru 1990. na javnom skupu u Klivlendu, Ohajo, u vreme kada je HDZ preuzeo vlast:„[Naš] osnovni cilj… je da odvojimo Hrvatsku od Jugoslavije“, objasnio je Tuđman. „Ako dođemo na vlast, onda je u prvih 48 sati, dok još traje euforija, neophodno da se obračunamo sa svima koji su protiv Hrvatske.“
„Spiskovi takvih osoba su već sastavljeni“, nastavio je. „Srbe u Hrvatskoj treba proglasiti građanima Hrvatske i nazvati ih pravoslavnim Hrvatima. Naziv ‘pravoslavni Srbin’ biće zabranjen. Srpska pravoslavna crkva biće ukinuta… biće proglašena hrvatskom za one koji se ne presele u Srbiju.“
Mnogi Tuđmanovi sledbenici su se divili ustašama, tvrdokornim fašistima koji su vladali „Nezavisnom Državom Hrvatskom“ tokom Drugog svetskog rata. NJihovi zločini su se kretali od pogubljenja žena i staraca u stotinama, putem metoda poput odsecanja glava i davljenja. U međuvremenu, ustaše su upravljale mrežom logora smrti širom Jugoslavije koju su okupirale sile Osovine, sa posebnim logorima za decu. NJihovo surovo varvarstvo prema Jevrejima, Romima i Srbima odbijalo je čak i njihove nacističke pokrovitelje. Stotine hiljada ljudi su ubile ustaše, čiji je oficirski kor uključivao brata i oca Tuđmanovog ministra odbrane, Gojka Šuška.
Ovi užasni događaji ostavili su duboki trag u stanovnicima istorijske srpske teritorije Krajine, koja je administrativno dodeljena jugoslovenskoj socijalističkoj republici Hrvatskoj nakon Drugog svetskog rata. HDZ je dobijao finansiranje od ustaških emigranata u zapadnim zemljama i odmah po stupanju na dužnost preimenovao je čuveni zagrebački Trg žrtava fašizma u Trg hrvatskih plemića, dok su hrvatske paravojne jedinice ponosno isticale ustaške pokliče i simbole. Dok je Tuđmanova vlada otvoreno raspirivala plamen etničke mržnje, Srbi u novoj zemlji počeli su da se pripremaju za građanski rat.
Nakon što su u Hrvatskoj u martu 1991. godine izbile međuetničke borbe, jedinice Jugoslovenske narodne armije raspoređene su da čuvaju Krajinu, gde su stanovnici proglasili uspostavljanje autonomne Republike Srpske Krajine dok se ne postigne međunarodni mirovni sporazum. Tadašnji predsednik Jugoslavije Borislav Jović svedočio je pre svoje smrti da je cilj bio „zaštita srpskih teritorija dok se ne pronađe političko rešenje“.
Hrvati tajno planiraju da „nestanu“ Srbi
U avgustu 1995. godine, to „političko rešenje“ izgledalo je na ivici realizacije. Posebna Kontakt grupa UN vodila je mirovne pregovore u Ženevi između srpskih vlasti Krajine i Zagreba. Predlog koji je imao za cilj da okonča hrvatski sukob, poznat kao Zagreb 4 ili Z-4, sastavile su EU, Rusija i SAD. Ambasador Vašingtona u Zagrebu, Piter Galbrajt, igrao je ključnu ulogu u pregovorima o uslovima sa liderima krajiških Srba.
Prihvaćen 3. avgusta 1995. godine, Z-4 je predviđao da područja sa većinskom srpskom većinom u Hrvatskoj ostanu deo zemlje, iako sa određenim stepenom autonomije. Istog dana, Galbrajt je potvrdio na lokalnoj televiziji da je dogovorena „reintegracija područja pod kontrolom Srba u Hrvatskoj“. U međuvremenu, američki posrednici u Ženevi izjavili su da zbog velikih srpskih ustupaka „nema razloga da Hrvatska ide u rat“. Konačno, postavljena je osnova za mirni dogovor.
Optimistični zvaničnici krajiških Srba objavili su da su dobili uveravanja od Vašingtona da će intervenisati kako bi sprečio hrvatsku vojnu akciju protiv Krajine ako se Srbi pridržavaju uslova Z-4. Ipak, pre kraja dana, hrvatski zvaničnici su odbili Z-4, napustivši pregovore. Operacija Oluja je počela sledećeg jutra.
Sada dokumenti koje je pregledao The Grayzone otkrivaju da Tuđman nikada nije imao nameru da obezbedi mir na toj konferenciji.
Umesto toga, dosijei pokazuju da je učešće Hrvatske u Ženevi bila prevara čiji je cilj bio da se stvori iluzija da Zagreb traži diplomatsko rešenje, dok je tajno spremala planove za „potpunu pobedu nad neprijateljem“. Plan je otkriven u zapisniku sa sastanka od 31. jula 1995. između Tuđmana i njegovih najviših vojnih zvaničnika u predsedničkoj palati na Brionima. Tokom razgovora, Tuđman je obavestio okupljene: „Moramo da nanesemo takve udarce da će Srbi praktično nestati.“
„Idem u Ženevu da ovo sakrijem, a ne da pričam… Ja želimo da sakrijemo šta spremamo za dan posle. I možemo da opovrgnemo svaki argument na svetu o tome kako nismo želeli da razgovaramo.”
Takve izjave, koje predstavljaju jasan i nedvosmislen dokaz genocidne namere, nisu bile ograničene samo na predsednika. Neizbežnost etničkog čišćenja priznao je Ante Gotovina, visoki general koji se vratio u Jugoslaviju da predvodi operaciju „Oluja“ nakon što je pobegao početkom 1970-ih. Odlučan i kontinuirani napad na Krajinu značio bi da nakon toga „neće biti toliko civila, samo onih koji moraju da ostanu, koji nemaju mogućnost da odu“, rekao je Gotovina. Gotovina, bivši oficir francuske Legije stranaca, koji je nekada bio zaposlen kao obezbeđenje francuskog krajnjeg desničara, Žan-Mari Le Pena, a radio je kao štrajkbreher u suzbijanju sindikalnih radnika CGT-a, kasnije će biti oslobođen odgovornosti za svoju vodeću ulogu u operaciji „Oluja“ od strane međunarodnog tribunala kojim dominira Zapad.
Za one Srbe koji su sada bili zarobljeni u neprijateljskoj etničkoj enklavi, Tuđman je predložio masovnu propagandnu kampanju usmerenu na njih lecima koji proglašavaju „pobedu Hrvatske vojske koju podržava međunarodna zajednica“ i pozivaju Srbe da ne beže – u očiglednom pokušaju da daju prihvatljiv izgled svom predlogu za prisilno raseljavanje civilnog stanovništva. „To znači dati im izlaz, pretvarajući se da im se garantuju građanska prava… Koristite radio i televiziju, ali i letke.“
Generali su razgovarali o drugim propagandnim naporima s ciljem da opravdaju predstojeći napad, uključujući i napade pod lažnom zastavom. S obzirom na to da „svaka vojna operacija mora imati svoje političko opravdanje“, Tuđman je rekao da bi Srbi „trebalo da nam pruže izgovor i da nas isprovociraju“ pre nego što napad počne. Jedan zvaničnik je predložio: „Optužimo ih da su pokrenuli sabotažni napad protiv nas… zato smo bili primorani da intervenišemo.“ Drugi general je predložio da se napravi „eksplozija kao da su Srbi udarili na nas svojim vazduhoplovstvom“.
Bil Klinton je dao „sva odobrenja“ za masovno ubijanje Srba
Krajem 1990. godine, jugoslovenska obaveštajna služba je tajno snimila hrvatskog ministra odbrane Martina Špegelja kako kuje zaveru za čišćenje srpskog stanovništva Republike Hrvatske. Na jednom snimku, rekao je kolegi da svako ko se protivi nezavisnosti Zagreba treba da bude ubijen „na licu mesta, na ulici, u zgradi, u kasarni, bilo gde“ „pištoljem… u stomak“. Predviđao je „građanski rat u kome nema milosti ni prema kome, ni prema ženama i deci“, a sa srpskim „porodičnim kućama“ se treba obračunati granatiranjem.
Špegelj je nastavio otvoreno da zagovara „klanje“ kako bi se „rešilo“ pitanje Knina, glavnog grada Krajine, čime bi grad „nestao“. Hvalio se: „Za to imamo međunarodnu podršku“. SAD su nam već „ponudile svu moguću pomoć“, uključujući „hiljade borbenih vozila“ i „potpuno naoružavanje“ sto hiljada hrvatskih vojnika „besplatno“. Željeni krajnji rezultat? „Srba u Hrvatskoj više nikada neće biti“. Špegelj je zaključio: „Stvorićemo državu po svaku cenu, ako je potrebno, i po cenu prolivanja krvi“.
Podrška Zapada užasima planiranim i počinjenim tokom operacije Oluja takođe je bila pomenuta tokom sastanka 31. jula 1995. godine. Tada je Tuđman rekao svojim generalima: „Imamo prijatelja, Nemačku, koja nas stalno podržava“. Hrvati su samo morali da ih „unapred obaveste“ o svojim ciljevima. „I u NATO-u postoji razumevanje po pitanju naših stavova“, objasnio je, dodajući – „uživamo simpatije SAD“. Nemački list „Špigl“ je 2006. godine potvrdio da masakri nose otiske Vašingtona, pozivajući se na hrvatske vojne izvore koji su tvrdili da su uživali „direktnu, mada tajnu, podršku i Pentagona i Centralne obaveštajne agencije u planiranju i izvođenju operacije ‘Oluja’“.
„Pripremajući se za ofanzivu, hrvatski vojnici su obučavani u Fort Irvinu u Kaliforniji, a Pentagon je pomogao u planiranju operacije“, objavio je list. Američka podrška je išla daleko dalje od onoga što je javno priznala, a to je da su hrvatske snage samo prošle vežbe obuke koje je sproveo američki privatni vojni izvođač radova MPRI, otkrio je „Špigl“. „Neposredno pre ofanzive, tadašnji zamenik direktora CIA DŽordž Tenet sastao se sa Gotovinom i Tuđmanovim sinom – tada zaduženim za hrvatsku obaveštajnu službu – na konsultacijama u poslednjem trenutku.“ Tokom operacije, američki avioni su uništili srpske komunikacione i protivvazdušne centre, a Pentagon je prosledio informacije prikupljene satelitom hrvatskim snagama.
Na sastanku kabineta 7. avgusta 1995. godine, Tuđman se hvalio kako je Vašington „morao biti zadovoljan“ načinom na koji je hrvatska vojska izvela operaciju Oluja. NJegov premijer, Ivo Sanader, potom je razgovarao o koordinaciji napora sa američkim zvaničnicima, koji su radili u ime potpredsednika Ala Gora. Uverio je okupljene da je „sva odobrenja… direktno odobrio“ američki predsednik Bil Klinton i da Hrvatska stoga može „očekivati kontinuiranu podršku“ od Vašingtona dok su se masakri odvijali.
Američki diplomata veliča genocidni „trijumf“
18. avgusta, u zagrebačkoj predsedničkoj palati održan je susret na visokom nivou sa visokim američkim diplomatom Ričardom Holbrukom. Kao stalni deo establišmenta spoljne politike „Beltveja“, opsednutog intervencijama, Holbruk je bacao oko na blistava imenovanja pod Bilom Klintonom i kasnije – možda pod budućom administracijom Hilari Klinton. Uspešan raspad Jugoslavije bi pružio gorivo njegovim ambicijama.
U transkriptu koji je pregledao časopis „The Grayzone“, Holbruk je ulizički opisao Tuđmana kao „oca moderne Hrvatske“ i njenog „oslobodioca“ i „stvaraoca“. Primetivši sa odobravanjem da je silom „povratio 98 procenata teritorije“ – bez pominjanja da je očišćena od Srba – američki diplomata je sebe opisao kao „prijatelja“ nove nezavisne države, čije je nasilno ponašanje nazvao legitimnim.
„Imali ste opravdanje za svoju vojnu akciju u Istočnoj Slavoniji“, obavestio je Holbruk Tuđmana, „i ja sam je uvek branio u Vašingtonu.“ Kada su neki u SAD predložili obuzdavanje Zagreba, Holbruk je tvrdio da Hrvati treba da „nastave“.
Što se tiče operacije Oluja, Holbruk je priznao: „Javno smo rekli, kao što znate, da smo zabrinuti, ali nezvanično, znali ste šta želimo.“ Nazvao je užasavajući blickrig „trijumfom“ sa „političke i vojne tačke gledišta“, što je izbeglice ostavilo kao „jedini problem“ iz perspektive Zagreba. Efektivno manipulišući hrvatskim predsednikom, Holbruk je savetovao Tuđmanu da „održi govor u kojem će navesti da je rat završen i da Srbi treba da se vrate“. Iako je predviđao da se „većina neće vratiti“, Holbruk je očigledno smatrao da je važno da, barem javno, ostavi ponudu otvorenom.
Hrvatske vlasti su se pozabavile ovim „problemom“ donošenjem diskriminatornih zakona koji su raseljenim Srbima učinili praktično nemogućim povratak, uz oduzimanje njihove imovine. Uprkos posedovanju ogromnih dokaza o teškim ratnim zločinima, Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, koji je finansirao NATO, nije optužio nikoga odgovornog za operaciju „Oluja“ sve do 2008. godine. Mnogi zvaničnici koji su bili krivi, uključujući Tuđmana, umrli su u međuvremenu. Tri preživela vojna komandanta su na kraju procesuirana 2011. godine. Jedan je oslobođen, a dvojica osuđena, iako je ta presuda poništena po žalbi 2012. godine.
Ta haška presuda je donela nekoliko drugih „izvanrednih“ zaključaka. Iako je Zagreb prihvatio „diskriminatorne i restriktivne mere“ koje je primenio kako bi sprečio povratak raseljenih Srba, to nije značilo da je njihov odlazak bio prisilan. Iako su civili ubijani u velikom broju, uključujući starije i nemoćne koji nisu mogli da pobegnu, operacija „Oluja“ nekako nije namerno ciljala neborce. I uprkos eksplicitno izrečenoj želji Špegelja i Tuđmana da nateraju Srbe da „nestanu“, nije utvrđeno da su ni vladini ni vojni zvaničnici posebno nameravali da proteraju celu srpsku manjinu iz Hrvatske.
Godišnjica operacije „Oluja“ se sada u Hrvatskoj slavi kao „Dan pobede“. Uspeh napada se danas poštuje u zapadnim vojnim krugovima, a taj napor je možda uticao na slične operacije na drugim poprištima posredničkog ratovanja. U septembru 2022. godine, Kijev post je pozdravio neočekivano uspešnu kontraofanzivu Ukrajine u Harkovu kao „Operaciju Oluja 2.0“, sugerišući da je to bio nagoveštaj predstojeće „kapitulacije“ Rusije.
Skoro tri godine kasnije, kijevske snage se urušavaju širom Donbasa. Za razliku od Hrvatske, čini se malo verovatnim da će najnovija generacija ultranacionalističkih američkih proksi ratnika pobediti.
Izvor: Iskra/https://thegrayzone.substack.com/p/us-backed-ethnic-cleansing-of-serbs?utm_medium=ios
PRIREDIO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
