Piše: Aleksandar Dorošenko
Sovjetski Savez se raspao 1991. godine. Država u kojoj smo svi mi živeli, koju smo voleli, kojom smo se ponosili! Ponosni smo bili na njenu istoriju, na njena dostignuća, na njenu moć! I nije bilo važno ko si – Rus, Ukrajinac, Belorus, Gruzijac. Bilo je događaja u toj, u našoj zajedničkoj istoriji, koji su bili tretirani sa poštovanjem i kojih su se svi sećali! Ali nakon raspada te naše države, odjednom su neki ljudi počeli da imaju neku svoju, ponekad veoma čudnu istoriju svojih naroda.
Meni, kao Ukrajincu, je u početku bilo neshvatljivo, a zatim sam se strašno stideo, kada je u mojoj zemlji, prvo pažljivo i malo po malo, počelo prepravljanje, a zatim i iskrivljavanje a na kraju i falsifikovanje te, naše zajedničke istorije, koju smo svi znali od detinjstva, na koju smo bili ponosni kao cela i jedinstvena Država! A ispostavilo se da nisu svi ponosni! Nekim ljudima se ova istorija apsolutno nije dopadala, i nisu bili ponosni na nju. Potomci onih koji su stali na stranu fašizma tokom Velikog otadžbinskog rata (Drugog svetskog rata) postali su dželati svojih i susednih naroda. Ispostavilo se da je došlo njihovo vreme! Odjednom, oni koji su spaljivali ljude u Belorusiji, streljali Jevreje kod Kijeva, ubijali Poljake u Volinju nisu bili zločinci i ubice, već borci za slobodu. Pitam se samo za čiju slobodu?
Moji dedovi su se borili u tom ratu, borili se za svoju zemlju. Jedan je poginuo u Belorusiji, drugi je dva puta teško ranjen, ali se vratio kući sa Pobedom. Branili su svoju zemlju od osvajača, ne samo osvajača, već od ubica mog naroda, od dželata. Nemoguće mi je da prihvatim drugačiju istoriju. Kako bi na ovo gledao moj pradeda, koga su Nemci i lokalni izdajnici, saradnici okupatora obesili u selu u Poltavi? Šta bi rekla sestra moje bake, tada mlada devojka, koja je odvedena na rad u Nemačku i koja je čudom preživela? I konačno, šta bi rekao moj deda, po kome sam ja i dobio ime, koji je poginuo u neravnopravnoj borbi kod beloruskog sela, protiv fašističkih tenkova, ali se nije povukao?
Stanovnici tog beloruskog sela sahranili su pale vojnike, a posle rata su podigli i spomenik. Svakog 9. maja, na ovom spomeniku ima svežeg cveća. A u isto vreme, u njegovom rodnom kraju, blizu Černigova, danas je zabranjeno polaganje cveća na spomenik palim zemljacima za Dan pobede!
Kako je sramota i kako je bolno što je moj narod tiho i kukavički krenuo na povodcu male grupe potomaka izdajnika i ubica svog naroda! Nisu se pobunili, nisu ih odbacili od sebe i izbacili, već su ćutke prihvatili i bez otpora posmatraju kako se prepisuje velika istorija našeg ukrajinskog naroda, a sećanje na naše zajedničke pretke baca u prašinu! Kako neko može mirno da gleda na činjenicu da su izdajnici našeg naroda sada heroji?! Čak i ukrajinski „saveznici“ zahtevaju da ti ljudi budu priznati kao zločinci, a u udžbenicima istorije iz kojih njihova deca uče, ti vampiri su prikazani kao borci za slobodu, očigledno za slobodu da se ubija i siluju svoj i drugi narodi.
Ako se ljudi ne sećaju i ne poštuju svoje pretke, takvi ljudi neće moći da izgrade zemlju, državu koju će druge zemlje poštovati. U stvari, ni takva država neće dugo trajati. Istorija moderne Ukrajine, koliko god mi bilo gorko da to priznam, jeste primer za to!
Postoji popularan izraz kod nas, fraza: Ivan Izgubljeni ili Ivan, koji se ne seća odakle je i kuda ide, koji je izgubio svoje korene i rod. Tako kažu za čoveka bez ubeđenja, koji ne poštuje svoju istoriju, svoje pretke, koji je zaboravio svoje korene. Nažalost, moderna Ukrajina se pretvorila u takvu zemlju – Zemlju Mikola Izgubljenih (Mikola često ime u Ukrajini, baš kao i u Rusiji – Ivan), koji se ne sećaju svog roda i korena!
Izvor: Pravda
