Srbija se zadužuje kod Evropske investicione banke (EIB), Međunarodne banke za obnovu i razvoj, Nemačke razvojne banke (KfW) i Francuske agencije za razvoj.

Od Evropske investicione banke država pozajmljuje 100 miliona evra za modernizaciju železničke pruge Niš-Dimitrovgrad.

Finansijski ugovor između Srbije i Evropske investicione banke otkriva jedan važan podatak: cena modernizacije pruge Niš–Dimitrovgrad gotovo se udvostručila od prve procene vrednosti projekta iz 2017. godine. Tada je projekat procenjen na 268 miliona evra, a danas ta cifra dostiže čak 502 miliona.

Srbija je od Evropske investicione banke već uzela 2018. godine kredit u iznosu od 134 miliona evra za modernizaciju ove pruge, a sada povlači ostatak od 100 miliona evra.

Od nove cene koštanja od 502 miliona evra, 234 miliona evra obezbeđuje se kreditima EIB, 162,08 miliona evra iz budžeta Srbije, a 105,92 miliona evra je donacija Investicionog okvira za Zapadni Balkan (WBIF).

Zatim, Srbija se zadužuje i kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj u iznosu od 27,2 miliona evra za modernizaciju poreske uprave koja godinama kuburi sa nedostatkom radne snage pa je cilj modernizacije da rastereti radnika i prense deo posla na mašine.

Zadužujemo se i kod Nemačke razvojne banke (KfW) u iznosu od 135 miliona evra za reformu sektora energetike i zaštite životne sredine.

Srbija je dva zajma uzela i od Francuske agencije za razvoj. Prvi kredit, u iznosu od 12 miliona evra, namenjen je Elektromreži Srbije za rekonstrukciju i digitalizaciju postrojenja RP 110 kV Pančevo 1, pri čemu država preuzima ulogu garanta.

Drugi, znatno veći zajam od 135 miliona evra, odobren je za sprovođenje politike zelenog rasta. Reč je o drugoj kreditnoj liniji, jer je država ranije već povukla jednu tranšu i istom iznosu od 135 miliona evra.

„Javni dug od dolaska aktuelne vlasti više nego udvostručen“

Ekonomista Božo Drašković ocenjuje da ekonomska politika koju u poslednjih 12-13 godina vodi Aleksandar Vučić, a ne Vlada Srbije, zasniva se na stalnom uvećanju zaduženosti države. Kako navodi, javni dug Srbije je u tom periodu više nego udvostručen.

„Ako je javni dug nakon što je on došao na vlast iznosio oko 14 milijardi evra, danas se popeo na oko 40 milijardi“, kaže Drašković za Danas.

Ističe da je jako važno i od koga se Srbija zadužuje. Prema njegovim rečima, kada se Srbija zadužuje kod Kineza, Arapa ili na međunarodnom finansijskom tržištu emisijom obveznica, tada ne postoji nikakva kontrola trošenja tih sredstava.

Kreditori se, kako navodi, ne interesuju za to kako će novac biti upotrebljen, već gledaju isključivo svoju računicu rizika i potencijal naplate duga.

„NJih ne zanima ni ako se novac troši koruptivno, ni ako se koristi potpuno neproduktivno. Dokle god u Srbiji postoji neka imovina ili ekonomski potencijal iz kojeg mogu da ‘iscede’ povraćaj kredita i kamata, oni će davati novac“, navodi Drašković.

Zaduženje za infrastrukturne projekte, kaže Drašković, nije sporno, ali jeste sporno po kojoj ceni se plaća ta infrastruktura.

„Kod nas je uobičajeno da se uzme kredit i krene s projektom vrednim 700–800 miliona evra, a da on na kraju košta milijardu i po, kao što je to, na primer, slučaj sa Moravskim koridorom. Empirijski podaci pokazuju da se novac troši neodgovorno i neproduktivno, a dugovi ostaju“, ističe naš sagovornik.

Drašković ukazuje da je drugačiji pristup trošenja sredstava kada se krediti uzimaju od evropskih investicionih fondova ili razvojnih banaka, jer podležu strožoj kontroli, što, po njegovim rečima, smanjuje prostor za korupciju.

Međutim, i u tim slučajevima, upozorava Drašković, postoji potencijalni problem.

„Ta sredstva često nose jednu ‘otrovnu pilulu’. Ne verujem da razvojne banke Nemačke ili Francuske daju sredstva tek tako, ona su ciljana i namenski usmerena. Na primer, ulaganja u energetsku infrastrukturu, poput prenosa električne energije, mogu biti povezana s projektima poput otvaranja rudnika Jadar, koji je od interesa za evropske kompanije, a ne nužno za Srbiju“, navodi.

Iako priznaje da u tim slučajevima postoji pozitivna strana zbog manje mogućnost zloupotrebe novca, Drašković podvlači da su ti projekti često više u službi interesa EU nego same Srbije.

„Na kraju krajeva, sve ovo govori o jednom mnogo dubljem problemu: Srbija nema sopstvenu akumulaciju da bi finansirala investicije koje su joj potrebne“, zaključuje Drašković.

Da li smo stvarno morali da se zadužimo za modernizaciju poreske uprave?

Na pitanje da li smo morali da se zadužimo za modernizaciju poreske uprave u iznosu od oko 27 miliona evra, Drašković odgovara da je to zanimljiv slučaj koji pokazuje da se kredit formalno daje za modernizaciju, ali se suštinski koristi za kupovinu opreme i to obično iz zemlje kreditora.

„To znači da se kredit vraća kroz generisanje tražnje za robom koja dolazi obično iz zemalja kreditora“, objašnjava.

Dodaje da se u takvim aranžmanima često tačno određuje od koga će se oprema kupiti – obično od proizvođača iz EU ili SAD.

„Daće vam kredit za modernizaciju, ali će se taj kredit vratiti nazad kupovinom strogo definisanih uslova od koga će se kupiti oprema i tako će se novac vratiti nazad. Neće vam dozvoliti da, recimo, kupite jednako kvalitetnu opremu od kineskih proizvođača, jer će se pod izgovorom bezbednosti to proglasiti neprihvatljivim“, zaključuje Drašković.

Otplata

Kada je reč o otplati ovih kredita, zajam za modernizaciju pruge Niš-Dimitrovgrad će se otplaćivati 25 godina, a kamatna stopa će se određivati prilikom povlačenja svake tranše posebno, uz mogućnost izbora fiksne ili varijabilne kamatne stope.

Za modernizaciju poreske uprave, polugodišnja otplata zajma biće 15. aprila i 15. oktobra svake godine, a rok dospeća je deset godina, uključujući grejs period od tri godine, uz otplatu glavnice u jednakim ratama, od kojih prva dospeva 15. oktobra 2028. godine, a poslednja 15. aprila 2035. godine.

Kada je reč o kreditu za EMS, odobren je na 15 godina, uključujući grejs period od pet godina, tako da se glavnica otplaćuje u 20 jednakih polugodišnjih rata (prva rata glavnice dospeva na plaćanje 10. februara 2030. godine, a poslednja 10. avgusta 2039. godine).

Javni dug Srbije prema podacima Mnistarstva finansija je na kraju jula iznosio 38,3 milijarde evra i bio je na 43,4 odsto procenjenog BDP-a za ovu godinu.

Izvor: Nova ekonomija